Ovogodišnji “Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biće dodeljen Želimiru Žilniku, jednom od najznačajnijih i najplodnijih reditelja naše kinematografije, saopštili su iz organizacije Festa.

Žilnik spada u ključne figure i začetnike srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, ali njegov opus uveliko nadilazi taj period i proteže se do današnjih dana.

U svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri Žilnik je snimio oko 60 filmova.

O omladini, na selu, zimi… Na YouTubeu prvi dokumentarac Želimira Žilnika koji je napravio pometnju u Jugoslaviji

Njegovi prvi profesionalni dokumentarni filmovi, “Žurnal o omladini na selu, zimi”, “Pioniri maleni mi smo vojska prava ” i “Nezaposleni ljudi”, postižu veliki uspeh na Beogradskom festivalu kratkog igranog, animiranog i dokumentarnog filma.

Žilnikov prvi igrani film “Rani radovi” (1969), groteska o grupi mladih protagonista koji šire svoja beskompromisna marksistička uverenja po ruralnim predelima Vojvodine, dobija Zlatnog medveda na Berlinalu. Žilniku je tada bilo 27 godina.

Posle problema sa cenzurom i opstrukcijama, početkom sedamdesetih žilnik odlazi u emigraciju u Nemačku. Snima sedam kratkih filmova, kao i dugometražni igrani film “Raj” (1976). Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj.

Krajem sedamdesetih se vraća u SFRJ, a direktor SNP-a Miloš Hadžić uključuje ga u pozorišni rad.

U tom periodu sarađuje sa braćom Vranešević iz Laboratorije zvuka, a krajnji rezultat je “Gastarbajter opera” koja je premijeru doživela 1977. godine. Počinje da režira filmove i doku-drame za TV Beograd i TV Novi Sad. Neke od njih nagrađivane su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu.

Osamdesetih godina, filmovima kao što su “Druga generacija” ili “Kako se kalio čelik” tematizuje nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji. Veliki pažnju javnosti izazvao je kasnije i film “Tito po drugi put među Srbima” (1994).

Tokom osamdesetih, kao i devedesetih u nezavisnim produkcijama, nastaju i Šilnikovi igrani filmovi koji su dobijali najznačajnije nagrade domaćih festivala, a film “Marble Ass” dobija specijalnu nagradu “Teddy Bear” na Berlinalu 1995.

Problemi u zemljama centralne i istočne Evrope, a naročito problemi izbeglištva i migracija na granici sa Evropskom unijom, Žilniku su inspiracija za tematski ciklus u kojem snima filmove “Kenedi se vraća kući2 (2003), “Gde je Kenedi bio dve godine” (2005), “Evropa preko plota” (2005), “Destinacija Serbistan” (2015), i “Najlepša zemlja na svetu” (2018).

Žilnik je rođen u Nišu u logoru 1942. godine, roditelji su mu bili ilegalci, koji su sklopili jedan od prvih partizanskih brakova, a detinjstvo je proveo u Zemunu kod babe i dede. Kasnije je prešao kod tetke u Novi Sad.

U njegovim filmovima igrala su prepoznatljiva imena srpskog glumišta, ali su se, zahvaljujući njemu, neki i proslavili u filmskoj industriji.

Želimir Žilnik i sve što je maestro “crnog talasa” hteo da kaže… Izložba “Shadow Citizens” u galeriji Kunsthalle Wien u Beču

Pokretne slike iz Žilnikove “radionice” prikazivane su na skoro svim meridijanima, a brojni radovi uvršteni su u kolekcije inostranih art galerija i muzeja savremene umetnosti.

Dobitnik je nagrada za životno delo Filmskog festivala Herceg Novi i Festivala autorskog filma, pripala mu je i nagrada Centralnoevropske inicijative na 30. Filmskom festivalu u Trstu.

Njegova dela se u različitim retrospektivama danas prikazuju u čitavom svetu: Cinemateca Argentina, 2018; Mar del Plata Int. Film Festival, 2017; Anthology Film Archive, New York & Harvard Film Archive, 2017; Ankara Int. Film Festival, 2016; DocLisboa, 2015; Arsenal, Berlin, 2015; Int. Film Festival, St. Petersburg, 2015; Cinusp, Sao Paulo, 2014; Thessaloniki Int. Film Festival, 2014, itd.