Prošlo je tačno 16 godina od smrti Britani Marfi, a pitanja o stvarnim okolnostima njenog preranog kraja i dalje intrigiraju mnoge.
Glumica je preminula 20. decembra 2009. u 32. godini, a uzrok smrti otkriven je tada od strane mrtvozornika Eda Vintera, koji je podelio informacije s magazinom People.
– Ova smrt je mogla da se spreči. Marfi je planirala da poseti lekara, ali je nažalost preminula pre nego što je to učinila. Ovo je bio slučaj osobe s upalom pluća koja je bila anemična i uzimala je lekove kad je trebalo da bude na lečenju – rekao je.
Suprotno očekivanjima, Britani svoje poslednje dane nije provela na lečenju, već u porodičnoj kući sa suprugom Sajmonom Mondžekom i majkom Šeron Marfi.
Naknadno je otkriveno da je prostor u kom je boravila bio izuzetno neuredan, s raznim lekovima, aparatom za kiseonik i iskorišćenim maramicama pored njenog kreveta. Iako su neki očekivali ilegalne supstance, lekari su potvrdili da ih nisu pronašli u njenom organizmu.
Nakon prerane smrti Britani Marfi, pažnja javnosti usmerena je prema njenom suprugu Sajmonu.
Njihov brak, sklopljen 2007. godine, iznenadio je mnoge, ali Britani je jako želela stabilnost nakon dve propale veridbe. Međutim, brak joj je doneo emocionalno zlostavljanje, gde je Sajmon igrao uloge agenta, menadžera i šminkera.
Britani Marfi, Sin City promo
Kontrolisao je njene kontakte menjajući brojeve telefona i ograničavajući joj pristup telefonu i mejlu.
Uz sve to, u pauzama od snimanja, boravila je u Sajmonovom automobilu, zabranjena joj je bila gluma u intimnim scenama s kolegama, a jeziv detalj koji je zaprepastio mnoge jeste činjenica da je Sajmon znao da je budi usred noći kako bi je oblačio poput lutke i sugerisao plastične operacije.
Posle Britanine smrti, scenarista je preuzeo kontrolu nad njenim bogatstvom, osnovao fondaciju s njenim imenom i pokazao izuzetnu pohlepnost za novcem čak naplaćujući prisustvo na njenoj sahrani, čime je konačno uspeo da podmiri sve dugove koje je stvorio.
U dokumentarcu “Šta se dogodilo, Britani Marfi?” otkriveno je da su on i njena majka bili izuzetno bliski, čak su zajedno odradili fotografisanje posle njene smrti. Pojavile su se i spekulacije da su spavali zajedno, što je podstaklo teoriju o njihovoj eventualnoj umešanosti u smrt glumice.
Toni Bertoloti, Britanin polubrat, više od 10 godina pokušava da dokaže teoriju da je glumica ubijena.
Izrazio je sumnju u smrt svoje sestre, tvrdeći da su tragovi prikriveni. Naglasio je da je Britani izgledala zdravo, i pita se zašto nije odvedena u bolnicu čim joj je pozlilo, dodajući:
– Mislim da je Britani ubijena. Ko je ubio Britani? Nije umrla prirodnom smrću.
Misterioznost situaciji dodatno je doprinela i činjenica da je u istoj vili, samo pet meseci posle njene smrti, pronađen i njen suprug Sajmon.
Slipknot, Korn, Smashing Pumpkins i Nickelback imenovani su u izveštaju američkog senatora o rasipanju državnog novca..
Naime, senator Rand Pol, republikanac koji predstavlja Kentaki, objavio je svoj godišnji “Festivus izveštaj” – pregled onoga što smatra najrasipnijom potrošnjom američke savezne vlade u 2023.
Randov najnoviji izveštaj objavljen je ove nedelje i pominje imena nekih od najvećih izvođača u muzičkom biznisu, uključujući niz velikih rock i metal bendova.
U odeljku pod naslovom “Ulaznica za bekstejdž od 200 miliona dolara”, izveštaj osvetljava finansijsku pomoć koja je omogućene mestima za koncerte i pozorištima tokom pandemije Covid-19. Zadatak raspodele dela sredstava predat je Upravi za mala preduzeća (SBA).
SLIPKNOT, KORN And NICKELBACK Namechecked In RAND PAUL’s Report Of Wasteful Government Spending https://t.co/0PGFclK7Zz
Ali, prema Festivus izveštaju, SBA je podelio 200 miliona dolara bendovima koji su klasifikovani kao “vlasnici malih preduzeća”. Slipknotu je dodeljeno nešto manje od 10 miliona dolara, Smashing Pumpkins je dobio 8,6 miliona dolara, a Korn 5,3 miliona dolara.
Slipknot’s Knotfest festival je “nagrađen” sa nešto više od milion dolara. U očiglednom udaru na svima “omiljeni” Nickelback, Rand kaže:
– Čak je Nickelback dobio 2 miliona dolara. Iako neki mogu da tvrde da su ova sredstva korišćena za zadržavanje pomoćnog osoblja, umetnici nisu bili obavezni da to rade, a mi nemamo načina da utvrdimo kako su ovi blanko čekovi korišćeni – rekao je senator i dodao:
– Ovi multimilionerski muzičari unovčavali su čekove, umesto predviđenih primalaca – američkih malih preduzeća.
Nickelback/screenshot YouTube
Smernice za finansiranje pomoći navode da su podnosioci zahteva imali pravo da dobiju 45% svog bruto prihoda u 2019. do 10 miliona dolara.
Randov izveštaj ističe 900 milijardi dolara federalnog “otpada” u 2023. godini
Inače, Festivus je sekularni ‘anti-praznik’ koji se obeležava 23. decembra. Ušao je u mejnstrim 1997. godine nakon što je bio u fokusu epizode hit sitkoma “Seinfield”.
Posle uspešnog singla “Moj grad”, splitsko-kaštelanski pop-rock bend Art Effect objavio je novu pesmu pod nazivom “Nesporazum”.
Pesma je snimljenu u Extra music studiju i izražava želju da se zaodenemo u ‘oružje’ svetla, a ne tame. Ali do nesporazuma dolazi u svakidašnjem unutrašnjem sukobu ideala i nagona, duše i tela, a koji je poznat svakom pojedincu. I dok nagon trči za svetom, za prolaznim, ideal ipak postaje barem malo opipljiviji što više svladavamo sami sebe. Tako se u svakodnevnoj borbi sa samim sobom trud ipak isplati, jer čovek koji ne može da promeni sebe, ne može da promeni ni svet.
Snimanje spota, pod režijom Erika Lončara, odvijalo se na atraktivnoj lokaciji, na vrhu jednog od splitskih nebodera na Spinutu. Zanimljivo, pre samog snimanja članovi benda su prošli pravu malu avanturu zaglavivši se u liftu na 16. spratu, zajedno sa muzičkom opremom. Kako je protekla akcija spasavanja, možete da vidite i u samom spotu…
Laibach, Pankrti i Kameleoni, legende slovenačke muzike, kao i muzike izvan njenih granica dobili su državna odlikovanja Republike Slovenije. Odlikovanja je bendovima dodelila predsednica Nataša Pirc Musar.
U obrazloženju Republike Slovenije, Pankrti su medaljom zasluge nagrađeni zbog dugotrajnog delovanja i podržavanja diverzifikacije slovenačkog muzičkog prostora. Pankrte su često opisivani kao jedan od prvih punk bendova uopštee iza gvozdene zavese. Bend je započeo s radom još 1977. godine kao grupa ljubljanskih gimnazijalaca.
U početku su svirali obrade britanskih punk bendova kao što su Clash i Sex Pistols da bi svoj debitantski album, “Dolgcajt“, objavili 1980, a radi se o jednom od najvažnijih albuma za razvoj jugoslovenskog punka generalno. Već 1982. dobili su nagradu Sedam sekretara SKOJ-a što je bilo najveće kulturno priznanje u Jugoslaviji.
– Mislim da Pankrti zaslužuju nagradu, međutim nije sasvim jasno da li država zaslužuje da nagradu uruči Pankrtima – izjavio je Lovšin.
Isto obrazloženje dobila je i grupa Laibach, koja u vreme uručivanja nagrade nije bila u Slovenije. Zbog toga će im medalja svečano biti dodeljena iduće godine. Ne treba posebno predstavljati Laibach. Reč je o bendu/art kolektivu ustanovljenom 1980. godine u Trbovlju. Već 1983. su im zbog kontroverznog pristupa bili zabranjeni javni nastupi. Bend se u više od 40 godina delovanja razvio u jedno od najprepoznatljivijih slovenačkih imena uopće, a pod njihovim uticajem muziku je počeo da stvara i sam Rammstein.
Odlikovanjem je nagrađen i koparski bend Kameleoni. Osnovani 1965. godine u Kopru, Kameleoni su jedan od prvih prepoznatih rock bendova na području bivše Jugoslavije. U samo tri godine delovanja (raspali su se 1968. odlaskom na vojni rok) uspeli su da privuku interesovanje velike američke etikete RCA, iako se ugovor zbog ranije spomenutih razloga nikad nije realizovao.
Kanje Vest želi da oživi svoju karijeru novim projektom – gradnjom sopstvenog grada na Bliskom istoku. Vest je prošle sedmice objavio kako traži vođe projekta, arhitekte, građevince i zainteresirane preduzetnike za izgradnju.
Ime grada biće DROAM, a njegova površina iznosiće nešto više od 400 kvadratnih kilometara. Poređenja radi, reč je o gradu čija bi veličina bila približna površini Beča. Za sada nije poznato u kojoj bliskoistočnoj državi će DROAM biti izgrađen.
Ako se ostvari ambiciozni DROAM, može se reći da će Vestovo karakteristično pomeranje granica krenuti u nekom potpuno drugom smeru. Njegovu muzičku veličinu nije potrebno posebno naglašavati, iako je svoju ličnost uspeo dobrim delom da okalja kontroverznim antisemitskim izjavama prošle godine.
Kasnije su ekspozei CNN-a i TMZ-a otkrili kako je Vest još ranije imao kontroverzne, antisemitske stavove. Između ostalog, svoj osmi studijski album “Ye” objavljen 2018. godine hteo je da nazove – “Hitler”. Mnoge kompanije, kao što je Adidas, su zbog njegovih izjava otkazale ugovor o saradnji.
Ali, život se nastavlja za Vesta, iako ipak neće da se kandiduje za predsednika Amerike na izborima iduće godine kao što je nemeravao. Takođe, ove je godine s reperom Ty Dolla Signom dovršio je rad na albumu “Vultures”. Na albumu su, između ostalog, sarađivali Chris Brown, Nicki Minaj, Bad Bunny i Leon Bridges. Album je najavljen za 12. januar.
Radio-televizija Srbije odabrala je 28 kompozicija koje će se takmičiti na festivalu Pesma za Evroviziju 2024 na kojem će biti izabran predstavnik Srbije na Pesmi Evrovizije u Malmeu u maju sledeće godine.
Takmičenje je podeljeno na dve polufinalne večeri – prva će se održati 27. februara, druga 29. februara, dok će srpski predstavnik za Pesmu Eurovizije biti odabran 2. marta.
Uslov prijave pesme na izbor je bio srpsko državljanstvo takmičara, ali ne i autora pesama. Barem 51% teksta je moralo da bude napisano u bilo kojem od priznatih regionalnih jezika Srbije. Dakle – srpski, mađarski, bosanski, romski, slovački, albanski, rumunjski, hrvatski, bugarski, makedonski i rusinski su dolazili u obzir.
Odabrano je 28 pesama, koje zbog eurovizijskih pravila još nisu dostupne, ali sa spiska se svakako ističe Konstrakta, koja se ove godine prijavila singlom “Novo, bolje”.
Od poznatijih imena na spisku se nalaze Iva Lorens s pesmom “Dom”, Teya Dora s pesmom “Ramonda”, Breskvica s pesmom “Orlovo gnezdo”, ali i bend Keni nije mrtav, a jedno ime je i dodatno zanimljivo, Riječanka Martina Vrbos.
Pesma za Evroviziju ’24 – spisak poluinalista:
Bojana x David – No No No Breskvica – Orlovo gnezdo Chai – Sama Dušan Kurtić – Zbog tebe živim Džordži – Luna Park Durlanski – Muzika Filarri – Ko je ta žena? Filip Baloš – Duga je noć Hristina – Bedem Hydrogen – Nemoguća misija Iva Lorens – Dom Ivana Vladović – Jaka Kat Dosa – Tajni zločin Kavala – Vavilon Keni nije mrtav – Dijamanti Konstrakta – Novo, bolje Lena Kovačević – Zovi me Lena Marko Mandić – Dno Martina Vrbos – Da me voliš Milan Bujaković – Moje tvoje M.IRA – Percepcija Nadia – Sudari Nemanja Radošević – Jutra bez tebe Saša Báša and Virtual Ritual – Elektroljubav Teya Dora – Ramonda Yanx – Kolo Zejna – Najbolja Zorja – Lik u ogledalu
Nedavno je obljavljen “A Castle in The Sand”, drugi singl niške četvorke pod nazivom Traffic Jam. Ovaj singl prati njihov prvenac, eponimni hit (“Traffic Jam”) objavljen u martu, a koji se nalazi i na Tidal listi najboljih pesama pop i rock muzike Srbije 2023. godine – “Best Of 2023”.
Ispevana na engleskom, pesma “A Castle In The Sand” je gitarska gotovo brit-pop priča o čoveku koji, nesnađen u svetu gde se novac i moć tretiraju kao najveća dostignuća, dobrovoljno ostaje zarobljen u jednom svetu kroz koji se on dokazuje i izražava. O tematski i konceptualno savršenoj muzičkoj podlozi, a koja je prosto nadogradnja jednog rifa, Vladica Mitić Vaki, gitarista benda, kaže:
– Što se tiče samih odrednica i pravaca, to je prvo oko čega smo se složili da ne sme da bude nikakvih kočnica u stvaranju muzike. Pesma “A Castle In The sand”, je naš drugi singl, i baš kao i glavni junak ove naše priče, traži svoj put o ovom vremenu poremećenih vrednosti i lažne moralnosti. Neshvaćen i neostvaren pokušava da pronađe nekog sa kojim bi “podelio” – “A Castle In The Sand”… –
Traffic JAm – castle in the sand, cover
Četiri muzičara u bendu Traffic Jam čine stalnu postavku, a koncept je takav da od prvog dana uključuju u rad i prijatelje, poznanike i muzičare uglavnom iz Niša, sa kojima su ranije sarađivali:
– Da, to je bas taj koncept, uključivanje što većeg broja naših prijatelja i kolega iz raznih sfera: muzike, video produkcije, poezije, fotografije, dizajna… mislim da ni mi sami nemamo zacrtan jasan put kojim treba ići, stvari se jednostavno dešavaju, a mi se trudimo da sve to ispratimo na način koji najbolje znamo, a to je stvaranje muzike...- kaže Vladica.
Ivan Marković je bio izbor da im se kao vokal pridruži na najnovijem singlu “A Castle In The Sand”:
– Sa njim smo i ranije sarađivali. – objašnjava Miodrag Stanković Čile, basista benda – Ja sam svojevremeno radio sa njim u bendu koji se zvao Headhunters, a Vladica (Vladica Mitić Vaki) i ja sa njim u jednom drugom projektu Questionmark. Profesor je engleskog, dobra mu je dikcija, bavi se pevanjem dugo godina i sviđa nam se kako je sve to ispalo.
Traffic Jan/Photo:: Dragan Miletić, via Lampshade media
Muziku za pomenutu pesmu radio je gitarista Traffic Jam, Vladica Mitić Vaki, a tekst je pisala dugogodišnja prijateljica Biljana Stojanović Ljubišić:
– Biljana je pesnikinja iz Niša, naša prijateljica koja inače piše tekstove duži niz godina.- kaže Čile – Mi smo imali jedan deo teksta, ali ona nam je pomogla da to uobličimo, s obzirom da se radi o engleskom jeziku. Ona je profesorka, jako je kreativna i verovatno ćemo sa njom i dalje sarađivati.
O daljim planovim Traffic Jam i eventualnom albumu momci kažu:
– Plan je da se pre svege dobro zabavljamo dok sve ovo radimo, jer je to svakom od nas pre svega ventil i duševna hrana. Dokle god budemo imali šta da kažemo, pravićemo našu muziku bez kompromisa i smernica. Krajnji plan je svakako da sve ovo zabeležimo na nekom nosaču zvuka. Očekujemo da se to desi negde na proleće – kada otopli 🙂.
Traffic Jam su: Vladica Mitić Vaki – gitara, Miodrag Stanković Čile – bas gitara, Josip Hartl Joško – bubnjevi, udaraljke i Bratislav Jovanović – klavijature.
Karijeru je započeo kao kantautor i već u prvih nekoliko singlova, Ivan Jegdić je dosegao milionske strimove. Debitanskom albumu “Neka čuju me” prethodio je Ivanov ultimativan hit “Bolji čovek”.
Tokom prošle godine je objavio nove pesme – “Raj” i “Simonida” a potom je usledio izlazak njegove prve knjige. Sada izdavačku pauzu Ivan Jegdić prekida novom pesmom.
Ivan Jegić – Na kolenima, cover
– Pesma “Na kolenima” otvara moje novo poglavlje, uslediće niz singlova koje ću objaviti narednih meseci. Nove pesme su produkcijski možda izmeštenije od prvog albuma, ali svakako, logičan su nastavak svega što sam radio prethodnih godina. Nadam se da će se pesma dopasti ljudima. Prvi od tri singla prati i tematski video u saradnji sa produkcijom New Wave i fenomenalnim VFX-om – kaže Ivan.
Novi singl Ivana Jegdića je bitno drugačiji od njegovih dosadašnjih izdanja. To se prvenstveno odnosi na muzički aranžman koji je inspirisan UK garage zvukom.
Pesma “Na kolenima” je dostupna na svim striming servisima a video pogledajte na Ivanovom YouTube kanalu.
Sedmi po redu Moto Fest, Banjaluka 2024, pod sloganom “Live, Ride & Respect!” biće održan od 30. maja do 1. juna na banjalučkoj tvrđavi Kastel.
“Život i vožnja po svojim pravilima, Old School vrednosti i nepisani bajkerski kod. Na prvom mestu za sve istinske ljubitelje dvotočkaša je uvijek poštovanje i čast! Zato ove godine, Moto Fest ponosno vozi pod parolom: Live, Ride & Respect!”, objavili su organizatori.
Trodnevna moto avantura i ove godine okupiće ljubitelje dvotočkaša iz zemlje, regiona i svijeta, koji će tokom tri dana biti u prilici da uživaju u bogatom i raznovrsnom programu ovog događaja.
Najveći moto sajam u regionu, nastupi 16 vatrenih bendova koji će “zapaliti“ atmosferu na glavnoj bini, humanitarna tombola, dečiji Moto Fest, stunt show program, moto defile banjalučkim ulicama, promocije i edukacije o bezbednosti motociklista u saobraćaju, samo su deo bogatog programa koji nas u narednoj godini, krajem maja očekuje na Moto Festu, Banjaluka.
Moto Fest Banjaluka 2023
Organizator ovog događaja, Moto klub Stršljen iz Banjaluke, program realizuje sa ciljem promocije moto sporta i moto turizma u Banjaluci, kao i unapređenja sadržaja i ponude za bajkere koji svake godine u sve većem broju posjećuju ovaj događaj.
– U godinama koje su iza nas, Banjaluka je zahvaljujući Moto Festu postala prepoznata kao destinacija privlačna za bajkere, koji su osim za vreme trajanja događaja sve češći posetioci našeg grada i okoline. U namjeri i želji da Banjaluka bude ucrtana kao obavezna destinacija na moto rutama bajkera širom sveta, MK Stršljen nastavlja sa svojim programskim i promotivnim aktivnostima kroz Moto Fest, Banjaluka – kažu iz MK Stršljen.
Uskoro će biti poznati svi detalji programa za narednu godinu. Sve novosti i informacije biće dostupne na zaničnoj stranici događaja www.motofestbl.com
Tradicionalni prednovogodišnji koncert Nikole Vranjkovića zakazan je za 26. decembar u MTS dvorani.
Vrsni muzičar pokušaće te noći da nas uveri u svoju “Teoriju zabave” (EP izdanje objavljeno ovog proleća za Multimedia Music), a pred sam koncert Nikola nam je dao ekskluzivni intervju.
Za one koji do sada nisu imali priliku da vas čuju, ali i za one koji su Vaš čuli nebrojeno puta, pa ipak ne znaju najbolje da opišu šta je tačno zvuk Nikole Vranjkovića – u koji žanr biste se svrstali? – Rekao bih da je svrstavanje u žanrove, naročito u vremenu posle 2000. godine, potpuno nemoguće. Posebno za ljude koji se bave muzikom koja sadrži gitaru, bas gitaru, bubnjeve, klavijaturu i vokal. Ponekad je bolje ne svrstavati se u žanr, najpametnije je okarakterisati se kao bend, autor, ili grupa. Često, ako je reč o “post” kategorijama – post pank, post grandž ili slično, čak i uz žanr ljudima ne bude najjasnije o kakvoj vrsti muzike se radi. Na moju sreću, ljudi koji prate čime se bavim već tridesetak godina su potpuno upoznati sa tim, a oni koji ne prate uglavnom ne znaju ništa o tome, ili ih ponekad dotiče na nekom drugačijem nivou. Moja publika zna zašto je tu i šta da očekuje, ali zaista ne bih umeo da se žanrovski predstavim nekome. Rekao bih svoje ime, instrument koji sviram, da se bavim time već trideset godina i da je to još uvek bazično rok muzika, ništa više od toga.
Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović
Upečatljiv je broj ljudi koji su sa vama na sceni, posebno ako se setimo koncerta u Botaničkoj bašti, kada je bilo i više instrumenata nego inače. Kako izgledaju Vaše probe? – Konkretno, pred Botaničku baštu smo se izdvojili u Krčedin na nekoliko dana, pa smo imali probe koje su trajale jako dugo. Često se na takvim probama družimo, spremamo hranu, pomalo sviramo, onda slušamo neku totalno drugačiju muziku, a onda opet sviramo. Generalno, kada bendovi dugo traju, velika većina pesama je već jako dobro usvirana. To su neke pesme koje ako se ne odsviraju, publika nije zadovoljna jer ih očekuje. Često mnogo toga uradimo i na tonskim probama. Važno je da probe ne budu fizikalija, mislim da su muzičari sa kojima sviram u mogućnosti da sami urade šta treba, a proba onda izgleda kao proba nekog ozbiljnijeg orkestra, na koju je svako došao spreman. Na probama pričamo o greškama, bitna je dobra atmosfera u bendu, tako da svako može na pravi način da čuje i ono najgore što mu se kaže. Uspeh benda je upravo u umeću članova da istrpe sve hirove onoga ko je napravio pesmu i obrnuto.
Svirali ste sa mnogim ljudima, kako u bendovima, tako i u solo karijeri. Kako na vas utiču muzičari sa kojima svirate? – Svako od muzičara iz benda ima svoju priču. Danilo Nikodinovski je već kao jako mlad dolazio u studio “Akademija” u kom sam radio, da gleda kako se nešto snima . Dobra energija koja je postojala među nama od samog početka je ostala prisutna i do sad, pratio sam njegov rad vremenom i dobro sam upoznao njegov način sviranja. Naši svirački putevi oduvek su bili spojivi, mi smo se uvek razumeli u par rečenica. Sa Vladanom i Miroslavom (bubnjevi i bas) sam sarađivao ranije, snimao sam njihov tadašnji bend Noćna Fiskultura iz Niša. Miroslav je tada svirao gitaru, toliko dobro da mi je žao što u našem bendu svira bas. Ali, odlično se uklopio, promenio je prethodni zvuk basa u bendu, tako da će ovde zauvek ostati basista. Sa Milanom sam takođe radio ranije, došao je u bend kao Danilova zamena, ali je ostao stalni član. Ivan Zoranović uvek ima najbolji pregled benda, u svakom trenutku zna šta se dešava na bini.
Kako, sa druge strane, na vašu muziku utiču bendovi koje slušate, kao što su Swans, Kyuss ili Nik Kejv? – Ni Swans, ni Kejv, verovatno nisu moji najomiljeniji izvođači. Ali, to su umetnici koje kada kreneš da slušaš, moraš potpuno da se udubiš u njihovo stvaralaštvo. Trudiš se da nešto od njih naučiš, a kasnije i primeniš u svojoj muzici. Oba pomenuta benda karakteriše neverovatna spremnost muzičara i činjenica da se pomno prate i gledaju na bini. Volim da vidim kontakt koji bend ima međusobno, uživam u interakciji ljudi koji stvaraju ili izvode muziku kojoj prisustvujemo. To su bendovi jako dugih karijera, a nikada nisu bili mejnstrim. Oni su čuvari esencijalne ideje o tome šta je zaista rok muzika.
Kako vi doživljavate svoju muziku? – Ako imaš hrabrosti da budeš ono što želiš, zivećeš od toga, a to će ti postati i ljubav i posao. Cane (Partibrejkers) bi to nazvao životnim pozivom. Što više vremena prolazi, primećujem koliko ljudi prati ono što stvaram, sve više shvatam da je ovo moj životni poziv. Ne treba da bude najvažnije šta misle oni koji prate tvoj rad, najvažnije je iskazati to što osećaš kroz muziku. Tokom cele karijere se trudim da mi odlazak na probe i svirke ne bude moranje.
Da li je, pored adekvatne akustičke obrade i dobrog ozvučenja, važan ambijent koncertne dvorane ili kluba u kom ćete svirati? – Sve je stvar dogovora. Na poslednjih nekoliko koncerata nosili smo svu našu opremu, kompletan razglas i rasvetu. Tehničari koji idu sa nama kao pomoć u svemu tome su ravnopravni članovi benda. Ništa nam nije teško, važno je da i ljudi iz manjih mesta imaju kompletan doživljaj koncerta kao oni iz većih gradova, gde su bolji uslovi i infrastruktura. Jedino što nam je potrebno je struja – sve ostalo može da se reši. Rasprodali smo MTS Dvoranu dvadeset dana pred koncerta, pa se nadam da ćemo uživati zajedno sa publikom, jer tu što se tehničkog dela tiče zaista imamo sve što nam je potrebno za dobar koncert
Nikola Vranjković/ Photo: AleX
Svirali ste na raznim binama, pa da li je prijatnije kada ste na velikoj sceni, ili je ipak bolja atmosfera kada su članovi benda što bliži jedan drugom? – Sve je u redu, dok mogu da čujem bubnjara. Što je veća bina, to se više trudim da budem bliže bubnjaru, prosto ne volim da slušam bubnjeve iz monitora. Na osnovu toga onda nameštamo sve ostalo, jer se trudimo da u monitoringu bude što manje informacija, a da na bini čujemo sve iz pojačala. To je ipak lakše na manjim binama, ali na velikim, festivalskim binama, kada je vrhunsko ozvučenje, potpuno je nebitno ko će gde da stoji.
Vaši koncerti obično traju dugo. Kako odlučujete koje pesme će ući u festivalsku set listu, kada imate manje vremena? – Zavisi koliko tačno vremena imamo. Ali naravno, na festivalima se sviraju uglavnom najpoznatije pesme, nema mnogo prostora za neke nestandardne numere, to je ponekad nezgodno, ali nemamo problem sa tim.
Da li se promenio vaš pristup pisanju muzike od Block Outa do solo karijere? – Ništa se nije promenilo. Pesme koje sam ranije pisao za Block Out, a procenio da ipak nisu za bend, ostavio sam za svoj solo album “Za ovde ili za poneti”. Pesme sam uvek pisao na isti način. Jedina je razlika što sada ne razmišljam da li će pesma koju pišem biti na mom solo albumu ili na albumu benda, sada je to ista stvar.
Dosta radite kao ton majstor, još više svirate. Da li je nekada ipak lakše biti ton majstor? – Zavisi, ukoliko je bend sa kojim radiš dobar i sve fantastično zvuči, pozicija ton majstora je najlepše radno mesto na svetu. Isto je i kada je sve potaman na bini dok sviraš i ako sve funkcioniše – onda je to najlepše radno mesto na svetu. Nikada nisam razmišljao šta više volim od ta dva, drago mi je da još uvek mogu da se bavim muzikom na bilo koji način, da li u studiju, na koncertima ili na bini.
Nikola Vranjković/ Photo: Andreja Ignjatović
Da li ste nekada bili ton majstor nekom od vaših omiljenih bendova? Veoma retko radim sa bendovima kojima sam “slučajno” ton majstor. Poznajem članove svih bendova sa kojima radim, znam sve o njima, tu nema iznenađenja. Jedni drugima dajemo sugestije, nema skrivenih karata.
Kakav je pristup u studiju kada snimate svoje pesme, a kakav kada snimate pesme nekog drugog benda? – Kada snimam neki drugi bend, trudim se da mi to bude uživanje. Na primer, najskorije sam radio sa bendom Artan Lili i bilo nam je fantastično, živeli smo za te pesme i dali smo svoj maksimum. U poslednje vreme nemam vremena za studio zbog koncerata.
Često vam se javljaju mladi bendovi za savet, a vi im vrlo rado i temeljno odgovarate. U čemu su dobri mladi bendovi? – Ko god mi pošalje neki demo snimak, ili materijal sa probe, poslušam sve i u trenutku slušanja pišem svoje komentare. To su ljudi koje ne poznajem, pa ih savetujem bez filtera, obratili su mi se da im kažem šta mislim, pa im to iskreno i napišem. Imam dovoljno iskustva i ne biram reči. Najčešća greška koju mladi bendovi prave je što često ne postoji lider u bendu, što kasnije preraste u problem. Kada govorimo o kritikama koje dobiju od mene, ljudi koji su rešeni da se iskreno bave muzikom, shvatiće to na pravi način, ali naravno, nisu dužni ništa da private.
Dosta smo razgovarali o muzici. Kada je reč o književnosti, čija dela najviše volite? – Pre petnaestak godina sam dobio zbirku pesama Arsenija Tarkovskog, pre toga sam znao samo jednu njegovu pesmu, iz filma “Ogledalo”, koja je za mene bila početak i kraj poezije. Tu zbirku sam čitao sa oduševljenjem. Takođe, nisam se na vreme sreo sa Vitom Nikolićem ili sa Crnjanskim – u krajnjoj liniji. To su neki propusti iz detinjstva koje sam vremenom nadoknadio. Kasnije je pesma “Gde smo se mi to sreli”, Vita Nikolića postala deo numere “Marburg”, kao savršenstvo poezije. Što se tiče pesnika u domaćoj muzici, čija dela mnogi nazivaju tekstovima, Slobodan Tišma je za mene uvek bio van konkurencije, bez obzira da na to li je u pitanju Luna ili La Strada, jer se do tada nikada pre nisam sreo sa takvim porukama. Kroz muziku Indeksa i njihov album “Modra rijeka” upoznao sam se sa delima Mehmedalije Mak Dizdara. Rista Vrteva bih pomenuo kao jednog od najomiljenijih autora. U domaćoj muzici zaista postoji veliki broj pesnika kao što su Aleksandar Stojković – Goribor ili Dejan Vučetić – Darkwood Dub, čijim pesmama vreme ništa ne može, čije poruke su veoma snažne. Da ne nabrajam još neke velike pesme od Bajagine “Strah od vozova” do Divljanove “Nebeske teme”, ima ih baš mnogo… Nekim od tih autora, samo zato što su se bavili rok muzikom, nepravedno nije dodeljeno zvanje pesnika.
Neke od vaših pesama, kao što su “U zavetrini” ili “Kraj sezone lova na ptice” koje su se našle u zbirkama poezije, nisu dobile svoju muzičku podlogu. Da li će one nekada postati numere koje ćete izvoditi sa bendom? – To su pesme koje su bile možda malo jače od muzike, a onda sam vremenom shvatio one jednostavno ne traže muziku. Ne brinem, siguran sam da su sve one došle do onih kojima su namenjene.
Jedan od najčešćih motiva u vašoj poeziji je voda, ili konkretnije Dunav. Da li on u pesmama ima jedno isto, univerzalno značenje, ili ono varira od pesme do pesme? – Ako se u pesmi radi o nekom događajaju, a on se odigrao na Dunavu, sasvim jasno, Dunav je Dunav. Ipak, on je nešto posebno, on mnogo više liči na život nego ostale, manje reke. Samim tim, reč Dunav često menja reč život, jer za razliku od reči more, koja je nežna a predstavlja nešto ogromno i zastrašujuće, apsolutno odgovara onome što je njime nazvano.
Zbog čega pesma “Šifra odlaska” menja naziv u “Dve reči”? – Nisam siguran kako se to desilo. Možda sam zaboravio da sam je smestio u zbirku, a možda mi je samo “Dve reči” zvučalo kao bolji naziv pri završavanju albuma. Još jedan primer za to je “Teorija zabave”, koja se zove tako da bi album imao adekvatan naziv, ali se ta pesma zapravo zove “Kvoterfront”.
Kada pišete pesme, da li ih pišete sa jedinstvenim značenjem za sve, ili tako da svako od slušaoca može da je razume na svoj način? – Kada pišeš pesmu, moraš da prihvatiš da sve svoje nedostatke i slabosti, sve ono što bi najradije sakrio od ostalih, moraš da staviš na papir, da bi očistio sebe. Kada završiš pesmu, osećaj olakšanja koji se tada javlja govori da je ta pesma završena, da je ispravna.
Nikola Vranjković/ Photo: AleX
Još jedan važan motiv u vašem stvaralaštvu je Beograd, konkretno Voždovac. Koliko se vaše stvaralaštvo menjalo od Voždovca, preko Rusije do Zrenjanina, uz život na nekoliko reka? – Čovek piše o onome šta mu se dešava tamo gde se nalazi. Ali najbitniji faktor u tome su godine. Što više vremena prolazi, čovek je sve iskusniji, a sa druge strane ima manje toga da ponudi, mnogo toga je već ranije napisao. Nemam problem sa tim koliko se menja ono što pišem sa promenom okolnosti oko mene, jedino je važan protok vremena. Možda je to stvar iskustva ili sazrevanja, ali kako bivam stariji, kriterijumi za ono što pišem postaju mi sve veći i veći, a nivo koncentracije manji, pa manje i pišem.
Na kraju, mnogi ljudi na vas gledaju kao na uzora ili idola, te Vam često prilaze sa tim stavom. Kako se osećate u tim trenucima? – Jedini problem u tim situacijama je što sam posle koncerta jako umoran i treba mi nekoliko minuta da dođem sebi. Neki ljudi to razumeju, neki odmah prilaze. Naučio sam da, čak i kada sam nervozan ili umoran, ispoštujem publiku, jer su oni to zaslužili. Znam koliko to ljudima znači i verovatno bi trebalo da budem i malo više ponosan na to, velika je čast kada neko želi da se fotografiše ili popriča posle koncerta, iako ponekad to oduzme i poslednji atom snage.
