Stigao je novi spot beogradskih agro metalaca Seljačka Buna (feat. Petar Štrok), a i ovoga puta bave se teškim temama kao što su odliv mozgova, nedostatak mogućnosti za normalnog čoveka u ovim teškim vremenima, kao i nekromansija kojoj se moramo okrenuti ako želimo da budemo konkurentni u današnjoj ekonomiji.
– Vi se naravno sada pitate ŠKK?!? I u pravu ste, tako se pesma i zove. Režijom i scenariom (hahaha, “scenario”) bavio se Gazda Vuja, dok kameru, montažu i specijalne efekte potpisuje majstor Paja – kažu iz Seljačke bune.
Kompanija Mattel, koja proizvodi lutke Barbie, objavila je da je nova Barbie lutka inspirisana Dejvidom Bouvijem kako bi se obeležila nedavna 50. godišnjica četvrtog studijskog albuma “Hunky Dory”.
Američki proizvođač igračaka prvi je put odao počast Bouviju 2019. lutkom koja odražava pevačevu eru iz vremena albuma “Space Oddity”. Kao što je i najavljeno, fanovi sada mogu da dobiju drugu kolekcionarsku lutku za 50 dolara.
Mattel Barbie-as-Bowie promo
Najnovija Barbie-as-Bowie lutka nosi skrojeno “puder plavo” odelo koje je Bouvi nosio u muzičkom spotu “Life On Mars?”, upotpunjeno košuljom s prugama s otisnutom folijom, upečatljivom kravatom i cipelama s platformom. U opisu nove Barbie lutke piše: “Njena odvažno plava senka i frizura inspirisana Bouvijevom glam erom iz 70-ih oživljavaju ovaj izgled”.
Ako se pitate koji su poznati bendovi iz Škotske, samo će vam se kazati da su tu nastali velikani poput Franz Ferdinand ili The Jesus and Mary Chain. Republika Irska i Engleska su rasadnici bezbrojnih talenata koje ne vredi ni nabrajati. A šta ako u kvizu postave pitanje: koji je najslavniji bend iz… Severne Irske?
Jedno od mogućih rešenja je The Undertones. I za one koji slušaju sve od “Silvane do Nirvane” ili savremenije rečeno, “od Senidah do Nika Kejva”, pesma “Teenage Kicks” je nešto što će instantno prepoznati, jer se ta pesma nađe na svakoj new wave kompilaciji koja drži do sebe. Samo neće znati ko je peva i odakle dolazi bend. A dolazi iz grada Londonderija u Severnoj Irskoj. Pardon, iz Derija. Zavisi s kim pričate, protestantima ili katolicima, moraćete da obratite pažnju na verziju imena grada.
The Undertones su počeli da se bave muzikom još 1974, kada nisu imali baš najčistijeg pojma o tome šta će svirati, ali voleli su The Beatles i modse Small Faces. Prosto, u Severnoj Irskoj su tada bili Nemiri, atentati IRA-e i alsterskih protestanata su se nizali kao osvete, policije i vojske je bilo svuda, a sve se zatvaralo dosta rano zbog policijskog časa. I šta da radi omladina nego da napravi svoj bend. Već 1976. oni postaju “obuzeti” novim punk zvukom, koji kasnije prelazi u troakordni punk pop, a najveći idoli su im The Ramones i Buzzcocks.
U martu 1978. godine The Undertones su snimili demo kasetu na Univerzitetu Magee u (London)Deriju i poslali kopije kasete raznim diskografskim kućama u nadi da će obezbediti ugovor za snimanje, ali su dobili samo zvanična pisma odbijanja. Ali, poslali su i legendardnom Džonu Pilu na BBC1, kočoperno “zahtevajući da pusti pesme u svom radijskom programu”. Pil je odgovorio bendu tako što je ponudio da plati sesiju snimanja u Belfastu. 15. juna 1978. bend je snimio svoj debitantski EP sa četiri pesme “Teenage Kicks” sa budžetom od samo 200 funti. I istorija je počela.
Pil je singl besomično puštao na Radio BBC 1 i Sire Records se zainteresovao za izdavanje albuma “The Undertones”, koji je snimljen 1979, i doživeo sjajne kritike, a Firgal Šarki je postao ikona new wavea. Sledio je album “Hypnotised” 1980. sa koga je skinut 6. singl benda, čuveni “My Perfect Cousin”, koji ih je zacementirao u vrhu pop rock imena UK. U recenziji magazina Sounds iste godine, Undertones su opisani kao: “možda najbolja pop grupa na engleskom govornom području”. Wow!
Nije daleko bio ni ugovor sa najvećima. Treći album, “Positive Touch” – za EMI. Željno iščekivani album “najboljeg benda na engleskom” dolazi 1981. godine, kada se paradigma snažno menja od gitarskog new wave mods stila u electro i synth novi romantizam jednih Spandau Ballet i Duran Duran, te album sadrži i klavire, saksofone i duvače – ali, pažnja je otišla mlađim bendovima i novom synth popu. Poslednji album pre raspada, 1983. pod nazivom “The Sin of Pride” je opet predstavio nagli zaokret u muzičkom stilu, kako je to bio običaj tih godina, pa je soul bio dominantna inspiracija, kao i izvođači Motowna.
Godine 1999. se ponovo okupljaju, osim pevača Šarkoja. Krenuli su sa turnejama. Pozvani su na Glastonbury 2005. i svirali na Celtic Parku 2009. pre meča Celtic-Liverpool. Objavili su i dva nova albuma, “Get What You Need” 2003, i “Dig Yourself Deep” 2007, inspirisani time što je indie rock revival iz prve decenije 21. veka bio inspirisan – baš njima i bendovima “njihovim vršnjacima”.
Zanimljivo, da iako su bend koji je došao “iz ratnog stanja”, dakle iz jednog od gradova najviše pogođenih nemirima, skoro nikada nisu pevali o ratu i terorizmu (ukupno svega tri pesme), već o tinejdžerskim i mladalačkim dilemama. Za razliku od U2, koji su iz mirnog Dablina stalno pevali o ratu. Jedini momenat kada su se The Undertones pomalo politizovali je kada su se slikali pored “Free Derry”, katoličkog murala IRA u rodnom gradu. Kao pravoverni katolici u tihom prostestu protiv nasilja. Ali, to ste već znali iz činjenice da ih je Celtic zvao da sviraju na svom stadionu…
Legendarne The Undertones na Exitu slušaćemo u subotu, 9. jula na glasnoj Explosive bini.
Pravi početak festivalske sezone u Srbiji uvek je, već više od deceniju, u Kragujevcu, poslednjeg vikenda u junu. I svake godine kada treba da se krene na Arsenal fest, komentarišemo kako taj festival, iz mnogo razloga, uvek dočekamo sa osmehom. Naročito mi koji od festivala očekujemo više gitara, a manje ploča i strobova.
I ovog puta je bilo tako, i ovog smo puta spremni doputovali u grad koji kiša zaobilazi, spremni na sate i sate dobrog festivalskog uživanja.
U najavama se provlačilo da se ove godine očekuje rekordna poseta. Iako je četvrtak, već je prvog dana festivala delovalo kao da su organizatori bili u pravu. I bez želje da se osvrćemo na prethodne godine i period čije se ime ne spominje, nismo mogli a da ne primetimo da smo ovog leta otišli korak dalje ka normalnom festivalskom životu na kakav smo navikli. “Kao da se ništa nije dešavalo”. Svi sveži i odmorni i spremni za koncerte koji će se tih sat dva voleti, a nakon toga pamtiti.
I svako će pamtiti ono što mu najviše prija, a bilo je, već prve večeri na prostoru Kneževog Arsenala, za svakoga po nešto.
Za one mlađe i “modernije”, potpuno je bilo ok i cool da Main stage otvori jedan od najpopularnjih mladih bendova u regionu, Buč Kesidi. Ovaj pančevački duo dočekan je ovacijama, a Luka i Zoran su nas već navikli da iz nastupa u nastup uspevaju da dokažu zašto su tu, i zašto ovacije… Nastup su počeli uz “Euforiju”, i nastavili uz “Subota uveče”, “Nedelja ujutru”, “Tiho”…
Arsenal 2022 Buc Kesidi/Photo: AleX
Headlineri prve večeri, bar što se tiče glavne bine, bili su Stefan Milenković i Nele Karajlić. Posle izuzetno uspešnog koncerta koji su Rock el Classico imali nedavno na Tašu, ovaj zanimljiv koncept predstavljen je festivalnskoj, kragujevačkoj publici. Spojen je Šostakovič sa “Devil in the Business Class”, Brams sa “Vukotom”, zasijala je “Zvezda nad Balkanom”, “Fikreta”… pesme koje volimo, likovi koje znamo i volimo, fantastičan, pažljivo sklopljen orkestar… sve na svom mestu, a opet, nekako i ne…
Uprkos ideji i grandioznosti projekta koji na zanimljiv način u jedno sklapa klasiku i rokenrol… delovalo je kao da ova publika nije sasvim razumela i prihvatila celu priču. Ali, većina je ipak uživala i imala je zbog čega.
Arsenal fest 2022. – Nele Karajlic i Stefan Milenkovic
Veče na mejnu zatvorio je Negative, uz “Bez promene”, “Ja bih te sanjala”, “Ti me ne voliš”, “Kad se svetla ugase”… i uvek ludački dobar, najbolji glas Ivane Peters.
Nekima od nas ipak se nekako učinilo kao da je glavna akcija juče bila na Garden stageu. Čak deset bendova bilo je na spisku, prvi u 19.30, poslednji u 3.20… nije da nismo pomislili da će bili haos, i da “nema šanse sve da izdržimo i ispratimo”. Ali nekako, kao da smo morali, jer je line up bio sjajan…
Veče je otvorio sjajni Kontra komitet, zatim je na binu izašao još bolji Sanitarium koji nekako, uvek, na bini pokaže zbog čega su pokupili tolike pobede na različitim festivalima… usledili su Zyrion, Centurion.. a onda… ono zbog čega se te večeri kampovalo na Gardenu…
Arsenal 2022 Sanitarium /Photo: AleX
Četiri decenije već nema rokera na Balkanu koji ne zna za Električni orgazam i koji ne zna minimum pet hitova koje su stvorili… a mnoge od njih čula je i brojna publika koja je uživala i đuskala uz “Igra rokenrol cela Jugoslavija”, “Kapetan Esid”, “Spojimo se sad”, “Debela devojka”, “Ja sam težak kao konj”…
Potpuno drugačija (dobra) energija desila se odmah potom, kada je na binu izašao bend čijih smo fanova juče najviše izbrojali u tom delu Kneževog Arsenala… bar ako je sudeći po majicama… Ritam nereda važi za jedan od najboljih bendova na ovim prostorima, ako pitate nas koji pratimo tu vrstu tvrđeg zvuka. Jer kod njih nema greške, nema kompromisa… kada oni izađu na stage, sve se i svi se stope u jednu ludački dobru, sirovu, glasnu energetsku masu koja diše kao jedno. Baklje su zasijale već na prvim pesmama… i opet su se pevale u glas “Ne”, “10 godina” “Hiljade”, “Tuđe zastave”, “Put beznađa”…
Drugačiji, ali oduvek i zauvek sjajni DLM razmrdali su ekipu i ispred ali i iza bine na svoj način. Ekipa, kao što znamo, skoro potpuno drugačija od one koju smo gledali i slušali kao klinci, ali to su te pesme, to je taj fazon… a svirački… pa, tu nema baš mesta za propuste. “Ljubav” je otvorila nastup, ljubav smo za njih imali sve vreme.
Stizao nas je sve umor dok smo u sitne sate slušali Zvoncekovu bilježnicu, ali trebalo je dočekati jedan od najboljih live bendova u Srbiji iako smo shvatili da ćemo maltene dočekati zoru uz binu. I, iznenađujuće ili ne, sasvim dobar broj ljudi ostao je tu zbog njih… Sunshine… “Da li sam”, “Žaklina traži sponzora”, “Priđi mi ti”… ne znamo ko je više skakao, oni na bini ili mi ispred nje…
Kultni jugoslovenski film “Ko to tamo peva” premijeru je imao 30. juna 1980. godine. Priču o tragikomičnim nezgodama putnika u jednom dotrajalom autobusu koji iz provincije vozi prema Beogradu pogledale su generacije mladih i starih. Ali, malo ljudi zna da je u početku bilo planirano da film do publike dođe u drugačijoj verziji.
Reditelju Slobodanu Šijanu je pripala čast da režira ovo ostvarenje tek pošto je Goran Paskaljević odustao, i to kako bi se posvetio filmu “Zemaljski dani teku”.
Ono što je još posebno zanimljivo je činjenica da su uloge Miška i šlager pevača bile namenjene drugim glumcima.
– Ulogu Miška Krstića sam namenio Bogdanu Dikliću, ali njegovo tadašnje matično pozorište nije ga pustilo na snimanje, pa je morao da odbije. Zbog toga sam ulogu vozača ponudio Aleksandru Berčeku koji je odmah prihvatio – prisetio se Šijan. – Ulogu pevača šlagera sam u prvoj podeli namijenio Ljubiši Samardžiću, ali je on, iz meni nepoznatog razloga, odbio. Dragan Nikolić je prihvatio u posljednjem trenutku i odlično mu je legla.
Čak se i on dvoumio oko uloge. Naime, njegova supruga Milena Dravić, nikada se nije mešala u izbor njegovih uloga, ali je ostalo upamćeno kao zanimljiv detalj da je uz njenu podršku prihvatio, ispostaviće se, svoju legendarnu ulogu u filmu “Ko to tamo peva”. Evo kako se ona prisetila te situacije:
– Ne znam tačno ni zašto ni kako, ali bio je nekako indisponiran u to vreme kad je dobio tekst pa ga je u prvom momentu odbio. Uzmem ja tekst, pa radi se o Dušku Kovačeviću… on ne omanjuje… I kad sam pročitala, kažem: “Dragane, javljaj se ekipi, uzmi ovu ulogu, vidjećeš, bi će ti važna“… A on je potom ubrzo na pravi način sagledao i svoju ulogu i kompletan scenario.
Podsetite se nekih od najboljih scena iz “Ko to tamo peva”:
Samo dve nedelje posle objavljivanja muzičkog videa za numeru “The Beginning”, LP Duo predstavlja još jednu audiovizuelnu poslasticu.
Reč je o videu za kompoziciju “Mayday! Mayday! Mayday!” koja je deo albuma “Dead Sea” – drugog studijskog izdanja koje je duo komponovao, izveo i producirao za klavire, hibride i sintisajzere. Kao i do sada, za režiju spota zaslužan je vizuelni umetnik, dizajner, filmski stvaralac i muzičar Laslo Antal.
– I naizgled mirna plovidba može postati oluja. Posle prve polovine kompozicije u kojoj dominira dijalog klavira, pojavljuje se zvuk sintisajzera koji nas vodi ka razrešenju. Kompozicija koja je imala više svojih života i drugačijih aranžmana, ovog puta pred vama u aranžmanu za dva klavira i sintisajzere – rekli su Sonja Lončar i Andrija Pavlović o izdanju.
LP Duo turneja na kojoj publika ima priliku da uživo čuje izvođenje kompozicija sa novog albuma je u punom jeku, a ovog meseca su na redu nastupi na umetničkim festivalima “Mermer i zvuci” u Aranđelovcu, “Arte Piano” u Italiji i “ARLEMM” u Arilju.
Deveto izdanje Bašta Festa, internacionalnog festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti, svečano je otvorio glumac Mladen Sovilj 30. juna na Open Airu Borići, nakon čega je započeo i takmičarski program festivala. Prisutnima su se obratili i osnivači festivala, glumci Maja Šuša i Jovan Jelisavčić, koji su istakli zadovoljstvo razvojem i sve većim značajem ove manifestacije.
– Neverovatno je da je ovo već deveta godina festivala. Ispunjava me velikom radošću i entuzijazmom, to što je sve više ljudi svake godine na festivalu, što je sve prepoznatljiviji. Uvek mi je velika radost i čast kada se mladi autori raduju što im je film izabran u program Bašta Festa. Ove godine imamo i dve premijere, i jako nam je bitno da reditelji imaju želju da njihov film bude premijerno prikazan pred domaćom publikom na Bašta Festu – rekla je Maja Šuša.
Jovan Jelisavčić zahvalio se sponzorima i pokroviteljima festivala, kao i prisutnoj publici.
– Naročito bih kao značajne istakao eko akcije koje smo imali pre festivala, a najavio bih i jednu veliku zajedničku akciju kako bismo sanirali što veći broj deponija – naglasio je Jelisavčić.
Tradicija festivala jeste da ga otvara jedan mladi glumac koji je obeležio proteklu godinu po mišljenju festivalskog tima. Ove godine to je bio Mladen Sovilj, koji je, između ostalog, rekao da je prednost Bašta Festa što je na malom terenu bolji pregled igre i kvalitetnija komunikacija.
– Ovo je festival koji neguje hrabrost i izvesnu dozu simpatičnog bezobrazluka, koji je samim tim u dobroj komunikaciji sa sobom i prirodom – zaključio je Sovilj.
U takmičarskom programu festivala je 25 kratkih igranih filmova iz 16 zemalja, od čega pet domaćih, koji čine uzbudljiv i raznovrstan takmičarski program. U četiri dana publika ima priliku priliku da vidi filmove iz: Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Austrije, Francuske, Kine, Kanade, Egipta, Belgije, Čilea, Rusije, Libana, Portugala, Poljske i Italije, a festivalski tim je posebno ponosan što je među njima 13 rediteljki i 10 filmova iz regiona. Glavni žiri čine Marta Bjelica, glumica iz Srbije, Dušan Kasalica, reditelj iz Crne Gore, i Lana Matić, producentkinja i selektorka Zagreb Film Festivala iz Hrvatske.
Muzički program devetog Bašta Festa, koji se održava od 30. juna do 3. jula u Bajinoj Bašti, predstavlja najoriginalnija imena domaće klupske scene, a na zatvaranju će nastupiti sve popularniji beogradski bend KOIKOI, čiji je član i glumac Marko Grabež. Muzički program se održava u parku “Borići”, počinje odmah nakon projekcija filmova, oko ponoći, svake noći u toku trajanja festivala.
Bašta Fest, u saradnji sa partnerima iz regionalnih zemalja, Drim Short Film Festival (Struga, Severna Makedonija) i Seanema Film Festival (Ulcinj, Crna Gora), osnovao je i BALKAN SHORT FILM NETWORK, Balkansku mrežu kratkog filma za edukaciju mladih filmskih autora, kao i promociju kratkog filma u regionu. Prvi i trenutno najveći projekat mreže je regionalno proširenje edukativnog programa Bašta Pitch, u okviru kojeg će se okupiti mladi filmski autori iz Srbije, Severne Makedonije i Crne Gore.
Metal se pojavio kao žanr različit od roka ranih 1970-ih, kada su umetnici “gurali” da stvaraju “težu” muziku.
Za neke, metal muzika, posebno njeni ekstremniji oblici kao što su death metal i grindcore, zvuči kao melodija koju je napisao ljuti pećinski čovek. To je kažnjavajuće, haotično, brutalno, agresivno, kakofonično. Ali kao i kod samog koncepta “pećinskog čoveka”, nedavna istraživanja su izgradila mnogo nijansiraniju sliku žanra. Naučnici i obožavaoci sada istražuju njegovu ulogu u emocionalnoj regulaciji – i njen potencijal da nam pomogne da preživimo predstojeću propast. Malo ambiciozno? Možda. Ali metal je uvek bio drzak.
Šta pesmu čini metalom?
Metal se pojavio kao žanr različit od roka ranih 1970-ih, kada su umetnici “gurali” da stvaraju težu muziku. Prema Zett-u, formalno školovanom muzičaru i gitaristi black/thrash benda Command, „Prvo i najvažnije, metal mora imati distorzirane gitare. Takođe obično ima rifove – ponavljanje ciklusa muzičkih ideja – i obično je „težak”, to jest, glasan ili hrskav.”
Osim toga, teško je odgovoriti rečima šta čini metal metalom. Posebna mešavina ritmova bubnja i basa, distorzije i preteranih vokalnih stilova — od režanja do visokih falseta — izdvaja ga od panka i drugih oštrih stilova. Ali čak ni ti kvaliteti ne dopiru do srži stvari, jer metal sadrži mnoštvo.
– Za bilo koju vrstu muzike koju volite, postoji metal bend koji će vam se verovatno svideti – kaže Kim Keli, novinarka koja je godinama pokrivala tu temu za publikacije kao što su Noisey i MetalSucks. „Ako neko voli eterične melodije i čisto pevanje i emotivne atmosferske vibracije, postoji metal bend za to. Ako ste zainteresovani za hip-hop, tu su i “crossoveri” i vezivno tkivo.”
Sabaton (Exit 2021)/ Photo: AleX
Metalci nisu ono što mislite da jesu
Baš kao što je žanr složeniji nego što mislite, tako su i njegovi bezbrojni obožavaoci. Oni su raznovrsniji – i manje ljuti – nego što bi stereotipi naveli da verujete. Za početak, oni su svuda: punih 145 nacija na svetu imalo je najmanje jedan aktivan metal bend 2021.
I suprotno popularnom verovanju, fanovi (metala) ne izgledaju kao krupni Vikinzi. Lajna Dejvs, etnomuzikolog i autor knjige “Šta radiš ovde? Život i oslobođenje crnkinje u hevi metalu”, to je videla dok istražuje zašto mladi tamnoputi Amerikanci teže ka intenzivnoj muzici. Njeni intervjui sa umetnicima i poklonicima tokom poslednjih nekoliko godina sugerišu da pank, moć nasilja, grindcore i drugi žanrovi za koje se zna da su eksplicitno politički mogu da ponude oblik katarze za mlade koji se suočavaju sa individualnim i sistemskim ugnjetavanjem.
Od 70-ih do ranih 90-ih, rep je zadovoljio tu potrebu, uparujući sirovu proizvodnju sa nepoštenim seciranjem policijskog nasilja i rasizma, siromaštva i života na ekonomskoj margini. “Rep je tada bio ekstremniji nego sada, i tu su mladi crnci izvlačili svoje “ya-yas” i bili u stanju da se pozabave tim internalizovanim besom”, kaže ona. Ali istraživanje Dejvsove sugeriše da moderne numere, sa svojim uglađenim audio inženjeringom i širim lirskim fokusom, ne nude isto izdanje. “Ovih dana bi hevi metal mogao biti bolji žanr za uključivanje”, dodaje ona.
Obscura/ Photo: AleX
OK, metal je intenzivan. Ali da li je to loše za vas?
Uprkos rastućim dokazima, stereotip o zamišljenim i nasilnim ljubiteljima metala prožima, što izaziva zabrinutost roditelja i vaspitača. Zbog toga su istraživači iz različitih disciplina posvetili dosta pažnje tome kako ova muzika može oblikovati umove. Posmatrali su osobine ličnosti metalaca, dovodili u pitanje njihovu sklonost samopovređivanju i nasilju, pa čak i navijali na rizike od povreda mozga povezanih sa “lupanjem” glave.
Metalci imaju zajedništva, samo ne one koje bi autsajderi mogli pomisliti. Prema studiji iz 2013. na Univerzitetu Vestminster i Univerzitetskom koledžu HELP u Kuala Lumpuru, Malezija, veća je verovatnoća da će brinuti o tome da budu viđeni kao „jedinstveni“ nego prosečna osoba; takođe su manje religiozni i imaju nešto niže samopoštovanje. Psiholozi sa Univerziteta Stenford i Kembridž su 2015. izvestili da će ljudi sa „sistemskim“ osobinama – koji su skloni analiziranju stvari i traženju obrazaca – verovatnije uživati u intenzivnoj muzici i odbaciti blage pevače. Godine 2010., psiholozi sa Univerziteta Heriot-Vat u Škotskoj otkrili su da su hedbangeri privučeni teatralnošću, što je preferencija koju su delili sa ljubiteljima klasične muzike. U stvari, jedina stvar koja je razdvajala grupe bile su godine: mlađi ljudi više vole Metaliku nego Mocarta. A istraživanje sa Univerziteta Mekvari u Australiji objavljeno 2018. godine pokazalo je da sklonost brutalnim melodijama ne čini serijskog ubicu; slušanje ne smanjuje osetljivost fanova na nasilje.
MaerA/ Photo: AleX
Ali to ne znači da metal ne utiče na nas. Studija iz 2015. anketirala je 377 ljudi koji su bili metalci 80-ih. Iako su se kao mladi često bavili rizičnim navikama “seks, droga i rokenrol”, takođe su bili znatno srećniji tokom tog vremena od svojih vršnjaka — i bolje prilagođeni kao odrasli. Može biti da to što ste na margini kulture može pomoći nekome da razvije snažan osećaj sebe, a možda čak i da pomogne u izgradnji prijateljstava.
Može li nam metal pomoći da spasimo svet?
Kada prihvatite da metal gradi zajednice (i često funkcioniše kao pročišćavajući prvobitni vrisak), sledi da bi nam “lupanje” glavom moglo pomoći da preživimo teška vremena — uključujući, tvrdi jedan naučnik, predstojeću klimatsku apokalipsu.
Izdrži nas ovde. Održavanje mentalne i emocionalne otpornosti – to jest, obrada teških osećanja – biće ključ i za preživljavanje prevrata i za izgradnju jače budućnosti. Zato je Dejvid Angeler, ekolog i istraživač složenih sistema, objavio rad u SpringerPlusu iz 2016. o potencijalu metala da nas održi na površini. Prema Angeleru, izgradnja otpornih društava zavisi od složenog skupa faktora koji utiču i na sisteme i na pojedince. Sve što pomaže ljudima da se nose sa sopstvenim emocijama, uključujući katarzu koju mnogi osećaju dok slušaju metal, takođe pomaže da njihova zajednica bude jaka.
Cornix/ Photo: AleX
Ali Angelerove ideje idu dalje od toga. Šta ako bi metalci mogli da sarađuju sa zajednicom održivosti? “Moramo se vratiti u eru romantizma, gde se različite oblasti, poput umetnosti i nauke, ne isključuju međusobno”, kaže on. Ako razmišljate o metalu i održivosti kao o složenim ekosistemima analognim onima koje vidimo u prirodi, lako je zamisliti kako bi to dvoje mogli da komuniciraju i stvore promene na sistemskom nivou za ljude.
Na neki način, to se već dešava. Sve veći broj bendova – posebno u blek metalu, trešu i grajndkoru – fokusira se u svojim tekstovima na teme kao što su klimatske promene, gubitak biodiverziteta i ekološki kolaps. Na kraju krajeva, ako je vaš brend mrak i propast i besni protiv mašina, postoji nekoliko tema koje više univerzalno zabrinjavaju. Dok dela govore o problemima sa kojima se svakodnevno susreću, oni pomažu da se drugi informišu o svojim iskustvima i daju do znanja ljudima da nisu sami u svojoj muci. Neki obožavaoci mogu čak i sami postati naučnici ili se kandidovati za funkciju. Stručnjaci za održivost, zauzvrat, mogli bi da slušaju izazove i brige u muzici i da svoje studije usmere na oblasti koje se bave tim problemima. Takve vrste veza i povratne sprege, kaže Angeler, mogu dovesti do „smanjene patnje, smanjenja troškova i veće tolerancije“. On dodaje da bi se bogate zvučne strukture metala – i stepen u kojem se razlikuju između podžanrova – mogli pokazati idealnim za stvaranje umetničkih reprezentacija složenih problema. Neko bi mogao da izazove harmonična i osnažujuća osećanja kroz simfonijski metal, na primer, dok prenosi haos sa matematikom ili očaj u “doom” numerama.
Da li druge vrste muzike takođe mogu pružiti ovu korist? Naravno. Ali dosledna spremnost metala da se pozabavi ružnim istinama, njegova sklonost transformaciji patnje u emocionalnu otpornost i sposobnost da stvori zajednicu širom sveta čine ga modelom za to kako umetnost može da nastavi da nam daje značenje i podršku, čak i kada je sve oko nas raspadati se. “Metal nikada nije dobio zasluge koje zaslužuje”, kaže Keli, muzički novinar.
Rebeka Druker, bivša menadžerka RikijaM artina, tvrdi da joj je pevač dužan nešto više od milion dolara, zbog čega je podnela tužbu.
U pravnim dokumentima je navela da je zastupala pevača od 2014. do 2018. godine te da ju je on ponovo angažovao nakon dve godine, kada su njegov “lični i profesionalni život bili u totalnom haosu”. Rebeka tvrdi da je ona zaslužna što su mu se život i karijera vratili u red.
Navodi da je ona rešavala pevačeve ugovore vezane za snimanja pesama, turneje i dogovarala sponzorstva te mu je pomogla da zaradi milione dolara na svojoj nedavnoj severnoameričkoj turneji s Enrikeom Iglesiasom.
Dodaje kako mu je 2020. godine angažovala advokate koji su mu pomogli kada mu je pretio prekid karijere, a za svoj trud je trebalo, tvrdi, da dobije proviziju u iznosu od tri miliona dolara, koje joj Martin nikad nije dao. Navodi da joj je pevač lagao i manipulisao njom.
Drukerova sada tuži pevača za tri miliona dolara i traži sudsku odštetu.
– Došlo je vreme da se oprostimo na način kojeg naš brend i band zaslužuju. Ove jeseni se, serijom koncerata u regionu, pod zajedničkim nazivom, VELIKI FINALE, opraštamo od svoje publike. Program koncerta izbor je pesama sa svih naših albuma. U 43 godine karijere benda objavili smo 13 studijskih albuma, 2 živa albuma i 4 kompilacije. Odsvirali smo preko 2000 koncerata. Od 1. 1. 2023 Lačni Franz odlazi u istoriju – rekao je lider benda Zoran Predin
Dakle, Lačni Franz odlazi u istoriju. Legendarni slovenački novotalasni bend pod vodstvom Zorana Predina posle 43 godine karijere prestaje sa radom. U njihovoj, isključivo autorskoj, muzici u prvom su se periodu karijere mogli čuti uticaji lokalnog folk-nasleđa, jazza, elementi kabarea, bluesa i bogatog iskustva angloameričkog art rocka i post punka.
Zoran Predin/ Photo: youtuve.com printscreen
Domaća kritika je njihovu muziku najčešće etiketirala kao ‘kabare rock’, dok im se danas pripisuje međunarodna etiketa – ‘hard indie’. U bezvremenskim tekstovima pesama Lačnog Franza, lirika Zorana Predina provoicira ironijom i sarkazmom, nestašno prepliće erotiku sa politikom i društvene tabue sa crnim humorom. Većina tekstova je gotovo uvek dvosmislena, što im daje i prepoznatljivost i alibi.
– Lačni Franz su, u ono razbarušeno vreme novog talasa, bili grupa koju su voleli zahtevniji. Njihove pesme su tražile izgrađen stav i uključen mozak. Zoran Predin je i od kritike i od kolega bio prepoznat kao jedan od najznačajnijih jugoslovenskih rock pesnika. Neka vrsta novotalasnog Arsena Dedića. Zbog tih pesama su pravi fanovi Lačnog Franza savladavali prepereku slovenačkog jezika. Jer vredelo je saznati šta se dešava unutar tema “Ne mi dihat za ovratnik”, “Naj ti poljub nariše ustnice”, “Jebiveter”, “Čakaj me”, “Na svoji strani” i večnog “Praslovana” – napisao je o njima rok novinar Petar Janjatović.
Od 2014. godine Lačni Franz nastupa u pomlađenoj postavi. Anej Kočevar (bas), Luka Čadež (bubanj), Boštjan Artiček (klavijature) i Tine Čas (gitara), sveža su krv, koja svira stare i nove pesme energijom Lačnog Franza iz osamdesetih, i njome puni žile najmlađe publike, kao i skeptičnih starih fanova.
Prvi datumi koncerata turneje “Veliki finale” već su objavljeni. Lačni Franz možete slušati 1. 7. na 27. Festivalu Bled, 6. 7. u Kopru i 9. 7. u Mostu na Soči, a od do sada potvrđenih koncerata u regionu najavljeni su 17. 9. Novi Sad, 29. 9. Ruma, 30. 9. Smederevo i 1.10. Beograd.
