Martin Skorseze potvrdio je da krajem godine počinje snimanje novog filma, baziranog na knjizi “Isusov život”, koju je napisao Šusaku Endo, prenosi Variety.
Endo je napisao i roman “Tišina”, po kojem je Skorseze 2016. godine snimio istoimeni film sa Endruom Garfildom i Adamom Drajverom.
Nagrađivani reditelj rekao je da će film biti smešten u moderno doba, ali da ne želi da se ograničava razdobljima, jer želi da film bude vanvremenski.
Isto tako, reditelj je potvrdio da će njegov novi film trajati 80 minuta, za razliku od njegovog prošlogodišnjeg filma “Ubistva pod cvetnim mesecom”, koji traje 206 minuta.
Što se tiče sadržaja, Skorseze je rekao da će film istraživati principe Isusovog učenja, ali ne radi preobraćanja publike.
– Pokušavam da pronađem novi način da religiju učinim pristupačnijom i uklonim negativne konotacije vezane uz organizovanu religiju – objasnio je Skorseze.
– U ovom trenutku, kada izgovorite reč religija, svi su spremni na borbu, jer nas je religija razočarala na toliko načina. Ipak, to ne znači nužno da je prvi impuls bio pogrešan. Vratimo se. Razmislimo samo o tome. Možete da je odbijete. Ali isto tako, možda napravi razliku u načinu na koji živite svoj život, čak i ako je odbijete. Nemojte je tako olako odbaciti. To je sve o čemu pričam. I to kažem kao osoba koja će za par dana napuniti 81 godinu – rekao je Martin.
Skorseze je na scenariju za film radio uz kritičara i filmaša Kenta Džonsa, poznatog po drami “Diane” iz 2018. godine.
Uz film o Isusu, Skorseze se priprema za još jedan projekat, istorijski film “The Wager” u kojem će glavnu ulogu igrati Leonardo Dikaprio. Film je najavljen još 2022. godine, ali datum produkcije nije poznat.
Kritičari su optužili Idrisa Elbu da je “licemer” jer vodi kampanju protiv zločina počinjenim nožem uprkos tome što se pojavljuje u filmovima koji veličaju nasilje, piše Daily Mail.
Glumac je pokrenuo novu kampanju pod nazivom “Don’t Stop Your Future” za borbu protiv zločina nožem u Britaniji, koji je narastao poslednjih godina, a mnoge žrtve su tinejdžeri.
On zahteva hitnu zabranu mačeta i takozvanih “zombi noževa” – oružja prvobitno inspirisanog filmovima o zombijima i dobio je pohvale jer je koristio svoj status kako bi pomogao u podizanju svesti o pitanju koje je “razara zajednicu”.
Neki su, međutim, napali glumca, zahtevajući da “ne preuzima više nasilnih uloga” nakon što je glumio u ostvarenima “Žica”, “Luter” i “Mračna kula”.
“Ovo je od čoveka koji je zarađivao za život glamuroznim nasiljem, drogom i oružjem!! Apsolutni publicitet koji traži licemer“, napisao je jedan kritičar na platformi X.
“Luter” je kriminalistička triler serija u kojoj Elba glumi detektiva Džona Lutera, nakon čega je usledio nastavak igranog filma “Luter: Palo sunce”. U filmu “Luter: Palo sunce”, detektiv Luter beži iz zatvora kako bi uhvatio sadističkog serijskog ubicu koji teroriše London.
Jedan kritičar na X je rekao: “Idris, da li si ikada pomislio da nasilno odbiješ uloge u filmu/seriji?”
Elba je, međutim, dobio i mnogo pohvala za podizanje svesti o zločinu nožem. Gradonačelnik Londona Sadik Kan pohvalio je glumca što je pomogao da se osvetli “ovo ključno pitanje”.
Legendarni gitarista Led Zeppelina Džimi Pejdž danas puni 80 godina.
O njemu smo, otkada ovaj portal postoji, ispisali sotinei stotine redova, priča o njegovom navodnom “satanizmu” jedna je od prvih koje smo objavili, sad več tako daleke 2016. S obzirom na to da je Headliner tada imao daleko manje čitalaca nego danas, odliučili smo da, umesto rođendanske čestitke, ponovimo ovaj sjajan tekst koji nam legendu rokenrola predstavlja iz malo drugačijeg ugla.
Sedamdesete godine prošlog veka svakako je obeležila i supergrupa Led Zepppelin.
Bend je svirao čvrsti rokenrol, na potpuno originalan način. Gitarista Džimi Pejdž, pevač Robert Plant, basista Džon Pol Džons i bubnjar Džon Bonam Bonzo napravili su jedinstven spoj pop kulture, rokenrola i mračne satanističke metafizike, te na taj način utrli put za čitavu jednu oblast u modernoj muzici koja se zove “metal” muzikom.
Džimi Pejdž i Robert Plant, 1994./Photo: facebook@jimmypage
Oni su zapravo bili preteče hevi metala koji je odmah posle njih inaugurisala grupa Black Sabbath. Istorija metal muzike sa Zeppelinima i Black Sabbath kao počecima, razvila se tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u brojne pravce od hard-metala, preko spid-metala, gotik-metala”, treš-metala, do mračnog Death i Black metala. Celokupan opus svih nastavljača Zeppelina, ujedinjenih pod oznakom metal muzika, inspirisan je upravo velikim delom okultnim interesima gitariste Džimija Pejdža.
Džimi Pejdž je bio oduševljeni sledbenik “sataniste” Alistera Kroulija, koji je sam sebe nazivao – velikom zveri sa oznakom 666. Pejdž je bio posvećen u Kroulijev lik i delo do te mere da je kupio njegovu kuću zvanu “Boleskin House” i preuredio je u neku vrstu muzeja prepunog ličnih stvari velikog britanskog maga. Kao što je Krouli bio veliki okultista i mag sa početka dvadesetog veka, koji je uvek sa sobom nosio magijski štap, Pejdž je bio to isto samo sa gitarom u rukama. Krouli je bio avanturista i nemirni duhovni istraživač starih kultova. U ogromnom broju knjiga koje je ostavio za sobom pisao je isključivo o magijskoj teoriji i praksi. Egipatski mračni bogovi, demoni, pali anđeli i Satana ili Ajvaz lično, govorili su kroz Kroulija ili njegovog prijatelja medijuma Nojberga, a on je sve to prenosio svojim učenicima.
Džimi Pejdž je bio posvećeni nastavljač Kroulijevih ideja i praktikant njegovih rituala. Oduševljeno je čitao hermetičke stare knjige i rukopise, te napravio veoma ozbiljnu biblioteku takvih retkih oi skupih knjiga. U starom alhemijskom grimoaru “Ars Magica Arteficii” iz 1557. godine, koji je napisao Dželolamo Kardano, pronašao je simbol Zoso, koji je dodao svom imenu. Oblačio je plašt na svojim koncertima na kom su bili iscrtani alhemijski i astrološki simboli. Pejdž je komponovao ekstatičnu muziku sa čvrstim gitarskim rifovima, a na sve to se sjajno uklapalo vrišteće pevanje Roberta Planta. U njihovim stihovima bilo je uticaja indijskih i nordijskih spevova, ali i čarobnih priča pisaca kao što su Tolkin i Lafkraft.
Pejdž je bio oduševljeni praktikant seksualne magike koju je osmislio Krouli. Rituali koje je Krouli razradio dok je rukovodio “OTO” grupama, koitus sa Babalon, demonskom ženom uz primenu tehnike zvane kareza, bio je put koji direktno vodi na panteon “mračnih” egipatskih bogova, u divlje društvo Kali, Nuit, Hatora. Džimi Pejdž je tražio baš takve žene za svoje zabave. Pronalazio je skarletne žene medju gomilom grupi devojaka koje su ga okruživale na koncertima medju kojima su najpoznatije Bejb Buel, Pamela Des Bares, Lori Madoks. Poput Kroulija, mladi Pejdž je bio seksualno nezasit. Bekstejdž njegove grupe ili hotelske sobe na turnejama, postajale su mesta gde je pravio satanističke orgije. Sedamdesete godine su u SAD donele modu satanizma, a Džimi Pejdž je bio jedan od najslavnijih prenosioca ideja sumerskih, haldejskih i drugih magova sa početka civilizacije.
{eron Tejt i Roman Polanski/Photo: printscreen The Fearless Vampire Killers
Mensonov zločin prilikom kog je ubijena Šaron Tejt, trudna supruga reditelja Romana Polanskog, otkrio je mračne tajne estradnog američkog krema. Šaron Tejt i Roman Polanski bili su tih godina fascinirani pomodnim satanizmom, još jednog slavnog američkog crnog maga Antona Šandora Le Veja. Le Vejovu knjigu “Satanistička biblija”, Menson je prosto obožavao. Le Vej, takozvani crni papa, bio je konsultant Polanskom za film “Rozmarina beba” u kojem je Mia Farou glumila devojku zatrudnelu s đavolom.
Rođen kao Hauard Stenton Le Vej, 1930 godine u Čikagu u porodici koja se bavila distribucijom likera, Le Vej je kao mladić naučio da svira nekoliko instumenata, među kojima su mu bile omiljene orgulje na klavijaturama. Kao svirač zaposlio se prvo u cirkusu, a potom se preselio u Los Anđeles gde je svirao orgulje u “Majan teatru”. Njegovi biografi tvrde da se mladi Le Vej u ovom teatru koji je izvodio burleske, susreo sa tada mladom i nepoznatom glumicom Normom Džin kasnije poznatom kao Merlin Monro. Le Vej je imao kratkotrajnu seksualnu vezu sa Merlinkom. Merlin Monro je svoj buran život završila samoubistvom.
Anton Šandor Le Vej/Photo: pinterest.com
Opsesija da zavede i privoli svom satanističkom kultu najslavnije zvezde Holivuda, ostala je trajna crta u njegovom karakteru. Na “Walpurgisnacht” 1966. godine u San Francisku osnovao je svoju “Satanističku crkvu” koja postoji i danas. Da bi pribavio publicitet za svoje mračne planove, Le Vej je bio u neprekidnoj potrazi za filmskim zvezdama. Polanski i Šaron Tejt nikada nisu zvanično poslali članovi njegove “satanističke crkve”, ali su definitivno bili pod uticajem Le Vejovih ideja. Sam Le Vej pojavio se u ulozi đavola u filmu “Rozmarina beba” u kom vodi “crnu misu”.
“Crna misa” je u Le Vejevoj crkvi bili doslovno preuzeta iz opisa koji se nalazi u romanu kultnog simbolističkog pisca Jorisa Huismansa “Tamo dole”. Šandor Le Vej je uspeo da za svoju crkvu privoli još jednu slavnu divu Holivuda, a bila je to Džejn Mensfild. Džejn se slikala sa Le Vejem tokom izvođenja ceremonije crne mise i te fotografije su zapanjile svet. Le Vej je u svojoj autobiografiji tvrdio da je Mensfildova bila neverna i da ga je izdala i napustila “satanističku crkvu”, te je stoga bio prinuđen da baci čini na nju. Učinio je to tako što je njenoj fotografiji na kartonu, makazama odsekao glavu. Nekoliko nedelja kasnije Džejn Mensfild je poginula u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa svojim ljubavnikom koji joj je branio da bude “satanista”. Od siline sudara, Mensfildova je ispala kroz prozor automobila, a glava joj je pronađena pored tela. Na sličan način poginula je i Fransoaz Dorleak, sestra slavne glumice Ketrin Denev. Fransoaz Dorleak glumila je glavnu ulogu u filmu Romana Polanskog “Ćorsokak”, koga je snimio neposredno pre “Rozmarine bebe”. Njenu glavu u automobilskoj nesreći koja se dogodila na francuskoj rivijeri, preseklo je staklo šoferšajbne.
Opsednut Le Vejom i još više njegovim satanističkim predhodnikom Alisterom Kraulijem, bio je i reditelj Kenet Enger rođen je 1929. godine. Još kao četvorogodišnje dete glumio je u verziji “Sna letnje noći” Maksa Rajharda, a s nepunih sedamnaest godina snimio je prvi dugometražni igrani film “Vatromet”. Ta lirska filmska poema bila je šokantna za publiku jer je u njoj Enger prikazao sazrevanje mladog homoseksualca i njegove nadrealističke snove (penis eksplodira kao vatromet, mornari u belim odelima se kupaju u mleku i krvi itd.). Slavljen je kao mladi genije i proglašavan za filmskog Žana Ženea, a Žan Kokto ga je javno hvalio.
Međutim, mladi genije je ubrzo potpao pod uticaj crnomagijske zveri Alistera Kroulija i njegovi filmovi su krenuli u tom smeru. “Zečiji mesec”, “Eau d’Artifice”, “Inauguracija u hram sladostrašća” bili su filmovi prepuni crnomagijske simbolike i demonskih obreda, a u poslednjem se kao junaci pojavljuju najopakiji bogovi svetskih mitologija Šiva, Kali, Lilit i Pan. Svetsku slavu doneo mu je film iz 1969. godine “Uzdizanje škorpije”, u kojem je po prvi put upotrebio pop muziku kao saundtrek. “Uzdizanje škorpije” je ultimativni kemp fetiš film koji danas za uzor priznaju autori poput Dejvida Linča, Martina Skorsezea i mnogobrojni kreatori MTV video-spotova, zapravo je himna motociklističkih gengova, “anđela pakla” odevenih u kožu, sklonih nasilju i neobuzdanom seksualnom životu.
Filmovi “Invokacija mog demonskog brata” i “Uzdizanje Lucifera” su prepuni okultnih, magijskih i satanističkih rituala. Posle samo šest snimljenih filmova, Enger je prosto odlučio da se penzioniše i da više nikada ne snima filmove. U Vilidž vojsu je objavio sledeću crticu: In memoriam. Kenet Anger 1947-1967. Objavio je dve veličanstvene knjige o zakulisnim igrama i seks skandalima u srcu industrije snova “Holivud Babilon” i “Holivud Babilon II”. Danas se smatra za živu legendu i kemp ikonu, pripremio je i “Holivud Babilon 3”. U filmu “Invokacija mog demonskog brata” glumi Šandor Le Vej, a u “Uzdizanju Lucifera” Bo Basolej, mladi glumac koji je pripadao užoj porodici Čarlsa Mensona.
Lucifer Rising/Photo: printscreen
Pored Basoleja u filmu “Uzdizanje Lucifera”glume rok legende Marijan Fejtful (Lilit) i Džimi Pejdž. Džimi Pejdž je komponovao i originalnu muziku za ovaj film. Uloga mladog sataniste koju igra Basolej trebalo je prvobitno da pripadne pevaču Rollingstounsa Miku Džegeru, ali je Mik otkazao pred samo snimanje. Iako nije glumio u Engerovom filmu, Mik Džeger je tih godina bio i sam zaražen idejama satanizma. Snimio je slavnu pesmu “Simpatija za đavola”, kao i albume “Magična misteriozna tura” i “U službi njenog satanskog veličanstva”, te glumio u filmu “Performans” Nikolasa Rega u društvu sa skerletnom damom, Anitom Palemberg. Satanizmu sklona Anita zavela je pre Mika Džegera, gitariste benda Rollingstones Brajana Džonsa i Kita Ričardsa.
Dead Mayham/Photo: Pinterest
Konačno, “sataninoj crkvi” u San Francisku, koju je osnovao Anton Šandor Le Vej, pripadali su i Semi Dejvis junior, King Dajmond, Mark Almond i Merilin Menson. Le Vej je pokušavao da u svoju crkvu uvuče preko Semija Devisa njegovo ostalo “pacovsko društvo” Frenka Sinatru i Dina Martina. Frenk Sinatra nije bio oduševljen Le Vejom i smatrao ga je za šarlatana, iako je njegova tadašnja supruga Mia Farou glumila sa njim u “Rozmarinoj bebi”.
Devedesetih godina se u Skandinaviji izrodio naopak kult takozvanih black-metal bendova. U istoriji hevi-metal muzike “Zvuk zveri” Jana Kristija govori se o pripadnicima muzičkih bendova iz Norveške, Švedske i Danske postali su toliko radikalni da su palili hrišćanske crkve, a neki od njih poput sumanutog Deada iz grupe Mayham činili su ritualna samoubistva vođeni glasom Satane. Ideolog black-metala Euronimus pronađen je mrtav u svom stanu, gde ga je ubio učenik i član konkurentske grupe.
Merilin Menson/Photo: facebook@MarilynManson
Kontroverzni Merilin Menson je devedesetih godina prošlog veka nastavio sa širenjem ideja pomodnog satanizma. Napisao je predgovor za Le Vejovu autobiografiju “Satana govori”.
Satanistički magovi i njihove dive, našli su u pop kulturi svoju oazu, a interes za okultne teme i mračnu istoriju ne jenjava. Internet je postao plodno polje iskušenika đavola, tako da se danas na njemu nalaze na stotine hiljada konferencija posvećenih princu tame.
Ukoliko se godina po prvom koncertu poznaje, onda će 2024. biti sjajna.
U toku je Junior Rok kamp za devojčice u Novom Sadu, a najmlađe rokerke će u petak, 12. januara u 18:00 časova u SKCNS Fabrika održati pravi mali rokenrol spektakl.
Sve ljubiteljke i ljubitelji dobre muzike imaće priliku da na završnom koncertu Junior Rok kampa za devojčice čuju i vide šta su sve to polaznice naučile nakon pet dana intezivnih radionica i probi na kojima su sa svojim bendovima uvežbavale repertoar koji će izvesti u petak.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Tanja Drobnjak
Rok kamp za devojčice je odlična prilika da se devojčice iz cele Srbije oprobaju ili usavrše sviranje gitare, bas gitare, bubnja i klavijatura.
Ove godine Junior Rok kamp nudi novi smer – pevanje, pa će devojčice koje su odabrale ovaj smer imati priliku da nauče o osnovnim tehnikama pevanja.
Ovogodišnje mentorke Junior Rok kampa za devojčice su: Ana Janković za smer pevanje (Stray Dogg), Jelisaveta Todorov za bubnjeve (Vizelj), Katarina Ranković za klavir (Lady K), Marija Uzunovska za bas gitaru (Nevreme i Noćni Putnici), Vanja Andžić za gitaru, dok je koordinatorka mentorskog tima Selena Simić (Nemesis i Jenner).
Selena Simić/ Photo: AleX
Ulaz na koncert Junior Rok kampa za devojčice 12. januara u SKCNS Fabrika ovom Sadu je besplatan.
Pevačica je rođena 8. decembra 1966. godine u Dablinu.
Irska pevačica Šinejd O’Konor proslavila se emotivnom obradom pesme “Nothing Compares 2 U”, kada je ceo svet zavoleo nakon što je 1990. objavila ovu pesmu.
Na zvaničnom YouTube kanalu RTS koncerti, prvih dana 2024. godine pojavio se kompletan snimak koncerta koji su Buč Kesidi održali 16. septembra prošle godine na stadionu Tašmajdan u Beogradu.
Bila je to istinska koncertna euforija za nove generacije, a kako je naša saradnica doživela ovaj koncert i najbolje fotke s Taša čekaju vas na ovom linku:
Britanski bend The Smile su tokom pandemije osnovali najistaknutiji članovi jednog od najuticajnijih bendova današnjice – Radiohead. Legendarni Tom Jork i Džoni Grinvud su sa Tomom Skinerom, bubnjarem Sons of Kemet, osnovali bend koji kritičari nazivaju “Radiohead u power trio formatu”.
S obzirom na to da Radiohead nikada nije nastupao u Srbiji 14. juna će biti jedinstvena prilika da njihova brojna publika doživi Jorka i Grinvuda u live nastupu u Hangaru, posebno što je zvuk The Smile opisan kao “opušteniji i slobodniji Radiohead”. Koncert u Beogradu je deo njihove turneje, koja počinje već u martu, tokom koje će nastupati u velikim gradovima širom Evrope i rodne Britanije.
The Smile su svojim prvim singlovima i nastupima izazvali veliku pažnju javnosti, a drugi album “Wall Of Eyes” sa osam novih pesama će biti objavljen 26. januara. Kao najava novog albuma krajem prošle godine predstavljen je spot za naslovnu numeru u režiji Pola Tomasa Andersona, sa kojim su nastavili saradnju i na snimanju spota za pesmu “Friend Of A Friend” koji će premijerno biti prikazan na seriji projekcija koje će biti održane u bioskopima u 16 gradova od Sidneja do Buenos Airesa od 18. do 25. januara. Na ovim specijalnim događajima će biti predstavljen ceo album prvi i jedini put sa surround zvukom, koji će pratiti nikada viđeni snimci zabeleženi tokom snimanja albuma. Novi album “Wall of Eyes” je snimljen u Oksford i Abbey Road Studiju, produkciju i miks je radio Sam Pets-Davies, a mogu se čuti i gudački aranžmani Londonskog savremenog orkestra.
The Smile, 14. jun, Hangar
Neminovno je da se pomisli kolika je sličnost između The Smile i Radiohead, kada se, osim po alternativnom zvuku, pesme The Smile svakako izdvajaju i po jedinstvenom glasu Jorka, koji je kao muzičar prepoznatljiv po svom karakterističnom tenoru, čestoj upotrebi falseta i sposobnosti da peva u širokom notnom rasponu. Jork se često pominje i kao jedna od najuticajnijih ličnosti u alternativnoj rok muzici, a 2002. godine je zauzeo šesto mesto na listi najuticajnijih ličnosti u alternativnoj muzici.
Tokom cele turneje, pa i na koncertu u Beogradu, bendu The Smile će se kao gost pridružiti još jedan muzičar koji se, kao i oni, neprestano menja i istražuje nova muzička područja. Britanski muzičar Džejms Holden na sceni je već 20 godina, a za to vreme poneo je mnoge titule – producent, remikser, DJ, šef izdavačke kuće, synth maestro, vođa benda, miks inženjer. Inače oprobao se u mnogim žanrovima: trance, progressive house, minimal techno, IDM, synth, jazz i drugim, a već sa 19 godina Holden je doživeo veliki uspeh sa svojim trance singlom “Horizons”, što mu je donelo karijeru svetskog DJ-a i producenta koji radi remikse za velike zvezde od Madone i Britni Spirs do Radiohead, New Order i Depeche Mode. Ipak poslednjih desetak godina Hodlen je ostavio DJ slušalice i svoju muziku izvodi uživo, što će publika po prvi put imati priliku i da doživi.
Fanovi benda će, uz kod koji mogu dobiti prijavom na newsletter preko zvanične web stranice The Smile imati priliku da prvi kupe ulaznice u pretprodaji 10. januara od 10 časova, a generalna prodaja počinje 12. januara u 10h preko platforme efinity.rspo ceni od 4.900 dinara za parter i 5.400 za tribine.
Robert Nemeček, rodonačelnik progresivnog roka u Jugoslaviji i veliki inovator u TV i filmskoj indusriiji preminuo je u 75. godini potvrdili su na društenim mrežama njegovi prijatelji.
Nemeček je ostvaio veliki trag na domaću i jugoslovensku umetnost. Bio je osnivač i vođa grupe Pop Mašina.
– Oduvek sam bio malo zainteresovan za ono što je okupiralo moje vršnjake. Od oca sam nasledio ljubav prema stripovima, a vrlo rano i prema filmovima, na šta je uticala Kinoteka, koja mi je bila iza ugla. Za razliku od drugih nikada nisam naginjao vesternima, vec su me fascinirali stari, pa čak i nemi filmovi – rekao je svojevremeno.
Ljubav prema muzici nasledio je od roditelja i dede, koji su bili veoma talentovani.
– Moj pradeda je došao iz Češke da svira u kraljevskom orkestru na dvoru Kralja Milana, pošto u Srbiji tako nešto nije postojalo. On je bio mlad i važio je za čudo od deteta, vitruoz na violini za klasičnu muziku. Moj deda Josip je imao troje dece i takođe je bio koncertmajstor. Moj otac Jan je išao njegovim putem i rano je otišao u inostranstvo gde je napravio karijeru, moj stric Ludvig je završio muzičku akademiju, ali se opredelio za džez trubu, mada džez nije bio ono što se sada podrazumeva pod džezom, više veliki revijski orkestri, a tetka Ludmila je ceo život bila u Beogradskim Madrigalistima i obišla ceo svet. Deda je jedan od osnivača Muzičke akademije i jedan od prvih predavača, a osnovao je i Beogradsku filharmoniju i svirao u beogradskoj Operi.
Kada bi samo napisali – Ivan Zoranović, pretpostavka je da šira javnost samo po imenu, ne bi prepoznala o kome je reč.
Ali kada je neko deo kolumne “Lica iza muzike”onda je to garant da je reč o nekome ko svojim talentom, radom i karakterom itekako ostavlja trag na domaćoj, kao i regionalnoj muzičkoj sceni.
I ne, ovde nije reč o nekome ko je na početku svoje karijere… Ivanov muzički put kontinuirano traje od početka devedestih godina, do danas.
Reč je o multiinstrumentalisti, muzičaru koji je među kolegama neosporno cenjen, a njegov profesionalni i životni put itekako mogu biti inspiracija za neke nove talentovane klince…
Ivan Zoranović, IQV – EKV tribute band/ Photo: AleX
Kada je reč o onom najosnovnijem za profesionalno bavljenje muzikom Zoranović ističe da su na formiranje njegovog muzičkog ukusa uticali porodica i prijatelji:
– Svako, sa kim sam se viđao, ili sretao u period detinjstva, doneo je u moj život neku muziku, koja je meni bila zanimljiva. Otac i majka su me inficirali starim domaćim rockom i mjuziklom “Kosa”, tetka i teča Beatlesima i domaćim i stranim novim talasom, stariji brat od tetke novim romantizmom, deca porodičnih prijatelja heavy metalom… Iz svega toga, ja kao dete željno upijanja, izvlačio sam ono što mi je bilo interesantno, kako zvučno i estetski, tako i kroz način razmišljanja i posmatranja sveta oko sebe.
Nezaobilazna tačka na muzičkoj i životnoj mapi jeste period odrastanja, stasavanja i – prvih koraka ka odabiru muzike kao opredeljenja, za Ivana to su bili bendovi Zarđale šerpe, Talični Tom i Requiem.
Prvi bend u ovom nizu nastaje još polovinom osamdesetih godina, zlatne decenije na svetskoj muzičkoj sceni. U to vreme na Ivana i njegovu ekipu utiču opusi Psihomodo Popa, Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe…
No, druga dva benda bili su realni pokušaji autorskog rada, prvih demo snimaka, studijskog iskustva i – svirki u značajnijim koncertnim prostorima za, tada, srednjoškolce:
– Talični Tom je bio veseo bend, sa pesmama na raskrsnici između rockabillyja i punka, dok se Requiem bavio tamnijim sazvučjem, na tragu bendova The Cure, Bauhaus, EKV itd. Nastupi ovih bendova događali su se na mestima, kao što su pozorište Dadov, teatar klub SKC-a, mali klub Doma omladine, a sa Requiemom sam imao i prve nastupe izvan Beograda.
Ivan Zoranović je formalno obrazovan muzičar, u vreme dok je išao u muzičku školu, te svirao violončelo, zavoleo je i – gitaru, koja će mu i odrediti sudbinu.
Govoreći o značaju formalnog muzičkog obrazovanja on ističe da je tek godinama kasnije shvatio koliko je to važno za formiranje kriterijuma i odnosa prema muzici – kao umetnosti: “danas, naravno, shvatam značaj muzičke škole za moj život, kako u teoretskom i praktičnom smislu, tako i kroz spoznaju sopstvenih ograničenja i nastojanja da se ta ograničenja prevazilaze”.
Zanimljivo je da Ivan gitaru nije učio u muzičkoj školi već na jednom sasvim neformalnom, ali kultnom beogradskom mestu, kod danas itekako legendarnog gitariste.
– Želeo sam da upišem muzičku školu za gitaru, ali je moj deda želeo da mu unuk bude gospodin i upisao me na violončelo. Međutim, kako je ljubav prema gitari bila ogromna, a znanje šturo, saznao sam da Radomir Mihajlović Točak drži kolektivni kurs rock gitare u beogradskom Božidarcu i zamolio roditelje da mi uplate bar jedan semestar.
Iako je imao podršku roditelja, Zoranoviću je kao jakom individualcu zasmetao kolektivni rad, pa je rešio da posle tog jednog semestra samostalno nastavi svoju edukaciju.
Ivan Zoranović/ Photo: AleX
Kada govodi o svojim profesionalnim tutorima, o onima od kojih se “učio zanat” i umeće muziciranja, koji su ga inspirisali i podržali, Ivan ističe Mišu Milosavljevića i Srđana Jovanovića Joleta:
– Kod Miše sam išao na časove električne gitare i on me je naučio različitim tehnikama sviranja, koje do tada nisam poznavao. Sa Joletom mi se ukrstio put 2005. godine, kada smo zasvirali u istom cover bendu Euroexpress. On je 90-tih godina imao dosta zavidnu karijeru studijskog i koncertnog bubnjara. Njegova je zasluga to, što nakon sviranja sa njim mnogo više slušam bend oko sebe i pronalazim svoje mesto u tom celom spektru. On je, ni ne znajući, odradio sa mnom finalnu pripremu za velike utakmice, u kojima sam kasnije zaigrao.
Ivan Zoranović/ Photo: AleX
Prelomni trenutak u profesionalnom životu Ivana Zoranovića, onaj kada je postalo jasno da će popularna muzika postati profesija desio je sredinom devedesetih godina.
U toj dekadi dogodila se neverovatna ekspanzija klubskih, cover bendova. Scena teatar kluba beogradskog SKC-a bila je epicentar u kojem je nastupao i čuveni bend Radijacija, čiji je Zoranović član bio punih osam godina.
Prisećajući se tog perioda Ivan napominje da se “u klubovima lako postiže kontakt s publikom. Nekako je sve zbijeno na malom prostoru i razmena je brza i neposredna. Velika scena je drugi univerzum. Zahtevi, energetski utrošak i očekivanja su podignuti na viši nivo i potrebno je veliko iskustvo i kilometraža u poslu da bi se odsviraok na velikoj sceni”.
Stefan Milenković i Ivan Zoranović, Rock El Clasico/ Photo: AleX
Govoreći o periodu svog muzičkog stasavanja na velikim scenama i saradnjama sa respektabilnim imenima (ex)yu-pop-rock scene Ivan napominje da “muzičar, verovatno, sazreva tokom čitavog života. Ali je to bio svakako period najbržeg tehničko sviračkog napredovanja, najintenzivnijeg vežbanja instrumenta, otkrivanje različitih gitarista, njihove muzike i odabira šta mi se kod koga sviđa, a šta ne i implementiranja svega toga u moj sopstveni stil sviranja”.
Ivan Zoranović, OK Fest/ Photo: AleX
Kažu da, pored frontmena, scenom, zvukom i delovanjem mora vladati jak gitarista, da bez njega doživljaj nije potpun.
Zoranović vremenom je postao važna karika velikanima muzičke scene, no logično se postavlja pitanje da li je ta posvećenost interpretaciji na sceni nekada pretendovala da ustupi mesto producentskom ili autorskom delovanju i poslu?
O tome Zoranović ne govori rado jer kako ističe, “to je jedna bolna tačka mog života, to kopanje po sebi, da pronađem tu kreativnu crtu, koja kao da je pod nekakvom blokadom. Razlog, ili pak izgovor za to, možda najviše leži u činjenici da sam sarađivao i sarađujem sa svoja dva omiljena autora (Đorđe Balašević i Nikola Vranjković) i da sve, što napišem ili iskomponujem, u poređenju sa njihovim radovima meni deluje smešno i nedovoljno zrelo”.
Respekt koji iskazuje prema muzičarima sa kojima deli studio i scenu zaista je hvale vredan, a nama ostavlja značajan trag kada je reč o istoriji popularne muzike našeg prostora. U tom kontekstu o sinergiji sa Đorđem Balaševićem govori sa ponosom i setom:
– Počelo je, kao i mnogo toga u našim životima, krajnje neočekivano. Bas gitarista Bane Marković, sa kojim sam u to vreme svirao u jazz-fusion bendu Gis Maj Es, bio je član pratećeg benda Đorđa Balaševića i, kada ga je Balaš pitao zna li nekog gitaristu za bend, on se setio mene, pritom ne znajući da sam veliki poštovalac lika i dela… Ta saradnja trajala je osam godina, od kojih se poslednjih godinu dana nije sviralo usled pandemije COVID 19. Naša međusobna energija bila je sjajna, na sceni smo se razumevali u pogledu i bili veliki oslonac i faktor stabilnosti jedan drugom. Vreme već uveliko pokazuje koliko taj čovek nedostaje ovom podneblju, kao umetnik, kao pesnik, ali i kao personifikacija slobodne misli i slobodne teritorije za ispoljavanje emocija, koje globalno zamiru kao kategorija.
Ivan Zoranović/ Photo: AleX
Takođe, Zoranović već deceniju intenzivno sarađuje sa jednim od najrespektabilnijih muzičara na ovim prostorima – Nikolom Vranjkovićem, autentičnim autorom i pripovedačem.
Govoreći o kompatibilnosti umetničkih i izvođačkih narativa Ivan napominje da je to “…vrlo verovatno, najbrižljivije i najpažljivije vođena karijera, kojoj sam imao prilike da svedočim izbliza, u smislu gotovo fanatične beskompromisnosti i uvek jasnog stava, izraženog kroz muziku i poeziju. Potrebna je zaista velika doza samouverenosti i sigurnosti u kvalitet svog rada, da bi ti pravio desetominutne pesme, koje mediji neće emitovati, ili će ih emitovati parcijalno, i biti siguran da će takve pesme naći svoj put do publike. Naše ličnosti se ne podudaraju, ali to ne ometa našu međusobnu komunikaciju i rad, jer smo sa godinama savladali kako da se ophodimo jedan prema drugome. Takođe, to je možda najbolji bend, u kojem sam se ikada našao i najžalije mi je što nikada neću moći da nas slušam iz publike”.
Ivan Zoranović (Rock maraton, Nele Karajlić)/Photo: Alex
O pokretačkoj energiji koja se razmenjuje na velikoj sceni, Zoranović ističe saradnju sa Neletom Krajlićemnaglašavajući da “ono što je posebno u saradnji sa njim jeste apsolutna nepredvidivost razvoja događanja na svakom koncertu. Odgovorno tvrdim da u radijusu od oko 1000 km ne postoji frontmen sa većom scenskom energijom od njega i većom sposobnošću dizanja sve i jednog čoveka u publici na noge”.
Brojni su domaći bendovi i izvođači sa kojima je Ivan Zoranović sarađivao i sarađuje, gde stekao veliko iskustvo i što je bila posebna životna škola.
No, Zoranovićeva interesovanja ne obuhvataju samo polje muzičkog izvođaštva već i – pisanu reč. Vrlo je vest pisac, pripovedač i pesnik, no kako sam kaže “nažalost, usled tempa, koji je život nametnuo taj talenat negujem pisanjem poruka ili statusa na društvenim mrežama. Pisao sam pesme pod snažnim uticajem poezije Miroslava Antića. Knjige još uvek ne pišem, mada sve jače u meni tinja želja da napišem autobiografiju i imam osećaj da će se to desiti uskoro”.
Ivan Zoranović, Rock El Clasico/ Photo: AleX
Kada je reč o skrivenim talentima, onima koji su od životnog značaja za neke ljude – iz prve ruke saznajemo da je Zoranović i vrsni socijalni radnik, hvaljen kao izuzetno darovit za komunikaciju i rad sa starim osobama.
Kao istinski empata, ali i stručnjak, koristi svoje muzičko umeće da dotakne duše ljudi sa kojima radi i o kojima brine:
– Muzika mi znači da mi sačuva dušu i unutrašnje biće u tom poslu, koji je na svakom nivou, mentalno, fizički i emocionalno, strahovito težak. Tim ljudima donosim muziku na njihove rođendane, svirajući im pesme, koje oni vole da slušaju, a koje se baš i ne podudaraju sa mojim muzičkim ukusom.
Iz svega rečenog, jasno je da je Ivan Kiza Zoranović suštinski inspirativno “Lice iza muzike” koji je talentom, radom, uz posvećenost i predanost neko ko zavređuje poštovanje, priznanje i pažnju.
Govoreći o tome kako bi oplemenio mlađe generacije uz dozu brige on kaže da stiče utisak da muzika drugačije deluje na današnje generacije uz napomenu “plašim se da bih u tom predstavljanju možda zaličio na dosadnog matorca. Ako govorimo o svetskim autorima, ne smeju se zaobići dvojci Lennon/McCartney, Jagger/Richards, Page/Plant, Waters/Barret i kasnije Waters/Gilmour, Ulrich/Hetfield, sva četvorica članova grupe Queen u raznim formacijama… Leonnard Cohen, Sting, Prince, Elton John, Jerry Cantrell… Spisak je ogroman. Od domaćih, to bi bili, mada redosled nije važan, Balašević, Bregović, Štulić i Vranjković. Dela svih nabrojanih imena, po meni, obavezna su lektira svakome, ko želi da doživi muziku i protezanje emocija u svim pravcima”.
Ivan Zoranović (Priča 2021)/ Photo: AleX
Naposletku, Ivan Zoranović multiinstrumentalista, kreativac, čovek sa mnogostrukim veštinama mladim muzičarima koji imaju ideale o tome da dele svoju magiju i umeće sa svetom daje savet:
– Ne odustajte! Nikako! Nikada! Ni pod kojim okolnostima! Pomerajte sopstvene granice svaki dan! Edukativni sadržaji za svaki instrument danas su dostupni jednim klikom. Maksimalno iskoristite tu olakšicu. Otkrijte ko ste unutar sebe i to, što nosite u sebi, izbacujte kroz sviranje ili stvaranje. Ukoliko radite na sebi i na svom talentu i sviračkom umeću, uspeh neće izostati. Verujte ovom dosadnom matorcu.
Mi verujemo Kizi, zato je i on naše “Lice iza Muzike”.
Marija M. Karan – Music & Masmedia Multitaskernekadašnji je muzički urednik nacionalnog komercijalnog radija Roadstar (Hit music fm), radijski autor i voditelj, voice-over, muzički PR, koncertni promoter, urednik i organizator programa u Muzičkoj omladini Beograd. Školovani je muzički i masmedijski kritičar. Završila je muzičku školu”Josip Slavenski”, diplomirala etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti, a doktorske studije finalizovala je na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bila je muzički i odgovorni urednik na radiju, a glas je, osim sjajnim radio emisijama, pozajmjivala i za brojne reklame.
Marija M. Karan (Zappa Bar)/ Photo: AleX
Kao novinar napisala je mnoge britke tekstove, posebno na muzičke teme, a kao PR sarađivala je sa nekim od najtalentovanijih muzičara sa ovih prostora. Od samog starta portala Headliner.rs na našoj je strani. Tokom 2019. godine Marija je stekla titulu doktora nauka iz oblasti teorije umetnosti i medija na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavljuje naučne radove iz oblasti teorije umetnosti i medija i učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima i konferencijama. Svoje iskustvo stečeno u praksi, nadograđeno kredibilitetom doktora nauka iz oblasti teorije medija, a u kontekstu muzike, Marija prenosi svoje znanje studentima osnovnih, master i doktorskih akademskjih studija u okviru predmeta “Muzika i Mediji“ i “Menadžment medija i muzičke produkcije“ na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao i na predmetu “Uvod u teoriju medija“ na Interdisciplinardnim master akademskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Kako to obično biva, pre i posle dodele važnih godišnjih filmskih nagrada, dobitnici i nominovani odlaze na zabave, što se desilo i proteklog vikenda u Los Anđelesu povodom dodele Zlatnog globusa.
Veliki uvodni parti u petak organizovao je W Magazine u hotelu Chateau Marmont, a na dan dodele, u nedelju, mnoge filmske i televizijske kompanije organizovale su manje zabave, uključujući dve elitne glumačke agencije, CAA i UTA. Prva je takođe organizovala parti u hotelu Chateau Marmont, dok je druga organizovala zabavu u restoranu La Dolce Vita.
Na partiju agencije UTA pojavili su se dobitnici Zlatnog globusa Pol Džijamati (The Holdovers), Metju Mekfajden (Nasleđe) i Džastin Trejt (Anatomija pada), kao i nominovani, među kojima su bili autori filma “Barbie” Greta Gervig i Noa Bumbač, zatim Sandra Huler, Vil Farel, Toni Meknamara, Fil Lord…, kao i gosti poput Harisona Forda, Džeka i Denisa Kvejda, Madsa Mikelsena i reditelja filma “The Holdovers” Aleksandera Pajna.
Pol Džijamati osvojio je Zlatni globus za najboljeg glumca u kategoriji komedije ili mjuzikla za ulogu u filmu “The Holdovers”.
Ali on, nakon razgovora s novinarima, nije direktno otišao na parti u restoran La Dolce Vita, već je zajedno sa svojom devojkom Klarom Vong, menadžerom Perijem Kipermanom i Bilijem Lazarusom iz agencije UTA izašao iz hotela Hilton i otišao pravo u – restoran brze hrane In-N-Out, gde su jeli burgere i pomfrit i pili gazirana pića. Tek nakon toga su otišli na parti u restoran La Dolce Vita.
PAUL GIAMATTI keeping it real post his Golden Globes win last night , at the Westwood In-N-Out in L.A. pic.twitter.com/bmhbLhy3DB
