Jedan od najpopularnijih elektro-akustičnih pop sastava regionalne scene, Detour, nastupiće u subotu 16. decembra u Dorćol Platzu u Beogradu. Bend će predstaviti svoje najveće hitove, uključujući numere sa svog najnovijeg albuma “Master Blaster”.
Muzička atrakcija predvođena autorom, aranžerom, producentom i gitaristom Nenadom Borgudanom delovala je pod imenom Yammat, a od 2006. godine, postoji pod novim imenom, Detour.
Njihovi prvi albumi “Detour“ i “TV“ doneli su hitove kao što su “Ljeto počinje“, “Mjesec“, “Gledano sa strane“ i “Prijatelj“. Međutim, treći album “A što ak’ ja…“ bio je ključan u njihovoj karijeri, obezbeđujući im status regionalne pop atrakcije i titulu perjanice novotalasnog popa. Ovaj album, nošen hit naslovima “Srce veliko“, “Snijeg“, “Daleko“ i “Plešem sama“, osigurao im je top mesta u većini godišnjih muzičkih izbora, i Porina za “Najbolji pop album“ u 2014. godini.
Pesma “Zaljubila sam se“ osvojila je regionalne top liste, dobivši i priznanje za najčešće puštanu pesmu na radiju od strane Hrvatske diskografske udruge, a naredne godine donela je muzičku nagradu Porin u kategorijama “Pesma godine“ i “Najbolji nastup grupe s vokalom“.
Jubilarnih 10 godina postojanja benda obeležili su nagradom za grupu godine 2016. koju je popratio i album “Detour 10“, ponudivši novo čitanje poznatih pesama, snimljenih u osveženim i promenjenim aranžmanima.
Peti studijski album “Tourdetour“ uspešno je predstavljen kroz pesmu “Biram“ i brojne hit singlove “Bez tebe“, “Vikend“ i “Skrivena“. Na Porinu je dobio nagradu za “Pop album“ i “Najbolju izvedbu grupe s vokalom“, a muzički kritičari svrstali su ga u sam vrh najboljih albuma u 2018. godini. Početak 2019. godine donosi im novinarsku muzičku nagradu Rock&Off u Pop&off kategoriji. Elektro pop pesma “Ima i nema“ i vintidž akustik balada “Slike o našim danima“ singlovi su koji su zatvorili ovaj izuzetno uspešan muzički materijal.
Singlovima “Šarena“, “Slavlje“ i “Hawaii“ i “Klaun“ najavili su šesti studijski album “Master Blaster“, koji je objavljen u aprilu ove godine.
Tokom poslednje dve godine, Detour su se istakli na muzičkoj sceni pobedom na Zagrebačkom festivalu sa pesmom “Nekad je bilo bolje“ koja je proglašena najboljom pesmom ovog legendarnog muzičkog događaja i visokim plasmanom na Dori, hrvatskom izboru za pesmu Evrovizije.
Ulaznice za koncert u Dorćol Platzu su u prodaji po promotivnoj ceni od 1.700 dinara i mogu se nabaviti onlajn putem Ticket Vision sajta, kao i putem njihove prodajne mreže.
Početkom nedelje društvenim mrežama počeo je da kruži video u kojem se navodi kako je glumac Dani Treho odbio da poseti Ukrajinu u sklopu PR kampanje koja bi mu bila plaćena a sve zbog toga što je kancelarija predsednika Zelenskog tražila “učešće” u iznosa koji bi mu bio plaćen.
U videu se navodi kako je Treho trebalo da dobije 100.000 dolara ali je zatim obavešten da će dobiti 150.000 s tim da 50.000 mora da vrati onima koji su ga pozvali. Portal Deadline kontaktirao je portparola Danija Treha koji im je rekao kako je cela priča lažna. Volodimir Zelenski nikada nije pozvao Treha u Ukrajinu, nikada mu nije ponudio novac za dolazak u njegovu zemlju niti je ikada neko iz kancelarije predsednika Zelenksog tražio da mu im se vrati deo honorara.
– To se nikada nije dogodilo. Neto je to izmislio.
U videu se navodi glumčev agent Rajan Dejvis kao izvor priče. Međutim, predstavnik za medije glumca je objasnio da nikakav Rajan Dejvis nije njegov agent niti je ikada bio.
Politički novinar Brajan Krazenstein bio je među prvima koji su rekli kako je video – lažan.
“Ovo je LAŽNI video koji se deli sa naloga koji su pretežno povezani s Rusijom“, napisao je Krazenstein dodajući kako se podmeće kako je to, originalno, video televizijske kuće MSNBC. Među onima koji su podelili taj video bio je i Dmitrij Poljanski, ruski diplomata pri Ujedinjenim nacijama, koji je napisao “Korupcija u Ukrajini? Kakva korupcija?“. Ujedno je naveo i izvor, opskurnu stranicu na ruskom jeziku s koje je preuzeo taj video.
Corruption in Ukraine? 🇪🇺🇺🇸🇬🇧: what corruption? 🙈🙊🙉
😏 Actor Danny Trejo refused to cooperate with the office of the President of Ukraine because they demanded a “kickback”.
Among other Hollywood stars, Kiev invited Danny Trejo, as his agent revealed. Representatives of… pic.twitter.com/DrwUANj9TG
Negde oko Božića 2016. godine, Rodžer Voters posetio je svog nasjtarijeg sina Harija u njegovom domu u Santa Monici, u Kaliforniji, kako bi mu saopštio prilično loše vesti.
Hari je pre toga proveo 14 godina svirajući klavijature i orgulje u bendu svog oca, koji je obuhvatao tri obimne svetske turneje, ali Rodžer je pravio promene za svoju nadolazeću Us + Them turneju.
– Dobio sam otkaz – ispričao je sada Hari za magazin Rolling Stone – bilo je prilično mizerno.
Hari tvrdi da ни данас ne zna zašto ga je otac otpustio.
– Mislim da je jednostavno želeo nešto novo, nešto sveže – kaže Voters – nisam siguran kako je on razmišljao o tome, ali svi osim dvoje ljudi [klavijaturista Džon Karin i gitarista Dejv Kilminster] su dobili otkaz. Ali drugi momci koji su dobili otkaz ipak nisu njegov sin, pa je bilo dvostruko bolno za mene.
Bilo bi sasvim razumljivo da Hari Voters više nikada ne želi da izvodi muziku svog oca nakon ovog događaja, ali to nije bio njegov stav. Nedavno je završio turneju dugu 57 dana sa bendom Les Claypool’s Fearless Flying Frog Brigade gde je svako veče svirao album “Animals” grupe Pink Floyd zajedno sa Klejpulom i Šonom Lenonom. Malo pre ovog intervjua, pristao je da odsvira tri koncerta sa bendom Brit Floyd, vodećim svetskim Pink Floyd tribute bendom, zajedno sa pevačicom koja je bila nekadašnji prateći vokal originalnog benda, Durgom Mekbrum i bivšim saksofonistom, Skotom Pejdžom.
– Njihov menadžer me je kontaktirao pre samo nekoliko dana i pitao da li želim da sviram na nekim koncertima – kaže Voters – nikada ih nisam upoznao, ali doći ću i sviraću. Ovu muziku sviram već 30 godina ili tako nešto. Mislim da ćemo biti u redu i bez probe. Mislim da svi dobro poznajemo materijal.
Neke od Harijevih najranijih uspomena vezane su za Pink Floyd. Kada je imao samo dve godine, otac ga je poveo u studio dok su snimali album “The Wall” kako bi pročitao stih “Look mummy, there’s an aeroplane up in the sky”, koji otvara pesmu “Goodbye Blue Sky”.
– Sasvim sigurno se sećam kako sedim tamo ispred mikrofona, dok me oni navode šta treba da kažem – priča on – kad god to čujem, pomislim, ‘O Bože, to sam ja’. Prilično je čudno.
Odrastao je na jugozapadu Londona, baš u vreme kada je takozvana New Romantic muzička scena uzimala maha, ali je bio mnogo zainteresovaniji za muzičke izvođače iz prethodne generacije, kao što su Beach Boys, Litl Ričard, The Allman Brothers Band i Dr. John.
– Jednostavno mi se nije sviđao zvuk muzike osamdesetih – objašnjava Voters – zvučao mi je čudno s tim reverbom na bubnjevima.
Kao sin rok legende, imao je priliku da sa devet godina peva pesmu “Barbara Ann” na sceni sa bendom Beach Boys, da gleda koncert Brusa Soringstina na turneji “Born in the U.S.A.” na Vembliju, pa čak i da podeli nežan trenutak iza pozornice sa Litl Ričardom.
– Slomio sam ruku, i bila je u gipsu. Dotakao me je i rekao, ‘Žao mi je. Bog te voli’. Ja sam ateista, ali bio je to veoma emotivan trenutak sa mojim herojem iz detinjstva.
Počeo je da svira klavir sa osam godina i postao je prilično vešt kada se upisao u internat u Hempširu, nekoliko godina kasnije.
– Učitelj me je upoznao sa mnogim izvođačima. Tada sam zaista počeo ozbiljno da se interesujem.
Hari Voters, screenshot YouTube
Međutim, nikada ozbiljno nije razmišljao o muzičkoj karijeri, sve do završetka školovanja i rada u restoranu, gde je mrzeo svaki trenutak.
– Bilo je užasno. Shvatio sam da je bilo šta osim muzike gubljenje vremena.
Prvi bend koji ga je angažovao bio je Boot-Led-Zeppelin, popularni tribute bend Led Zeppelina.
– Svirao sam klavir i klavijature, a zatim drugu gitaru – seća se.
Nakon četiri godine u Boot-Led-Zeppelinu, prešao je na sviranje klavijatura u tribute bendu Grateful Dead, iako nije znao ništa o njihovom radu osim pesme “Touch of Grey”.
– Dali su mi audio snimak, i jednostavno sam ih zavoleo. Sada obožavam Grateful Dead.
Na prelazu između milenijuma, pridružio se indi rok bendu Hubble Deep Field. Bio je srećan što napokon ima priliku da svira originalni materijal, ali nije bio srećan što je teško privući publiku kada nemate “Stairway to Heaven” ili “Friend of the Devil” u repertoaru.
– Objavili smo nekoliko singlova, ali nije baš išlo – kaže.
U isto vreme, njegov otac imao je potpuno drugačije iskustvo na turneji. Rodžer Voters borio se sa prodajom tokom osamdesetih kada su njegovi bivši članovi benda punili stadione kao Pink Floyd, ali je Dejvid Gilmur tiho raspustio bend nakon turneje The Division Bell 1994. godine. Voters je odjednom bio jedini aktivan član benda i punio je velike arene širom sveta. Ponudio je Hariju mesto u bendu na poziciji klavijaturiste 1999. godine za prvi deo turneje In the Flesh, ali je on odbio jer je još uvek bio posvećen Hubble Deep Fieldu. Kada mu je ponudio isto mesto na turneji 2002. godine, Hari je pristao.
Njegov prvi koncert održan je 27. februara 2002. godine u Kejptaunu..
– Bio sam veoma nervozan te noći – kaže Voters, dodajući da ga je posao naterao da se suoči kako sa dobrim, tako i sa lošim stranama života kao sina popularne rok zvezde.
– Prednost je što mi je pružio oslonac u muzičkoj industriji i izložio me tom načinu života. Voleo sam da idem na njegove turneje i upoznajem druge zanimljive muzičare. Mana je što će te ljudi procenjivati mnogo strože jer si ‘nečiji sin’. Morate raditi mnogo više kako biste se istakli, skoro dvostruko više, kako biste se dokazali.
Hari se dokazao tokom turneje 2002. godine svirajući klavijature, zatim tokom turneje The Dark Side of the Moon 2006-08. i The Wall Live 2010-13. godine, gde je prešao na orgulje. Turneja The Wall Live trajala je tri godine.
– Bilo je večeri kada bih radije bio u krevetu i gledao seriju. Ali bile su vrlo retke i retko bih bio tamo gore i želeo da sam negde drugo. Uvek je bilo zabavno.
Turneja Rodžera Votersa nastavljena je na jesen 2016. godine sa tri koncerta u Meksiko Sitiju, zatim dva vikenda na Desert Trip, gde su delili binu sa Bobom Dilanom, Polom Mekartnijem, Stonsima, Nil Jangom i drugima. Hari je većinu nastupa gledao sa strane bine i sjajno se zabavljao, ne shvatajući da ga otac, kao I većinu njegovih bendovskih kolega, otpušta za nekoliko nedelja.
Uprkos šoku zbog otpuštanja, Hari kaže da je i dalje u kontaktu sa svojim ocem i čak je planirao da vidi njegovu turneju This Is Not a Drill kada je stigla u Los Anđeles prošle godine.
– Moja deca i ja dobili smo gadnu infekciju grla, i nije želeo da dođemo. Ali moja supruga, Rišel, je otišla.
Napuštanje Rodžerovog benda možda je bio emotivni i finansijski udarac, ali je Hariju to omogućilo da se više posveti svojoj muzici. Njegova džez grupa Harry Waters Band objavila je album 2008. godine, a nedavno se udružio sa kantautorom Džonom Meknelijem da formira McNally Waters.
– Obojica volimo muziku iz Nju Orleansa. Obišli smo Južnu Afriku i sjajno se zabavljali.
Hari je takođe komponovao muziku za emisije poput “Downton Abbey” i “Comedians in Cars Getting Coffee”. Imao je priliku da svira sa bendom Dean Ween Group tokom kratke turneje 2015. godine, a prošlog leta Claypool’s Fearless Flying Frog Brigade poveo ga je na mnogo dužu turneju koja je svako veče isticala album “Animals”.
– To je moj omiljeni album Pink Flojda – kaže Hari – imao sam priliku da pevam ‘Dogs’, što je bilo neverovatno.
Turneja je takođe bila prilika da se približi Lenonu, jednom od retkih ljudi koji takođe razumeju kako je živeti zauvek u senci rok zvezde.
– Nisam ga uopšte poznavao, ali sada smo dobri drugari. Poznavao je moju sestru od ranije – priča Hari.
Ne traži aktivno prilike da svira muziku svog oca, ali kada dobije ponudu – poput prošlogodišnje kada ga je izraelski tribute bend pitao da li bi svirao “The Wall” zajedno sa drugim veteranima Rodžerovog benda – oduševljeno je pristao.
– To je bilo veoma zabavno. Možda ćemo to raditi jednom godišnje.
Brit Floyd je ušao u njegov život kada je upoznao njihovog menadžera na događaju posvećenom progresivnoj rok muzici, “Cruise to the Edge”. Grupa je obeležavala 30. godišnjicu albuma “The Dark Side of the Moon” epskim koncertom koji je uključivao kompletno izvođenje albuma, kao i druge hitove poput “Young Lust” i “Wish You Were Here”, kao i manje poznate pesme poput “Yet Another Movie” i “What Do You Want From Me.”
Trenutni plan je da Hari izađe na binu samo za pesme “Time”, “The Great Gig in the Sky” i “Pigs”.
– Ne znam da li ću nastaviti sa još koncerata posle ova tri. Bukvalno ću se sresti s njima jutro prvog koncerta kada letim za Feniks. Ali ako bi želeli da radim s njima još, bio bih zainteresovan.
Ono što ga ne zanima je razgovor o politici, iako njegov otac ne može biti aktivniji u tom pogledu.
– Nemam nikakav interes da javno diskutujem o svojim stavovima kao što on radi. Ne ležem budan i ne gubim san noću zbog stvari koje njega drže budnim.
Šta misli o kontroverznom stavu svog oca da “ruska invazija Ukrajine nije bila neizazvana”?
– Shvatio sam da je mnogo onoga što on kaže svakako provokativno, bilo da je to iz pravih ili pogrešnih razloga. Ali ne znam dovoljno o istoriji situacije da bih mogao izneti svoje mišljenje. Ne znam da li je u pravu ili nije, ali prilično je pametan. I znam da mnogo čita o svemu.
Iako su svi, od ADL-a do Dejvida Gilmura, nazvali njegovog oca antisemitom zbog njegovih stavova o Izraelu, Hari ga podržava.
– To jednostavno nije tačno. Ljudi pomešaju protivljenje izraelskoj vladi i protivljenje Netanjahuu sa antisemitizmom. Ljudi kažu, ‘On se oblači u SS uniformu, i ima Davidovu zvezdu na svinji’ – nastavlja, referišući se na naduvanu svinju koja je deo njegovog nastupa već decenijama – i želim samo da kažem ‘Pobogu, on to radi već 40 godina. To je satira’. Tu je i znak Mercedesa, čekić i srp, i znak dolara na svinji… On ističe sve zločine sveta. Ali ljudi to ne razumeju i misle da je antisemita, što je zaista glupo.
Rodžer je pri kraju svoje turneje This Is Not a Drill. Njegovi budući planovi su nejasni, ali da li se Hari nada da će biti pozvan nazad u bend za sledeću turneju?
– Ne nadam se. Ne mislim da će se to ponoviti, ali ko zna. Videćemo.
U nedelju, 3. decembra, novosadska publika će imati priliku da uživa u najvećim hitovima legendarnog sastava Motorhead.
Naime, te večeri u Pabu Lazino Tele, gostuje Motorhead tribute sastav iz Hrvatske pod nazivom The Legacy Of Motorhead. Ovo je prvo gostovanje sastava u Novom Sadu, a za novosadsku publiku su spremili dvočasovno putovanje kroz ceo diskografski opus jednog od najuticajnijih rock and roll/heavy metal bendova svih vremena – Motorhead!
Cena ulaznice za ovaj događaj iznosi svega 500 dinara, a iste će biti dostupne za kupovinu na ulazu. Početak svirke je najavljen za 21h, dok će nastup benda početi u 22h.
Pored Novog Sada, sastav će nastupiti još u Beogradu (večeras, 2. decembra), dok su sinoć svirali u Subotici.
Novosadska industrial rock grupa dreDDup neumorno nastavlja produkciju svojih muzičkih spotova.
Tako je sada na red došao drugi singl sa predstojećeg albuma “Pan/Dora”, singl pod nazivom “Cherry Noble”. Kao i prethodni spot, i ovaj je rađen uz pomoć novije AI tehnologije i predstavlja socijalnu kritiku današnjeg društva. Kao i do sada, spot potpisuje reditelj i autor Mihajlo Obrenov.
Cherry Noble Screenshot
dreDDup su prošle godine iznedrili čak 10 muzičkih spotova za svoje stare numere a planiraju da na tu listu dodaju još tri. Bend za mesec dana ulazi u 27. godinu postojanja a svoj jedanaesti album najavljuju za sredinu 2024. godine. Ovo će ujedno biti i prvi od tri albuma koji se istovremeno snimaju u studiju.
Bend dreDDup do kraja godine možete videti uživo 16. decembra u Senti u legendarnom klubu Mojo i 22. decembra u Novom Sadu na kultnom Dark Festu.
Njegov tenor odzvanja u pozorištima, u velikim koncertnim dvoranama i na stadionima. Slepi operski pevač Nemanja Crnatović svoju profesionalnu karijeru vezuje za solo pevanje, u tome se konstantno usavršava, ali nije mu problem da ponekad napusti zonu komfora.
Sa svojih dvadeset pet godina, Nemanja iz sebe ima pozamašnu karijeru, koja varira od obrada, dueta, pa sve do nastupa sa bendom Dr Neleta Karajlića, u projektu Rock El Classico. Kako je moguće da do srednje škole nije ni pomislio da se bavi pevanjem?
Kao sasvim običan, opušten momak, koji svoje koncerte iznosi samouvereno i bez treme, uvek dobro raspoložen i otvoren za razgovor, dozvolio nam je da čujemo malo više o neobičnom spoju njegovih interesovanja.
Tvoj moto je “Muzika se ne gleda, muzika se sluša“, a kako ti osećaš muziku? – Muziku osećam celim svojim bićem. Ipak, najviše je osećam srcem. Pun pogodak je kada neka pesma prija mom srcu, kada se neka melodija ili žanr uklopi sa mojim raspoloženjem.
Nemanja Crnatović/ Photo; Braca Nadeždić
Jasno je prema tvojoj karijeri da ti prijaju raznovrsni žanrovi, ipak, da li postoji neki žanr koji se ne dovodi često u vezu sa operom, a ti smatraš da bili dobar spoj i da li si se nekada oprobao u nekim nesvakidašnjim kombinacijama? – Smatram da bi trebalo spojiti operu i tradicionalnu muziku, odnosno etno. Nemam ništa protiv rok opera, ili hevi metala u operi, to mi je takođe fenomenalno. Lično najviše volim spoj izvorne ili starogradske muzike sa operom. U slobodno vreme stvaram operske adaptacije starogradskih pesama, promenim harmoniju. Nešto slično onome što su radili naši kompozitori poput Petra Konjovića i Isidora Bajića. Generalno mi je starogradska muzika omiljena, odmah posle opere.
Postoji li neka vrsta muzike u kojoj se posebno pronalaziš, a da to možda nije na prvi pogled očigledno? – Nisam još uvek uspeo takav žanr da pronađem. Ponekad otpevam i neku pop pesmu, pa se ljudi iznenade. Svakako, nisam stava da se treba baviti samo operom. Ljudi se mogu naći u raznim situacijama, neće niko na žurci pevati Verdija!
Iako se ne baviš isključivo operom, ona je ipak najveći deo tvoje karijere. Kako je došlo do toga? – Imao sam šesnaest godina, glas mi je bio pred mutacijom. Do tad, nisam hteo ni da probam da pevam, stideo sam se svoje boje glasa. Nisam želeo da pevam dok mi se glas ne promeni. Jednom prilikom, dok smo bili kod kuće, otac mi je predložio da upišem solo pevanje. Nasmejao sam se, nisam mislio da je ozbiljan. Hteo sam da nastavim da se školujem za teoretičara muzike, ali roditelji su mi sugerisali da treba da se oprobam u solo pevanju. Pored tate, mojoj odluci je doprinela i moja personalna asistentkinja koja mi je kasnije i pomagala oko prijemnog ispita. Dok nisam počeo sam da se time bavim, operu sam doživljavao kao “bespotrebno deranje”. Naravno, sada apsolutno ne mislim tako.
Nažalost, stav da je opera “bespotrebno deranje” imaju mnogi. Šta misliš o operi i operskoj publici u Srbiji, da li je ima dovoljno? – Imao sam sreće da idem u opere širom Evrope, pa mogu da uporedim našu scenu sa tim. Postoji publika kod nas, postoje ljudi koji odlaze često. Ipak, moramo dosta da radimo da bismo dostigli evropski nivo. Smatram da bi opere trebalo da budu na repertoarima znatno češće, možda bi to bilo rešenje. Biće napretka, ali trebaće neko vreme. Imamo jako dobre operske pevače, ali oni nemaju dovoljno prostora da se izraze, pa često napuštaju našu zemlju. Ponekad sam u domaćim operama slušao neke prosečne tenore, što ne mora da bude tako. Ali, nekada su oni odlični primorani da odu, pa nam ostanu prosečni.
Pošto si dosta putovao i čuo mnoge pevače, da li postoji neki momenat kada si pomislio “Želeo bih jednog dana da nastupam ovde, sa njima”? – Jesam, naravno. Pre tri godine, u Beču, slušao sam Mocartove simfonije i Štrausove operete. Koncert je bio koncipiran onako kako ja volim, opušteno, pomalo kao šou sa publikom. Jedna pevačica, sopran, izvela je ariju iz “Slepog miša”, a kasnije je usledio duet, mada se ne sećam kompozicije. Tada sam pomislio da bi bilo lepo jednog dana nastupati tu, bez obzira na to što nije bila u pitanju velika, raskošna dvorana. Voleo bih da nekada, za početak, nastupam u nekoj manjoj austrijskoj dvorani. Treba ići korak po korak, to je moj moto.
Uvek te porede sa Bočelijem, često kada se pomene tvoje ime u nekom naslovu, njegovo stoji pored. Da li se ugledaš baš na njega, ili ti je ipak neko drugi inspiracija? – Ponekad me neko uporedi i sa Pavarotijem, što mislim da je preterano. Generalno, Bočeli jeste donekle moj uzor, posebno po tome što neguje pesme svog naroda. Samo mislim da ne treba preterivati, ja imam još dosta teškog rada pred sobom da bih dostigao njegov nivo. Kada slušam neke svoje snimke, desi se da zaličim sebi na Alfreda Krausa, ili na Hozea Karerasa, zavisi od kompozicije. Naravno, ne bunim se na poređenje sa Bočelijem. Što se tiče domaćih pevača, jedan od mojih omiljenih je Zoran Todorović, on je zaista proputovao dosta i ima zapaženu karijeru. Bila mi je čast da prisustvujem nekim od njegovih predavanja.
Nemanja Crnatović/ Photo; Braca Nadeždić
Pomenuo si da ponekad otpevaš i neku pop pesmu, a na svom kanalu se često baviš nekim “operskim ekperimentima”, poput obrada ili dueta. Koja ti je omiljena obrada koju si do sada uradio i da li planiraš neke nove obrade? – Jedna od omiljenih mi je “Kad ja pođoh na bembašu”, tu su spojeni opera, tradicionalna muzika i rok. Što se tiče nekih budućih obrada, najčešće mi ideje dođu u trenutku, kada nešto slušam, neplanirano. Tako da za sada ne mogu ništa da obećam.
Često kombinuješ rok i operu, možeš li da ispričaš nešto više o tvom učešću u projektu Rok El Classico? – Kako to obično u životu biva, bitne stvari se dešavaju kada ih najmanje očekuješ. Sve je počelo 2018. godine, kada je cela ta Neletova priča i počela. Imao sam solistički nastup u Galeriji 73, a kako je moj otac (Aleksandar Crnatović) basista u njegovom bendu, predložio je da pozovem Neleta na koncert. Pomislio sam kako nema svrhe, čovek je verovatno prezauzet. Međutim, kada sam na dan koncerta čuo da Nele stiže, postao sam svestan ozbiljnosti situacije. Sve je počelo posle moje izvedbe “Time to Say Goodbye”, kada se on rasplakao, a zatim rekao mom ocu: “Moram da ti ukradem sina. Ne znam kad će to da bude, ali imam neke ideje”. Pomenuta ideja se razvila nešto više od godinu dana kasnije, kada je počeo projekat sa Stefanom Milenkovićem. Prvi nastup smo imali u Narodnom pozorištu, što je bila odskočna daska za neke veće nastupe, kao što je Expo u Dubaiju. Uživam u saradnji sa Neletom i Stefanom, smatram ih velikim ljudima. Od kada sam otpevao “Ja nisam odavle” na jednoj probi, Nele me je uvrstio i u svoje klasične rok nastupe. To je takođe jedno neverovatno iskustvo.
Nele Karajlić, Nemanja Crnatović/Photo: Alex
Deliš binu sa mnogim rok zvezdama, ali kakav je osećaj deliti binu sa članom porodice? – Zaista je emotivno, kako za njega kao oca koji se trudi da i muzički i ljudski utiče na mene, tako i za mene. Osećaj se teško opisuje rečima. Pred svirku poželimo sreću jedan drugom i podržavamo se.
Imaš iskustva u solističkim nastupima, ali i u nastupima koje deliš sa velikim brojem ljudi na sceni. Šta više voliš? – Ne biram, sve dok su ljudi zadovoljni. Solistički koncerti su velika odgovornost koju nosim sam, ali ipak volim i timski rad. Ne mogu da biram, i jedno i drugo mi pričinjava veliko zadovoljstvo.
Izvodio si klasičnu muziku u pozorištu, rok muziku u velikim arenama, ali i Zvezdine pesme na stadionu. Kakva je razlika između tih nastupa? – Sve ima svoju čar. Nastupi u pozorištima nisu toliku energični i opušteni koliko na rok koncertima. Tamo ipak ljudi dolaze radi provoda, a ima i mesta za improvizaciju. Što se tiče nastupa na stadionu, nikada ne bih poverovao da ću zapravo uspeti da spojim navijačke pesme sa klasičnom operskom postavkom. Zaista sam zahvalan Crvenoj zvezdi što su mi to omogućili. Svaki nastup je poseban, ali nastup na Marakani je nešto što se ne zaboravlja. Obično nemam tremu pred nastup, ali tada sam je osetio.
Učestvovao si u MOTO kampu – letnjoj operskoj školi. Kako je to iskustvo uticalo na tebe? – To je fenomenalan projekat, u kom sam učestvovao na samom početku karijere. Divno je kada se ljudi okupe oko istog cilja, kada svi znaju zbog čega su tu. Tada sam imao ideju da izvedem čuvenu Verdijevu ariju “La donna è mobile”, što je tada bio preveliki zalogaj za mene, pa nije bilo baš najbolje. Danas, kada mogu da je izvedem tačno onako kako sam želeo, osvrćem se na taj trenutak i pratim svoj napredak.
Da li postoji nešto što bi želeo da dodaš za kraj? – Ostavio bih poruku za ljude sa invaliditetom, nešto slično kao moto. Ciljevi se ostvaruju uz upornost i temeljan rad, bez siljenja.
Osim “Johnnyja”, tu su i “Iluzije”, “Show”, “Mali ljudi obični” i “Budale”. Iako na prvu prilično šarolikih naziva, reč je o pesmama čije su teme (od ljubavi, prijateljstva pa sve do mentalnog zdravlja mladih i porodičnog nasilja) vezane uz živote svih nas pa otuda i naziv samog EP-ja.
Jabadera + Mali ljudi obični, cover
– Ovaj je EP za razliku od prethodnog više alt rock, a tekstualno smo pokrili zaista širok spektar tema koje se tiču velikog broja ljudi tako da verujemo da će svako pronaći nešto za sebe – poručuju iz benda.
Jabadera je studentski indie rock bend koji deluje pod izdavačkom kućom za mlade muzičare El Records u čijem radu učestvuje i deo benda. Osim na YouTubeu, EP je dostupan za slušanje i na streaming servisima.
Frontmen Iron Maidena, Brus Dikinson, objavio je video spot za “Afterglow of Ragnarok”, debitantski singl s njegovog prvog solo albuma u poslednjih 18 godina – “The Mandrake Project”.
Singl je nastao kroz Dikinsonovu saradnju s dugogodišnjim kolegom iz benda, Roj Zijem. Dikinson je naglasio da će predstojeći “The Mandrake Project” biti više od samog albuma, odnosno da će izaći s propratnom serijom grafičkih romana, koji će biti zajedno objavljeni u maju iduće godine.
A kad smo već kod “Mandrake Projecta”, Dikinson će imati poprilično ludu 2024. u kojoj će se sa svojim istoimenim solo projektom zaputiti na svetsku turneju, koja se zaustavlja i u Zagrebu sredinom juna 2024.
Osim toga, s Iron Maidenom najavio je – pogodili ste – svetsku turneju, “Future Past World Tour”, koja će u maju započeti u Sloveniji i nastaviti s datumima u Pragu, do zadnje stanice – Amerike. i ko zna, možda još uvek ima prilike za neki beogradski datum…
Pozorišna rediteljka Snježana Banović u novom je intervjuu odgovorila na prozivke svog bivšeg partnera Branimira Džonija Štulića.
Naime, legendarnom frotmenu Azre zasmetalo je što ga je spomenula u svojoj novoj knjizi “Hronika srećnih trenutaka”. Između ostalog, on tvrdi da nije tačno da joj je posvetio bilo koju pesmu, a njene je tekstove nazvao ‘lavinom izmišljenih s*anja’.
– Ja nisam pisala duboko o toj vezi, nego sam jednostavno iznela nekoliko za mene neizbežnih situacija, uglavnom duhovitih – rekla je u podcastu “Zavidavanje”, prenosi Dnevno.hr.
– Nisam sve što je napisao pročitala. To se ne da čitati, po meni. Ja to ne mogu čitati. Ne mogu jer mi je tužno kako jedan čovek, koji je napisao neke od najlepših stihova uopšte u istoriji jugoslovenske poezije, ne samo rock muzike, može tako nisko pasti s pismenošću. Mene je to rastužilo. Malo se odvojio od jezika, ne samo od ljudi – rekla je Snježana.
Balkanski regionalni world music bend MAiKA objavio je najnoviji singl “Kafana Paradis”, koji prati “U dimu” objavljen prošle godine, a čiji spot je nominovan kao najbolji fusion video za nagradu MVA 22.23 Muzzik TVa.
Za sebe kažu: “Mi smo MAiKA, bend MAiKA. Nakon raznih izmena, ustalio se konačni sastav benda od kad nam je naša draga Ida Prester predala štafetu.”
Bend su 2016. godine osnovali pevačica/kompozitorka Ida Prester i bubnjar Nikola Vukotić, zajedno sa basistom Petrom Stojanovićem. Nedugo zatim, bendu se pridružio mladi, ali iskusni harmonikaš Luka Lopičić, kao i veoma talentovani saksofonista Rastko Uzunović. Raznolikost i sinergija između članova benda doveli su do formiranja prepoznatljivog muzičkog stila koji je specifičan i danas.
Godine 2018. Rastkovo mesto zauzeo je trubač Dušan Murišić koji je uneo veoma jedinstven i drugačiji aspekt u zvuk benda. Mlade pevačice Iva Pažin i Petra Pelemiš dale su još veći doprinos svojim snažnim vokalima i rasplamsalom energijom, podižući sveobuhvatni kvalitet benda i njihov scenski nastup na jedan novi nivo.
Najnoviji worldbeat singl ovog šestočlanog sastava “Kafana Paradis”, ne ostavlja slušaoca ravnodušnim i pre svega ga vuče da pocupkuje ili igra u energičnom ritmu pesme.
Prema rečima benda kafana je posebna reč, neprevodiva na engleski, koju samo mi Balkanci možemo da shvatimo u potpunosti. Upravo ovom pesmom izražena je unikatnost kafane.
Maika/Photo Jovana Milovanović
Iva Pažin, jedna od dva vokala benda, o počecima kreativnog procesa pesme kaže:
– Inspiraciju smo pronašli u kafani koja kao takva nosi mnoštvo balkanskih motiva – mesto okupljanja, veselja, pijanstva, emocija, muzike, plesa, strasti… a kada je ovako snažna inspiracija u pitanju, sve ostalo nastaje lako.
– Početna iskra ove pesme javila se još pre nekoliko godina – dodaje Petra – a nas dve smo se poigravale sa njom više puta- odlučivale da li će biti na srpskom ili engleskom – i prevagnula je verzija na engleskom. Želele smo da na neki način “prevedemo” atmosferu kafane na engleski jezik.
U pesmi, kafana je opisana kao “njihov dvorac”, gde se bend oseća slobodno i radosno, uprkos možda teškim okolnostima svakodnevnice. Kafana u pesmi simboliše beg od realnosti i mesto gde se, makar na trenutak, brige zaboravljaju.
– Da li je to mesto stvarno kafana ili neko drugo mesto, to znamo samo mi! – kaže grupa MAiKA.
