Veštičarenje je prvo u nizu dešavanja planiranih u zajedničkoj DIY organizaciji vojvođanskih bendova koje u sebi nosi skrivenu poruku borbe na koju su osuđeni muzičari u našoj zemlji i koja bi trebalo da skrene pažnju javnosti na novu muzičku scenu formiranu u poslednjih nekoliko godina.
Bendovi koji će nastupati iza sebe imaju minimalan broj nastupa, ali veliku energiju i minuli rad u trudu oko stvaranja nečeg unikatnog i specifičnog.
Nastupaju: TBK (Bgd-Zrenjanin), Prljava Frekvencija (Sombor – Novi Sad), Short Reports (Novi Sad) i Grizete (Novi Sad).
TBK je autorski rokenrol bend iz Beograda koji trenutno živi i stvara u Vojvodini, tačnije u jednom malom gradu na obali Begeja u kojem pronalazi mir i inspiraciju da završi svoj debi album.
Okupljeni oko iste ideje i toliko različiti u svemu, Srđan, Aleksandar, Uroš i Nikita spajaju nespojivo i razdvajaju spojeno. Prateći trendove, oni kreiraju muziku koja je tu danas pred vama i koja ostaje zauvek.
Prljava Frekvencija je bend sačinjen od pet mladića koji su, okupljeni u ovom sastavu i svom svom slobodnom vremenu, odlučni da prže rokenrol.
– Zatekli smo se u vremenu gde je muzika zajedno sa tekstovima kao srž nje – ravna nuli. Naša pojava je tu da napravimo kompletan preokret – poručila je elipa benda.
Short Reports su visokoenergetski alternativni rock duo iz Novog Sada. Minimalizam kombinovan sa ekspresivnim sviranjem uz filozofiju “manje je više“.
Ne koriste mnogo efekata niti opreme za modifikovanje zvuka – jedan bubanj i jedna gitara sa par pedala i pojačalom.
– Naša muzika i tekstovi su takvi, kao što smo i mi u našoj vezi. Bolno iskreni, iako je to ponekad malo neprijatno. Direktne kratke poruke (izveštaji), bez ulepšavanja, poslate ka drugom ili samom sebi.
Alternativni rock bend Grizete osnovan je sa željom da se različiti ukusi spoje i iz toga nastane nešto novo.
Početkom 2020. godine se okupljaju i počinju sa radom, a čak ni pandemija nije mogla da spreči kreativnu energiju benda. Trenutno rade na prvom albumu, a možete da poslušate i prvi singl sa tog albuma koji nosi naziv “Čovek“.
Ulaz je besplatan, ali donacija je poželjna i potrebna jer ćete na taj način da podržite novi talas vojvođanskog rokenrola.
Šabački aternativni rok bend EhoTon objavio je album “Eho“ za diskografsku kuću Multimedia Music.
Afirmisani šabački muzičari su odlučili 2018. godine da spoje svoje kreativne energije i oforme novi alt/rock bend. Počeli su sa probama, ali su brzo shvatili da rade nešto dobro i da ih pesme koje su u početku stvarali ispunjavaju u svom umetničkom, duhovnom i muzičkom smislu iako svako od njih pojedinačno ima svoj istančan ukus za umetnost. Sva ta različitost je stvorila jedinstvenu celinu i bend je počeo da funkcioniše i stvara sopstveni muzički izraz.
U narednim godinama bend je učvrstio svoj muzički stav kroz mnogobrojne probe, žive nastupe i studijska snimanja.
Njihov višegodišnji zajednički rad rezultirao je albumom “Eho“. Sniman je u Studiju ROAD a za produkciju, miks, ali i značajnu pomoć oko aranžmana pesama bio je zadužen Dragan Alimpijević Pik.
– Od ovog albuma očekujem da će naći put do nekih novih slušalaca, šire publike – kaže gitarista benda Predrag Daničić i dodaje: – Mislim da album pruža dovoljnu muzičku i tekstualnu širinu da bude prihvaćen i od strane onih koji možda i nisu po difoltu u tom fazonu.
Basista Jovan Yoker Parmaković kaže da je album produkt njihovih želja, osećaja i stremljenja, “odraz četiri različita senzibiliteta i osećanja, spojen, upakovan i aranžiran kroz alternativni sound“.
Bubnjar Milan Firca Arnautović kaže da su album “Eho“ izrodili posvećenost, rad i velika želja da se iskažu kroz muziku i reči iskažu njihove emocije, dok je tadašnji vokal Bojana Abazović izjavila da je to album bogat muzičkim idejama.
Od snimanja do objavljivanja izdanja došlo je do personalnih izmena u bendu pa će na novim projektima koje EhoTon planira kao vokal nastupati pevačica Merlot Levert.
Peti Rok kamp za devojčice ove godine je održan od 9. do 22. avgusta, prvi put u čak tri grada u Srbiji.
Devojčice su u Užicu, Nišu i Zrenjaninu imale priliku da kroz dnevne radionice uče osnove ili usavršavaju sviranje gitare, bas gitare, klavijatura, bubnja, kao i da steknu osnove snimanja zvuka i muzičke produkcije.
Učesnice su tokom trajanja kampa zajedno sa svojim mentorkama za samo četiri dana, naučile osnove ili unapredile sviranje gitare, bas gitare, klavijatura, bubnja, kao i snimanje zvuka i koncertne produkcije.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Umesto završnog koncerta, ove godine, devojčice su sa produkcijskim timom snimile pesme koje su vežbale tokom kampa, a materijal koji je snimljen tom prilikom imate priliku da pogledate u onlajn koncertu čija je premijera zakazana za 1. novembar u 20:00 časova na Facebook eventu, Rok kamp za devojčice Facebook stranici i YouTube kanalu Femixa.
– Ova godina nas je naučila da možemo da se prilagodimo novim okolnostima uz malo dodatne akcije, kreativnosti i fleksibilnosti. Zahvalne smo svim našim učesnicama, mentorkama, saradnicima i saradnicama zato što su zajedno sa nama kroz kreativna rešenja i ideje doprineli da iza nas imamo uspešno realizovano peto izdanje Rok kampa za devojčice i da sledeće dočekamo samo još bolje, spremnije i hrabrije. Nadamo se da ćete kao i mi uživati u premijeri koncerta – izjavile su organizatorke, devojke iz kolektiva Femix i dodale: – Nadamo se da ćete nam se pridružiti u ponedeljak, zabaviti se, a možda malo i đuskati ????
Nepunih godinu dana od poslednjeg izdanja Alitora, albuma pod nazivom “II”, ovaj inđijski metal bend nam predstavlja novi EP pod nazivom “Spoznaja”.
“Spoznaja” ima tri pesme i ovo je prvi put da se bend publici predstavlja na maternjem, srpskom, jeziku. Bend je snimio sve tri pesme u periodu od februara do juna 2021. godine u beogradskom studiju Citadela Sound Production; ovo je već ustaljena receptura, budući da bend sa Lukom Matkovićem (Quasarborn) i pomenutim studiom sarađuje od samog početka.
Kako je bend u prošlosti najavio, ovo izdanje je kreirano i sa ciljem obeležavanja 10 godina postojanja benda.
Alitor, EP Spoznaja Artwork
Alitor je za 10 godina postojanja objavio dva albuma i dva EP-a, a ove godine je bio jedan od najaktivnijh domaćih metal bendova svirajući širom Srbije, što je u prošlosti i bilo vrlo karakteristično za ovaj bend – redovni klubski i festivalski nastupi širom naše države, regiona i Evrope.
“Spoznaja” je izdata digitalno putem domaće izdavačke kuće Take It Or Leave It, na disku putem nemačke kuće Pottmortem Records dok je vinyl izdanje planirano za 2022.godinu i izdavač je Doc Gator Records.
Pesme su u petak objavljene putem zvaničnog youtube kanala benda u formi “lyrics videa”, a kako saznajemo iz tabora benda, publika može uskoro očekivati objavljivanje spota za jednu od pesama sa EP-a.
Fizičko izdanje možete kupiti direktno od benda, a digitalno album možete kupiti-slušati na sledećim linkovima: https://www.kasurl.com/aPWKJ
Bjorn Ulvaeus iz grupe ABBA u intervjuu za The Guardian je izjavio kako su ih tokom 70-tih u Švedskoj tretirali kao neprijatelje progresivne muzike.
Švedska grupa ABBA koja se ponovno okupila ovog leta povodom ‘revolucionarnog’ nastupa koji pripremaju u Londonu i snimanja novog albuma posle punih 40 godina pauze, postigla je veliki uspeh širom svijeta. Međutim, uprkos tom uspehu, u Švedskoj ih nisu toliko hvalili i podržavali što je u intervjuu za The Guardian potvrdio i član grupe ABBA Bjorn Ulvaeus.
– U Švedskoj je postojao taj progresivni pokret u muzici, a mi smo bili neprijatelji. Lično nisam obraćao pažnju na sve te priče koje mi nisu ništa značile, čak i to što su nas mnogi mrzeli. Zato što smo dobili toliko pohvala iz celog sveta. Od samog početka imali smo veliku podršku od kolega muzičara, kojima se svidelo to što radimo.
Povratnički album ‘Voyage’ trebalo bi se prodaji pojaviti 5. novembra. U međuvremenu su promovisali singlove ‘I Still Have Faith in You’ i ‘Don’t Shut Me Down’, kao i najnoviji ‘Just A Notion’. Pesma je snimljena još u septembru 1978. godine, ali nije uvrštena na njihov šesti studijski album.
Na spomenutoj turneji ‘ABBA Voyage’ publika će gledati ‘digitalnu’ verziju grupe ABBA zajedno s desetočlanim bendom uživo. Prvi koncert će se održati u posebno namenski izgrađenoj ABBA Areni kapaciteta 3.000 ljudi u londonskom Queen Elizabeth Olympic Park 27. maja 2022. godine.
Da podsetimo, iako su snimili nove hitove, a kreću i na još jednu turneju, od svega na kraju neće biti gotovo ništa. Članovi švedske grupe Abba objavili su tužnu vest da kreću ponovo svako svojim putem.
– To je to. Te 1982. nisam rekao da se Abba nikada više neće ponoviti, ali sada vam mogu reći: Ovog je puta definitivno kraj! – rekao je 74-godišnji muzičar Beni Anderson za Guardian, potvrdivši kako četiri člana popularnog švedskog benda ponovno kreću svako svojim putem.
Kraljica popa Madona ovaj put nikoga nije ostavila ravnodušnim, naime zbog svog intervjua odlučila je da napravi novu seriju fotografija. Na njima se vidi kako pevačica dočarava smrt Merilin Monro, ali i neke druge unikatne fotografije nastale za njenog života.
U novom intervjuu za naslovnu stranu “V magazina”, 63-godišnja pevačica pozirala je fotografu Stivenu Klajnu, a njene fotografije odražavale su poslednje momente čuvene Merilin Monro.
Fotograf je rekao da je bio inspirisan serijom fotografija Berta Sterna “The Last Sitting”, za koju se veruje da je poslednje poziranje Merilin Monro, šest nedelja pre njene smrti 4. avgusta 1962. godine.
Međutim, čini se da je kraljica popa kreirala samrtnu postelju Merilin Monro, jer je viđena kako leži na dušeku sa noćnim ormarićem punim tableta.
Na Klajnovom snimanju, on je ponovo napravio kultnu fotografiju “Material Girl” bez košulje ali sa tangama dok je ležala licem nadole sa krstom na leđima.
Neki od najvažnijih trenutaka njenog intervjua uključivali su razgovor o kontroverznom albumu “Donda” Kanja Vesta za koji je rekla da je “jedina stvar” koja ju je inspirisala među novom muzikom, prenosi Daily Mail.
Muzičarka je rekla da je bila zaintrigirana time što reper “radi ka neuspehu” u intervjuu sa Džeremijem O. Harisom.
Klajn je u uvodu napisao da on i Madona nisu bili “zainteresovani da ponovo kreiraju slike tačno”, ali su pokušali da “uhvate vezu između zvezde i kamere, misteriju i magiju ove kreativne saradnje”.
Uradila je omaž originalnoj seriji, koja sadrži nekoliko golih fotografija Merlin Monro i mnoštvo neuobičajeno nečuvenih slika.
Sinoć je u Svečanoj sali Kulturnog centra “Laza Kostić” u Somboru održan omaž legendarnom profesoru, pijanisti i kompozitoru Dušanu Trbojeviću.
Tom prilikom, četiri eminentne profesorke doktorke Karan, Nikolajević, Jovičić i Gorunović, predstavile su knjigu “Moja muzička kazivanja” u izdanju Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu.
Photo: Promo (SOMUS)
Posle promocije knjige, u Svečanoj sali Gradske kuće održan je koncert posvećen liku i delu Dušana Trbojevića.
Kombinovanim programom u kojem su nastupale Rita Kinka, Sanja Bizjak, Snežana Nikolajević, Vesna Kršić i mešoviti hor Somborskog pevačkog društva, SOMUS je još jednom odao čast ovom velikom umetniku.
Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je hor premijerno izveo numeru – “Veče na školju”, po rečima Alekse Šantića.
Glumac Nikola Đuričko već više od dve godine živi u Americi. On je zajedno sa suprugom Ljiljanom, ćerkom Nađom i sinom Đorđem spakovao kofere i preselio se u Los Anđeles, i nije se pokajao. Svoje iskustvo života u Americi, Đuričko je podelio gostujući svojevremeno u podkastu “Agelast” Galeba Nikačevića.
– Poslednjih pet, ako ne i šest godina, s pola snage sam odlazio na probe i snimanja. U punom kapacitetu svojih mogućnosti igrao sam u niskobudžetnim filmovima, a imao sam potrebu da podignem lestvicu više. Želeo sam da vidim mogu li da budem egal pred kamerama s jednim oskarovcem kao što je Džefri Raš, što sam sada imao priliku. Jedan od razloga za odlazak jeste i taj što sam zbog iznošenja političkih stavova bio kažnjen, moja supruga isto, bar smo tako načuli. Niko ti, naime, ne kaže otvoreno zbog čega ne možeš da radiš, ali isto tako niko nema ni hrabrosti da te angažuje. U dogovoru sa suprugom odlučio sam da predam zahtev za zelenu kartu, odnosno radnu vizu i, naravno, bilo je potrebno vremena i novca, ali smo u tome uspeli, spakovali se i otišli. Sve smo poneli, čak smo i psa poveli, jedino sam biljke ostavio prijatelju da ih zaliva – prisetio se glumac u podkastu “Agelast” Galeba Nikačevića prelomnog trenutka u životu, kojem su prethodila brojna preispitivanja i sumnje.
– Naravno da sumnjaš, samo glup čovek to ne radi. Donekle je to sve izgledalo kao da stojiš nad liticom i kažeš sebi: ‘Jao, što je lepa voda, bilo bi lepo da skočimo, plivaćemo, biće uzbudljivo, divni su talasi”. Već sledećeg trena nema mesta za teoretisanje, moraš da skočiš, od mirne luke i usidrenog broda pristaješ da se otisneš na nemirno more i suočiš s burom. Pet-šest dana po dolasku u Ameriku, dešavalo mi se da se naglo probudim iz sna s pitanjem: ‘Šta smo to uradili?’.
Brigama, međutim, nije bilo mesta. Nakon svega dva kastinga Đuričko je dobio posao, dok su se i njegovi naslednici brzinom svetlosti uklopili u nov stil života.
– Pravo je uzbuđenje bilo gledati ih prvi dan škole. Budući da su u Srbiji pohađali nastavu na engleskom i francuskom, nismo ni pomišljali da se neće uklopiti. Idu u razred s decom iz čitavog sveta, multi-kulti – rekao je glumac, koji se na anonimnost možda čak i najlakše navikao.
– Popularnost kod mene nikada nije bila do te mere izražena da ljudi padaju na glavu zbog toga što sam im u blizini. Bio sam, recimo, s Bikovićem na nekoj premijeri, gde su devojke vrištale kao da Bitlsi prolaze, pomislio sam: ‘Ovde će neko da strada’ (smeh). Kod mene je to sve bilo umerenije. Ipak, primetio sam da mi prija što me niko ne prepoznaje. Nedavno sam čak kupio naočare sa cvetnim dezenom, što u Srbiji nikada ne bih učinio.
Đuričko je za sam kraj razgovora otkrio koje mu radosti snimanje u Holivudu pričinjava, a nije ih imao u Beogradu.
– Volim što me kroz Sony studio voze automobilom za golf, što imam asistenta koji me pozove kada je vreme za ručak i agenta koji se brine oko toga jesam li potpisao ugovor, s kim, kada i u kojoj banci će mi novac biti uplaćen. Na meni je samo da glumim. U Americi svako radi svoj posao najbolje i jasno su postavljene granice. Samim tim i ja sam bolji. Trudim se da dođem na vreme, pripremljen. U Srbiji sam mogao i da kasnim i ne dođem, jer sam ja Đuričko. Naravno, nisam to radio, ali bio sam na ivici. Istina je da u Americi uvek postoji neizvesnost oko posla i uvek si na dva čeka do bankrota, ali za mene, kao glumca koji čitav život živi od projekta do projekta, to predstavlja podstrek – zaključio je Đuričko.
Promocija pesme i muzičkog spota “Lepe laži”, naslovne numere za najnoviji film Dušana Kovačevića “Nije loše biti čovek”, održana je danas u Beogradu sa delom glumačke i autorske ekipe.
Navedenu pesmu su komponovali poznati muzičari Momčilo Bajagić Bajaga i Aleksandar Saša Lokner, dok u duetu pevaju džez pop umetnica Lena Kovačević i glumac Gordan Kičić.
Na konferenciji za medije povodom promocije spota za numeru “Lepe laži”, koji se pojavljuje u novom filmu “Nije loše biti čovek” Dušana Kovačevića, dramski pisac i scenarista podelio je da mu je sinoć preminuo prijatelj. Naveo je da je to dvadeseti prijatelj kog je izgubio od početka godine zbog korona virusa, virusa koji je on nazvao “kugom”, te poslao važan apel.
– Molim vas, vakcinišite se. Jeste da se film zove ‘Nije loše biti čovek’ ali ja bih rekao ‘Nije loše biti živ čovek’ – rekao je Kovačević u svom obraćanju.
Dušan Kovačević, reditelj bioskopskih hitova “Balkanski špijun” i “Profesionalac” i autor kultnih klasika “Maratonci trče počasni krug”, “Ko to tamo peva”, “Underground”, “Radovan Treći”, “Urnebesna tragedija”, vraća se filmskoj publici nakon 18 godina u komediji sa elementima trilera “Nije loše biti čovek”, postavljajući večito pitanje – da li je kraj života i kraj boravka na ovom svetu, ili postoji mogućnost da se život produži u nekom drugom obliku.
Numeru “Lepe laži” komponovao je Momčilo Bajagić Bajaga, koji je radio celokupnu muziku za film, tekst je napisao Dušan Kovačević, a izvode je džez pevačica Lena Kovačević i glumac Gordan Kičić, protagonisti filma.
Momčilo Bajagić Bajaga, kompozitor muzike za film “Nije loše biti čovek”, o radu na ovom filmu je rekao da se ponosi što svi ljudi koji se pojavljuju u filmu zaista i pevaju.
– Svi muzičari koje vidite su zaista svirali, nismo koristili nikakve trikove. Bilo je puno posla, ali na moju sreću Duško ima običaj da za sve svoje filmove piše i tekstove, tako da sam mogao da budem rasterećen i bavim se samo muzikom. Mislim da smo napravili nekoliko baš lepih pesama. Moram da pohvalim Lenu, koja je odlično otpevala svoj deo, ali i Kičića, koji se pokazao kao stvarno ozbiljan pevač. Došao je spreman i sve uradio kako treba – naveo je Bajaga.
Gordan Kičić, glumac i izvođač muzike u filmu, istakao je zadovoljstvo što je bio deo ovog projekta.
– Kada me je Duško pozvao, odmah sam rekao – naravno. Dodatno sam se oduševio zato što do sada nisam imao priliku da igram bilo kakvog pevača, a kada sam shvatio da će Bajaga pisati muziku i da ću pevati sa Lenom, prosto nisam mogao da verujem da će to stvarno da se desi. Veoma sam srećan i nadam se da će publika voleti ovaj film zato što je vrlo višeslojan, duhovit, bajkovit, ali i istinit – rekao je nasmejani Kičić.
Lena Kovačević ovom prilikom je debitovala u filmskoj ulozi.
– Sve je ovo kao neki san u odnosu na realnost u kojoj živimo. Kad se setimo dana kad smo snimali, pre same pandemije, bili smo vrlo bezbrižni. Čini mi se da se to i vidi. Stvarno sam uživala. Ovo je zaista jedan muzički film i sa pravim razlogom smo ovde danas. I moji muzičari su bili upravo ovde gde danas sedimo, i oni su svirali. To je za mene bilo najlepše, što su i oni ovekovečeni i što će biti deo filma. Jedva čekamo premijeru – istakla je Lena Kovačević.
U filmu “Nije loše biti čovek” glume i Vojin Ćetković, Gordan Kičić, Branka Katić, Hristina Popović, Nenad Jezdić, Srđan Žika Todorović, Andrija Milošević, Mira Banjac, i drugi.
Headlinerke urbane kulture. Žene koje su menjale i pokušavaju da menjaju na bolje ovaj naš mali svet koji zovemo Srbija. Ženske verzije Don Kihota s Balkana, u društvu čije su prave vrednosti u procesu ne nestajanja, nego apsolutnog zatiranja. Smišljajući i sprovodeći stalno i ponovo nove i nove načine za borbu protiv vetrenjača nekulture, neukusa i opšteg moralnog i svakog drugog srozavanja. I zato neizmerno važne i neizrecivo hrabre.
Novi u serijalu tekstova o headlinerkama urbane kulture posećujemo ženi čiju biografiju, možda po prvi put otkako radimo ovaj serija, nećemo pisati. Jer, kad bismo i hteli, nemamo dovoljno mesta. Drugo, ko je zna, zna sve o njoj. A ko je ne zna – sam je kriv.
Jer, Jadranka Janković (sada Janković Nešić) je kultna ličnost eksjugoslovenske i postjugolsovenske rok scene i za nju se olovkom, pisaćom mašinom, sada i računarom, ali uvek i pre svega britkim jezikom, borila daleko bolje i više nego mnogi sa gitarama i mikrofonima pod svetlima reflektora.
Bila je svedok meteorskih uspeha i vrtoglavih padova velikih domaćih i svetskih zvezda, aktivni svedok zenita londonske muzičke scene, zajedno sa čitavom branšom kolateralna žrtva svih naših podela i ratova, jedna od onih malobrojih koja je mogla i imala gde da ode, a ostala je. Da se i dalje bori s vetrenjačama, kako bi svom sinu Stefana i njegovoj generaciji ostavila makar delić one normalnosti koja je njoj i svima nama oduzeta.
Na početku, pitali smo Jadranku šta za nju predstavlja urbana kultura i koliko je prema njenom mišljenju ona važna za jedno društvo?
Da si ministar kulture na 24 sata, koje tri prve odluke bi donela? – Ne brinite, mene niko nikada neće izabrati za ministra kulture (smeh)… Najpre bih kompletno promenila školstvo i prilagodila predmete kulturi stvaranja i življenja. Zatim bih zabranila bilo kakvu vrstu nasilja u TV programu, ukinula reality programe, kič i šund. Renovirala bih Domove kulture, muzičke škole, sale i hale za koncerte, biblioteke. Uvela bih bonton kao obavezan predmet u školama, firmama, preduzećima i restoranima.
Postoji li u Srbiji nešto što se zove “muzička industrija”? – Postoji, samo što je, kao i većina stvari u Srbiji, bukvalno shvaćena. Klanovi, politički uticaji, sitni igrači velikih ambicija i pobeda mediokriteta nad talentima je ono po čemu je poznatija od muzike. Ako i dok se to ne reši, nema realnog napretka na tom polju.
Imala si priliku da vidiš kako sve to funkcioniše u Britaniji, koja zaista ima ozbiljnu muzičku industriju. U čemu je najveća razlika? – Velika Britanija je kolevka rock’n’rolla i njoj je muzika zaštitni znak. Tamo se kuća zidala od temelja i da bi neko uspeo, morao je da prođe težak i trnovit put. Kod nas su, pak, veliki umetnici nepravedno tretirani – čak i zaboravljeni – dok su dvorske lude nezasluženo dobijale titule. Lemmy je bio u pravu kada je tvrdio da je sve otišlo do đavola kada su u muzičku industriju ušli ovi u odelima – bankari, biznismeni, menadžeri koji su u njoj otkrili zlatni rudnik. Što je najgore, većina njih ne voli muziku – tretiraju je kao bilo kakvu robu na kojoj mogu da zarade.
Lemmy i Jadranka/ Photo:Privatna arhiva
Zbog čega je uloga PR-a muzičkih događaja, ali i samih bendova, danas i ovde obesmišljena? – I dalje želim da verujem da je PR neophodan, jer ništa na ovom svetu se neće prodati samo od sebe. No, ako misliš na činjenicu da izvođače festivala biraju tzv.politički komesari, a ne menadžeri i da su, samim tim, PR-ovi politički podobne osobe, a ne profesionalci u svom poslu – onda da: sve gubi smisao. Zato i imamo situaciju da neki bendovi sviraju po 30 besplatnih festivala u Srbiji, a neki nijedan. Još tužnije je što bend koji npr. postoji 40 i kusur godina na ovim prostorima mora da bude politički opredeljen da bi realizovao turneju. Zar, jebo te, nisu dovoljni svi oni hitovi, spotovi, albumi i koncerti, zar četiri dekade krvi, znoja i suza nisu bolja preporuka za tu grupu od članske karte bilo koje stranke?!
Bon Jovi i Jadranka/ privatna arhiva
Da li se kaješ što nisi otišla odavde kad si imala priliku? – Živela sam preko kada su svi bili ovde, vratila sam se ovde kada su svi otišli preko. Što bi moj pokojni ćale rekao: ’’Večiti kontraš’’. Verujem da ne možeš pobeći od svoje sudbine na koji god kraj sveta da odeš. Radije ću biti luda rokerka u Srbiji nego živi mrtvac u nekoj savršenoj zemlji. “Here I Go Again” je moja himna – ne “Shiny Happy People”.
Kako si stekla sve te kontakte u muzičkoj inudtsriji širom sveta, koliko ti je pomagalo ili odmagalo to što si iz tadašnje Jugoslavije? – Imala sam više sreće nego pameti – valjda je Bog video da sam luda i uporna, pa rešio da mi da vetar u leđa. I kad su me podsmešljivo gledali kao nekoga ko dolazi “iza gvozdene zavese”. pobrinula sam se da ih demantujem kvalitetom i krvavim radom. Ljudi vide samo lepšu stranu mog posla i krajnji rezultat, a nikoga ne zanima koliko toga sam žrtvovala, morala da naučim, da se odreknem, da popustim i propustim… Samo ja znam koliku cenu sam platila – no, da se ponovo rodim, ništa ne bih menjala.
Može li uopšte taj odnos zvezda – novinar, da se pretvori u prijateljstvo? – Može, ako si najpre čovek a onda novinar. Verujem da su svi ljudi u našem životu s razlogom – sa nekima me i danas vežu divna prijateljstva, sa drugima se nikada više nisam srela. Najveće zvezde su najnormalniji ljudi i sa njima sam se uvek dobro razumela.
Slash i Jadranka/ Photo: Privatna arhiva
Ko je sa svetske scene na tebe ostavio najsnažniji utisak i zašto? – Ne postoji osoba sa kojom sam radila intervju, a da me barem nečim nije impresionirala. Pokojni Lemmy iz Motorheada i Bill Gould iz FNM su mi prijatelji za ceo život, ali bila bih grešna kada ne bih pomenula Iron Maiden, Bon Jovi, Metallicu, Whitesnake, Deep Purple, The Cult, Roberta Planta… Ako nastavim da nabrajam, okupiraću vam ceo portal (smeh)…
Bill Gould i Jadranka/ Photo: Privatna arhiva
Kakav je osećaj kad za rođendan dobiješ tortu od Jana Gilana? – Postoje momenti za koje živim i koje ću pamtiti celog života. Nisam zaradila neki novac, nemam ni kola ni stan. Ali sam zato živela punim plućima, radila posao kojI volim i upoznala većinu svojih tinejdž idola. Šta više jedna matora metalka može da poželi?
Zašto Srbija već dugo nema veliki bend, gde greše mladi srpski muzičari? – Da bi Srbija imala novi veliki bend, najpre mora da podrži nove, mlade bendove. Da dopusti toj sceni da se razvije – da joj omogući sve: od svirki do snimanja albuma S druge strane, naši muzičari imaju večiti problem sa egom i jako su nerealni kada je njihova muzika u pitanju (čast izuzecima!) O tome što nemaju osnovne stvari – fotografije, biografije, kvalitetne snimke i spremnost da menjaju ono što ne valja da i ne govorim. Vama svaka čast na podršci mladim i novim nadama unutar Mobil Music Festa, ali i sami znate sa kojim se sve problemima susrećete.
A gde greše promoteri i organizatori koncerata kad nas prave svetske zvezde zaobilaze u širokom luku? – Većina ne greši, već jednostavno ne može da plati cifre koje njihovi menadžeri traže. Kod nas je 30 evra gornja granica ulaznice koju je prosečan fan spreman da plati, dok su u regionu iste te ulaznice u rasponu od 80 do 150 evra. Iako su honorari većine zvezda tajni, poznato je da se oni vrte i do nekoliko miliona evra. Podelite to sa npr. jednom halom od 15.000 mesta i izračunajte možete li da vratite uložen novac. Na kraju dođemo do one stare “Koliko para, toliko muzike”.
Jadranka Janković Nešić/ Photo: AleX
Mnogi smatraju da je rokenrol u Srbiji mrtav, slažeš li se s tom tezom? – Nije mrtav, samo je hirurški precizno, nemilosrdno i dugotrajno uništavan.
Ako nije, na koji način treba da se ponovo izbori za svoje mesto i… ima li to uopšte smisla i svrhe? – Ko god se u ovoj zemlji ozbiljno bavi rock’n’rollom, u startu je odabrao “put kojim se ređe ide” i započeo borbu sa vetrenjačama. Sve je otišlo u ku… kada smo dozvolili političarima da postanu zvezde. Zvezda može i treba da bude mangup, a ne onaj što ne beži s časova i jedini čeka učiteljicu u učionici. Rock’n’roll je bunt, a ne savijanje kičme pred gorim od sebe.
Šta slušaš van radnog mesta na radiju, onako baš za svoju dušu? Šta god mi privuče pažnju, ja slušam. Uši su mi toliko pune muzike da nekada najradije slušam tišinu.
Jadranka Janković Nešić/ Photo: AleX
Radio ili pisano novinarstvo? – Mrtva trka što se mene tiče. Oba medija su nebitna novim generacijama. Ni za radio, ni za časopise nemaju živaca ni vremena. Navikli su da im je sve na klik, sve sažvakano, sve instant. Oni su sami sebi urednici, DJ-evi, novinari i ponekad i zvezde. A mi smo retro matorci koji vise na Facebooku (smeh)
Na tvojim mrežama redovno objavljuješ sjajne minijature, kratke priče iz svakodnevnog života, Kada ćeš da objaviš knjigu? – Kada budem imala potrebu i vremena da je napišem. Mada, koga bi ona uopšte zanimala?
Šta bi poručila mladim devojkama koje žele da postanu neke buduće Headlinerke urbane kulture? – Budite svoje, ne žalite konkurenciju i ne pravite kompromise
Šta ćeš biti kad porasteš? – Klasična plavuša koja ništa neće moći sama i kojoj će najveća briga biti da li joj se slomio nokat.
