Doli Parton i Karl Din u braku su od 1966. godine, a tokom čitave njene karijere on se s pevačicom nikada nije pojavio u javnosti. Sada je ispričala i zašto.
Doli je kao kantri zvezda na sceni prisutna decenijama. Glasom i neobičnom pojavom (čuvena natapirana kosa i dugi nokti su joj zaštitni znak), privlačila je pažnju medija otkad je postala poznata. Ipak, kada je u pitanju njen ljubavni život, znatiželjni pogledi su uvek ostajali bez materijala za usputnu priču.
Naime, Doli se udala davne 1966. godine za izvesnog Karla Dina, ali sa njim gotovo nikad nije viđena u javnosti. Pevačica je sada objasnila zašto je svoj ljubavni život toliko krila, odnosno zbog čega je uvek odbijala da sa javnošću podeli barem neki pikantan detalj.
– Mnogi su tokom godina mislili da sam supruga izmislila jer on nimalo ne želi da bude pod svetlima reflektora. On je inače takav, rezervisan je i pretpostavio je kako nikada ne bi imao mira da se medijski eksponirao – ispričala je Parton.
– Poštovala sam uvek njegovu odluku. Jednom prilikom mi je rekao da sam ja odabrala taj svet, a da je on odabrao mene, pa svoj brak možemo da držimo dalje od medija. I zaista jesmo. Zajedno smo 56 godina, a u braku smo 54 – objasnila je slavna pevačica.
Parton je inače ove godine u nekoliko intervjua istakla kako ne planira da ode u penziju, a za 75. rođendan želi da se opet slika za magazin Plejboj.
– Već sam se fotografisala za naslovnu stranu Plejboja pre dosta godina i mislim da bi bilo odlično ako urednici pristanu da to ponovimo – rekla je Parton.
Na zahtev Zadužbine Milana Mladenovića, Privredni sud u Beogradu je privremenom merom zabranio kompanijama Mascom i Tin Drum Music da koriste znak EKV u nazivu njihovog konkursa.
Po odluci suda, koja stupa na snagu odmah, pomenute kompanije ne samo da ne mogu da koriste znak EKV u vezi sa konkursom, nego ni na bilo kojoj poslovnoj dokumentaciji, na internet stranicama, na reklamama.
Ova odluka važiće sve dok sud, u posebnom postupku, koji će biti pokrenut u roku od 30 dana, ne donese odluku o tome da li će zabrana da postane trajna, kao i odluku o naknadi štete, objavljivanju presude, troškovima…
U obrazloženju odluke, Privredni sud je naveo da je Zadužbina Milana Mladenovića učinila verovatnim da su Mascom i Tin Drum Music “izvršili povredu žiga” EKV i da postoji opasnost da povreda bude ponovljena.
EKV/Photo: Zoran Trbović (uz dozvolu autora)
Sud u obrazloženju takođe navodi da radnje Mascoma i Tin Drum Musica predstavljaju “podražavanje oznaka koje su registrovne i zaštićene pravom”, a da bi svako dalje ponašanje ovih kompanija “koje ide za tim da se na svojevrstan način zloupotrebljavaju zaštićeni znakovi“, koje je zaštitila Zadužbina Milana Mladenovića, predstavljalo podražavanje koje je “protivno načelu poštovanja dobrih poslovnih običaja i poslovnom moralu“.
Podsećamo, Zadužbina Milana Mladenovića je, kao jedini legalni i pravni naslednik zaostavštine Milana Mladenovića, zaštitila žigove EKV i Ekatarina Velika u Zavodu za intelektualnu svojinu.
S tim u vezi, Zadužbina Milana Mladenovića je jedina institucija koja ima prava da koristi nazive i žigove EKV ili Ekatarina Velika prilikom organizacije događaja iz oblasti kulture, takmičenja, konkursa i dodela nagrada na kojima se zvanično koristi Milanovo ime i ime grupe.
Kad je imao sedam godina, predsednik Donald Tramp je udario nastavnika muzičkog.
“U stvari sam mu napravio masnicu na oku”, napisao je on u svojoj knjizi iz 1987. godine “Umeće pregovaranja”, “zato što sam mislio da nema pojma o muzici”.
Tramp kaže da je “zamalo izbačen iz škole zbog ovog incidenta” i da to samo govori da je on jednako ostrašćen po pitanju muzike kao i po pitanju trgovine ili poreza.
Predsednik je veliki ljubitelj Rolling Stonesa, Eminema i Eltona Džona (izričito jednosmeran odnos), ali njegova omiljena pesma je “Is That All There Is?” Pegi Li.
To je zanimljiv izbor: nihilistička balada Pegi Li praktično poručuje da je život niz besmislenih razočaranja, tako da bi najbolje bilo da tugu utopite u piću i zaboravite na ostatak sveta.
Tramp je vidi drugačije.
– To je sjajna pesma zato što sam imao neke neverovatne uspehe u životu, a ja odmah samo pređem na sledeći. Zato što je to, ono, ‘Je li to stvarno sve?’ – rekao je on biografu Majklu D’Antoniju 2014. godine.
Ali šta je sa njegovim demokratskim rivalom Džoom Bajdenom? Njegov ukus nije ništa savremeniji.
Njegov omiljeni bend je tradicionalni irski folk sastav The Chieftains, rekao je za People magazin 2012. godine, dodavši: “Pevao bih ‘Shenandoah’ da sam iole muzikalan”.
“Shenandoah”, koju su The Chieftains snimili 1998. godine, korene zapravo vuče još iz 19. veka.
To je priča o lovcu na krzna koji se zaljubljuje u ćerku indijanskog poglavice, praktično uronjena u romanticizam ranih dana Amerike.
Nijedna od ovih pesama nije puštena tokom ovogodišnje kampanje – ali muzički izbor kandidata na mitinzima i u reklamama nudi nam uvid u to šta oni misle da najbolje prolazi kod njihovih pristalica.
Trampova plejlista u velikoj meri se oslanja na klasične rok pesme koje projektuju moć i takmičarsku samouverenost.
On često pušta “We Are The Champions” grupe Queen – čiji bi refren, “Nema vremena za gubitnike”, praktično mogao da bude predsednikov unutrašnji monolog.
“The Best” Tine Tarner i ratoborna “Eye Of The Tiger” grupe Survivor (“just a man and his will to survive”) obavljaju sličnu funkciju – prizivaju ideju o Trampu kao vuku samotnjaku, koji se bori protiv političkog establišmenta.
Čini se da Tramp često troluje kritičare svojim muzičkim izborima. Zašto bi inače puštao pesmu Gnarlsa Barklija “Crazy”, ili “You Can’t Always Get What You Want?” Stonesa.
A progon medija kojem on kaže da je izložen takođe dobija muzičku verziju preko pesama kao što je “Beat It” Majkla Džeksona.
“Rekli su mu ‘ne pojavljuj se ovde više'”, peva slavna zvezda, koja je jedno vreme živela u jednoj od Trampovih zgrada u Njujorku.
Ali pesma zapravo zagovara povlačenje. “Bolje idi dok još možeš”, savetuje Džekson, a njegova poruka je: “Misliš da si čvrst, ali tvoji protivnici su čvršći… zato budi bolji čovek i samo idi.”
Trampov izbor pesama obično je zasnovan na tome kakvo osećanje dočaravaju, umesto na učenjačkoj analizi tekstova. Njegova plejlista pred govor osmišljena je tako da održi publiku uzbuđenom.
Ljudi obično stoje satima pre nego što se on pojavi na bini, tako da je naglasak na bezvremenim, pevljivim pesmama, naizgled namenjenim belim glasačima u pedesetim i šezdesetim.
To znači pesme kao što su “Tiny Dancer” Eltona Džona i “Gloria” Laure Branigan, pomešane s uzvišenim klasičnim kompozicijama kao što su “Nessun Dorma” i patriotskom “Battle Hymn of the Republic”.
Poslednjih meseci, dok je predsednik pokušavao da se dodvori crnim glasačima (“Učinio sam više za crnačku zajednicu za 47 meseci nego što je Džo Bajden za 47 godina”), počeo je da uključuje i nekoliko soul klasika u repertoar.
“Please, Please, Please” Džejmsa Brauna i “My First, My Last, My Everything” Berija Vajta bile su puštane prošle nedelje tokom mitinga u Iriju, u Pensilvaniji.
Bajdenova plejlista, otkako je najavio kandidaturu u aprilu 2019. godine, bila je skoro ravnopravno podeljena između crnih i belih izvođača.
Odnedavno je muzika na koju izlazi na scenu malo poznata stvar od The Staple Singers “We The People” – nadahnjujuća, duhovna himna jedinstvu, čiji naslov je preuzet iz preambule američkog Ustava.
“Možda imaš crnu krv / Ili imaš belu krv”,peva ova gospel grupa, “Ali svi živimo od krvi / Zato ne dopusti da iko padne u blato.”
To je ona vrsta poruke oko koje je Bajden izgradio čitavu kampanju, pozivajući na harmoniju i stabilnost.
On obično voli pesme uz koje se osećate dobro, kao što su “Lovely Day” Bila Vitersa ili “(Your Love Keeps Lifting Me) Higher and Higher” Džekija Vilsona. Ali za one koji obrate pažnju, u tekstovima se često krije i neka poruka.
“Powers keep on lyin’ / While your people keep on dyin'”, peva Stivi Vonder u redovnoj numeri u kampanji Higher Ground – što je ne toliko prikrivena referenca na to kako se Trampova administracija ophodila prema pandemiji Kovida-19.
Posle govora, Bajden obično napušta scenu uz tonove “We Take Care Of Our Own” Brusa Springstina. Kao i “Born In The USA”, ova pesma je zapravo kritika Amerike, originalno napisana kao reakcija na to kako se predsednik Buš poneo prema razaranju uragana Katrine.
“Nema pomoći, konjica je ostala kod kuće”,peva Gazda, koji kaže da traži “mapu koja će me odvesti kući”.
Bajden, pretpostavljamo, pokušava da se poistoveti sa Springstinom – herojem radničke klase koji je rešen da vrati Ameriku na pravi put.
Ali ponekad kandidati odaberu pesme zbog kojih se zapitate da li su uopšte obratili pažnju na reči.
Šta Tramp pokušava da kaže kad otpanji “Sympathy For The Devil”, pesmu doslovno napisanu iz perspektive Sotone?
I koliko god da je predivna “The Wire” grupe Haim, da li Bajden zna da ga na scenu ispraćaju stihovi: “Zabrljao sam kada je bilo najvažnije”?
Bajden je ispalio još jedan muzički ćorak prošlog meseca, kad je pokušao da pridobije veliku portorikansku publiku na Floridi pustivši regeton pesmu “Despacito” sa svog telefona dok je nespretno plesao iza podijuma (Luis Fonsi, koji je snimio tu pesmu, malo pre toga ga je predstavio publici).
Kao što su desničarski komentatori ushićeno istakli, “Despacito” je španski za “sporo” – što je savršeni opis kandidata kog oni nazivaju Uspavani Džo.
Posle susreta sa Kovidom-19 početkom meseca, Tramp je žarko želeo da dokaže da nije ni spor ni uspavan, a TikTok je prepun mimova kako pleše na “YMCA” grupe Village People.
Štaviše, predsednik deluje kao da praktično ne može da miruje kad se pesma zahukta – vitla pesnicom napred-nazad i njiše se s jedne strane na drugu kao sveštenik na svadbi.
Njegove pristalice su čak snimile novu verziju numere, na kojoj YMCA postaje MAGA – engleska skraćenica Trampovog slogana “Učinite Ameriku ponovo velikom”.
Disko klasik iz sedamdesetih postao je deo Trampove plejliste najmanje od prošle godine, ali je iznenada uznapredovao na spisku u junu kad su Stonesi zapretili da će tužiti kampanju zbog upotrebe njihove pesme “You Can’t Always Get What You Want”.
Oni nisu jedini koji su se usprotivili neodobrenom puštanju njihove muzike: Nil Jang, Adel, Aerosmith, Farel Vilijams, Rijana, Guns n Roses i Fil Kolins zahtevali su da se njihove pesme ne puštaju na Trampovim mitinzima, uz različit stepen uspeha.
Village People su bili nešto opušteniji po tom pitanju.
“Poput miliona obožavalaca širom sveta, predsednik i njegove pristalice pokazali su da istinski vole našu muziku”, napisali su na Fejsbuku u februaru . “Naša muzika je pisana za sve i svi imaju pravo da plešu uz YMCA, bez obzira na političko opredeljenje”.
Tramp ima podršku i kantri zvezde Lija Grinvuda, čija je sentimentalna balada “God Bless the USA” muzika uz koju predsednik izlazi na scenu još od 2016. godine.
– Bio sam jako ponosan zbog toga – izjavio je Grinvud sajtu Taste of Music 2017. godine. – Volim njegove slogane, tako da sam ja skroz za to.
Ali Tramp uživa vrlo malo podrške među aktuelnim pop zvezdama, dok su Kardi B, Tejlor Svift, Lizo, Frenk Oušn i DaBaby ove godine podržali Bajdena.
A demokratski kandidat se poslužio pop muzikom da obori protivnika u reklamama iz političke kampanje namenjene mlađim glasačima.
U jednom videu postavljenom na društvene mreže u maju Tramp se žalio na to kako se novinari ophode prema njemu, dok u pozadini ide “Cry Me A River” Džastina Timberlejka.
Ali kad se sve sabere i oduzme, muzika može samo da prizove raspoloženje. Glasači neće odlučivati ko će pobediti na osnovu CD kolekcije kandidata.
Štaviše, anketa sprovedena 2016. godine u Ohaju zaključila je da podrška zvezda nije imala nikakvog efekta na namere većine glasača u predsedničkoj trci te godine – a neke slavne ličnosti čak umeju da odbiju ljude. Podrška Bijonse, ispostavilo se, bilo je najveće odvraćanje.
Konkurs za ovogodišnji Mobil Music Fest trajeće do 7. novembra.
Iako je konkurs, prema ranijim najavama, trebalo da bude završen uponoć 31. oktobra, odlučili smo da bendovima damo još malo “fore” da snime spot za svoju autorsku pesmu, mobilnim telefonom, u jednom kadru – i tako postanu deo ove sjajne muzičke priče. Koja, da podsetimo, pobedniku omogućava snimanje albuma za našu najveću diskografsku kuću PGP RTS.
U međuvremenu, kao medijski pokrovitelj pridružile su nam se i Radio Novosti, a poziv na kunkurs koji emituje ova radio stanica možete da čujete ovde:
Članovi bendova Anthrax, Alice In Chains, Mastodon i projekta Metal Allegiance odsvirali su karantinsku verziju pesme “Rusty Cage”, koju u originalu svira Soundgarden.
Bubnjar Anthraxa Čarli Benante je naveo da je ovo pesma koja ga tera “da vozi brzo”, te da je opsednut Soundgardenom od trenutka kada je čuo pesmu “Hunted Down”.
– Gledao sam ih uživo puno puta od 1988. do 1989. godine i uvek sam mislio da imaju to “nešto”. Bili su istovremeno zapeti i opušteni, sa usponima i padovima, u i van melodije, žestoki i nežni, uvek jedinstveni. Uvek sam voleo kako Kris Kornel peva, toliko je prepoznatljiv. Slavimo muziku koju su stvorili ovom verzijom pesme “Rusty Cage” – napisao je Benante.
Prva norveška produkcija za Netflix kada je reč o igranim filmovima, dolazi u vidu horora “Cadaver”. U postapokaliptičnoj atmosferi nakon nuklearne katastrofe govori o tome koliko daleko je čovek spreman da ide kako bi preživeo.
U osvit nuklearne katastrofe, na ulicama izmišljenog evropskog grada vlada anarhija, a ljudi doslovno preživljavaju iz dana u dan. Leševi se raspadaju na putu, glad je konstanta, a grebanje priborom po konzervama je jedini gastronomski prizvuk iole pristojnog obroka.
Da, to je slika postapokaliptičnog sveta, koji ovih dana ledi krv u žilama više nego bilo šta drugo.
U takvom ambijentu, bračni par sa detetom pokušava da ostane u životu u onome što je od sveta ostalo posle nuklearne katastrofe. Leonora, Džejkob i njihova ćerka Alis žive u napuštenoj zgradi na čija vrata redovno lupaju gladni ljudi, prenosi Klix.
Međutim, jednog dana kroz ulicu će proći zabavljač koji prodaje ulaznice za pozorišnu predstavu u hotelu, koja pored malo zabave svojim posetiocima nudi i topli obrok. Leonora, kao nekadašnja glumica i majka gladnog deteta, u predstavi vidi šansu da njihov život na trenutak dobije normalne obrise.
Kao što pogađate – Alis se izgubi, i tu nastupa jezivi zaokret u kojem postaje jasno kako se u hotelu događa nešto stravično. Svaki trenutak nepažnje završava se tako što posetioci propadaju u vešto postavljene zamke. I još jedna stvar – posetioci hotela nose maske.
Za one koji žele malo zabave i straha, “Cadaver” je samo još jedan u nizu horora. Za one koji žele da promisle o prirodi čoveka, kapitalizma i nemilosrdne ekspolatacije, norveški film je upozorenje i poučno štivo o destruktivnoj ljudskoj prirodi.
Pogledajte trejler, pa odlučite. Da li ste spremni za ovakav film?
Ako pitate fanove grupe Rammstein koja im je najbolja pesma grupe Rammstein odgovor je – “Sonne”.
U anketi koju je sproveo poznati svetski metal magazin Louder učestvovalo je više od 20.000 ljudi, a odmah nakon “sunčane pesme”, u samom vrhu omiljenih pesama njemačkih industrial-metal ikona, našle su se “Deutschland”, “Du Hast”, “Mein Herz Brennt” i “Engel”.
Pobednička pesma “Sonne” originalno je snimljena za album “Mutter” iz 2001. godine, a objavljena je u pratnji izuzetno kontroverznog spota u kome su se članovi benda našli u ulozi patuljaka koji rade za zlatom-opsednutu Snežanu.
Ukoliko usput i u samo nekoliko minuta želite čuti presek pjesama koje su obeležile karijeru benda za to se pobrinuo Pasalis Teotokis. Naime, zvezda YouTubea svoju fascinaciju nemačkim metal divovima prezentovao je impresivnim predstavljanjem 80 Rammsteinovih pesama smisleno koncipiranih i sažetih unutar samo 8 minuta!
Nemoguće? Ipak pogledajte ovaj “gigalyric video”:
Uz Rammstein, vloger Pasalis Teotokis objavio je i druge slične kompilacije (takođe opisane kao “gigalyric video”) u kojima je u 7 minuta obuhvatio 70 Slipknotovih pesma i čak 999 pesmama grupe Metallica u samo 10 minuta.
Rammstein je ove godine trebalo da održe veliku stadionsku turneju čiji su svi koncerti bili rasprodati u rekordnim rokovima. Kao i većina muzičkih događanja, turneja je odložena za 2021. godinu. Nove datume objavili su na društvenim mrežama:
“Svi koncerti sada su prebačeni na 2021. godinu, a sve kupljene ulaznice važe i za nove datume! Izuzetno se radujemo što ćemo vas videti u velikom broju iduće godine!”.
Mnogi izvođači ciljano su snimali i/ili prilagođavali svoje singlove tako da se uklope u radijske standarde, ali Led Zeppelin su odlučili da zaobiđu pravila koristeći se malom varkom
“Ako želiš da budeš na radiju pesma ne sme biti duža od tri i po minuta” – pravilo je kojeg se muzička industrija dugo držala. Iako toliko strogi okviri više nisu na snazi i većina današnjih hit-singlova ne odstupa puno od te davno usvojene minutaže.
Danas se redovno srećemo i s dugim pjesmama. Ako ne na radiju onda na internetu i raznim streaming platformama putem kojih slušamo i otkrivamo muziku. Ali, u vreme dok nije bilo interneta, radio i klubovi bili su primarna ishodišta nove muzike pa su se izvođači, ako su želeli da ih ljudi čuju, morali da se uklope u propisane okvire. Mnogi izvođači ciljano su snimali i/ili prilagođavali svoje singlove tako da se uklope u radijske standarde, ali Led Zeppelin su odlučili da zaobiđu pravila koristeći se malom varkom.
Led Zeppelin, vinil
U svojim počecima nikako nisu mogli da se probiju na radiju, a upravo dužina njihovih pesmama jedan je od glavnih razloga zbog kojih su ih radijske stanice u početku ignorisale. Ipak, bili su dosetljivi i smislili pomalo čudnu i smešnu (čak i bezobraznu) strategiju.
Naime, na poleđini prvog izdanja njihove prve ploče “Led Zeppelin” iz 1969. godine uz pesmu “How Many More Times” stoji (netačan) podatak da traje samo 3,30 minuta – što odgovara tadašnjim zahtevima i standardnim okvirima radijskih hitova. Ali, pesma sa svojih 8,27 zapravo traje punih 5 minuta duže nego što je napisano.
Ideja se ipak pokazala svrsishodnom i iako nije odgovarala standardima kojih su se radijski urednici tada čvrsto držati, pesma je zasvirala na brojnim radio stanicama. Videvši napisani (lažni) podatak o trajanju, radijski DJ-evi pustili su pesmu pa su tako, bez obzira da li je pesma prekinuta na pola ili su je ipak ostavili da odsvira do kraja, “How Many More Times” i Led Zeppelin uz mali trik našli svoj put do mnogih slušalaca.
Led Zeppelin back
Proučavajući omot albuma, danas mnogi pomisle kako je reč o slučajnom propustu nastalom prilikom dizajniranja i štampanja albuma, ali ta “greška” je, kako otkrivaju i sami članovi benda, bila planirana i namerna. Nisu znali hoće li plan da upali, ali nisu imali šta da izgube. Konačno, da plan nije uspeo, znali su da pogrešan podatak mogu da opravdaju upravo činjenicom kako se ponekad dogode štamparske greške. Strategija je, zanimljivo, bila odobrena i od strane diskografske kuće.
Na kasnijim reizdanjima albuma podatak je zamenjen istinitom informacijom.
Novija istraživanja takođe su potvrdila kako su 3,30 minuta zaista idealni i za slušaoce – da ne promene stanicu ako im se ne sviđa ono što čuju, ali i za radio – da im ostane prostora i za reklame.
Izdavačka kuća Portalibris objavila je nedavno prvi roman beogradskog novinara Ivana Đurđevića – “Plastelin”.
Reč je o urbanom trileru u kojem se prepliću stvarnost i fikcija, ali… možda je najbolje da o ovoj knjizi više saznate iz pera čuvenog novinara, rok kritičara i publiciste Petra Pece Popovića koji je, kako kaže, “Plastelin” pročitao za jednu noć:
– Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju…
Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak.
Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera.
A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati”, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke.
U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence.
Plastelin, cover
Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države.
Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi” Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni.
U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem” gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red.
Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva.
Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja.
Eto… to je napisao Peca Popović. Pa vi procenite. Da li “Plastelin” vredi jedne neprospavane noći…
