Novi roman Igora Marojevića “Ostaci sveta” pri vrhu je Deretine top liste najčitanijih naslova a kritika, za kratko vreme od izlaska romana, ima samo reči hvale.

Dr Igor Perišić smatra ovo delo, zbog specifične i originalne obrade krupnih tema kojima se bavi, jednim od najboljih romana srpske književnosti dvadeset prvog veka a kritičar Danasa Ivan Đurđević piše: “Dočekala je i ova literatura da joj njen sin, požrtvovani poklonik zadubljenog traganja u ponore istorije, ispiše dušu”, te da su “Ostaci sveta” s obzirom na teme stradanja kojih se dotiču, očekivani sa zebnjom a dočekani sa usklikom.

Sa uspešnim piscem, rokerom u duši i autentično neporočnim boemom odučili smo da popričamo i pokušamo da otkrijemo kakvi su to “Ostaci sveta” u kojima (ili u kojem) živimo.

Igore, “Ostaci sveta” su – posle “Žege”, “Šnita” i “Majčine ruke” – četvrti roman iz tvog ciklusa “Etnofikcija”. U svom novom romanu pišeš, između ostalog, o Jasenovcu i Španskom građanskom ratu. Šta za tebe znače Jasenovac i Španski građanski rat?
– Sa počecima višestranačja, 1990, od svih do tada potiskivanih tema koje su naglo zapljusnule javni govor, Jasenovac me je najviše fascinirao, jer je ukazao na krajnje mogućnosti ispoljavanja ljudskog zla i ljudskog trpljenja. Tada sam u Narodnoj biblioteci Srbije, gde sam učio jer sam bio podstanar, uz knjige za ispite na fakultetu naručivao i one o Jasenovcu i NDH i zapisivao ponešto iz njih, još ne znajući niti da ću pisati o tome, niti da ću ikada postati neko ko piše. Španski građanski rat mi se kao druga opsesivna tema te vrste otvorila kad sam se bio preselio u Barselonu 2001. godine. Možda nije čudno što se zato i Španski građanski rat i Jasenovac najneposrednije očituju kroz jednu te istu, glavnu junakinju romana “Ostaci sveta”, Nadu Marković. Glavni pak junak, Martin Inić, lik je iz savremenosti te je otuda neposredno prisustvovao NATO bombardovanju, a posredno Srebrenici. Od stradanja je prikazan i Blajburg, spontanim dopisivanjem Jasenovca, kroz sistem pripovedanja u kojem gde jedan kazivač stane s naracijom, drugi je nastavlja, i tako bezmalo kroz ceo vek stradanja, koje nije jedina tema romana.

U toj predaji pripovedne štafete, priliku za ispovest dobijaju i levi, i desni, i neutralni; i žrtve, i dželati. Da li je to zato da bi roman bio što objektivniji?
– S jedne strane je tako da delo ne bi postalo preideologizovano. S druge, nije baš moguće fikcionalnom štivu da bude sasvim objektivno, mada lično volim da o svakom pitanju čujem obe strane, pa čak i ako je posredi krvavo zbivanje. Pri čemu, naravno, sama prilika da i dželat bude saslušan, pa čak i pronicanje u njegove porive, ne znače i njihovo opravdavanje. Mislim, čak, da što se plastičnije i svakidašnjije dželat prikaže, izvan stereotipa, čitaocu može da se bolje razjasni zašto mu je on odbojan.

Da li je takav pristup nosio opasnost da ujednačeno prikažeš tragedije različitih razmera?
– Verovatno, ali nije slučajno što je Jasenovcu, iz raznih tačaka gledišta, u romanu posvećeno oko sto trideset stranica, Španskom građanskom ratu tridesetak, Srebrenici možda dvadeset pet, tu negde je i NATO bombardovanje, Blajburga je manje… Ako sam od Jasenovca i Španskog građanskog rata krenuo, do ostalog sam došao utrobnim pisanjem, a na obim prikazivanja nekih zločina u romanu uticale su njihove stvarne razmere, ali i vremenska aktuelnost.

Urednik tvog romana u Dereti, Zoran Bognar, insistira na savremenim protagonistkinjama koje svojim erosom uspostavljaju balans i „prelaz između tame i svetlosti, nudeći nadu u spasenje nevinog, ili bar drukčiji pogled na ono što je preostalo u Ostacima sveta”?
– To je po njemu pre svega Ivanka Novčić, nesuđena partnerka Martina Inića, suđena Bosketu Čipelju, njegovom psihijatru i sinu glavne junakinje. To je po meni više od Ivanke Alisija Gomes Gomes, s kojom se glavni junak zbližava kad deo ekipe iz savremenog toka romana pobegne od NATO-bombi u Madrid. Bognar je u pravu da nije baš sve mračno u “Ostacima sveta”.

Da li se onda naslov romana može čitati dvojako?
– Lično nemam sumnje u to, ali svaki čitalac će odlučiti za sebe. Što se tiče mog čitanja, dvojaka je i priroda knjige: ako je ratovima u dvadesetom veku svet oglodan, nešto je ipak i ostalo… Ne samo eros, nego i humor i dostojanstvo, za koje verujem da krasi one moje pripovedač(ic)e koji su tokom prethodnog stoleća krupno propatili. Imao sam tu čast da do sada upoznam nekoliko ljudi koji su u stanju da predaju svoju tešku ispovest bez patetike, sa autoironijskim tonom i okom za groteskan detalj. I da, svakako: i mogućnost da osoba uprkos brojnim traumama nastavi život što normalnije spada u ostatke sveta u njihovom pozitivnom viđenju.

HL