HL intervju – Nikola Vranjković: Sva značenja Dunava, nizvodno od žanra…

0
1687
Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović
Oglasi

Tradicionalni prednovogodišnji koncert Nikole Vranjkovića zakazan je za 26. decembar u MTS dvorani.

Vrsni muzičar pokušaće te noći da nas uveri u svoju “Teoriju zabave” (EP izdanje objavljeno ovog proleća za Multimedia Music), a pred sam koncert Nikola nam je dao ekskluzivni intervju.

Za one koji do sada nisu imali priliku da vas čuju, ali i za one koji su Vaš čuli nebrojeno puta, pa ipak ne znaju najbolje da opišu šta je tačno zvuk Nikole Vranjkovića – u koji žanr biste se svrstali?
– Rekao bih da je svrstavanje u žanrove, naročito u vremenu posle 2000. godine, potpuno nemoguće. Posebno za ljude koji se bave muzikom koja sadrži gitaru, bas gitaru, bubnjeve, klavijaturu i vokal. Ponekad je bolje ne svrstavati se u žanr, najpametnije je okarakterisati se kao bend, autor, ili grupa. Često, ako je reč o “post” kategorijama – post pank, post grandž ili slično, čak i uz žanr ljudima ne bude najjasnije o kakvoj vrsti muzike se radi. Na moju sreću, ljudi koji prate čime se bavim već tridesetak godina su  potpuno upoznati sa tim, a oni koji ne prate uglavnom  ne znaju ništa o tome, ili ih ponekad dotiče na nekom drugačijem nivou. Moja publika zna zašto je tu i šta da očekuje, ali zaista ne bih umeo da se žanrovski predstavim nekome. Rekao bih svoje ime, instrument koji sviram, da se bavim time već trideset godina i da je to još uvek bazično rok muzika, ništa više od toga. 

Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović

Upečatljiv je broj ljudi koji su sa vama na sceni, posebno ako se setimo koncerta u Botaničkoj bašti, kada je bilo i više instrumenata nego inače. Kako izgledaju Vaše probe?
– Konkretno, pred Botaničku baštu smo se izdvojili u Krčedin na nekoliko dana, pa smo imali probe koje su trajale jako dugo. Često se na takvim probama družimo, spremamo hranu, pomalo sviramo, onda slušamo neku totalno drugačiju muziku, a onda opet sviramo. 
Generalno, kada bendovi dugo traju, velika većina pesama je već jako dobro usvirana. To su neke pesme koje ako se ne odsviraju, publika nije zadovoljna jer ih očekuje. Često mnogo toga uradimo i na tonskim probama.
Važno je da probe ne budu fizikalija, mislim da su muzičari sa kojima sviram u mogućnosti da sami urade šta treba, a proba onda izgleda kao proba nekog ozbiljnijeg orkestra, na koju je svako došao spreman. Na probama pričamo o greškama, bitna je dobra atmosfera u bendu, tako da svako može na pravi način da čuje i ono najgore što mu se kaže. Uspeh benda je upravo u umeću članova da istrpe sve hirove onoga ko je napravio pesmu i obrnuto.

Svirali ste sa mnogim ljudima, kako u bendovima, tako i u solo karijeri. Kako na vas utiču muzičari sa kojima svirate?
– Svako od muzičara iz benda ima svoju priču. 
Danilo Nikodinovski je već kao jako mlad dolazio u studio  “Akademija” u kom sam radio, da gleda kako se nešto snima . Dobra energija koja je postojala među nama od samog početka je ostala prisutna i do sad, pratio sam njegov rad vremenom i dobro sam upoznao njegov način sviranja. Naši svirački putevi oduvek su bili spojivi, mi smo se uvek razumeli u par rečenica. 
Sa Vladanom i Miroslavom (bubnjevi i bas) sam sarađivao ranije, snimao sam njihov tadašnji bend Noćna Fiskultura iz Niša. Miroslav je tada svirao gitaru, toliko dobro da mi je žao što u našem bendu svira bas. Ali, odlično se uklopio, promenio je prethodni zvuk basa u bendu, tako da će ovde zauvek ostati basista. 
Sa Milanom sam takođe radio ranije, došao je u bend kao Danilova zamena, ali je ostao stalni član. 
Ivan Zoranović uvek ima najbolji pregled benda, u svakom trenutku zna šta se dešava na bini.

Akustika, psihodelija, zalazak Sunca i komarci… U Jevremovcu održan najtiši koncert Nikole Vranjkovića ikada

Kako, sa druge strane, na vašu muziku utiču bendovi koje slušate, kao što su Swans, Kyuss ili Nik Kejv?
– Ni Swans, ni Kejv, verovatno nisu moji najomiljeniji izvođači. Ali, to su umetnici koje kada kreneš da slušaš, moraš potpuno da se udubiš u njihovo stvaralaštvo. Trudiš se da nešto od njih naučiš, a kasnije i primeniš u svojoj muzici. Oba pomenuta benda karakteriše neverovatna spremnost muzičara i činjenica da se pomno prate i gledaju na bini. Volim da vidim  kontakt koji bend ima međusobno, uživam u interakciji ljudi koji stvaraju ili izvode  muziku kojoj prisustvujemo. To su bendovi jako dugih karijera, a nikada nisu bili mejnstrim. Oni su čuvari esencijalne ideje o tome šta je zaista rok muzika. 

Kako vi doživljavate svoju muziku?
– Ako imaš hrabrosti da budeš ono što želiš,  zivećeš od toga, a to će ti postati i ljubav i posao. Cane (Partibrejkers) bi to nazvao životnim pozivom. Što više vremena prolazi, primećujem koliko ljudi prati ono što stvaram, sve više shvatam da je ovo moj životni poziv. Ne treba da bude najvažnije šta misle oni koji prate tvoj rad, najvažnije je iskazati to što osećaš kroz muziku. Tokom cele karijere se trudim da mi odlazak na probe i svirke ne bude moranje. 

Da li je, pored adekvatne akustičke obrade i dobrog ozvučenja, važan ambijent koncertne dvorane ili kluba u kom ćete svirati?
– Sve je stvar dogovora. Na poslednjih nekoliko koncerata nosili smo svu našu opremu, kompletan razglas i rasvetu. Tehničari koji idu sa nama kao pomoć u svemu tome su ravnopravni članovi benda. Ništa nam nije teško, važno je da i ljudi iz manjih mesta imaju kompletan doživljaj koncerta kao oni iz većih gradova, gde su bolji uslovi i infrastruktura. Jedino što nam je potrebno je struja – sve ostalo može da se reši. 
Rasprodali smo MTS Dvoranu dvadeset dana pred koncerta, pa se nadam da ćemo uživati zajedno sa publikom, jer tu što se tehničkog dela tiče zaista imamo sve što nam je potrebno za dobar koncert

Nikola Vranjković/ Photo: AleX

Svirali ste na raznim binama, pa da li je prijatnije kada ste na velikoj sceni, ili je ipak bolja atmosfera kada su članovi benda što bliži jedan drugom?
– Sve je u redu, dok mogu da čujem bubnjara. Što je veća bina, to se više trudim da budem bliže bubnjaru, prosto ne volim da slušam bubnjeve iz monitora. Na osnovu toga onda nameštamo sve ostalo, jer se trudimo da u monitoringu bude što manje informacija, a da na bini čujemo sve iz pojačala. To je ipak lakše na manjim binama, ali na velikim, festivalskim binama, kada je vrhunsko ozvučenje, potpuno je nebitno ko će gde da stoji. 

Vaši koncerti obično traju dugo. Kako odlučujete koje pesme će ući u festivalsku set listu, kada imate manje vremena?
– Zavisi koliko tačno vremena imamo. Ali naravno, na festivalima se sviraju uglavnom najpoznatije pesme, nema mnogo prostora za neke nestandardne numere, to je ponekad nezgodno, ali nemamo problem sa tim. 

Da li se promenio vaš pristup pisanju muzike od Block Outa do solo karijere?
– Ništa se nije promenilo. Pesme koje sam ranije pisao za Block Out, a  procenio da ipak nisu za bend, ostavio sam za svoj solo album “Za ovde ili za poneti”. Pesme sam uvek pisao na isti način. Jedina je razlika što sada ne razmišljam da li će pesma koju pišem biti na mom solo albumu ili na albumu benda, sada je to ista stvar.

Dosta radite kao ton majstor, još više svirate. Da li je nekada ipak lakše biti ton majstor?
– Zavisi, ukoliko je bend sa kojim radiš dobar i sve fantastično zvuči, pozicija ton majstora je najlepše radno mesto na svetu. Isto je i kada je sve potaman na bini dok sviraš i ako sve funkcioniše – onda je to najlepše radno mesto na svetu. Nikada nisam razmišljao šta više volim od ta dva, drago mi je da još uvek mogu da se bavim muzikom na bilo koji način, da li u studiju, na koncertima ili na bini. 

Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović

Da li ste nekada bili ton majstor nekom od vaših omiljenih bendova?
Veoma retko radim sa bendovima kojima sam “slučajno” ton majstor. Poznajem članove svih bendova sa kojima radim, znam sve o njima, tu nema iznenađenja. Jedni drugima dajemo sugestije, nema skrivenih karata. 

Kakav je pristup u studiju kada snimate svoje pesme, a kakav kada snimate pesme nekog drugog benda?
– Kada snimam neki drugi bend, trudim se da mi to bude uživanje. Na primer, najskorije sam radio sa bendom Artan Lili i bilo nam je fantastično, živeli smo za te pesme i dali smo svoj maksimum. U poslednje vreme nemam vremena za studio zbog koncerata.

Često vam se javljaju mladi bendovi za savet, a vi im vrlo rado i temeljno odgovarate. U čemu su dobri mladi bendovi?
– Ko god mi pošalje neki demo snimak, ili materijal sa probe, poslušam sve i u trenutku slušanja pišem svoje komentare. To su ljudi koje ne poznajem, pa ih savetujem bez filtera, obratili su mi se da  im kažem  šta mislim, pa im to iskreno i napišem. Imam dovoljno iskustva i ne biram reči. Najčešća greška koju mladi bendovi prave je što često ne postoji lider u bendu, što kasnije preraste u problem. Kada govorimo o kritikama koje dobiju od mene, ljudi koji su rešeni da se iskreno bave muzikom, shvatiće to na pravi način, ali naravno, nisu dužni ništa da private.

Nikola Vranjković: Osamnaestogodišnjem sebi bih poručio da ide na pecanje kad god može

Dosta smo razgovarali o muzici. Kada je reč o književnosti, čija dela najviše volite?
– Pre petnaestak godina sam dobio zbirku pesama Arsenija Tarkovskog, pre toga sam znao samo jednu njegovu pesmu, iz filma “Ogledalo”, koja je za mene bila početak i kraj poezije. Tu zbirku sam čitao sa oduševljenjem.
Takođe, nisam se na vreme sreo sa Vitom Nikolićem ili sa Crnjanskim – u krajnjoj liniji. To su neki propusti iz detinjstva koje sam vremenom nadoknadio. Kasnije je pesma “Gde smo se mi to sreli”, Vita Nikolića postala deo numere “Marburg”, kao savršenstvo poezije.
Što se tiče pesnika u domaćoj muzici, čija dela mnogi nazivaju tekstovima, Slobodan Tišma je za mene uvek bio van konkurencije, bez obzira da na to li je u pitanju Luna ili La Strada, jer se do tada nikada pre nisam sreo sa takvim porukama. Kroz muziku Indeksa i njihov album “Modra rijeka” upoznao sam se sa delima Mehmedalije Mak Dizdara.
Rista  Vrteva bih pomenuo kao  jednog od najomiljenijih autora. U domaćoj muzici zaista postoji veliki broj pesnika  kao što su Aleksandar Stojković – Goribor ili Dejan Vučetić – Darkwood Dub, čijim pesmama vreme ništa ne može, čije poruke su veoma snažne.
Da ne nabrajam još neke velike pesme od Bajagine “Strah od vozova” do Divljanove “Nebeske teme”, ima ih baš mnogo…
Nekim od tih autora, samo zato što su se bavili rok muzikom, nepravedno nije dodeljeno zvanje pesnika.

Neke od vaših pesama, kao što su “U zavetrini” ili “Kraj sezone lova na ptice” koje su se našle u zbirkama poezije, nisu dobile svoju muzičku podlogu. Da li će one nekada postati numere koje ćete izvoditi sa bendom?
– To su pesme koje su bile možda malo jače od muzike, a onda sam vremenom shvatio one jednostavno ne traže muziku. Ne brinem, siguran sam da su sve one došle do onih kojima su namenjene. 

Jedan od najčešćih motiva u vašoj poeziji je voda, ili konkretnije Dunav. Da li on u pesmama ima jedno isto, univerzalno značenje, ili ono varira od pesme do pesme?
– Ako se u pesmi radi o nekom događajaju, a on se odigrao na Dunavu, sasvim jasno, Dunav je Dunav. Ipak, on je nešto posebno, on mnogo više liči na život nego ostale, manje reke. Samim tim, reč Dunav često menja reč život, jer za razliku od reči more, koja je nežna a predstavlja nešto ogromno i zastrašujuće, apsolutno odgovara onome što je njime nazvano. 

Zbog čega pesma “Šifra odlaska” menja naziv u “Dve reči”?
– Nisam siguran kako se to desilo. Možda sam zaboravio da sam je smestio u zbirku, a možda mi je samo “Dve reči” zvučalo kao bolji naziv pri završavanju albuma. Još jedan primer za to je “Teorija zabave”, koja se zove tako da bi album imao adekvatan naziv, ali se ta pesma zapravo zove “Kvoterfront”. 

Kada pišete pesme, da li ih pišete sa jedinstvenim značenjem za sve, ili tako da svako od slušaoca može da je razume na svoj način?
– Kada pišeš pesmu, moraš da prihvatiš da sve svoje nedostatke i slabosti, sve ono što bi najradije sakrio od ostalih, moraš da staviš na papir, da bi očistio sebe. Kada završiš pesmu, osećaj olakšanja koji se tada javlja govori da je ta pesma završena, da je ispravna. 

Nikola Vranjković/ Photo: AleX

Još jedan važan motiv u vašem stvaralaštvu je Beograd, konkretno Voždovac. Koliko se vaše stvaralaštvo menjalo od Voždovca, preko Rusije do Zrenjanina, uz život na nekoliko reka?
– Čovek piše o onome šta mu se dešava tamo gde se nalazi. Ali najbitniji faktor u tome su godine. Što više vremena prolazi, čovek je sve iskusniji, a sa druge strane ima manje toga da ponudi, mnogo toga je već ranije napisao. Nemam problem sa tim koliko se menja ono što pišem sa promenom okolnosti oko mene, jedino je važan protok vremena. Možda je to stvar iskustva ili sazrevanja, ali kako bivam stariji, kriterijumi za ono što pišem postaju mi sve veći i veći, a nivo koncentracije manji, pa manje i pišem.

Na kraju, mnogi ljudi na vas gledaju kao na uzora ili idola, te Vam često prilaze sa tim stavom. Kako se osećate u tim trenucima?
– Jedini problem u tim situacijama je što sam posle koncerta jako umoran i treba mi nekoliko minuta da dođem sebi. Neki ljudi to razumeju, neki odmah prilaze. Naučio sam da, čak i kada sam nervozan ili umoran, ispoštujem publiku, jer su oni to zaslužili.  Znam koliko to ljudima znači i verovatno bi trebalo da budem i malo više ponosan na to, velika je čast kada neko želi da se fotografiše ili popriča posle koncerta, iako ponekad to oduzme i poslednji atom snage. 

Jelena Ilić za HL

Oglasi

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime