Prvi dan Arsenal festa prošao je u znaku opšteg oduševljenja što se napokon u Srbiji dešava muzički festival. Ovaj drugi je, od početka do kraja, obeležila ona prava, iskrena koncertna energija, bez straha i suzdržavanja. Da se nadovežemo na jučerašnju priču – da, definitivno smo se vratili u život!

Ono što je bilo evidentno još od starta je značajno veći broj ljudi na festivalu nego prvog dana. Gužve na ulazu, mnogo teže probijanje od bine do bine i još upadljiviji osećaj da smo se vratili baš tamo gde smo stali pre pandemije.

Prvi zvukovi su se i ovog puta čuli najpre sa Garden Stagea, već oko pola 8, kada su na binu izašli Scordisci. Nakon njih Nikom ništa, energična Kika, popularni Kendi, pa Klinac…

Program na Glavnoj bini počeo je sa Hladnim pivom, bendom koji je pre pandemije imao ozbiljne turneje po regionu, a koji je, do pre nekoliko dana mučila ista „nesviračka“ muka kao i većinu njihovih kolega. Koju god pesmu da su odsvirali, reakcije su bile sjajne, publika je pevala sa njima, Mile je opet bio onaj stari, dobri, harizmatični frontmen kojeg obožavamo, bend je svirao bez greške, čuli smo sve te velike pesme Hladnog piva koje volimo.

A onda su se neki  od nas naježili na horsko pevanje stihova „samo za taaaj osjećaj!“ Zato što je taj os(j)ećaj, tada, u tom trenutku, baš onaj koji nam je tako jako nedostajao… A kakav je osećaj, posle duge pauze, svirati i tu i sve te druge pesme, napokon uživo pred publikom?

– Osećao sam se kao kovanica koja je pala iza frižidera. I misliš se, nikad niko neće pomeriti taj frižider… i onda se dogodi čudo, neko makne frižider, iskopa te iz prašine i ponovo te stavi gde ti je mesto. Tako da, osećam se kao da me je neko stavio na pravo mesto -rekao nam je nakon nastupa Mile Kekin.

I „Nije sve tako sivo“ nekako je, čini mi se, odzvanjalo u vazduho još neko vreme nakon njihovog nastupa. A momci iz benda su, kao i uvek, iako umorni, bili spremni da se druže, popričaju sa ekipom u bekstejdžu, isprate nastupe svojih kolega, podele svoja iskustva i impresije o periodu koji je iza nas.

Nešto drugačiju atmosferu na Main Stageu napravio je nakon njih australijski muzičar Dub Fx. Vrhunska svirka, više nego dobar nastup i mnogo raspoloženih ljudi u publici spremnih na djuskanje i skakanje.

Na Gardenu se u to vreme zahuktavala atmosfera, na binu je izašao i jedan od najpopularnijih bendova mlađe generacije, Dram. Kao i većina bendova, i oni su svirku na velikoj bini čekali preko godinu i po dana i kažu da je ovo najbolji osećaj na svetu:

– Bili smo potpuno hajpovani… Popeo sam se na binu i kao ’čekaj, ja sad treba da sviram za sve ove ljude? Ma daaaj’. Tri sekunde kasnije je bilo ’matori, sad ćemo da pokidamo’ i tako je i bilo… – rekao nam je bubnjar benda, Pavle Savić. Svi ti mladi ljudi družili su se po bekstejdžu, vidno srećni što su tu i što napokon, ponovo, imaju priliku da se sretnu i sa drugim bendovima i sa publikom.

Najveću pažnju ove večeri, na ovoj bini, privukla su tri imena koja su usledila. Ozbiljna masa ljudi došla je tu da čuje Kolju, sjajnog muzičara i autora koji uvek na svojim nastupima uspeva da napravi dobru atmosferu. Gužva je bila tu i kada je na red došao ultra-popularni bend Svemirko, a onda su prostor zauzeli “vernici” Nikole Vranjkovića koji su zajedno sa njim i njegovim sjajnim bendom i zatvorili ovo veče.

Ipak, bilo bi nerealno ne priznati da je najsvetlija tačka ove večeri, a možda i celog festivala, bio nastup benda Dubioza kolektiv. Da, čak iako ih ne slušate i nikad niste u kolima ili kod kuće pustili neki njihov album, a bili ste na ovom nastupu, to biste morali da priznate. Nije novost da ovi momci imaju neverovatnu energiju i pesme koje će vas naterati da cupkate makar nogom, čak i da ste najveći mrgud na svetu. Ni da se iza naizgled neozbiljnog i haotičnog imidža kriju ozbiljni profesionalci koji gotovo ništa ne prepuštaju slučaju i uvek, ali UVEK uspevaju da naprave dobar show na bini. Ali opet se, nekako, i ova svirka razlikovala od drugih…

Možda zato što su se neki od njih malo rasplakali još kad su radili tonsku probu, jer ne mogu da veruju da su tu i da se sve to dešava. Možda zato što se na taj surovi profesionalizam nakalemila preduga pauza i prevelika želja. Možda zato što je svima njima i svima nama u publici bilo potrebno jedno ludačko pražnjenje i baš ovakva razmena energije.

Suludo bi bilo sad nabrajati sve te hitove koje su odsvirali a koje je publika znala od reči do reči,  prepričavati „karaoke“, i bosanski tango i šutke i šale i komentare, pa i to koliko su prokleto pokretni i energični svi članovi ekipe i koliko to znači za celokupnu sliku.

Suludo je jer je, na kraju, najvažniji taj neki čudesni, neopisiv osećaj da se napokon pred našim očima odvija koncert u pravom smislu te reči.  Onakav kakav koncert po definiciji treba da bude. Onakav kakav sanja svaki muzičar i svaki koncertni zaluđenik. Onakav kakav smo se plašili da nećemo doživeti još ko zna koliko dugo. Znate ono kad nastupe pamtite po neverovatnoj razmeni energije koja je toliko jaka da vas prodrma do koske? E pa baš to. Iskakalo se i napevalo na hiljade ljudi, nisu se skidali osmesi sa lica… ni onima u publici, ni onima na bini…

– Isto koliko je nama nedostajalo ovo, toliko je i njima. Malo je čudan osećaj, naravno, ali kad krenu prvi taktovi, uđeš u fazon – prokomentarisao je Almir Hasanbegović za Headliner nakon svirke: – Imaš osećaj kao da ti je neko izrezao 16 meseci života, pa onda opet ti nešto nastavljaš… ali imam osećaj da ćemo se mi brzo ispraviti.

I on, kao i svaki muzičar na svetu kojem je živi nastup najvažniji momenat  u poslu kojim se bavi, svestan je da kavez/pleksiglas koncerti pod maskama ne mogu da se mere sa ovakvim nastupima, ali ni online.

– Online koncerti su ok kad moraš. Ali nemoj više ni online, molim te, daj live neki! – dodao je Almir uz komentar da treba da budemo spremni na sve, ali da se nada da ova sloboda koju sada osećamo nije samo privremena, do nekog novog zaključavanja.

Nismo ga pitali da li se i pred online koncerte razgibava i isteže kao pre ovih “pravih” nastupa, rekao nam je da to mora tako, i da moraju svi da vežbaju i da budu u formi. Oni koji su ih gledali na bini – znaju zašto. Oni koji su ih juče gledali na Arsenalu, mogu samo da im požele što više povoda za trening.

A mi možemo “koncertnoj Srbiji” samo da poželimo što više ovakvog os(j)ećaja neopisive sreće i slobode kakvu smo osetili svi mi koji smo sinoć bili u blizini te bine.

Ljiljana Zdraković za HL