Slovenački kolektiv Laibach objavio je danas, 1. maja, album Musick za izdavačku kuću Mute. Album je dostupan na vinilu, CD-u i digitalno. Na album gostuju, između ostalih, Wiyaala, Senida, Gregor Strasberger iz MRFY, a produkciju potpisuju Laibach i Richard X
Kolektiv Laibach nikada nije verovao u originalnost. Od svog nastanka u Sloveniji osamdesetih godina, grupa koristi pastiš, satiru i aproprijaciju kako bi razotkrila društvene kontradikcije. Predstavljaju se kao uniformisan, anoniman kolektiv, a njihova multidisciplinarna praksa obuhvata muziku, performans, vizuelnu umetnost, instalacije i manifestne izjave.
Njihovo muzičko stvaralaštvo proteže se od neobičnih interpretacija zapadnih pop hitova i nastupa u Severnoj Koreji do simfonijske adaptacije romana Alamut Vladimira Bartola, kao i pozorišne muzike (Also Sprach Zarathustra, Wir Sind Das Volk). Već više od četiri decenije Lajbah ne samo da dovodi u pitanje, već aktivno razgrađuje pojam takozvanog individualnog umetničkog genija.
Njihov novi album “Musick” istovremeno je slavlje i kritička disekcija našeg sadašnjeg doba izobličene stvarnosti i kičastog oponašanja uz pomoć veštačke inteligencije; kolekcija neosporno zaraznog popa koji uživa u hiperubrzanoj postmodernosti.
– Možda su ovo poslednji trenuci kada stvaranje muzike iz čistog užitka još ima neki širi smisao – pre nego što nas strana, generativna inteligencija sve nadmaši i nadigra – kažu iz Laibacha. – Zato smo iskoristili ovaj trenutak.
Naslov albuma, “Musick” , krije ključ njegove dvojnosti. Govori o prezasićenosti, o zasićenju muzikom u vremenu kada je ima toliko da nas jedva više može dotaći. Svakog dana na internet se postavi više od 100.000 novih pesama, od kojih većina nikada neće biti preslušana. Sve više muzike stvara veštačka inteligencija – digitalno smeće koje slušaju samo botovi. Kao i kod mnogih aspekata savremenog života, čak i samo slušanje muzike danas u nama budi sumnju u stvarnost.
Laibach u ljubljanskoj Cukrarni zvanično predstavio svoj predstojeći album “MUSICK”… na svoj način
“Musick” izražava to bolesno stanje kroz izmičuće zvuke i reference, ali govori i o drugoj vrsti bolesti: Laibach nastavlja svoju patološku posvećenost muzici, koja se manifestuje kao “opsesija, neka vrsta droge”, i u ovom dobu prekomerne saturacije.
Video za “Musick” snimljen je u zgradi Letonske akademije nauka, hiperrealnom totemu socijalističkog klasicizma, i prikazuje frontmena Laibacha koga održava u životu upravo ono što ga istovremeno uništava: muzika. Spot je režirao Morten Travik – koji je grupi omogućio putovanje u Severnu Koreju i dokumentovao ga u filmu “Liberation Day” (2016). Takođe je režirao njihov spot za “The Sound of Music” (iz 2018. godine) kao i za “The Whistleblowers” (iz 2014. godine). On objašnjava:
– U skladu sa umetničkim i filozofskim principima Lajbaha težimo potpunom spoju Džordža Orvela i Lejdi Gage.
“Fluid Emancipation” je još jedna od pesama koju je koproducirao Ričard Eks (Richard X), u kojoj Laibach detaljnije istražuje kako se vrednosti velikih tehnoloških korporacija – povezanost, fleksibilnost, brzina i neprekidni tok – odražavaju u današnjoj kulturi i umetnosti. Ta beskonačna cirkulacija informacija, tela, ideja i kapitala stvara osećaj slobode i emancipacije, ali istovremeno slabi refleksiju, prosuđivanje i kritičku distancu.
Ričard Eks je koproducirao i vodeći singl albuma “Allgorhythm”, smeli kolaž elektronskih pop obrazaca, zaraznih refrena i bitova. I sadržajem i formom vešto izjednačava manipulativnu prirodu algoritama sa samom prirodom muzike – oboje su čarolije koje nas nemilosrdno drže pod kontrolom.
“Singularity” je tipičan primer Laibachove ikonoklastične poetike – kičasto-ironična fuzija već postojećeg materijala koja odražava stanje savremene muzičke industrije. Usred razigrane kakofonije zvukova koji podsećaju na dečje instrumente i tropske ritmove, karakteristično neutralan glas glavnog vokala govori o današnjoj muzici kao rastućem organizmu odjeka i kopija. Melodija pesme preuzeta je iz Mocartove “Eine Kleine Nachtmusik” i postavljena uz slovenačke narodne motive “Marko skače”, slično kao što je i Mocart u svoja dela uključivao elemente narodne muzike. Lajbah kopiranje u muzici vidi kao razvojni proces koji veštačka inteligencija dodatno ubrzava.
Laibach za BBC: Nismo mi srušili Jugoslaviju, mi smo samo bili njen Titanik orkestar…
U pesmi “Resistencia” Lajbah se vraća sopstvenom radu. Tekst proizlazi iz njihove pesme “Resistance is Futile” iz 2014, inspirisane kolektivnom svešću Borgova iz serije Star Trek. Ovde se koncepti militantne asimilacije pojavljuju u obliku naučnofantastičnog latino popa pevanog na španskom.
– U poslednjoj deceniji industrija je snažno kolonizovala muziku španskog govornog područja – objašnjavaju. – Kao što Borg asimiluje druge vrste, kibernetski kapitalizam svaku vrednost pretvara u razmensku robu.
Kao i uvek kod Laibacha, kritika dolazi uz ironiju:
– ‘Resistencia’ potvrđuje da je otpor uzaludan. To važi i za Laibach – naš genetski kod je od početka borgovski.
Glas glavnog vokala u “Resistencia” kontrastira grubom tonu gostujućeg vokaliste Gregora Strasbergera iz benda MRFY.
– Sve više nas inspiriše raznolika muzička scena u Sloveniji – kažu Laibach. – Ovaj album je prilika za direktnu saradnju.
Gostujući vokali na “Musicku” donose raznovrsne nijanse i naglašavaju napetost između umetnosti i haosa, između veštačkog i disruptivnog. Manca Trampuš iz Koala Voice donosi nepredvidivu energiju u “Keep It Reel”. Donna Marina Mårtensson pruža pop kontrapunkt u “Singularity” i “Yes Maybe No”. U “Love Machine” industrijski ritmovi se prepliću sa senzualnim glasom Senide.
– Njen glas ruši klišee i norme muški dominirane industrije – saradnja s njom je izjava sama po sebi.
“Luigi Mangione” je možda najaktuelnija pesma na albumu. Lirska parada antivaksera, strimera i teoretičara zavere oslikava podeljen svet. Mangione, optuženi ubica koji je postao narodni heroj, uklapa se u tradiciju pop-ikona odmetnika.
– To su u suštini strip junaci – a mi volimo stripove – kažu Laibach.
Božije Delo apsolutne neobjektivnosti… Laibach u Domu Omladine (fotoreportaža)
Album se završava pesmom “AI – Das göttliche Kind”, napisanom uz pomoć veštačke inteligencije.
– Zadali smo AI da napiše samokritiku – objašnjavaju. – Odgovorila je kvazivagnerijanskom vizijom inspirisanom Götterdämmerung. Pesma je eterična dance-pop himna sa halucinatornim prizvukom.
Kao i ranije, Laibachh koristi alate autoritarnosti – ali ih preokreće. Njihova upotreba algoritama i AI nije samo kritika industrije, već i pokušaj pronalaženja otpora.
– Album se bavi tom tenzijom – kažu. – Pesme su osmišljene da ubace sumnju – najvažniju vrlinu mišljenja.
