Samo nekoliko nedelja pre početka snimanja pete sezone Netflixove superhit serije “Kruna”, autori su se bacili na prekrajanje scenarija. Naime, peta sezona te priče o britanskoj kraljevskoj porodici i vladavini kraljice Elizabete II, bavi se događajima iz sredine 90-ih godina 20. veka, pa će tako obuhvatiti i razvod princa Čarlsa i princeze Dajane 1996. godine.
Intervju princeze Dajane iz 1995. godine za BBC-jevu emisiju “Panorama”, s novinarom Martinom Baširom, jedan je od središnjih događaja scenarija. Dajanine izjave, poput one da ih je u njenom braku s Čarlsom bilo troje, podstakli su kraljicu da na neki način aminuje konačni razvod svog sina i prestolonaslednika.
Nakon što su objavljeni rezultati istrage o nečasnom postupanju Martina Bašira, korišćenju falsifikovanih dokumenata kojima se tvrdilo da tajne službe prate Lejdi Di, da bi princezu uverio da mu da intervju, scenaristi su se našli u problemima. Autori serije koja je ionako na meti kritika zbog prikaza pripadnika britanske monarhije moraju priču da prilagode nedavnim događanjima.
Neimenovani poznavalac prilika na setu rekao je za The Sun da je izveštaj o Baširovim muljažama problem scenarista, koji ionako scenario često menjaju u hodu, podigao na sasvim novi nivo.
– Intervju je svakako bitan za priču u seriji. A kako se situacija s Baširom i dalje razvija i može doći do nekih novih otkrića, biće to veliki problem – rekao je.
Portparol Netflixa, ipak, tvrdi da neće biti nikakvih zastoja u snimanju serije, da ono počinje ovog leta, te da se rad na scenariju nastavlja uobičajenim tempom.
Peti singl Mnogih Drugih, “Šlag”, upravo je ugledao svetlo dana, a ako je verovati informacijama iz benda, na jesen stiže i drugi album.
Novi singl zagrebačkih muzičara premijerno je emitovan u emisiji PopRock.hr, a reč je o veselo-melanholičnoj pesmi koja se sjajno nadovezuje na ranije objavljene singlove “Galileo” i “Dimtafon”. Spot potpisuju Toni Mijač i Marko Jerbić.
Mnogi Drugi i dalje neguju prepoznatljiv muzičko-scenski štih, a na pitanje portala music-box šta naredno možemo očekivati od njih, rekli su:
– Najbolje je ništa ne očekivati, već uživati u životu dok još možemo, jer ako je verovati medijima niko od nas neće ostati živ. A i album Mnogih Drugih bi trebalo da stigne na jesen.
Možda i najupečatljivija uloga Šeron Stoun jeste ona u filmu “Niske strasti” reditelja Pola Verhovena. Tamo je glumila fatalnu Ketrin Tremel, a svojom pojavom i glumačkim umećem osvojila je planetu.
Kako je sama svojevremeno priznala, kako bi dobila ulogu za “Niske strasti”, fotografisala se za časopis Playboy.
– Odlučila sam da slikam za Playboy specijalno zbog toga što sam želela ulogu u filmu “Niske strasti” – rekla je Šeron i dodala:
– Nisam shvatila šta se dešavalo kada sam radila taj film. Mislim da je to bila prava uloga za menei znala sam da moram da je dobijem. Nisam imala dovoljno perspektive da shvatim šta se dešava – priznaje Stounova.
Bili Ajliš, trenutno najpopularnija tinejdž zvezda na svetu, u potpunosti je rasprodala koncerte širom Evrope za svoju dugoočekivanu svetsku turneju “Happier Than Ever”.
Iako je veliku turneju najavila tek pre nekoliko dana, a ona će biti započeta u Americi u februaru 2022. godine, Bili Ajliš već je u potpunosti rasprodala datume za evropske koncerte.
Zvezda specifičnog zvuka posetiće Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku i Švajcarsku na leto naredne godine, a svi datumi su u potpunosti rasprodati.
Na Trgu Slobode u Novom Sadu EXIT festival je danas simbolično u 11:55 organizovao javnu akciju vakcinisanja, u okviru nacionalne kampanje za vakcinaciju mladih.
Na mobilnom punktu, adaptiranom autobusu GSP-a, vakcinisano je više od 100 mladih osoba.
U okviru ove akcije vakcinisali su se i članovi Exitovog tima, a među njima i osnivač i direktor EXIT festivala Dušan Kovačević, nakon što je u aprilu preležao koronu.
Kovačević je izjavio da su velikim odzivom na današnju akciju mladi pokazali da im je samo potreban afirmativan pristup i podsticaj.
– Ova akcija, ali i povećan broj mladih koji se vakcinišu prethodnih dana, pokazuju da je tačno sve što ranije govorili – da je omladini potrebno davati motivaciju kroz viziju povratka normalnom životu, a ne kroz poruke straha, kojima su, nažalost, i dalje izloženi. Pozivam sve da iskoriste mogućnost i vakcinišu se, kako bismo što pre došli do nivoa od 50 odsto punoletnih vakcinisanih, i vratili sve ono što najviše volimo, u šta svakako spadaju koncerti i festivali – izjavio je Kovačević.
Photo: EXIT Photo Team
Prvih 20 vakcinisanih dobili su ulaznice za prvi dan velike proslave dve decenije Exita, 8. jula.
Današnja akcija deo je velike nacionalne kampanje za vakcinaciju mladih, koja deluje u dva pravca: “Neću više da igram sam(a)“, usmeren prema svima kojima nedostaju koncerti i festival i “Ima li neko bolju ideju“, namenjen onima koji nisu sigurni da je vakcinacija najbolji put za izlaz iz pandemijske krize. Zajedničko za oba smera je slogan “Vakcina je jedini način da ponovo budemo zajedno“.
Cilj je motivacija mladih da se vakcinišu, zaštite sopstveno zdravlje i zdravlje ljudi oko sebe, ali i daju svoj doprinos što skorijem vraćanju normalnog života. Kao datum za to postavljen je 21. jun, do kada se mora vakcinisati još oko pet odsto punoletnog stanovništva Srbije, s obzirom da je za sada vakcinisano oko 45,3 posto.
Vodeći srpski muzički festivali su nedavno predstavili protokol, kreiran u skladu s poslednjim naučnim istraživanjima širom Evrope, koja potvrđuju da je, uz određena ograničenja ulaska na događaje, rizik od širenja zaraze gotovo zanemarljiv.
Protokol predviđa da će na festivale moći da uđu oni koji su vakcinisani, imaju potvrdu da su preležali Covid-19, koji poseduju negativan PCR ili antigenski test.
Uz poštovanje ovog protokola festivali će biti najbezbednija mesta okupljanja u zemlji. Krizni štab se na sednici održanoj u petak, 14. maja, pozitivno izjasnio o protokolu, kojim je 21. jun određen kao datum popuštanja mera, uz uslov da 50 odsto punoletnog stanovništva bude vakcinisano i epidemiološka situacija stabilna.
Prema magazinu Deadline, japansko britanska pevačica i manekenka Rina Savajama će glumiti uz Kijanua Rivsa u novom nastavku filma “John Wick 4” koji bi u bioskope konačno trebalo da stigne 2022. godine, nakon što je premijera otkazivana nekoliko puta.
Rina Savajama je prošle godine objavila svoj debi album “Sawayama” koji je naišao na odlične kritike zbog čega je porasla i njena popularnost. Tako je početkom ove godine snimila i duet sa Eltonom Džonom. Reč je o novoj verziji njegove pesme “Chosen Family”.
Film “John Wick 4” trebalo bi da režira Čad Stahelski, a scenario će napisati Šej Haten i Majkl Finč. Koja će biti tačno uloga Rine Savajame još nije poznato, odnosno – krije se od javnosti.
Jedan od najuticajnijih muzičara današnjice objavio je očekivani album “Reprise”, na kojem su se našle nove verzije njegovih hitova nastalih tokom 30 godina duge karijere.
Mobiju se u kreiranju albuma “Reprise” pridružio impresivan niz muzičara, među kojima su Gregori Porter, Alis Skaj, Amtajst Kiah i Apolo Džejn.
– Težio sam za jednostavnošću i ranjivošću koje može ponuditi klasična i akustična muzika – objasnio je Moby. U saradnji s Budapest Art Orkestrom, poznati kantautor i producent rearanžirao je svoje prepoznatljive muzičke klasike, među kojima su se našli “Natural Blues”, “Porcelain”, “Go” i “Why Does My Heart Feel So Bad?”.
Ideja za kreiranje izdanja kao što je “Reprise” pojavila se 2018. godine, nakon što je Moby ostvario svoju prvu saradnju na području klasike – koncertu na kojem je filharmonijski orkestar Los Anđelesa izveo njegovu muziku.
Uz novi album, Mobi je publici predstavio i “Moby Doc”. Reč je o dokumentarcu čiji je narator sam muzičar, a koji se osvrće na njegov privatni život i muzički put od underground punk početaka do globalnih hitova koji su osvojili muzičke top liste.
Slipknot su potvrdili da su ušli u studio i počeli sa snimanjem novog albuma.
Vest su potvrdili uz najavu Knotfesta u Ajovi (koji će se održati u septembru), gde su fanovima koji su pretplaćeni na Knotfest.com pokazali i fotke iz studija.
Naslednik albuma “We Are Not Your Kind” se u prodaji očekuje do kraja godine.
Slipknot bi u julu trebalo da stignu u Evropu da održe turneju. Iako je većina izvođača pomerila turneje za sledeću godinu, Kori Taylor i ekipa za sada, izgleda, nemaju nameru da se povuku. Uostalom, zašto bi kad su već pod maskama 🙂
Nama najbliži koncert je onaj u Gracu, koji će se održati 28. jula u Stadthalle. Više informacija o ulaznicama potražite na ovom linku.
Čuveni glumac Robert De Niro i švajcarska teniska zvijezda Rodžer Federer udružili su snage i zajedno se pojavili u turističkoj reklami za Švajcarsku, kao deo kampanje kojoj je cilj privući što veći broj turista u predstojećoj sezoni.
Federer, koji je, naravno, zaštitno lice kampanje, otkrio je da je veliki De Nirov fan i da nije mogao da veruje kada je glumac pristao na njegov poziv da mu se pridruži u snimanju reklame.
U reklami De Niro zove Federera na mobilni da mu kaže kako mu se ne sviđa njegova ideja da snima film u Švicarskoj jer smatra da je ta država presavršena za holivudski film.
– Nema drame, ljudi su tamo preljubazni – govori De Niro, uz sočnu psovku, a Federer ga tada poziva da zajedno skijaju Alpama i skaču padobranom.
Video završava pozivom u Švicarsku uz slogan “za odmor bez drame”.
Tog 29. maja 1997. u reci Misisipi neobjašnjivo se udavio talentovani muzičar Džef Bakli. Imao je samo 30 godina.
Sa foruma Krstaricepreuzeli smo tekst od korisnika Neprilagođena leptirica koji možda najbolje opisuje ko je bio ovaj mladi nesrećni muzički genije i šta je sve ostavio ovom svetu.
Nestvarna tišina. I oblik prašine koji remeti vidokrug. Reč je o prelepom čoveku pred kojim je prolaznost nemoćna. Muzički usnuli genije, otet od jave, maestro koji je stvarao pod uticajem tišine i tuge – Džef Bakli. (1966 – 1997)
Najmlađi od svih boema. Najautentičniji dečak među mladićima. U njegovoj pesmi emocija je neprestana, biće malaksava i postaje bestelesno. Pri dodiru sa svakim Baklijevim ispevanim stihom i duša se pretvara u bezvreme. Umetnik je više od pesme, mnogo više od pesnika. Pobrka se i radost i tuga i sve ovozemaljsko postaje beznačajno.
Jedna ploča koja se pojavila tog leta 1994. ostala je svima u sećanju po načinu na koji se polako popela na lestvicama nezaborava.
Za Džefa Baklija niko nije znao, van neoboemskih kafića koji se prostiru i danas Njujorkom. Njegovog usputnog oca, Tima Baklija, velikana singer-songwriter scene na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete, malo ko se više sećao, otkad nas je napustio 1975. u svojoj 28 godini. Drugim rečima, malo toga je govorilo u prilog bilo kakvom uspehu, a kamoli uspehu svetskih razmera, koji još traje – samo zahvaljujući vrednosti malog broja snimaka koje je za sobom ostavio, kao da ih je stavio negde mimo vremena i prostora, da putuju pogađajući osetljive slušaoce u svim generacijama koje su kasnije došle.
Bila je to ploča pod imenom “Grace”, koja je po sebi predstavljala jedan od vrhunaca i krajnji domet snažnog samoniklog pokreta što je posle gromoglasnog starta neoliberalnog prekrajanja sveta (u vreme Regan-Tačer vladavine), poslednji put pretvorio rok muziku u znak ličnog prepoznavanja i deo opšte kulture, proces koji se konačno zaokružio sa grandž mini-revolucijom u SAD i britpopom sa druge strane okeana. Alternativni rok, koji je počeo u prvim godinama osamdesetih kao pokret mimo zahteva tržišta, očuvao je i, naročito sa naraštajem novih bendova iz Sijetla, do novih vrhunaca doveo rokenrol u osvit XXI veka.
Kontekst u kome se Bakli pojavljuje bio je kontekst dovršene erozije na globalnoj rok sceni. Od Live Aida 1985. do danas, stara rok imena punila su stadione ili se iscrpljivala u humanitarnim akcijama, i radiće to i dalje, sve dok i poslednja grupa ne postane samo izlizani oblik medijske vidljivosti. Sa druge strane, većina pravih rok grupa se bavila životima stvarnih ljudi iz gradskih bespuća zapadnog sveta, jer to je ono zbog čega je rokenrol od početka i imao neku društvenu ulogu koja ga i razlikovala od mnogo čega u šarenom muzičkom svetu.
Ovo je bila njihova ploča. Neželjena, došla sa one strane onog što smo smatrali stvarnošću, puna čulnih istina, jedinih istina vrednih dalje priče – priče o tome šta se stvarno dešava sa ljudima.
Džef Bakli/Photo: facebook@JeffBuckley
Posle smrti Kurta Kobejna 1994. kao da je nedostajala te velika ploča da zaokruži pravac koji je on otvorio u nekim od najboljih trenutaka sa “MTV Unplugged” – neko je morao da nađe Sveti gral koji je krio tajnu istoriju osećanja, do tad gaženih naizgled pobedničkom materijalističkom čizmom. U vremenu palih anđela, sredinom devedesetih, tačno trenutak pre nego što je velika digitalna bljuvotina zauzela prostor između nas, dok su ljudi još umeli da pričaju očima, niko to nije bolje izrazio od Džefa, kada je dobio svoju jedinu priliku.
Kao i Kobejn, mlađi Bakli bio je autentični pali anđeo, jer je padao od početka, pokušavajući da izbegne sudbini koju su mu roditelji i nenamerno ostavili u nasledstvo. Kao i Kobejn, bio je prava, a ne kafanska, ukleta duša, bežao je znajući da se pobeći nema kud, i sa tom makar samo naslućenom spoznajom, pevao je snažno, snažnije nego drugi, čekajuću sudbinu, ispostavilo se.
Teško da je iko u tom svetu poslednje rokerske revolucije bolje vladao bendom kao svojim platnom, kao svojim filmom, kao svojim pozorišnim komadom koji se izvodi svako veče. U ljubavnom odnosu sa svakim ko je hteo da sluša, Bakli je stalno prizivao ljubav u svim oblicima, ljubav kao želju, kao otkriće sebe u drugom i drugog u sebi, kao put ka nečem izbezumljujuće oslobađajućem. Ljubav kao nešto što je moguće.
Bio je i u ljubavnom odnosu sa svojom gitarom, i kad je pravio one nežne prelaze i kad je noise-ično slamao pesmu krešendom. Njegova stvarnost bila je stvarnost osećanja, kao jedinih putokaza ka stvarnosti sveta oko nas. I to je bila poruka.
Kratka karijera Džefa Baklija bila je obeležena lutanjima i nesalomljivom posvećenošću svom izrazu. Kao da je stalno slušao nešto sa druge strane, naslovnu pesmu sa Grace posvetio je deljenju ljubavnog trenutka sa dragom uz naslućivanje moguće smrti. Ovo izoštravanje čulnosti na način svih slavnih romantičara, deo je i novostvorene rokenrol tradicije, pa je Džefov doprinos bio tim upečatljiviji deo nove romantičarske klime koja je zavladala u kratkom trenutku između grandža i britpopa.
Džef Bakli/Photo: facebook@JeffBuckley
Ipak, sam album je u prvi mah doživeo podeljene kritike, nije daleko dogurao na prodajnim listama, da bi do danas ipak stigao do dva miliona primeraka u privatnom vlasništvu, sa potražnjom koja raste. Za nešto što je nastalo kao rokerski pandan ispovednoj poeziji, ovo je dostignuće o kome treba govoriti.
Glavni kvalitete ploče “Grace” svakako je u tome što ona ne spada ni u jedan žanr, niti poseban fazon. Njen dramatičan stil rastegnut je između inspiracija preuzetih iz trubadurske tradicije uvek prisutne u američkom folku, jakih rok uzora od Vana Morisona do Led Zeppelin, ali i visoko improvizovanog jazza. Sam je navodio Edit Pjaf i The Smiths kao pojave kojima se divi. Njegovi prijatelji su bili, i posle smrti ostali, PDž Harvi, Kris Kornel, Mark Ajcel, Elizabet Frejzer iz Cocteau Twinsa, te mnogi drugi. Kao i ovaj zbir, ni ploču Džefa Baklija ne možemo definisati nikako drugačije nego kao stalno traženje.
U tome uhvaćenom traženju, snimljenoj tenziji, stalna je životna snaga ovih deset pesama, i jedne odbačene.
Možda poslednja poruka iz vremena kad je rokenrol bio kultura za sebe, snimljena je u jednom studiju u Vudstoku, od strane sina hedonističkog hipi poete Tima Baklija. Rok, folk, soul, i međuimprovizacije, ukrštene kao novi jezik za gitaru, bas i bubanj, obogaćene nadahnutim visokostilizovanim gudačkim aranžmanima, sa njegovim neponovljivo ekstatičnim lirskim tenorom ogromnog opsega koji lebdi iznad svega – Baklijeva čulna vibracija bila je kao otelotvorenje najdivljijih hipi snoviđenja, put ka spiritualnom samootkrivanju kroz telesno iskustvo. Njegova eliptična priča na kraju se može posmatrati kao košmarni ciklus koji baca ljude sa jednog na drugi kraj života, ponekad i bukvalno na njegovo rečno dno; mada je pored svog oca proveo samo nekoliko dana, i uvek negirao bilo kakav uticaj, svako je na prvu loptu mogao da pogodi da su dva Baklija bili rod. Ispale jagodice, oči i način na koji preko čela pada kosa, glas koji je drhtao na samu pomisao na ljubav, koja je bila glavni junak svake autorske pesme oba pevača sa one strane svakodnevne obaveze da se bude prizeman.
I u tome je možda ključni, neispričani deo njegove tragedije. Snimio je samo jednu ploču, koja je prerasla i njega samog, ostavljajući svojim razmerama generacijskog remek-dela sve iza sebe. Ali to je samo razlog da ga pamtimo, a ne tragika. Tragika je u činjenici da su njegovu karijeru za života svi shvatali kao produžetak karijere njegovog oca, i u njegovoj smrti 1997. – utopio se tokom noćnog kupanja u reci Volf, uz svetla grada Memfisa u daljini, tog Jerusalima rokenrol muzike.
Strašni su ti roditelji i ono što nam ostavljaju. Samo su deca strašnija od svojih roditelja.
Ali šta misliti o čoveku koji potpuno obučen ode da pliva, osim da je, opijen čulima, mislio da je stvarniji od sveta? O osobi koja misli da joj reka ne može ništa? O pevaču plivaču koji je iz vode mahao prolazećem brodu, pre nego što je preko njega prešao talas?
Zaslepljujuće lepa osoba, sa davnim planom u džepu da postane glumac, Džefa možete naći na dostupnim snimcima sa nastupa, kako svoj uvek uznoseći glas spušta pravo u režanje, kad dođe trenutak u pesmi u kome hoće da kaže da stvarno voli. Ali da se toga plaši. O tom glasu je skoro nemoguće, pa i nepreporučljivo pisati. On ide do nepoznatog vrhunca u kome vokalna lepota postaje poruka, bez pretvaranja u reč.
Tiho kao koraci ujutro, oprezno kao šapat pušten niz vetar, “Grace” je postao nezaobilazno živo delo koje se vraća nama, a ne mi njemu, kad god mu pružimo priliku tokom one romantičarske noći koja preti da neće proći.
