Prvi Rok kamp za devojčice u ovom delu Evrope biće održan od 21. do 27. avgusta u dečjem odmaralištu Šuplja stena na Avali.
Devojčice uzrasta od 10 do 14 godina će učiti osnove sviranja električne gitare, bas gitare, klavijatura ili bubnjeva. Vođene mentorskim timom koji sačinjava osam aktivnih rok muzičarki, 32 devojčice će pored upoznavanja sa instrumentima i osnovama sviranja, učiti o komponovanju muzike, pisanju tekstova, i spremati se za svoj prvi nastup, završni koncert.
Na Rok kampu za devojčice radionice instrumenata vodiće mlade muzičarke i kantautorke sa domaće scene, koje su se priključile projektu sa velikom željom i entuzijazmom da podstaknu novu generaciju rokerki.
Za bubnjeve su zadužene Selena Simić (Nemesis, Raskid13 i Goatmare and the Hellspades) i Tamara Tasić (Balkanska lavina), koje su tokom 2015. vodile radionice bubnjeva za devojčice u nekoliko gradova.
Odsek za gitaru predvode Tijana Milivojević (Nemesis) i kantautorka Nađa Vračarić, a radionicama bas gitare baviće se Anja Tvrtković (Nemesis, NoYz?) sa Jelenom Mihić (Random). Marija Nikolić (bend Sane Garić / Xanax) i Isidora Dimić (Goatmare and the Hellspades) naći će se za klavijaturama.
Selena (bubnjevi), Tijana (gitara) i Anja (bas gitara) su deo jedinog ženskog melodic death metal benda u Srbiji – Nemesis, koji je imao vrlo zapažen nastup pred nekoliko hiljada ljudi na finalnoj večeri nedavno završenog Demofesta u Banjaluci.
[infobox title=’Rok kamp kao afirmacija ženskog stvaralaštva’]
Rok kamp za devojčice
Rok kamp za devojčice deo višegodišnjeg programa za afirmaciju ženskog stvaralaštva Femix. Rok kamp za devojčice se održava zahvaljujući podršci SkyMusic produkcije, Trag fondacije, programa Superste ERSTE banke, Ministarstva omladine i sporta kroz program Mladi su zakon. Partneri projekta su GO Vračar, Triglav osiguranje, Proto, Disciplina, Ekipa Clothing, kolači Anđeli, Fruvita, Universal Srbija i Rekonstrukcija Ženski fond.[/infobox]
Basistkinja Jelena Mihić na Rok kamp za devojčice dolazi iz benda Random, koji je odneo pobedu na ovogodišnjoj Kuršumlijskoj gitarijadi. Tamara Tasić, bubnjarka, nastupa sa Balkanskom lavinom Dragoljuba Đuričića širom regiona, a Mariju Nikolić možete čuti za klavijaturama u bendu Sane Garić, koji ima aktuelni album “Svet za na” i vrlo aktivno nastupa u Srbiji i regionu. Nađa Vračarić, koja nastupa pod imenom Nadja, prošle godine objavila je debitantski EP “Venus in Gemini”, a uživo možete da je čujete na predstojećem Festivalu uličnih svirača.
Rok kamp za devojčice
Rok kamp za devojčice imaće svoju veliku završnicu 27. avgusta od 12.30h – koncert na otvorenoj bini Šuplje stene, kada će učesnice nastupiti pred publikom, u bendovima koje su tokom kampa oformile.
Da sačuvate svoje mesto u organizovanom prevozu od centra Beograda do Avale, javite se organizatorkama na femixinfo@gmail.com, SMS-om na broj telefona 060/333-8160, ili porukom na Facebooku ili Instagramu. Ulaz je besplatan, dozvoljen kućnim ljubimcima, a deca su više nego dobrodošla na koncert svojih vršnjakinja.
Sem Šepard i Peti Smit imali su jednogodišnju aferu 1970/71, dok je glumac još bio u braku sa O-Lan Džouns. Iako je ta vanbračna veza trajala kratko, ostali su bliski prijatelji sve do Semove smrti pre nekoliko dana. Peti je, tim povodom, napisala dirljivo oproštajno pismo u NewYorkeru.
“Pozvao bi me usred noći odnekud s puta, iz nekog napuštenog grada u Teksasu, sa benzinske pumpe kod Pitsburga ili iz Santa Fea gde se parkirao u pustinji, da čuje kojote kako zavijaju. Ali najčešće bi me zvao iz svog doma u Kentakiju, tokom hladnih, mirnih večeri, kada ste mogli da čujete zvezde kako dišu.
Peti Smit, Sem Šepard/Photo: pinterest.com
Bio bi to kasni poziv kao grom iz vedra neba, iznenadan poput platna Iva Klajna; neba u kojem možete da se izgubite, čije vas plavetnilo može odvesti bilo kuda. Rado bih se razbudila, smutila nes kafu i pričali bismo o svemu. O tirkiznom moru Kalifornijskog zaliva, belim nadgrobnim krstovima u flandrijskim poljima, o našoj deci ili o istoriji Kentakijskog derbija. Ali, najviše smo pričali o piscima i knjigama. Latino-američkim piscima. Rudiju Vurliceru. Nabokovu. Brunu Šulcu.
“Gogolj je bio Ukrajinac”, rekao mi je jednom, naizgled niotkuda. Ali ne bilo kakvog niotkuda već parčenceta višestrukog niotkuda koje bi, kada bi se pogledalo pod određenim uglom na svetlu, postajalo odnekud. Ja bih preuzela nit i improvizovali bismo tako do svitanja, kao dva izanđala tenor-saksofona koja razmenjuju rifove.
Slao mi je poruku iz planina Bolivije, gdje je Mateo Hil snimao “Blackthorn”. Vazduh je bio razređen tamo u Andima, ali on je to dobro podnosio, bio je izdržljiviji i brži na konju od mlađih kolega, jašući pet različitih grla. Rekao je da će mi doneti pončo, crni sa prugama boje rđe. U tim planinama, kraj logorske vatre, pevao je stare pesme koje su pisali slomljeni zaljubljeni muškarci. Umotan u ćebad, spavao je pod zvezdama, lutao po Magelanovim oblacima.
Sem je voleo da bude stalno u pokretu. Stavio bi štap za pecanje ili staru akustičnu gitaru na zadnje sedište svog kamioneta, možda poveo psa, ali sasvim sigurno svesku, olovku i gomilu knjiga. Voleo je da se samo tako spakuje i krene ka zapadu. Voleo je da dobije ulogu koja bi ga odvela negde gde zaista nije želeo da bude, ali gde bi, na kraju, završio uvučen u čudnovatost te lokacije; bio je to materijal za njegova buduća dela.
Zime 2012. sreli smo se u Dablinu, gde je dobio počasni doktorat na Koledžu Triniti. Često mu je bilo neprijatno kada bi primao priznanja, ali ovo je rado prihvatio, jer mu je došlo od institucije u kojoj je studirao i čijim hodnicima je hodao Samjuel Beket. Obožavao je Beketa i imao je nekoliko listova sa njegovim rukopisom, uramljenih i okačenih u kuhinji, uz slike svoje dece.
Toga dana smo videli pisaću mašinu Džona Milingtona Singa i naočare Džejmsa Džojsa, a uveče smo se pridužili muzičarima u Semovom omiljenom lokalnom pabu, “Cobblestone”, sa druge strane reke. Dok smo veselo teturali preko mosta, recitovao je napamet Beketove rečenice.
Peti Smit, Sem Šepard/Photo: pinterest.com
Obećao mi je da će mi jednog dana pokazati predele našeg jugozapada jer, iako sam dosta putovala, nisam videla mnogo od svoje rođene zemlje. Sem je bio daleko srećniji u tom pogledu.
Vremenom je prestao da naprasno odlazi na put. Otada sam ga posećivala kod njegove kuće, čitali smo i pričali, ali najviše stvarali. Radeći na svom najnovijem rukopisu, hrabro je prikupljao rezevoare mentalne čvrstine i suočavao se sa svakim izazovom koji bi mu sudbina dodelila. Njegova ruka, s tetovažom mladog meseca između palca i kažiprsta, bila je oslonjena na sto. Ta tetovaža je suvenir naših mladalačkih dana; moj je munja na levom kolenu.
Dok je prelazio preko odeljka u kojem je opisivao zapadni deo Amerike, odjednom je podigao glavu i rekao, “Žao mi je što ne mogu da te odvedem tamo”. Nasmejala sam se, jer je to nekako već učinio. Bez reči, zatvorenih očiju, lutali smo preko američke pustinje koja je razvila tepih raznih boja – kao šafran žutu prašinu, potom riđu, čak i boju zelenog stakla, zlatno zelenu i onda, odjenom, skoro neprirodno plavu. Plavi pesak, rekoh, ispunjen vodom. Plavo sve, reče on, a pesme koje smo pevali imale su svoje boje.
Imali smo svoju rutinu: Buđenje. Spremanje za novi dan. Kafa, koji zalogaj, spremni za posao. Pisanje. Potom pauza, napolju, sedjenje na verandi na drvenim stolicama i gledanje u prirodu.
Tada nismo morali da pričamo. To je pravo prijateljstvo. Nikada nam nije bilo neprijatno u tišini koja je, kad je dobrodošla, samo produžetak razgovora. Toliko dugo smo se poznavali. Naš odnos nije mogao biti definisan sa nekoliko opisa bezbrižne mladosti. Bili smo prijatelji; u dobrom ili lošem raspoloženju, bili smo svoji. Protok vremena samo je ojačao tu vezu. Izazovi su se nizali ali mi smo gurali dalje i on je završio rad na rukopisu. Stajao je na stolu. Ništa nije ostalo nedorečeno. Kada sam odlazila, čitao je Prusta.
Dani su bili dugi i spori. Bilo je to veče ispunjeno svetlošću svitaca, zvukovima cvrčaka i horom žaba. Sem je otišao u krevet i zaspao mirnim snom. Snom koji je doveo do trenutka bez svedoka, dok je bio okružen onima koji ga vole i udisao isti vazduh sa njima. Kiša je padala kada je udahnuo poslednji put, tiho, baš kao što bi voleo. Sem je bio povučena osoba. Znam ponešto o takvima. Morate da im dozvolite da diktiraju kako stvari idu, sve do samog kraja. Kiša je padala i skrivala suze. Njegova deca, Džesi, Voker i Hana, oprostila su se sa ocem. Sestre Roksen i Sendi oprostile su se od brata.
Ja sam bila daleko, stajala sam na kiši ispred usnulog lava u Lucernu, kolosalnog, plemenitog mirnog lava urezanog u jednu liticu. Kiša je padala i skrivala suze. Znala sam da ću videti Sema ponovo negde u pejzažu nekog sna, ali tog trenutka sam zamišljala da sam u Kentakiju, među poljima i potokom koji se širi u rečicu. Zamišljala sam Semove knjige na policama, čizme uz zid, ispod prozora, odakle bi gledao konje dok pasu iza drvene ograde. Zamišljala sam kako sedim za kuhinjskim stolom, posežući za onom istetoviranom šakom.
Jednom davno Sem mi je poslao jedno dugačko pismo. Pisao mi je o snu za koji se nadao da se nikada neće završiti. “On sanja o konjima”, rekoh lavu. “Sredi mu to, hoćeš li? Neka ga čeka jedan veliki riđan, pravi šampion. Neće mu trebati sedlo, ništa mu neće trebati”. Uputila sam se ka francuskoj granici, na tamnom nebu sijao je mlad mesec. Rekla sam zbogom mom drugaru i dozivala ga usred noći.
Kada je Dejvid Lilnč započeo snimanje nove sezone serije “Twin Peaks”, šuškalo se da bi u njoj mogao da se pojavi i Dejvid Bouvi.
Legendarni muzičar ipak nije doživeo da stane pred kamere, ali Linč je uspeo da jednu čitavu epizodu posveti svom prijatelju.
Četrnaesta epizoda podsetila je ko je izvesni agent FBI, Filip Džefris, koji se svako malo provlači kroz razgovor protagonista.
Bouvi je glumio je Džefrisa u filmu “Twin Peaks: Fire Walk With Me” iz 1992., a neobjavljene snimke iz tog vremena Linč je iskoristio kako bi u priču vratio labilnog agenta, a time i samog Bouvija.
Pet verzija “Suncokreta” Vinsenta van Goga juče su prvi put predstavljeno zajedno publici širom sveta, na “virtuelnoj izložbi” preko Facebooka.
Van Gog je uradio seriju “Suncokreti” na jugu Francuske 1888. i 1889. Pet verzija rada nalazi se u pet muzeja na tri kontinenta.
Vinsent Van Gog
Predstavljanje preko Fejsbuk lajv je počelo u londonskoj Nacionalnoj galeriji u 17.50 po srednjoevropskom vremenu. Posle toga usledili su amsterdamski Van Gogov muzej, minhenski Neue Pinakothek, filadelfijski Muzej umetnosti i Seiji Togo Memorial Museum of Art u Tokiju.
Kuratori iz svakog muzeja govorili su šta je jedinstveno u verziji slike iz tog muzeja.
Prošle nedelje ti muzeji su pokrenuli projekat virtuelne realnosti koji gledaocima prikazuje svih pet “Sunocokreta” u jednoj prostoriji.
Srpska world music zvezda Bilja Krstić i njen orkestar Bistrik objavili su spot za numeru “Ioane, Ionae”.
Iščekujući spot za ovu pesmu, fanovi na društvenim mrežama zapitali su se – šta zapravo znači “Ioane, Ioane” (čita se i peva – Jonje, Jonje), i kome je pesma posvećena.
– Reč je, zapravo, o jednoj ljubavnoj priči poput onih koje smo slušali od naših baka i deka o vremenima u kojima su naši preci živeli – kaže Bilja i objašnjava:
Bilja Krstić/ Photo: Miloš Šarović
– U spotu, Jonje je viđeniji momak koji voli siromašnu devojku, ali njihova ljubav osuđena je na neuspeh jer se Jonje, ipak, odlučuje za devojku iz bogate kuće.
Kako se tada živelo i šta je bilo u srcima ovih mladih ljudi, oseća se i čuje kroz tekst i muziku pesme kojom Bilja Krstić i Bistrik nastavljaju promociju svog novog albuma “Svod”.
Pesma “Ioane, Ioane ” (Jonje , Jonje) već je veliku pažnju izazvala i na svetskim play listama Word music scene, s obzirom na to da je engleski izdavač Arc Music album objavio i za svetsko tržište, dok je domaći izdavač Hi-Fi Centar.
Za samo nekoliko dana na You Tubeu spot je zabeležio veliki broj pregleda, zahvaljujući i originalnoj ekranizaciji, čiji je autor Aleksandar Šekularac.
Kadrovi za spot snimani su u Rogljevu, selu kod Negotina, koje datira iz druge polovine 19 veka i vrlo je autentično zbog građevina iz ovog perioda.
Četiri dana sa velikom pažnjom i entuzijazmom snimana je ova ljubavna muzička priča, a svakom detalju posveća je velika pažnja. Kostimi za spot šiveni su po uzoru na originalne nošnje kakve je narod tog kraja nekada nosio. Izradila ih je Mona Mišić, takođe iz Negotina, a i nakit je usklađen sa vremenom o kom peva Bilja u pesmi “Ioane , Ioane”(Jonje , Jonje).
Jedna od najboljih stvari u vezi sa YouTube platformom su sjajne obrade poznatih pesama koje objavljuju korisnici iz svih krajeva svijeta. Od Majli Sajrus u metal fazonu do Metalike odsvirane na bendžu.
Photo: Facebook @eminem
Ipak, malo koja obrada je toliko impresivna i toliko hvaljena kao ona koju je postavio korisnik pod imenom Ryan692. Tačnije, nije u pitanju obrada u standardnom smislu reči, nego kompilacija Eminemovih pesama – odsviranih na klaviru.
U nešto manje od 17 minuta, Rajan nas vodi kroz celu Maršalovu (Marshall Mathers) karijeru, svirajući njegove najpoznatije stvari u potpuno drugačijem, ali neverovatno moćnom aranžmanu koji savršeno dočarava atmosferu svake pesme, dajući im neku novu, sasvim drugačiju dimenziju i snagu.
Video koji je postavljen pre skoro dve godine pogledalo je 1,3 miliona korisnika, a broj onih kojima se nije dopao je tek oko 1%, što je za ovu web platformu, poznatu po žustrim debatama i čestim izlivima raznih vrsta nezadovoljstva, vrlo retko.
Tom Kruz (55) poznat je kao jedan od malobrojnih glumaca koji sve svoje scene žele da snimaju sami, bez pomoći kaskadera. Ali, zbog toga ni povrede nisu retkost.
To mu se dogodilo i na snimanju “Nemoguće misije 6” u Londonu. Dok je skakao s jedne zgrade na drugu, nije uspeo dovoljno daleko da skoči nego se samo uhvatio rukama i udario telom u zid. Kako je to izgledalo pogledajte u videu.
Kruz je posle toga teško ustao, a kad je pokušao da hoda videlo se da gadno šepa na desnu nogu. Zasad nije jasno je li je samo uganuo nogu ili je ozbiljnije povređen.
Poslednje veče Lake Festa pred više od 6.000 ljudi, pokazalo je da ovaj festival ne samo da ima sjajnu budućnost, već i više nego respektabilnu sadašnjost.
Već od 19 časova podgorički bend Freedom krenuo je u misiju oslobađanja od svih stega svih koji su bili istrajni da isprate sve bendove na Lake Festu. Nakon njih alternativni sastav iz Zagreba Porto Morto nastavio je da pravi odličnu atmosferu promovišući mlade snage pokraj Krupca.
Pozivom ljudi da ostave socijalne mreže i telefone počeo je nastup sastava Pero Defformero koji je svojom fuzijom metala i turbo folka kroz numere “Gotičarka”, “Hipster”, “Metal sviraću” pokrenuo sjajnu energiju.
A već za početak nastupa benda Mortal Kombat ispred bine se skupio pozamašan broj fanova koji su jedva čekali da Beograđani krenu sa svirkom. Narednih sat vremena bilo je izuzetno zanimljivo gledati odličnu komunikaciju benda i publike koja je istinski uživala uz numere “Teški metal”, “Ljubavna”, “Devedesete”, “Da si više mrtva”…
Posle više od sedam godina Neverne Bebe su se ponovo popele na binu u Nikšiću i od prvih taktova više od 6.000 prisutnih je uglas pevalo sve velike hitove ovog sjajnog benda. “Praštam”, “Veliki je Bog”, “Južno od sreće”, “Kuća za spas”, “Pogledaj u nebo”… pa potom “Zajdi, zajdi” i Smakove “Daire” kao šlag na muzičkoj torti koju su Neverne Bebe servirale specijalno za Lake Fest.
Na zahtev publike, na binu pokraj Krupca ponovo je stigao DJ Kiril Djaikovski, ovog puta sa MC Rachel West. Odlična žurka koja je čini se prekratko trajala. Svi prisutni su plesali uz odlične “Jungle Shadow”, “Lion’s Den”, “Balaj Alive” i nisu ni slutili šta ih tek čeka.
Horskim pevanjem publike uz stihove numere “Život je san” dočekani su Samostalni Referenti koji su zajedno sa njima napravili možda i najspektakularnije zatvaranje festivala do sada. Nastup od sat vremena bio je produžen za više od pola sata, a atmosfera nije splasla ni jednog momenta, sve do onog momenta kada su bend i publika zajedno odlučili da stave tačku na ovogodišnje izdanje Lake Festa.
I to je bilo to za ovaj put. A sledeći, još bolje i žešće.
Norveški metal bend objavio je spot sa stihovima pesme “Deep Callath Upon Deep”.
Reč je o pesmi s devetog studijskog albuma norveških black metalaca Satyricon koji izlazi 22. septembra ove godine za Napalm Records. Nije bilo lako odabrati pesmu koja predstavlja album jer su sve prilično različite.
– Smatram ih grupom individualaca sa snažnim i jedinstvenim ličnostima koje zajedno čine album “Deep Calleth Upon Deep” – izjavio je pevač Sigurd “Satir” Vongrejven.
Album je snimljen u Oslu i Vankuveru početkom ove godine.
Video recepti su uneli pravu revoluciju u svet hrane, a zahvaljujući tim bezobrazno dobrim jelima koja izgledaju fenomenalno i deluju kao da se prave najlakše na svetu, mnogi su se latili tiganja i varjače
A zamislite kako bi tek izgledali kad bi ih režirali najbolji reditelji današnjice.
Ove kratke filmove snimio je gastronomski umetnik i režiser Dejvid Ma. On je, naime, objavio seriju kratkih videa sa food tutorijalima koji su režirani u maniru najvećih filmskih figura kao što su Kventin Tarantino, Ves Anderson, Alfonso Kuaron…
Kako bi izgledalo kad bi Tarantino pravio špagete sa ćuftama kao svoje filmove? Možeš da pretpostavite, ali ne možetete ni da zamislite koliko ćete uživati gledajući ovu ideju na delu.
E to se zove prebacivanje umetnosti hrane na viši nivo.
