Radio-televizija Srbije odabrala je 28 kompozicija koje će se takmičiti na festivalu Pesma za Evroviziju 2024 na kojem će biti izabran predstavnik Srbije na Pesmi Evrovizije u Malmeu u maju sledeće godine.
Takmičenje je podeljeno na dve polufinalne večeri – prva će se održati 27. februara, druga 29. februara, dok će srpski predstavnik za Pesmu Eurovizije biti odabran 2. marta.
Uslov prijave pesme na izbor je bio srpsko državljanstvo takmičara, ali ne i autora pesama. Barem 51% teksta je moralo da bude napisano u bilo kojem od priznatih regionalnih jezika Srbije. Dakle – srpski, mađarski, bosanski, romski, slovački, albanski, rumunjski, hrvatski, bugarski, makedonski i rusinski su dolazili u obzir.
Odabrano je 28 pesama, koje zbog eurovizijskih pravila još nisu dostupne, ali sa spiska se svakako ističe Konstrakta, koja se ove godine prijavila singlom “Novo, bolje”.
Od poznatijih imena na spisku se nalaze Iva Lorens s pesmom “Dom”, Teya Dora s pesmom “Ramonda”, Breskvica s pesmom “Orlovo gnezdo”, ali i bend Keni nije mrtav, a jedno ime je i dodatno zanimljivo, Riječanka Martina Vrbos.
Pesma za Evroviziju ’24 – spisak poluinalista:
Bojana x David – No No No Breskvica – Orlovo gnezdo Chai – Sama Dušan Kurtić – Zbog tebe živim Džordži – Luna Park Durlanski – Muzika Filarri – Ko je ta žena? Filip Baloš – Duga je noć Hristina – Bedem Hydrogen – Nemoguća misija Iva Lorens – Dom Ivana Vladović – Jaka Kat Dosa – Tajni zločin Kavala – Vavilon Keni nije mrtav – Dijamanti Konstrakta – Novo, bolje Lena Kovačević – Zovi me Lena Marko Mandić – Dno Martina Vrbos – Da me voliš Milan Bujaković – Moje tvoje M.IRA – Percepcija Nadia – Sudari Nemanja Radošević – Jutra bez tebe Saša Báša and Virtual Ritual – Elektroljubav Teya Dora – Ramonda Yanx – Kolo Zejna – Najbolja Zorja – Lik u ogledalu
Nedavno je obljavljen “A Castle in The Sand”, drugi singl niške četvorke pod nazivom Traffic Jam. Ovaj singl prati njihov prvenac, eponimni hit (“Traffic Jam”) objavljen u martu, a koji se nalazi i na Tidal listi najboljih pesama pop i rock muzike Srbije 2023. godine – “Best Of 2023”.
Ispevana na engleskom, pesma “A Castle In The Sand” je gitarska gotovo brit-pop priča o čoveku koji, nesnađen u svetu gde se novac i moć tretiraju kao najveća dostignuća, dobrovoljno ostaje zarobljen u jednom svetu kroz koji se on dokazuje i izražava. O tematski i konceptualno savršenoj muzičkoj podlozi, a koja je prosto nadogradnja jednog rifa, Vladica Mitić Vaki, gitarista benda, kaže:
– Što se tiče samih odrednica i pravaca, to je prvo oko čega smo se složili da ne sme da bude nikakvih kočnica u stvaranju muzike. Pesma “A Castle In The sand”, je naš drugi singl, i baš kao i glavni junak ove naše priče, traži svoj put o ovom vremenu poremećenih vrednosti i lažne moralnosti. Neshvaćen i neostvaren pokušava da pronađe nekog sa kojim bi “podelio” – “A Castle In The Sand”… –
Traffic JAm – castle in the sand, cover
Četiri muzičara u bendu Traffic Jam čine stalnu postavku, a koncept je takav da od prvog dana uključuju u rad i prijatelje, poznanike i muzičare uglavnom iz Niša, sa kojima su ranije sarađivali:
– Da, to je bas taj koncept, uključivanje što većeg broja naših prijatelja i kolega iz raznih sfera: muzike, video produkcije, poezije, fotografije, dizajna… mislim da ni mi sami nemamo zacrtan jasan put kojim treba ići, stvari se jednostavno dešavaju, a mi se trudimo da sve to ispratimo na način koji najbolje znamo, a to je stvaranje muzike...- kaže Vladica.
Ivan Marković je bio izbor da im se kao vokal pridruži na najnovijem singlu “A Castle In The Sand”:
– Sa njim smo i ranije sarađivali. – objašnjava Miodrag Stanković Čile, basista benda – Ja sam svojevremeno radio sa njim u bendu koji se zvao Headhunters, a Vladica (Vladica Mitić Vaki) i ja sa njim u jednom drugom projektu Questionmark. Profesor je engleskog, dobra mu je dikcija, bavi se pevanjem dugo godina i sviđa nam se kako je sve to ispalo.
Traffic Jan/Photo:: Dragan Miletić, via Lampshade media
Muziku za pomenutu pesmu radio je gitarista Traffic Jam, Vladica Mitić Vaki, a tekst je pisala dugogodišnja prijateljica Biljana Stojanović Ljubišić:
– Biljana je pesnikinja iz Niša, naša prijateljica koja inače piše tekstove duži niz godina.- kaže Čile – Mi smo imali jedan deo teksta, ali ona nam je pomogla da to uobličimo, s obzirom da se radi o engleskom jeziku. Ona je profesorka, jako je kreativna i verovatno ćemo sa njom i dalje sarađivati.
O daljim planovim Traffic Jam i eventualnom albumu momci kažu:
– Plan je da se pre svege dobro zabavljamo dok sve ovo radimo, jer je to svakom od nas pre svega ventil i duševna hrana. Dokle god budemo imali šta da kažemo, pravićemo našu muziku bez kompromisa i smernica. Krajnji plan je svakako da sve ovo zabeležimo na nekom nosaču zvuka. Očekujemo da se to desi negde na proleće – kada otopli 🙂.
Traffic Jam su: Vladica Mitić Vaki – gitara, Miodrag Stanković Čile – bas gitara, Josip Hartl Joško – bubnjevi, udaraljke i Bratislav Jovanović – klavijature.
Karijeru je započeo kao kantautor i već u prvih nekoliko singlova, Ivan Jegdić je dosegao milionske strimove. Debitanskom albumu “Neka čuju me” prethodio je Ivanov ultimativan hit “Bolji čovek”.
Tokom prošle godine je objavio nove pesme – “Raj” i “Simonida” a potom je usledio izlazak njegove prve knjige. Sada izdavačku pauzu Ivan Jegdić prekida novom pesmom.
Ivan Jegić – Na kolenima, cover
– Pesma “Na kolenima” otvara moje novo poglavlje, uslediće niz singlova koje ću objaviti narednih meseci. Nove pesme su produkcijski možda izmeštenije od prvog albuma, ali svakako, logičan su nastavak svega što sam radio prethodnih godina. Nadam se da će se pesma dopasti ljudima. Prvi od tri singla prati i tematski video u saradnji sa produkcijom New Wave i fenomenalnim VFX-om – kaže Ivan.
Novi singl Ivana Jegdića je bitno drugačiji od njegovih dosadašnjih izdanja. To se prvenstveno odnosi na muzički aranžman koji je inspirisan UK garage zvukom.
Pesma “Na kolenima” je dostupna na svim striming servisima a video pogledajte na Ivanovom YouTube kanalu.
Sedmi po redu Moto Fest, Banjaluka 2024, pod sloganom “Live, Ride & Respect!” biće održan od 30. maja do 1. juna na banjalučkoj tvrđavi Kastel.
“Život i vožnja po svojim pravilima, Old School vrednosti i nepisani bajkerski kod. Na prvom mestu za sve istinske ljubitelje dvotočkaša je uvijek poštovanje i čast! Zato ove godine, Moto Fest ponosno vozi pod parolom: Live, Ride & Respect!”, objavili su organizatori.
Trodnevna moto avantura i ove godine okupiće ljubitelje dvotočkaša iz zemlje, regiona i svijeta, koji će tokom tri dana biti u prilici da uživaju u bogatom i raznovrsnom programu ovog događaja.
Najveći moto sajam u regionu, nastupi 16 vatrenih bendova koji će “zapaliti“ atmosferu na glavnoj bini, humanitarna tombola, dečiji Moto Fest, stunt show program, moto defile banjalučkim ulicama, promocije i edukacije o bezbednosti motociklista u saobraćaju, samo su deo bogatog programa koji nas u narednoj godini, krajem maja očekuje na Moto Festu, Banjaluka.
Moto Fest Banjaluka 2023
Organizator ovog događaja, Moto klub Stršljen iz Banjaluke, program realizuje sa ciljem promocije moto sporta i moto turizma u Banjaluci, kao i unapređenja sadržaja i ponude za bajkere koji svake godine u sve većem broju posjećuju ovaj događaj.
– U godinama koje su iza nas, Banjaluka je zahvaljujući Moto Festu postala prepoznata kao destinacija privlačna za bajkere, koji su osim za vreme trajanja događaja sve češći posetioci našeg grada i okoline. U namjeri i želji da Banjaluka bude ucrtana kao obavezna destinacija na moto rutama bajkera širom sveta, MK Stršljen nastavlja sa svojim programskim i promotivnim aktivnostima kroz Moto Fest, Banjaluka – kažu iz MK Stršljen.
Uskoro će biti poznati svi detalji programa za narednu godinu. Sve novosti i informacije biće dostupne na zaničnoj stranici događaja www.motofestbl.com
Tradicionalni prednovogodišnji koncert Nikole Vranjkovića zakazan je za 26. decembar u MTS dvorani.
Vrsni muzičar pokušaće te noći da nas uveri u svoju “Teoriju zabave” (EP izdanje objavljeno ovog proleća za Multimedia Music), a pred sam koncert Nikola nam je dao ekskluzivni intervju.
Za one koji do sada nisu imali priliku da vas čuju, ali i za one koji su Vaš čuli nebrojeno puta, pa ipak ne znaju najbolje da opišu šta je tačno zvuk Nikole Vranjkovića – u koji žanr biste se svrstali? – Rekao bih da je svrstavanje u žanrove, naročito u vremenu posle 2000. godine, potpuno nemoguće. Posebno za ljude koji se bave muzikom koja sadrži gitaru, bas gitaru, bubnjeve, klavijaturu i vokal. Ponekad je bolje ne svrstavati se u žanr, najpametnije je okarakterisati se kao bend, autor, ili grupa. Često, ako je reč o “post” kategorijama – post pank, post grandž ili slično, čak i uz žanr ljudima ne bude najjasnije o kakvoj vrsti muzike se radi. Na moju sreću, ljudi koji prate čime se bavim već tridesetak godina su potpuno upoznati sa tim, a oni koji ne prate uglavnom ne znaju ništa o tome, ili ih ponekad dotiče na nekom drugačijem nivou. Moja publika zna zašto je tu i šta da očekuje, ali zaista ne bih umeo da se žanrovski predstavim nekome. Rekao bih svoje ime, instrument koji sviram, da se bavim time već trideset godina i da je to još uvek bazično rok muzika, ništa više od toga.
Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović
Upečatljiv je broj ljudi koji su sa vama na sceni, posebno ako se setimo koncerta u Botaničkoj bašti, kada je bilo i više instrumenata nego inače. Kako izgledaju Vaše probe? – Konkretno, pred Botaničku baštu smo se izdvojili u Krčedin na nekoliko dana, pa smo imali probe koje su trajale jako dugo. Često se na takvim probama družimo, spremamo hranu, pomalo sviramo, onda slušamo neku totalno drugačiju muziku, a onda opet sviramo. Generalno, kada bendovi dugo traju, velika većina pesama je već jako dobro usvirana. To su neke pesme koje ako se ne odsviraju, publika nije zadovoljna jer ih očekuje. Često mnogo toga uradimo i na tonskim probama. Važno je da probe ne budu fizikalija, mislim da su muzičari sa kojima sviram u mogućnosti da sami urade šta treba, a proba onda izgleda kao proba nekog ozbiljnijeg orkestra, na koju je svako došao spreman. Na probama pričamo o greškama, bitna je dobra atmosfera u bendu, tako da svako može na pravi način da čuje i ono najgore što mu se kaže. Uspeh benda je upravo u umeću članova da istrpe sve hirove onoga ko je napravio pesmu i obrnuto.
Svirali ste sa mnogim ljudima, kako u bendovima, tako i u solo karijeri. Kako na vas utiču muzičari sa kojima svirate? – Svako od muzičara iz benda ima svoju priču. Danilo Nikodinovski je već kao jako mlad dolazio u studio “Akademija” u kom sam radio, da gleda kako se nešto snima . Dobra energija koja je postojala među nama od samog početka je ostala prisutna i do sad, pratio sam njegov rad vremenom i dobro sam upoznao njegov način sviranja. Naši svirački putevi oduvek su bili spojivi, mi smo se uvek razumeli u par rečenica. Sa Vladanom i Miroslavom (bubnjevi i bas) sam sarađivao ranije, snimao sam njihov tadašnji bend Noćna Fiskultura iz Niša. Miroslav je tada svirao gitaru, toliko dobro da mi je žao što u našem bendu svira bas. Ali, odlično se uklopio, promenio je prethodni zvuk basa u bendu, tako da će ovde zauvek ostati basista. Sa Milanom sam takođe radio ranije, došao je u bend kao Danilova zamena, ali je ostao stalni član. Ivan Zoranović uvek ima najbolji pregled benda, u svakom trenutku zna šta se dešava na bini.
Kako, sa druge strane, na vašu muziku utiču bendovi koje slušate, kao što su Swans, Kyuss ili Nik Kejv? – Ni Swans, ni Kejv, verovatno nisu moji najomiljeniji izvođači. Ali, to su umetnici koje kada kreneš da slušaš, moraš potpuno da se udubiš u njihovo stvaralaštvo. Trudiš se da nešto od njih naučiš, a kasnije i primeniš u svojoj muzici. Oba pomenuta benda karakteriše neverovatna spremnost muzičara i činjenica da se pomno prate i gledaju na bini. Volim da vidim kontakt koji bend ima međusobno, uživam u interakciji ljudi koji stvaraju ili izvode muziku kojoj prisustvujemo. To su bendovi jako dugih karijera, a nikada nisu bili mejnstrim. Oni su čuvari esencijalne ideje o tome šta je zaista rok muzika.
Kako vi doživljavate svoju muziku? – Ako imaš hrabrosti da budeš ono što želiš, zivećeš od toga, a to će ti postati i ljubav i posao. Cane (Partibrejkers) bi to nazvao životnim pozivom. Što više vremena prolazi, primećujem koliko ljudi prati ono što stvaram, sve više shvatam da je ovo moj životni poziv. Ne treba da bude najvažnije šta misle oni koji prate tvoj rad, najvažnije je iskazati to što osećaš kroz muziku. Tokom cele karijere se trudim da mi odlazak na probe i svirke ne bude moranje.
Da li je, pored adekvatne akustičke obrade i dobrog ozvučenja, važan ambijent koncertne dvorane ili kluba u kom ćete svirati? – Sve je stvar dogovora. Na poslednjih nekoliko koncerata nosili smo svu našu opremu, kompletan razglas i rasvetu. Tehničari koji idu sa nama kao pomoć u svemu tome su ravnopravni članovi benda. Ništa nam nije teško, važno je da i ljudi iz manjih mesta imaju kompletan doživljaj koncerta kao oni iz većih gradova, gde su bolji uslovi i infrastruktura. Jedino što nam je potrebno je struja – sve ostalo može da se reši. Rasprodali smo MTS Dvoranu dvadeset dana pred koncerta, pa se nadam da ćemo uživati zajedno sa publikom, jer tu što se tehničkog dela tiče zaista imamo sve što nam je potrebno za dobar koncert
Nikola Vranjković/ Photo: AleX
Svirali ste na raznim binama, pa da li je prijatnije kada ste na velikoj sceni, ili je ipak bolja atmosfera kada su članovi benda što bliži jedan drugom? – Sve je u redu, dok mogu da čujem bubnjara. Što je veća bina, to se više trudim da budem bliže bubnjaru, prosto ne volim da slušam bubnjeve iz monitora. Na osnovu toga onda nameštamo sve ostalo, jer se trudimo da u monitoringu bude što manje informacija, a da na bini čujemo sve iz pojačala. To je ipak lakše na manjim binama, ali na velikim, festivalskim binama, kada je vrhunsko ozvučenje, potpuno je nebitno ko će gde da stoji.
Vaši koncerti obično traju dugo. Kako odlučujete koje pesme će ući u festivalsku set listu, kada imate manje vremena? – Zavisi koliko tačno vremena imamo. Ali naravno, na festivalima se sviraju uglavnom najpoznatije pesme, nema mnogo prostora za neke nestandardne numere, to je ponekad nezgodno, ali nemamo problem sa tim.
Da li se promenio vaš pristup pisanju muzike od Block Outa do solo karijere? – Ništa se nije promenilo. Pesme koje sam ranije pisao za Block Out, a procenio da ipak nisu za bend, ostavio sam za svoj solo album “Za ovde ili za poneti”. Pesme sam uvek pisao na isti način. Jedina je razlika što sada ne razmišljam da li će pesma koju pišem biti na mom solo albumu ili na albumu benda, sada je to ista stvar.
Dosta radite kao ton majstor, još više svirate. Da li je nekada ipak lakše biti ton majstor? – Zavisi, ukoliko je bend sa kojim radiš dobar i sve fantastično zvuči, pozicija ton majstora je najlepše radno mesto na svetu. Isto je i kada je sve potaman na bini dok sviraš i ako sve funkcioniše – onda je to najlepše radno mesto na svetu. Nikada nisam razmišljao šta više volim od ta dva, drago mi je da još uvek mogu da se bavim muzikom na bilo koji način, da li u studiju, na koncertima ili na bini.
Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović
Da li ste nekada bili ton majstor nekom od vaših omiljenih bendova? Veoma retko radim sa bendovima kojima sam “slučajno” ton majstor. Poznajem članove svih bendova sa kojima radim, znam sve o njima, tu nema iznenađenja. Jedni drugima dajemo sugestije, nema skrivenih karata.
Kakav je pristup u studiju kada snimate svoje pesme, a kakav kada snimate pesme nekog drugog benda? – Kada snimam neki drugi bend, trudim se da mi to bude uživanje. Na primer, najskorije sam radio sa bendom Artan Lili i bilo nam je fantastično, živeli smo za te pesme i dali smo svoj maksimum. U poslednje vreme nemam vremena za studio zbog koncerata.
Često vam se javljaju mladi bendovi za savet, a vi im vrlo rado i temeljno odgovarate. U čemu su dobri mladi bendovi? – Ko god mi pošalje neki demo snimak, ili materijal sa probe, poslušam sve i u trenutku slušanja pišem svoje komentare. To su ljudi koje ne poznajem, pa ih savetujem bez filtera, obratili su mi se da im kažem šta mislim, pa im to iskreno i napišem. Imam dovoljno iskustva i ne biram reči. Najčešća greška koju mladi bendovi prave je što često ne postoji lider u bendu, što kasnije preraste u problem. Kada govorimo o kritikama koje dobiju od mene, ljudi koji su rešeni da se iskreno bave muzikom, shvatiće to na pravi način, ali naravno, nisu dužni ništa da private.
Dosta smo razgovarali o muzici. Kada je reč o književnosti, čija dela najviše volite? – Pre petnaestak godina sam dobio zbirku pesama Arsenija Tarkovskog, pre toga sam znao samo jednu njegovu pesmu, iz filma “Ogledalo”, koja je za mene bila početak i kraj poezije. Tu zbirku sam čitao sa oduševljenjem. Takođe, nisam se na vreme sreo sa Vitom Nikolićem ili sa Crnjanskim – u krajnjoj liniji. To su neki propusti iz detinjstva koje sam vremenom nadoknadio. Kasnije je pesma “Gde smo se mi to sreli”, Vita Nikolića postala deo numere “Marburg”, kao savršenstvo poezije. Što se tiče pesnika u domaćoj muzici, čija dela mnogi nazivaju tekstovima, Slobodan Tišma je za mene uvek bio van konkurencije, bez obzira da na to li je u pitanju Luna ili La Strada, jer se do tada nikada pre nisam sreo sa takvim porukama. Kroz muziku Indeksa i njihov album “Modra rijeka” upoznao sam se sa delima Mehmedalije Mak Dizdara. Rista Vrteva bih pomenuo kao jednog od najomiljenijih autora. U domaćoj muzici zaista postoji veliki broj pesnika kao što su Aleksandar Stojković – Goribor ili Dejan Vučetić – Darkwood Dub, čijim pesmama vreme ništa ne može, čije poruke su veoma snažne. Da ne nabrajam još neke velike pesme od Bajagine “Strah od vozova” do Divljanove “Nebeske teme”, ima ih baš mnogo… Nekim od tih autora, samo zato što su se bavili rok muzikom, nepravedno nije dodeljeno zvanje pesnika.
Neke od vaših pesama, kao što su “U zavetrini” ili “Kraj sezone lova na ptice” koje su se našle u zbirkama poezije, nisu dobile svoju muzičku podlogu. Da li će one nekada postati numere koje ćete izvoditi sa bendom? – To su pesme koje su bile možda malo jače od muzike, a onda sam vremenom shvatio one jednostavno ne traže muziku. Ne brinem, siguran sam da su sve one došle do onih kojima su namenjene.
Jedan od najčešćih motiva u vašoj poeziji je voda, ili konkretnije Dunav. Da li on u pesmama ima jedno isto, univerzalno značenje, ili ono varira od pesme do pesme? – Ako se u pesmi radi o nekom događajaju, a on se odigrao na Dunavu, sasvim jasno, Dunav je Dunav. Ipak, on je nešto posebno, on mnogo više liči na život nego ostale, manje reke. Samim tim, reč Dunav često menja reč život, jer za razliku od reči more, koja je nežna a predstavlja nešto ogromno i zastrašujuće, apsolutno odgovara onome što je njime nazvano.
Zbog čega pesma “Šifra odlaska” menja naziv u “Dve reči”? – Nisam siguran kako se to desilo. Možda sam zaboravio da sam je smestio u zbirku, a možda mi je samo “Dve reči” zvučalo kao bolji naziv pri završavanju albuma. Još jedan primer za to je “Teorija zabave”, koja se zove tako da bi album imao adekvatan naziv, ali se ta pesma zapravo zove “Kvoterfront”.
Kada pišete pesme, da li ih pišete sa jedinstvenim značenjem za sve, ili tako da svako od slušaoca može da je razume na svoj način? – Kada pišeš pesmu, moraš da prihvatiš da sve svoje nedostatke i slabosti, sve ono što bi najradije sakrio od ostalih, moraš da staviš na papir, da bi očistio sebe. Kada završiš pesmu, osećaj olakšanja koji se tada javlja govori da je ta pesma završena, da je ispravna.
Nikola Vranjković/ Photo: AleX
Još jedan važan motiv u vašem stvaralaštvu je Beograd, konkretno Voždovac. Koliko se vaše stvaralaštvo menjalo od Voždovca, preko Rusije do Zrenjanina, uz život na nekoliko reka? – Čovek piše o onome šta mu se dešava tamo gde se nalazi. Ali najbitniji faktor u tome su godine. Što više vremena prolazi, čovek je sve iskusniji, a sa druge strane ima manje toga da ponudi, mnogo toga je već ranije napisao. Nemam problem sa tim koliko se menja ono što pišem sa promenom okolnosti oko mene, jedino je važan protok vremena. Možda je to stvar iskustva ili sazrevanja, ali kako bivam stariji, kriterijumi za ono što pišem postaju mi sve veći i veći, a nivo koncentracije manji, pa manje i pišem.
Na kraju, mnogi ljudi na vas gledaju kao na uzora ili idola, te Vam često prilaze sa tim stavom. Kako se osećate u tim trenucima? – Jedini problem u tim situacijama je što sam posle koncerta jako umoran i treba mi nekoliko minuta da dođem sebi. Neki ljudi to razumeju, neki odmah prilaze. Naučio sam da, čak i kada sam nervozan ili umoran, ispoštujem publiku, jer su oni to zaslužili. Znam koliko to ljudima znači i verovatno bi trebalo da budem i malo više ponosan na to, velika je čast kada neko želi da se fotografiše ili popriča posle koncerta, iako ponekad to oduzme i poslednji atom snage.
Bob Dilan je bez ikakve najave objavio album sa studijskim snimcima iz 1973. godine.
On je pozvao svoje obožavaoce da pronađu izdanje u CD shopovima širom Evrope znajući da će se mnogi pomamiti za neobjavljenim verzijama pesme “Knockin’ On Heaven’s Door” zajedno s više verzija pesama “Billy Surrenders”, “And He Killed Me Too” i “Final Theme”.
Reč je o CD izdanju pod nazivom “50th Anniversary Collection 1973.” koje je bez ikakve najave pušteno u prodaju širom Evrope. Zbirka od 28 pesama sastoji se od studijskih zapisa preuzetih sa zvučnih zapisa sa snimanja filma “Pat Garrett & Billyj The Kid” iz 1973. godine. Izdavanje CD-a izludelo je odane Dilanove obožavaoce, a za spomenuti CD se na eBayu nudilo i po 500 dolara za spomenuto izdanje.
Ali razlog ovakvog poteza vrlo je prozaičan. Izdavanje CD-a usledilo je zbog odredbe vezane za evropska autorska prava koja nalažu da će svi zvučni snimci biti poslati u javni domen ako se ne objave ponovo 50 godina nakon nastanka. Ova je odredba dovela do toga da sve veći broj muzičara deli retke studijske snimke kako bi izbegli da dođu u javni domen.
Ovo nije prvi put da se Dilanov tim bavi ovim problemom. Kada se približio rok za autorska prava za prva tri Dilanova električna albuma: “Bringing It All Back Home”, “Highway 61 Revisited” i “Blonde On Blonde”, spojili su ga u tri LP-a i jedan box-set. Takođe je otisnuo malu seriju CD-ova i poslao ih u razne prodavnice ploča u EU bez prethodne najave kao način da se tehnički uskladi sa zakonom.
Grupa Šarmani održala je u KC UMMUS u Kragujevcu “dva u jedan” promociju svojih novih pesama.
Spot za numeru “Brate moj” već je na YouTube kanalu benda, dok “Konfuzija” stiže naredne nedelje.
Na promociji su predsvaljena oba spota, a pesme, koje su digitalno objavljene putem DistroKid distributivnog servisa, biće dostupne na svim platformama, Spotify, Apple Music, Amazon Music, Deezer, iTunes, YouTube Music itd.
Šarmani su: Ivan Stanojević – semplovi, klavijature, Marko Petković – gitara, klavijature, Tamara Pavlović – prateći vokal, Nemanja Ristović – bas gitara, David Armuš – činele i Igor Stević – vokal.
Brajan Mej, gitarista grupe Queen na društvenim mrežama izrazio je svoju zabrinutost jer je od jedne obožavateljke saznao da je strogo zabranjeno deljenje snimaka s njihovih koncerata i to po cenu brisanja YouTube kanala
Napisao je da je zabrinut zbog porasta broja opomena zbog kršenja autorskih prava vezanih za video zapise s koncerata grupe Queen i Adama Lamberta objavljenih na društvenim mrežama.
Na svom službenom Instagram profilu je podelio snimak objave jedne obožavateljke u kojoj je tvrdila da je dobila opomenu i od Universala i od YouTubea zbog video zapisa s koncerta grupe Queen koje je objavila na platformi.
“Pozdrav ljudi, čini se da Universal i YouTube sada paze na sve koji objavljuju video s koncerta grupe Queen i Adama Lamberta. Dobila sam opomenu i izbrisala sam većinu svojih video zapisa s koncerata. Ako dobijete više opomena, možete da izgubite svoj kanal. Budite oprezni!”, napisala je.
U naslovu svoje objave koja je sadržala svreenshot tvrdnje obožavateljke, Mej je napisao:
“Zdravo ljudi – gledam ovo nekoliko dana i jako sam zabrinut. Zamolio sam našu upravu da to ispita i pokuša da otkrije postoji li razlog zašto su Instagram i Universal odjednom postali tako strogi. Odluka o uklanjanju ovih videa sigurno nije došla od nas, benda. Nadamo se da ćemo uskoro dobiti odgovor. U međuvremenu, budite posebno oprezni i žao mi je što ste vi svi dobri ljudi dobrih namera dovedeni u ovu poziciju. Želimo vam srećan Božić. Kao i mnogi od vas, nije mi lako da dođem do nivoa frenetične radosti koja se u medijima prikazuje kao nužna za ovo doba godine. Ali osvrnimo se svi oko sebe i tražimo načine kako Božić drugih ljudi učiniti što veselijia. Osim toga, to je dobra terapija! Živeli svi! Bri”.
Sidni Svini odgovorila je na tvrdnje da je “objektivizovana” u muzičkom spotu za singl The Rolling Stonesa “Angry”.
Damon Albarn prozvao je Stonese zbog njihove “besmislene” upletenosti s Hackneyem, za koji je rekao da mu nikada nisu doprineli, kao i zbog toga što je Svini “delovala objektivizovano u videu”.
– Slušao sam njihovu novu pesmu i gledao ovaj užasni muzički spot koji ih prikazuje u različitim fazama njihovih života na jumbo plakatima- rekao je za francuski časopis Les Inrockuptibles. – I ova mlada žena je objektivizovana. Što je ovo, dođavola? Nešto potpuno nepovezano.
– Bilo mi je vruće – rekla je zvezda “Euphorije” za Glamour. – Odabrala sam sopstvenu odeću među policama i policama. Osećala sam se dobro u njoj.
Sindi Svini – Angry – Rollig Stones
Glumica je dodala da izražavanje svoje seksualnosti smatra oblikom osnaživanja.
– Pitaju me: ‘Jesi li feministkinja?’” – objasnila je. –Pronalazim snagu kroz prihvatanje tela koje imam. To je seksi i snažno i mislim da u tome nema ništa loše.
Konačno, iskustvo učestvovanja u spotu Stonesa smatra “cool i kultnim”.
– Osećala sam se sjajno. Svi pokreti, sve što sam radila bilo je slobodnim stilom – dodala je. – Mislim, ko još može da se valja na krovu kabrioleta vozeći Sunset Bulevarom uz policijsku pratnju?
‘Presing je najbolje čuvana tajna srpske muzike’, rekao je pisac Zvonko Karanović u dokumentarcu o grupi Presing. Od svog prvog albuma, izdanog davne 1992. za zagrebačku DIY etiketu Slušaj najglasnije! do aktuelnog, petog albuma “Povratak u krntiju” (Geenger Records, 2022) Presing je jedan od retkih glazbenih fenomena koji konstantno menja i širi svoj umetnički izraz na nova zvučna područja, ne gubeći pritom osnovno obeležje svog identiteta – alternativni zvuk.
Kao rudari, muzičari, ali i drugi umetnici, kopaju i pronalaze svoju zlatnu žilu u obliku umetničke formule koja se dopada publici, a koju obično ponavljaju do kraja karijere. Presing je svoju zlatnu žilu dotakao drugim albumom “600 Nebo” (Square, 2002), koji je 2002. proglašen albumom godine u Srbiji i Crnoj Gori, a ugledni New York Press napisao je da je “600 Nebo grupe Presing jedan od pet najboljih evropskih albuma najmanje deset godina unazad”. Iako fanovi istrajno žele da Presing ponovi zvuk koji je stvorio na tom albumu, članovi grupe su nastavili da istražuju i sele se kroz različite žanrove bez namere da se negdje trajno zadrže: post rock, punk funk, punk jazz, dub, tango, nu jazz, trip hop, alt country…
Presing – Tamna-tema, screenshot
U pesmi “Tamna tema” bend je stvorio svoju leguru post rocka i punk jazz zvuka, koja je ujedno i posveta autorima kao što su Lalo Schifrin i Janko Nilović.
Spot za ovu pesmu snimljen je u krugu Beogradske astronomske opservatorije, u Zvezdarskoj šumi, na lokaciji koja nije slučajno odabrana: zaboravljenom modernističkom remek-delu koje je dizajnirao češki arhitekta Jan Dubový 1924. godine, po narudžbi najsiromašnije evropske države, kojoj je to bilo prvo veće ulaganje u nauku. Ta je investicija omogućila kasnija dostignuća svetski poznatih naučnika poput Milutina Milankovića i Milorada Protića. Reljefi oslikani u videu delo su vajara Branka Krstića i predstavljaju starogrčka božanstva sunca Heliosa i meseca Selene. Odabir ovog mjsta za snimanje spota poruka je aktuelnom režimu koji u kulturu ulaže uvredljivih 0,68% državnog budžeta i time ubija praktično svo savremeno stvaralaštvo.
U spotu se, osim pevača i tekstopisca Presinga Kize Radovića pojavljuje i modna dizajnerka Tamara Bukatarević u glavnoj ženskoj ulozi. Snimatelj je bio Zoran Drekalović. Scenario, režija, scenografija i montaža spota delo su gitariste grupe Presing, Vladimira Krakova. Spot je nastao uz tehničku pomoć nezavisne novinske agencije FoNet.
