Izložba “Vežbe prolaznosti“ Olivere Parlić Karajanković biće otvorena u petak, 3. novembra u 19 časova u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Izložba će da traje od 3. novembra 2023. godine do 5. februara 2024, a kustos je Miroslav Karić.
Prisutna na sceni od kraja devedesetih godina, Olivera Parlić svoju umetničku praksu situira u prošireno polje skulpture razvijajući prepoznatljiv vizuelni jezik i specifičnu autorsku poetiku kroz rad sa različitim vrstama materijala i istraživanje njihovih kvalitativno-fizičkih svojstava u kontekstu oblikovnih mogućnosti i interpretativno-značenjskih potencijala.
Sagledani u celini, Oliverini radovi mogu se razmatrati u referentnom opsegu od nasleđa meke skulpture šezdesetih i sedamdesetih godina do raznolikih pristupa i strategija u tretiranju predmeta u umetnosti tokom dvadesetog veka, najpre u vezi sa nadrealističkim eksperimentisanjima sa rekontekstualizacijom objektnog sveta, njegovim asociranjem sa podsvesnim sadržajima i kreiranjem neočekivanih sklopova i začudnih saveza u tumačenju neposredne stvarnosti.
Umetnicu će u praktičnom delu naročito zanimati predmeti kao i nestandardni skulptorski materijali (tekstil, sintetička vlakna, plastične i gumirane mase, strukture organskog porekla) čija svojstva omogućavaju poigravanje sa samom formom i veću manipulativnost blisku procedurama i postupcima iz svakodnevnog života poput kućnih poslova, radinosti, manuelnih radova, koji se obično pripisuju intimi ženske kulture.
Izabrani predmeti i materijali, uvedeni neretko u dihotomne relacije u Oliverinim skulpturama, objektima i instalacijama, u funkciji su asocijativno-značenjskih okidača kojima se sugerišu vrlo lična, ali i šira, kolektivna afektivna stanja i osećaji nestabilnosti, fragilnosti, tenzičnosti kao dominantni doživljaji današnjeg opšteg društvenog ambijenta i mikro življenja.
Dela Olivere Parlić karakterišu izrazita taktilnost i snažno prisustvo emotivnog kao primarni uzrok svake umetničke akcije, nužnost svakog usmerenog delovanja u odnosu prema predmetu ili materijalu koji zahvaljujući njenoj intervenciji postaju forme za somatske manifestacije, rodne stereotipe, ljudska ponašanja, psihološke procese, interpersonalne komunikacije…
U tom smislu, važno je uzeti u obzir i umetničine načine izlaganja, prostorna rešenja i koncipiranje postavki koje uvek funkcionišu poput svojevrsnog teatra objekata, koji, u međusobnim vezama ili konfliktima, dodatno modeluju materiju ljudskih priča, zaplete, drame, odnosno kojima ona, po rečima same umetnice, namenjuje ulogu “da umesto nas progovore jezikom egzistencije.
Serija najnovijih radova koja će biti predstavljena u Salonu MSU nastavak je Oliverinih promišljanja medija skulpture kroz dalje testiranje likovnih i oblikovnih karakteristika materijala i njihovih izražajnih kapaciteta da, samostalno ili u sadejstvima pripadajućih vrednosnih atribucija, porekla i namena, budu nosioci misaonih i simboličkih aktivacija uprizorenog.
Ovog puta, reč je o autorkinim razmišljanjima na temu izdržljivosti kao merne jedinice otpora (ne)živog sveta intenzitetu vremena i okolnostima, transponovanim u forme čiji gradivni elementi i strukture, u konfiguraciji odnosa mekoće i čvrstine, postojanosti i poroznosti, posmatraču otvaraju intrigirajuće vizuelne situacije konstituisane međusobnim uticajima zakonitosti prirodnih sila i društvenih inskripcija.
Otvrdnute i patinirane mrtve prirode, okoštali amblemi i uveli versko-obredni predmeti, krti ekstremiteti gigantizovanih oblika, disfunkcionalne barijere i zamaskirane svrhe, umetnica, zapravo, postavlja kao zbirnu metaforu o nestalnosti, efemernosti i privremenosti pojavnog, o neizbežnoj prolaznosti i potrošnosti svega, od materije do značenja.
