O celokupnoj karijeri, predstojećem koncertu 3. novembra u Beogradu, žanrovima pop rock ili pank rock, o maštanju gde su Piloti mogli sve da lete da nam se nije desio rat pre 30 godina, osvajanju novog prostora za Kikija, novom albumu i pesmama za publiku celog regiona – Kiki lesendić govorio je za Headliner.

Muzičar Zoran Kiki Lesendrić i njegova grupa Piloti održaće koncert 3. novembra u MTS dvorani, što će im biti povratak u prestonicu posle nekoliko godina pauze.

Kiki je za online magazin Headliner kaže da uvek ima malu tremu kad izlazi pred beogradsku publiku. Ipak, Beograd je – Beograd, glavni grad, tu je sve.

Beogradski roker je imao jedan prijatan susret sa medijima početkom oktobra i na miru smo razgovarali u veoma opuštenoj atmosferi, a sa Kikijem je uvek tako, iznad svega prijatno.

Mesto susreta – Lisabon Bar u MTS dvorani, uspeh je kada ugrabite malo pauze da vam niko ne smeta da na miru dobijete razgovor sa odličnim i značajnim muzičarem koji je pre više od četiri decenije počeo sa svojim Pilotima da leti po muzičkom nebu, onda je aterirao, okačio kapu o klin, a od 2008. rešio da se ponovo vrati na velika vrata.

Volimo i njegovu filmsku muziku, pesmu “Zaboravljeni” (1989) za istoimeni film i TV seriju reditelja Darka Bajića, prema scenariju legendarnog Gordana Mihića, koju je Kiki komponovao sa Lazom Ristovskim.

Kiki je nastavio da sarađuje sa Bajićem i na filmu “Balkanska pravila” (1997), filmu i mini seriji “Na lepom plavom Dunavu”, a istaknut je i kao kompozitor primenjene muzike za grčku kinematografiju, njihove serije i kao autor pesama za njihove pop pevače.

Kiki Lesendrić i Piloti sleću 3. novembra u MTS dvoranu

Novi koncert u Beogradu donosi i novi album “Mali tragovi na nebu” (2022, PGP RTS) i 10 novih pesama.

Naravno, pored novih kompozicija, tokom više od dva sata koncerta publika će imati priliku da čuje i svima dobro poznate hitove nastale tokom karijere duge 42 godine: “Zaboravljeni”, “Svet je lep kada sanjamo”, “Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve”, “Dan koji prolazi zauvek”, “Kao ptica na mom dlanu”, “Leto”, “Ne veruj u idole”, “Neverna si”…

Kada nije pisao pesme za sebe i Pilote, Lesendrić je stvarao hitove za druge: Marina Perazić – “Kolačići”, “San za jedan dan”, Dejan Cukić – “Dolazi tiho”, Snežana Mišković Viktorija – “Barakuda”, “Samo teraj ti po svome”, “Arija” (imali su duet “Rat i mir”)…

Svirali ste u toliko osvojenih zatvorenih i otvorenih prostora u bogatoj karijeri, a eto sada krećete u novi podvig i izazov – prvi put ćete da svirate 3. novembra u MTS dvorani. Kakav je osećaj kada se približava taj dan za prostor u kome ćete premijerno gostovati?

– Kada spomenem bivši Dom sindikata, ovaj prostor me vezuje za moju ranu mladost. Nisam puno dolazio na koncerte, ali jesam veoma često na FEST. Ovde sam opet i gledao neke od najlepših koncerata koji su se desili tiho, bez neke pompe, pevač grupe Spandau Ballet, francuska grupa Niagara, imali su fenomenalan nastup u humanitarne svrhe. Tada shvatim da ne zavisi toliko od mesta koliko od čoveka koji je na bini, Ovo mesto “uzvratilo udarac” i uradilo sve što treba da se muzičari osećaju komforno i lagodno da sviraju besprekorno uz savršene tehničke uslove. Nekada je teško postići to savršenstvo u bilo kom drugom prostoru u Beogradu sem velike, posvećene pripreme i muke. Ovde se lakše dođe do toga da muzičar ima stvarno dobar, uspešan nastup, programiran, a da bude i živahan. Mislim da to može trenutno samo Mts Dvorana. Ili kako volim da je zovem – Dom sindikata.

Nekad muzičari imaju tremu od novog prostora jer je možda tu neka nova publika, drugačija atmosfera od one na koje ste vi kao ekipa Pilota navikli. Osvajali ste stadion Tašmajdan, Štark Arenu, beogradsko Ušće na Beer Festu, Letnju scenu Centra za kulture “Vlada Divljan”, Sava centar. Postoji li uzbuđenje, bojazan, trema od ulaska u novi prostor za vas? Sa kakvim osećanjima se približavate 3. novembru u Dvorani Doma sindikata?

– Svakako da MTS dvorana ima veoma specifičnu publiku. Tako sam Laibah ovde gledao i oduševio se, a bilo je drugačije. Njih sam gledao više puta, ali recimo u SKC-u to je sasvim neki drugi koncert, a isti je bend. Zato u Mts Dvorani je neki drugi svet, koji ne može da se vidi ni u Štark areni, ni na Beer Festu, jednostavno publika koja voli ovaj prostor. Nadam se da će tako biti i u našem slučaju. Čuo sam od Gileta iz Električnog orgazma da mu je koncert u MTS dvorani bio realizovan onako kako je zamišljao da se desi u SKC-u, i samo se kompletno prenelo ovde. To je dobra atmosfera, nešto što je dragoceno, i teško je naći prostor u našem glavnom gradu koji može to da vam ponudi.

Posle šest godina diskografske pauze, Kiki Lesendrić i Piloti objavili album “Mali tragovi na nebu”

Album “Mali tragovi na nebu” donosi 10 novih pesama – “Oktobar”, “1981”, “Jutro na Tašmajdanu”, “Negde duboko tu”, “Na oblaku piše čekam te još”, “Naš zadnji ples”, “Nečija greška” (duet sa Ivanom Peters), “Mali tragovi na nebu”, “Sinovi Garsije Lorke”, “Uvek na kraju”.

Izdanje je bilo promovisano na jesen 2022. u beogradskom klubu Dorćoletta, što je bio još jedan novi prostor za Kikija i Pilote, a opet klubovi im nisu strani, jer su svirali krajem 2018. u Subbeernom centru.

Posle toliko velikih hitova, sada je stigao novi studijski album i postavlja se uvek pitanje – kako se umetnik, pisac tektova, kompozitor, oseća kada pusti nove pesme u etar? Opišite nam do sada turneju po Srbiji, regionu, kako publika reaguje na nove numere?

– Nismo puno insistirali na novim pesmama tokom letnjih koncerata. Naravno, imale su one svoje mesto, čini mi se u pravom trenutku kao što su – “Oktobar”, “1981”, “Jutro na Tašmajdanu”, “Negde duboko tu”, te četiri pesme uglavnom sviramo. Ima ljudi koji znaju barem dve, a kada sviramo i ostale dve koje možda ne znaju, odlična je reakcija. Onda se trude da ih pronađu u tom šiblju koje vlada kod nas trenutno u medijima. Zaista je teško doći do onoga što želite i tražite. Svi danas snimaju singlove, gotovo niko ne snima albume. Opet, to nas ne sprečava, mi želimo da uradimo album na onaj stari način, “old school”, pa šta bude. U svakom slučaju pesma “1981” se veoma dopada regionu, jer govori o početku naše karijere. Posebno je ta pesma o prvih 10 godina Pilota kada smo bili astronauti, klinci sa ulice koji su posle te decenije imali veliki uspeh, a onda na kraju i veliki neuspeh sa početkom gradjanskog rata kod nas. To je period o kome mi pričamo u toj pesmi, što mene nekako uvek boli. Mi smo tada zaustavili svoju karijeru u trenutku, a ona bi možda otišla u nekom drugom smeru. Nekoliko godina smo čekali da se ti oblaci raziđu, i to ljudi kapiraju, pogotovo nova generacija. To smo imali prilike da vidimo na koncertima u Sarajevu i Zagrebu, da ljudi koji su direktno pogođeni kao i mi tim ratnim događajima, jednostavno reaguju na isti način kao svi u Srbiji. Tako jedni drugima dajemo inspiraciju.

Gledajući spisak kolega sa kojima ste sarađivali, bilo ih je dosta, od Marine Perazić, preko Dejana Cukića, Snežane Mišković Viktorije, do Zdravka Čolića… Opet, da li vam je nekada bilo teško, da njima date pesmu koja je možda za vas, ili ste oko toga bili ponekad u nedoumici, kao tekstopisac ili kompozitor, stvarajući hitove za druge? Kako to umetnik ume da proceni da napiše pesmu za kolege, a da je ne prisvoji?

– Jednostavno sam uvek te pesme ciljano pisao baš za druge muzičare, po narudžbini, po dogovoru. Retko kad mi se desi da neku pesmu imam u šteku, i onda mi se javi neko od kolega, i ja izvučem tu numeru. U karijeri sam pisao pesme baš za Viktoriju, ili baš za Marinu Perazić, a onda je lako. Tako da su u startu te pesme bile njihove, a ne moje, naravno kad smo došli do tog trenutka da se njima dopadaju. Tako se prema tim pesmama i odnosim. Jesu to neka “moja deca”, ali su “deca iz nekih drugih brakova”.

Sa tim u vezi, kako ste pisali pesme za druge kolege, da li će se neko od njih pojaviti kao gost na koncertu, od Ivane Peters koja vam gostuje na novom albumu i pesmi “Nečija greška”, preko Viktorije, Tonija Cetinjskog ili Alena Islamovića?

– Nemamo tu vrstu gostiju koji će pevati zajedno sa mnom, ali ćemo imati muzičke goste u smislu da pomognu da naše pesme imaju tu neku gudačku liniju. Celog života sam voleo Bitlse i voleo sam način kako oni orkestriraju svoje pesme. Tako ćemo i mi da pokušamo da neke pesme provučemo kroz gudački okvir. Neće ih biti puno, ali u svakom slučaju da napravimo taj otklon prema električnim gitarama, ali i mali spoj sa gudačima, da to bude na način na koji ja volim. Biće tu i ljudi koji su sa mnom proveli dugi niz godina u karijeri, a više ne sviraju. Biće to prilika da ih malo vratimo na binu, u nekom trenutku, u nekim pesmama.

Žanrovski gledano, Piloti su rokenrol ili negde u koktelu pop rok. Opet, jednom ste izjavili da biste voleli na jednom albumu pre desetak godina da snimite neke pank pesme, čak možda i ceo materijal da vam bude u duhu panka. Da li u daljem stvaralaštvu vas negde vuče žanr pank muzike ili pank roku, kao što je bio Dejvid Birn i njegov Talking Heads?

– To je period koji je meni najviše značio u životu. Naravno bio je to početak sedamdesetih godina kada sam bio baš mali, ni tinejdžer. Mnogo mi je značio taj pravac glam rock, bendovi T. Rex, Spandau Ballet, Dejvid Bouvi, The Rolling Stones koji su imali veoma specifičan zvuk. Ja sam odrastao na tom, hajde da kažem – “trash” zvuku, a opet sa druge strane je bio sofisticiran. Opet, kada sam već stasao i naučio da štimujem gitaru, imali smo Branimira Džonija Štulića koji nam je pokazao da i kao stariji muzičar može da svira nešto nalik alternativi. Onda sam uleteo u novi talas i The Clash, pank svet. Meni je veoma važno da bude melodično. Ipak sam rastao uz pesme koje imaju “glavu i rep”, mada slušam i puno druge muzike koje se drugačije odnose prema kompoziciji. Volim pesme ili bilo koji album od The Clash, uvek ima sve kako treba – strofu, jasan refren, tri minuta pesme. Oni su za mene pravi rokenrol, mada ih svrstavaju u pank ili pank rok, bazirani na toj ulici i njihovom okruženju koje ih je i napravilo takvima.

Što se koncerata tiče, sa svojim bendom Kiki drži veoma posećene koncerte u Srbiji i celoj regiji. Nastupao je na Exit-u (2008), Belgrade Beer Festu 2009, 2011, 2012. i 2015. godine, kao i mnogim drugim festivalima.

Pamti se oktobar 2010. godine kada je Kiki održao koncert u Beogradskoj Areni, kasnije i na Beer Gardenu, ali je oduševio sve i na prepunom stadionu Tašmajdan 2017.

Vas su mediji davno ocenili da ste “srpski Brajan Adams”, a kanadsko američki muzičar ponovo dolazi na isto mesto Štark arena posle četiri godine, 12. decembra da održi solo koncert. Da li ćete stići da gledate njegov novi, sada već treći koncert u Beogradu?

– Svakako, ne bih da propustim Brajana Adamsa. Mi smo na neki način prijatelji, družili smo se nekoliko puta, boravili smo u Londonu. Bio sam u Beču na njegovom rođendanu, bila je to proslava malo zatvorenijeg tipa. Voleo bih da budem na koncertu, ako u tom trenutku nigde ne sviram. Moj sin će sigurno doći na koncert. Brajan Adams je čovek koga volim i neizmerno cenim. Pre svega je divan čovek, kao osoba, a kao muzičar je zaista – svetski. Istina, nisam pratio dalje njegovu karijeru oko novih pesama i studijskih izdanja, čini mi se da je snimio novi album pre dve godine, i da je ova turneja povodom tog projekta.

Da li vam inače nedostaju koncerti velikih inostranih zvezda kod nas da ih bude sve više kao nekada, u Štark areni, Sava centru, a da ne morate da putujete po regionu da ih gledate? Kao da smo to izgubili, mada ima pomaka, jer će nam stiči Rammstein i Ed Širan na Ušće sledeće godine. Veliki koncert na otvorenom solo zvezde nismo imali od 2015. na Ušću – Robi Vilijams, malo ranije Depeche Mode, Bili Ajdol, Metallica.

– Naravno da mi fale veliki koncerti, ali izgleda da je kod nas ekonomska situacija takva da diktira tempo u kome nam dolaze muzičari koje možemo da platimo. Uglavnom je to ta DJ i elektro scena, tu dolazi puno stranaca, publika očigledno to voli i traži, što je dostupnije. I to je u redu, poštujem, ali meni ipak nedostaju oni pravi veliki koncerti na koje smo ranije navikli, kao The Rolling Stones, nekoliko puta Brajan Feri, voleo bih da ikada ovde vidim U2, ako je moguće. Lepo je videti velika imena koje ne možemo viđati svaki dan. Naravno, Exit festival ima svoje, oni dovode neka jača imena, jednom godišnje. Nažalost, ekonomija sve određuje u Srbiji, tako da organizator kada ulazi u posao dovodjenja velike zvezde u Beograd, uvek je u problemu. Onda nam ostaje da idemo na sve te koncerte po regionu, ali čak ni oni nisu toliko česti. Recimo, često boravim u Atini gde radim, i tamo takođe se veliki koncerti svetskih imena mogu nabrajati na prste.

Ivan Makragić za HL