Miroslav Miša Aleksić/Photo printscreen YouTube Kad neko ljubav urekne / Miša Aleksić – in memoriam / Spot – 2020
Mnoštvo interesantnih, intrigantnih i manje poznatih pojedinosti iz života popularnih muzičara otkriva u svom romanu “Preko trnja” legendarni basista Riblje čorbe, nedavno preminuli Miša Aleksić.
Talentovani gitarista Džoni postaje član Zvezda, rok benda u usponu. Brzo stiče nove prijatelje i horde obožavateljki. Popularnost ima svoje dobre ali i loše strane. Da li će Zvezde uspeti da se izbore sa brojnim pritiscima, prevrtljivim menadžerima i jakom konkurencijom?
Aleksić u romanu otkriva brojne detalje koji su neizostavni deo rokerskog života od koketiranja sa porocima do provoda sa grupi devojkama. Ipak, glavni motiv je pronalaženje prave i iskrene ljubavi. Čitaoci će moći da steknu sliku kako su se ljudi zabavljali bez mobilnih telefona i interneta, a nove pesme mogle da se čuju samo na radiju.
Preko trnja, cover
Objavljivanje ove knjige bilo je Mišina velika želja i da danas može da je uzme u ruke, bio bi presrećan, rekla je njegova ćerka Mina Aleksić.
– Miša je mnogo čitao autobiografije poznatih rokera, uspešnih ličnosti, pisaca… To ga je inspirisalo da krene sa pisanjem novog romana, koji je delimično autobiografski, ali je priča prikazana kroz prizmu mladog basiste iz jednog benda osnovanoh osamdesetih godina prošlog veka. Tokom pisanja, bio je u svom svetu, ponovo u godinama koje su mu bile najdraže. Konsultovao se i sa mnom oko nekih ideja, oko preokreta u romanu, oko bezizlaznih i uzbudljivih situacija, kako bih mu pomogla da napravi dobar rasplet. Davala sam mu komentare i ideje, ali roman nisam uzimala da čitam dok ga je pisao – rekla je Mina Aleksić.
Miroslav Aleksić, poznatiji kao Miša, gotovo ceo svoj profesionalni vek je posvetio rokenrolu. Svirao je u nekoliko manje afirmisanih sastava, ali i u poznatoj grupi SOS, u stvari prethodnici Riblje čorbe. Jedan je od osnivača te grupe, koja je s vremenom izrasla u domaćeg gorostasa rok muzike, čija je slava daleko prevazišla granice domovine. Preminuo je 29. novembra 2020. godine.
“Preko trnja” Miše Aleksića možete naći od petka 26. novembra u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
Razni ih znaju po pesmama kao što su “Nosorog”, “Pustinja” ili “Mamuze”, a mnogi ih prepoznaju i po pesmama “Ne vidim te od dima” i “Novčanice”.
Činjenica je ta da oni jesu jedan od vodećih bendova mlade beogradske scene, ali je takođe činjenica da su jedni od osnivača i organizatora “Hali Gali” festivala.
Proto Tip je noise rock/post punk bend iz Beograda osnovan 2015, a dve godine kasnije objavili su EP “Strah od izvesnog”. Učestvovali su na Hali Gali kompilaciji sa pesmom “Pad”.
Danas su petočlani sastav, jer su na osnovu bas, bubanj i gitara pridodati još jedna gitara i sintisajzeri. Zvuk je i dalje sirov i mračan, sa sve češćim izletima u nekom alternativnijem rok smeru. Tekstovi su lični i iskreni, često dovođeni u vezu sa pesništvom.
Poslednja objavljena pesma, a ujedno i prvi singl sa predstojećeg albuma je “Kako ovde”.
Ulaznice za koncert bendova Vizelj i Proto Tip možete da kupite po ceni od 500 dinara (pretprodaja) na prodajnim mestima: Vintage shop (Davidova 9), Fat Cat (Cara Dušana 54) i Kula (Lokal 1).
Na veče koncerta cena ulaznice će iznositi 700 dinara (na ulazu u klub Feedback).
Napominjemo – klub će da radi sa 50% kapaciteta i ograničenim radnim vremenom i zato kupite ulaznicu na vreme da zauzmete svoje mesto.
Ulaznice važe samo uz COVID sertifikat. U slučaju da imate ulaznicu a nemate važeći sertifikat, nećete moći da uđete u klub, a novac vam neće biti vraćen.
Za ulazak u klub Feedback potrebno je jedno od dole navedenih (dovoljna je i fotografija dokumenta sa jasnim QR kodom): – Zeleni sertifikat (možete ga skinuti sa portala e-uprava gde ćete naći i detaljna uputstva) – Dokaz o vakcinaciji – PCR ne stariji od 72h – Antigenski test
Posle singlova “Rushing Water“ i “If It’s Love“, večiti miljenik publike Sting predstavio je novi album pod nazivom “The Bridge“.
Ovo je njegovo 15. studijsko izdanje, za koje se može reći da verno prikazuje raznolikost lirike autora, kao i stil i žanr koji je plod istraživanja tokom duge karijere.
Album, na kom se nalazi 13 novih pesama, je nastao prošle godine, tokom izolacije usled globalne pandemije.
Među Stingovim saradnicima na izdanju nalaze se gitarista Dominic Miller, bubnjari Josh Freese i Manu Katché, saksofonista Branford Marsalis, pijanista i producent Martin Kierszenbaum, klavijaturista Fred Renaudin, a tu su i prateći vokali Melissa Musique, Gene Noble, Jo Lawry i Laila Biali.
Sting/ Photo: Promo (Universal Music Serbia)
Sve pesme producirali su Sting i Martin Kierszenbaum, a na numeri “Loving You“ im se pridružila i Maya Jane Coles. Miks izdanja je radio Robert Orton, a master Gene Grimaldi.
Iako raznolike i inspirisane različitim žanrovima, kao što su rokenrol, džez, i klasična muzika, pesme na ovom albumu predstavljaju tipičan i prepoznatljiv Stingov zvuk koji je osvojio slušaoce širom sveta.
Alternativni bend E-play prvi put u karijeri održaće specijalan koncert na kojem će sa svojim dragim prijateljima muzičarima u subotu, 27. novembra podeliti binu beogradskog Doma omladine.
– Jedva čekamo ovaj koncert, koji će biti veoma značajan za nas. Kroz našu, ne tako malu, karijeru stekli smo mnogo prijatelja, a u subotu u Amerikani ćemo imati čast da zasviramo sa nekima od njih. Održali smo dosta proba sa našim gostima i mogu vam reći da kada su Bane Sunshine i Kiza Iskaz uzeli mikrofone u ruke, naša prostorija za probe se zatresla! Energija sa njima je neverovatna, jedva čekamo da to izvedemo uživo. Podelićemo binu sa još dragih prijatelja, to su Bojan i Romana iz grupe Artan Lili, Matija Dedić na klaviru, a posebna nam je čast što ćemo ugostiti Trutovog učenika Vuka, koji ima samo 11 godina – poručila je pevačica i basistkinja Maja Cvetković.
Photo: Promo
Grupa E-Play je do sada objavila pet studijskih izdanja, a tokom 2020. godine, posle CD-a i digitalnih platformi, i prvi vinil u karijeri – album “Sloboda”.
Tokom pandemije bend je bio veoma aktivan i prilagođavao se novim okolnostima na razne načine: nastupao je online na holandskom Eurosonic festivalu, objavio spot “Sloboda” u kome se pojavljuje Sloboda Mićalović, dobio je nagradu za pesmu i spot godine “Sloboda” od RTS-ove emisije Bunt, objavio “Srešćemo se neki drugi put “ u live verziji…
Svirali su na dva filmska festivala tokom letanje sezone 2021. godine kao i na Beer festu, EXIT festivalu, Nisomniji, Air festu i Al Rock festu.
Pred koncert 27. novembra u Domu omladine Beograda, E-Play je objavio novi singl i spot “Hotel Jugoslavija”, u kojem gostuje muzičar Momčilo Bajagić Bajaga.
U pitanju je ljubavna pesma, prožeta retro pop prizvucima osamdesetih, koja je nazvana po mestu svog nastanka – čuvenom beogradskom hotelu “Jugoslavija”, u kome E-play ima prostorije za probe.
Koncert benda E-play zakazan je za 21:00 čas, a ulaznice po ceni od 800 dinara mogu da se nabave na Blagajni DOB i prodajnim mestima Ticket Visiona.
Koncert “E-play sa gostima” organizuje Dom omladine Beograda uz podršku organizacije SOKOJ.
Posle zbirke priča “Neonski bluz”, za koju je dobio Andrićevu nagradu, i koja je, kako je rekao, prvo delo inspirisano rokenrolom, filmom i stripom, koje je zavredilo ovakvo priznanje, Dejan Stojiljković konačno predstavlja i knjigu koju su njegovi fanovi s nestrpljenjem čekali.
– To je jedan vrlo ambiciozan poduhvat, jedna moja opsesivna tema. Knjiga se zove ’Zvezda nad prazninom’. U pitanju je stih Branka Miljkovića iz pesme koja je neka vrsta epitafa. Bavim ste time šta se stvarno desilo u februarskoj noći 1961. godine, odnosno šta se dešavalo sa Brankom u poslednje dve godine njegovog života. Tu je taj ljubavni krah sa ženom sa kojom je zajedno prevodio, a koja je bila u ljubavnom trouglu sa Oskarom Davičom, tu je zatim period kad je on počeo da bude problematičan za državu, kad mu je otvoren dosije u Službi državne bezbednosti, kad su počeli da ga proganjaju i da ga prate, pa onda i njegov odlazak u Zagreb i misteriozna smrt, koja po mom mišljenju nije samoubistvo nego ubistvo – rekao je svojevremeno Stojiljković o ovom romanu.
Čitaoci Headlinera imaju privilegiju da, uz dozvolu autora, prvi pročitaju odlomak iz ove knjige o kojoj će se, sigurni smo, tek pričati…
Branko Miljković/Photo: wikipedia.org
Njegove ubice
Niš, jesen 1973.
“I, kažete, pišete pesme?”
“Da. Još od osnovne škole. Prvo sam, znate, pisala rodoljubivu poeziju.”
“To je lepo.”
“Onda sam pisala pesme inspirisane našom borbom za slobodu.”
“To je poučno.”
“Zatim sam prešla na egzistencijalističku poeziju.”
“To je hrabro.”
“Ovih dana sam okrenuta više pisanju… Erotske poezije.”
“Erotske? E, to je već… Zanimljivo.”
Drug Oskar Davičo se značajno zamisli, kao da rešava ukrštene reči gde moraju da se nabroje imena svih sedam sekretara SKOJ-a. Uze sa stola kutiju sa cigaretama, ponudi njima drugaricu koja je sedela preko puta njega, plavušu obučenu u karirani kaputić, ali ga ona odbi.
I taj gest, baš kao i svaki koji je to čeljade što je odisalo nevinošću i nedostatkom životnog iskustva učinilo tog jutra, bio je nekako uzročno-posledičan. Logičan.
Jer baš tako i treba da se ponaša jedna mlada komunistkinja.
Uzdržano, ali sa poštovanjem.
Otmeno, ali bez buržujske indignacije.
kromno, ali ne na neiskren način.
Negde iza njenih, u karirano obučenih ramena, kroz veliki stakleni portal na pročelju hotela “Ambasador”, u čijem bifeu su sedeli, disao je grad cara Konstantina. Naslage vekova kao da su pritisle centralni gradski trg gde se uzdizao spomenik na čijem postolju je bio konjanik sa zastavom koja se vijori.
Bila je to zastava slobode, zato se i spomenik tako zvao – “Vesnik Slobode”.
Antun Augustinčić, njegov autor, uradio je na postamentu reljefe ratnika koji su krvarili za slobodu Niša i dali živote za nju. Ni na jednom od njih nije bilo partizana, koji su zajedno sa Crvenom armijom oslobodili ovaj grad oktobra 1944, što nije bilo čudno, jer je spomenik postavljen osam godina ranije. Ali i to će se promeniti, slutio je drug Oskar, baš kao što se i sve menja. Revolucija je kao reka, ona teče i stiže na svako mesto, unosi promenu podjednako i u zemlju i u ljude. Promenila je i ovaj grad, napravila od njega primer socijalističkog napretka, radnici pevaju u fabrikama u slavu Tita i partije, baš kao i seljaci na polju, baš kao što su i sužnji pevali o slobodi, zaneseni, bez ideje šta je ona u stvari, dok im revolucija nije pokazala šta sloboda zaista jeste.
Promenila je i Augustinčića, i drug Oskar je to smatrao idealnim primerom njene moći. Od čoveka koji je izvajao bistu doglavnika Pavelića napravila je partizana i profesora Akademije lepih umetnosti u Zagrebu.
I ovaj velelepni hotel u kome je drug Davičo sedeo i ćeretao o poeziji sa svojom dugonogom sagovornicom takođe je produkt revolucije.
“Ambasador” je bio najviša zgrada u Nišu. Sa njegovog vrha videla se na istok, sever, jug, pa i na zapad, dokle pogled dopire, sva veličanstvenost socijalističkog progresa. I sve lepote zemlje koju je socijalizam prvo oslobodio, a onda oplemenio.
Drug Davičo zapali cigaretu šibicom, sačeka da oštri miris sumpora iskopni, pa povuče dugi dim. Izdahnu jedan sivi oblačić, iste boje kao i to tegobno niško jesenje jutro, osmotri prvo, ne bez nekog osećaja vrele zadovoljšine, naslov na jutrošnjem broju “Narodnih novina” gde je pisalo:
OSKARU DAVIČU URUČENA NAGRADA “BRANKO MILJKOVIĆ”
Oskar Davičo/Photo: wikipedia.org
Zatim pažljivo odmeri svoju sagovornicu, a onda je upita:
“Kako se ono beše rekli da se zovete, drugarice?”
“Ruža.”
“Ruža?”
“Da.”
“Lepo ime.”
“Hvala.”
“Znate kako… Mogli bismo da se povučemo. Ovde smo previše na svetlu. Ljudi pilje u mene, u nas… Nemamo potrebnu privatnost.”
Drugarica prebaci jednu nogu preko druge.
Sevnu savršena butina obučena u skupu najlonsku čarapu.
“Da se povučemo?”, upita ona, glasom koji je krotila odglumljena naivnost.
Drug Davičo je primetio naivnost. Ali nije glumu.
“Da.”, drug Oskar obliznu usne, bio je to prirodan, neiznuđen gest. “Ne moramo daleko. Evo, tamo do separea. Tu ćemo biti sigurni.”
“Sigurni od koga?”
“Od ljudi. Danas je najteže skloniti se od ljudi.”
Ona se malo zamisli. Visoko čelo joj se nabra iznad tamno smeđih očiju. Izgledala je zabrinuto i ranjivo.
“Do separea rekoste?”, upita oprezno.
“Da. Naručićemo neko dobro vino. Ja, doduše, ne pijem… Ali volim da gledam ljude dok to rade. Inspiriše me… Pričaćemo o toj vašoj… erotskoj poeziji… Ja imam sobu ovde u hotelu…”
“Sobu?”
“Dali su mi predsednički apartman. Znate… Isti onaj u kome je prošlog meseca noćio predsednik Saveznog izvršnog veća.”
“Vas baš cene ovde, druže Davičo.”
“Kako da me ne cene… Da mene nije bilo, Niš ne bi imao svog pesnika. Čitava književna istorija Niša bi stala u dve replike iz Ivkove slave… Međutim, u njemu se rodio jedan Branko.”
“Branko…”, promrmlja ona pomalo zaneseno.
I tada drug Davičo vide promenu.
Ali to nije bila promena kakvu je očekivao. Lice njegove sagovornice nije odavalo nesigurnost, ni ranjivost, ni zabrinutost. Naprotiv. Bilo je to lice odlučne, inteligentne i proračunate osobe. Slično licu računovođe. Ili oficira. Ili špijuna. Ili ratnog komandanta. Sva ta lica drug Oskar je video do sada, mnogo puta, na mnogo različitih mesta. Ali nije očekivao de će jedno takvo sresti ovde, u južnjačkoj palanki koja još smrdi na predratnu buržoaziju i na čijem centralnom trgu se još uvek jasno vide fasade bogataških kuća.
Tada shvati uzrok promene u ponašanju drugarice Ruže.
U bife “Ambasadora” ušao je visok čovek u kišnom mantilu, crne, unazad zalizane kose, sa upadljivim ožiljkom na desnom obrazu koji je delovao skaredno i lepo u isto vreme.
Sa svim ostalih stolova, gosti ustadoše i krenuše ka izlazu. Čak su se i konobari povukli u kuhinju.
Bife hotela “Ambasador” ostade pust kao grob na Kadinjači.
Samo je sa radija dopirala pesma Arsena Dedića.
Pevao je: “Nemoj poći sad…”.
Drug Oskar nije voleo tog, kako su ga moderno zvali – kantautora, iako su ga drugi hvalili i rado slušali, naročito kada je dao intervju “Glasu Koncila” čiji je naslov bio “Mali ti piva ka pop”. Dodatno ga je užasavalo to što se o njemu, kao i o nekim drugim pevačima u određenim krugovima govorilo da su pesnici i da su njihova stihoklepanja poezija.
To ga je strašno ljutilo.
Zna se šta je poezija.
Pogotovo se znalo šta je poezija u SFRJ.
I ko može i sme da bude pesnik.
O tome se starala država, odgovorni i kompetentni ljudi na određenim funkcijama i određenim komisijama i komitetima. Drug Oskar je bio jedan od njih.
Zato osmotri podrobno pridošlicu.
Taj čovek u dugom kišnom mantilu definitivno nije bio pesnik.
Dugonoga plavojka je ustala, prišla mu, kao što vojnik prilazi oficiru na smotri, samo što nije salutirala.
“Druže potpukovniče, je li to sve?”, upitala ga je ravnim glasom u kome nije bilo ni traga bilo kakvoj emociji.
“Jeste, drugarice. Slobodna si.”, uzvrati ovaj.
“Čekaj, mala…”, oglasi se drug Davičo. “Tebi uopšte nije ime Ruža?”
“Zar je bitno, druže Davičo?”
“Pa i nije… A vi, druže?”, oslovi čoveka sa ožiljkom. “Potpukovnik? Šta jedan ubogi pesnik može da učini za narodnu vojsku?”
“Ja nisam vojnik, druže Davičo.”, uzvrati ovaj.
“O… Sa tim činom ste onda… Služba?”
“Tako je.”
Drug Davičo je gledao kako drugarica “Ruža” izlazi iz bifea, vrckala je dupetom nimalo službeno i nimalo komunistički. Bilo je to lepo i čvrsto dupence.
Na kraju odluči da je komediji kraj, pa upita:
“Šta ubogi pesnik može da učini za službu Državne bezbednosti?”
“Ovde sam privatno.”
“Privatno?”
“Tako je.”
“Ne sećam se da smo se upoznali.”
“Jesmo. Ali nisam iznenađen da vam je to iskopnilo iz pamćenja. Mogu li da sednem?”
“Slobodno. Dama nas je napustila. Nažalost… Jeste li za malo vina? Sićevačka ružica.”
“Da, molim.”
Drug Oskar nasu vino u čašu svom nezvanom gostu. Odmeri ga još jednom. Bio je to pravi udbaš, bez sumnje. Čvrst, ozbiljan i dovoljno jezive pojave.
Potpukovnik otpi malo vina, namšrti se, odloži čašu u stranu, tik pored fascikle mrke boje koju je stavio na sto pred sebe.
“Hteo sam da vas pitam…”, započe. “Kakav je osećaj?”
“Osećaj?”, bio je zbunjen drug Davičo.
“Da. Kakav je osećaj dobiti nagradu Branko Miljković?”
“Ah… Rekao sam već novinarima i u besedi. To je velika čast.”
“Ne sumnjam. Ali nisam mislio na taj osećaj.”
“Nego?”
“Nego na to kakav je osećaj dobiti nagradu sa imenom pesnika za čiju ste smrt lično odgovorni?”
Oskar Davičo položi obe šake na sto, kao da hoće da ga izvrne. Lice njegovog sagovornika delovalo mu je poput lica kipa što je na vrhu spomenika držao zastavu. Bezizražajno, tvrdo, neljudsko. Nagnu se malo napred, pa glasom u kome je bilo suzdržanog besa i malo manje suzdržane pretnje reče:
“Ja nisam kriv za to što je Branko digao ruku na sebe.”
“Branko nije digao ruku na sebe.”, odgovori ovaj nimalo impresioniran.
“Ubio se. Našli su ga obešenog u Ksaverskoj šumi.”
“Nije se ubio. Ubijen je, pa dovučen u šumu i obešen o drvo debljine dečje ruke.”
“Kako to znate?”
“Tako što sam ja bio jedan od onih koji ga je na to drvo obesio.”
Drug Davičo za trenutak zaneme. Desna ruka blago mu zadrhta, i on je povuče sa stola.
“Ko ste vi?”, upita pomalo napuklim glasom.
“Ja? Ja sam vaš prijatelj, druže Davičo.”
“Moj prijatelj?”
“Ne samo vaš… Bio sam i prijatelj Branka Miljkovića.”
Drug potpukovnik gurnu fasciklu prema njemu.
Ovaj je pogleda ali je ne dotaknu.
“Da vas pitam nešto.”, bio je uporan čovek iz Službe. “Jeste li ikad videli fotografije?
“Kakve fotografije?”
“Sa uviđaja.”
Drug Davičo osmotri fasciklu na stolu pred sobom.
Na njoj je bio samo rukom ispisan broj dosijea.
“Posle njegove smrti…”, nastavi potpukovnik. “Nikad niste skupili hrabrost da njegovu majku i oca pogledate u oči. Imate li sad hrabrosti da pogledate u mrtvog Branka?”
Drug Davičo je isprva oklevao, ta fascikla mrke boje bila je poput mrtvačkog kovčega čiji pokrov se ne usuđuje da podigne. Ispod njega, bila je sahranjena prošlost. Prošlost koje drug Oskar nije hteo da se seća. Ali radoznalost je bila jača. Čak i sada, toliko godina posle. On oprezno otvori fasciklu i dah mu zape u grudima kada vide pregršt fotografija mrtvog Branka Miljkovića.
Podiže jednu od njih i promrmlja:
“Deluje… Spokojno. Kao da spava.”
“Kao da spava… I kao da se nikad neće probuditi. Ko zna, možda je njegova težnja ka smrti bila njegov put. I mi smo mu samo pomogli da završi tu šetnju… Od preludijuma. Do nokturna.”
“Mi?”
“Da. Svi mi.”
“A ko smo to mi, druže pukovniče?”
Udbaš se nasmeja, blago, jedva vidljivim grčom tankih usana. Bilo je nečeg istovremeno tužnog i užasnog u tom osmehu, kao da mu ga je neko, poput ožiljka koji mu je krasio obraz, urezao na lice tupim bajonetom.
“Zar to nije očigledno, druže Davičo?”
Iza ramena čoveka sa ožiljkom, baš kao iza ramena lepojke od malopre, Niš je disao teško, poput čudovišta na umoru.
“Njegove ubice.”
Odlomak iz romana ZVEZDA NAD PRAZNINOM Prvobitno objavljeno u “Letopisu Matice Srpske”, kniga 507, sveska 6, jun 2021.
Rob halford, Lemi Kilmister/Photo: promo printscreen
Rob Halford je otkrio da je jedan od ljudi koji je dobio metak koji sadrži pepeo Lemija Kilmistera posle smrti frontmena grupe Motorhead 2015. godine
Pevač Judas Priest opisao je poklon kao “uvrnut”, ali i “čaroban” jer se prisetio da je stigao nakon njegovog učešća na komemoraciji.
– Sjajno smo se družili – rekao je on za SpeedFreaks u nedavnom intervjuu. – Muzičari iz celog sveta, upoznali smo se u Holivudu i razgovarali o Lemiju i njegovom sjajnom životu, i stvarima koje nam je ostavio. A onda, posle kratkog vremena, dobio sam nešto poštom iz Lemijeve kancelarije. Njegov menadžer i svi i dalje neumorno rade na tome da njegovo ime ostane uz nas. Znate i sami, to je metak u kome je nešto Lemijevog pepela.
– To je ludo! Zo je vrsta stvari koju bi Lemi voleo da uradi… da se o njoj misli, da budeš doveden u ovaj mali krug prijatelja gde zapravo poseduješ malo Lemijevog pepela, i nosiš ga oko vrata na privesku i on je blizak tvom srcu u pravom smislu reči u smislu njegovih posmrtnih ostataka – to je prosto zapanjujuće moćno. Koristiti takav predmet za nošenje njegovih ostataka je baš tako “Lemi”; to je provokativno, tera te da razmišljaš, tera te da pričaš. Ali što se tiče toga da je “prelep” deo Lemija fizički sa mnom trenutno u mojoj kući, to je prosto magično.
Iako spisak onih koji su dobili metak nikada nije objavljen, nekoliko drugih – uključujući pevačicu Doro Peš, tenisera Peta Keša i TV voditelja Rikija Rahtmana – potvrdilo je da su vlasnici.
U pismu dostavljenom uz Kešov metak između ostalog je pisalo:
– Svi znamo da je Lemi poznavao mnogo ljudi, ali je imao malo onih koje je smatrao prijateljima i još manje onih koje je smatrao porodicom… Lemi je dotakao sve naše živote na način za koji mislim da niko od nas nikada ne bi mogao da zaboravi, ali sa ovim pepelom čuvate ne samo uspomene koje imate, čuvate Lemija sa sobom zauvek. Bio je Lemi. Svirao je rokenrol. Ne zaboravite ga.
Mića Luković nastupa pod imenom Ice Cream Man & His One Man Band već punih šest godina. Za tih šest godina objavio je dva autorska albuma i nastupao na mnogim festivalima i klubovima kako u Srbiji tako i u regionu.
Jedini je na ovim prostorima koji se bavi tim načinom izvođenja – old skul one man band.
Ono novo što nam Sladoledžija donosi je u stvari nešto staro u novom ruhu, pesmu “Skinny Woman” autora R. L. Burnsidea i jednog od rodonačelnika hill country bluesa, pravca koji je veoma blizak Ice Cream Manu.
Ice Cream Man/ Photo: Wood RS
– Do sada na ovim prostorima nismo imali nijedno ovakvo izdanje, kao I solistu koji se idejno kreće u pravcu roots muzike akustičnog i električnog bluesa. Verujem da je sve ovo sasvim dovoljna preporuka da se suočite sa Ice Cream Manom, naravno ako muzički preferirate pomenute žanrovske varijante – ovako je u svojoj recenziji Ice Cream Mana opisao muzički urednik i kritičar Branimir Lokner.
Autorov poslednji album, pod nazivom “On The Shoot” objavljen je za Metropolis Music 2018. godine, a Sladoledžija trenutno priprema treće studijsko izdanje.
U Jazz Kantini Lisabon u utorak uveče održana je prva u seriji tribina headlinera koje će se baviti domaćom muzičkom industrijom. Sa temom “Imam pesmu, i šta sad”, na tribini su učestvovali Vladimir Graić – direktor PGP RTS, Rodoljub Stojanović – vlasnik Multimedia Music i član UO OFPS, prof. dr Sanja Stepanović – član UO organizacije Prava intepretatora, Nikola Čuturilo – muzičar i predsednik UO Sokoja, Nenad Kuzmić – muzički direktor radija Beograd 202, Maja Cvetković iz benda E-Play – takođe i predstavnik PI, Jadranka Janković-Nešić – muzički novinar i PR, Milena Branković – pevačica benda The Trigger, a tribinu je vodila Ljiljana Zdravković – muzički PR, voditelj podcasta “Backstage Pass” i pevačica benda The Bite.
Imam pesmu… I šta sad?, tribina/ Photo: AleX
Imam pesmu… I šta sad?, tribina/ Photo: AleX
Imam pesmu… I šta sad?, tribina/ Photo: AleX
Imam pesmu… I šta sad?, tribina/ Photo: AleX
Glavna tema tribine bila je kako da mladi umetnik snimi prvu pesmu, gde i pod kojim uslovima, na koji način da je ponudi izdavaču, koja su njegova autorska i izvođačka prava, kako da radi na svojoj promociji, kolika su pomoć u tome društvene mreže…
Tokom razgovora pokrenute su i brojne druge teme vezane za muzičku industriju u Srbiji, kao što su uticaj YouTube-a i sličnih platformi na prava izvođača i autora, zaštita domaće muzike u medijima i uloga festivala, kao što je Mobil Music Fest na animiranje mladih bendova da počnu da se bave autorskom muzikom.
U ovom snimku možete da pogledate kompletan tok tribine koja je, realno, mogla da traje još satima, ali najvažije je da je prvi korak učinjen. Zakotrljali smo jednu veoma obimnu i neizmerno važnu priču za sve koji se bave muzikom, pa ćemo videti kuda će nas to odvesti.
U svakom slučaju, nastavićemo sa sličnim tribinama, fokusiranim na po jednu oblast muzičke industrije, koje će, verujemo, pomoći per svega mladim muzičarima da saznaju sve što ih zanima u vezi muzičke industrije.
Držite nam palčeve.
Tribina Imam pesmu… I šta sad? Učesnici: Vladimir Graic Rodoljub Stojanovic Jadranka Jankovic Nesic Milena Brankovic Maja Eplay Cvetkovic Nenad Kuzmić Nikola Cuturilo Sanja Stepanović Ljiljana Zdravkovic
Posted by Headliner.rs on Tuesday, November 23, 2021
Ovogodišnji Panonia Dry Sea festival biće održan u petak, 3. decembra u Fabrici Studentskog kulturnog centra Novi Sad.
Ideja vodilja i cilj festivala je popularizacija i promocija stoner rock i sludge rock zvuka, a ove godine nastupiće bendovi: Direct Drive, Hill, Madvro i Remedy.
Direct Drive/ Photo: Promo (Panonia Dry Sea festival)
Direct Drive je bend osnovan 2011. godine čiji članovi su “rasejani” po banatskim selima. Od osnivanja je imao cilj da na scenu vrati zvuk grandža i alternativnog metala.
Februara 2020. godine objavili su prvi singl “Ništa drugačija”, a uskoro stiže i album prvenac pod nazivom “Ruka za spas”.
Direct Drive su: Aleksandar Nenin (gitara), Julijan Vojin (bubnjevi), Srđan Lakičin (bas) i Nikola Nenin (vokal i gitara).
Hill/Photo; Promo (PSF)
Beogradski bend Hill je dobro poznato ime na domaćoj sceni – unikatni dvojac koji svoj zvuk temelji na sludge doom nasleđu kao i snažnim uticajima psihodeličnog stoner zvuka.
Upečatljivi i hipnotišući nastupi ovog benda nikoga nisu ostavili ravnodušnim.
Madvro/ Photo: Promo (Panonia Dry Sea festival)
Madvro je oformljen 2014. godine i prvu postavu čine ex Iskon i Dark Dream članovi, braća Milan (bubnjevi) i Ivan Janjić (gitara i glas), kojima su se pridružili Dragan Nikolić (bas) i Nebojša Đorđević (gitara).
U ovoj postavi snimili su dva demo snimka i počeli snimanje prvog albuma “Invocation of High Wizard” inspirisani starom školom doom metala, sa primetnim uplivima stoner/doom zvuka, pokušavajući da ostave lični pečat.
U ovoj postavi, održali su veliki broj svirki po gradovima širom Srbije, ali po završetku snimanja albuma, bend prvo napušta Dragan, a zatim i Nebojša. Na mesto basiste dolazi Vladimir Stojanović i u ovom sastavu počinju da se razvijaju u malo drugačijem pravcu.
Rezultat svega toga je singl “We Worship”, na kojem im se pridružila i Milica Janjić (Iskon, Dark Dream), kao stalna članica, a koji je ujedno i najava novog albuma.
Remedy/Photo: Promo
Remedy je all-star trio, nastao 2017. godine, u kojem se, pored Kojota (vokal, gitara), nalaze i bubnjar Igor Škoro (Dead Ideas, Yobo, Sunshine, Bandx) i basista Ivan Petrović (Sharks, Snakes & Planes).
Album prvenac “Ethiopian Mountains” objavljen je 2019. godine i predstavlja mešavinu rocka, stoner i post hardcore zvuka, a do sada je sa istog objavljeno šest singlova.
Prvi koncert na Panonia Dry Sea festivalu počinje u 19:00 časova, a ceo događaj se završava u 22:00. Cena ulaznice iznosi 500 dinara i moći će da se kupi na dan koncerta, na biletarnici Fabrike (Bulevar despota Stefana 5).
Festival će se održati u skladu sa aktuelnim epidemiološkim merama Vlade Republike Srbije.
