O scenariju na filmu “Toma”, seriji “Kosti”, novim pesmama, svirkama, ali i o tome kako vidi sadašnjost, a kako budućnost srpskog naroda, pričao je Nikola Pejaković Kolja, glumac, reditelj, scenarista i muzičar, sa novinarom Balkan info Aleksandrom Pavkovićem.

Kako je kazao, radeći na scenariju za film o legendi narodne muzike, čuo je o njemu mnoge priče koje nije mogao, niti želeo da unese u scenario.

– Ima o Tomi Zdravkoviću mnogo anegdota. On je baš bio sin te Jugoslavije, prema kojoj ja nemam emotivan odnos. Bjela ima drugačiji pogled, te je moju priču delom usmerio ka tom pravcu, tj. Tomina smrt je metafora za propast te zemlje, kojoj je ideološki bio blizak. A on je bio normalan čovek – pijanac, kockar, umetnik, normalan čovek koji pravi gluposti kada se napije.

– Stvarajući tu priču, s nekim ljudima sam govorio, sa drugima nisam želeo. No, te anegdote su sve, koliko znam, polu-istine. Kada bih ugasio snimanje, ispričali bi mi nešto o onome što je Toma radio, a što bi bilo preteško za javnost, tj. što bi promenilo tu idealizovanu sliku koja je o njemu nastala.

– Ipak smatram, da je problem Srba taj što imaju mnogo značajnijih ljudi o kojima treba praviti filmove. Ne umanjujem time Tomin značaj. Jedna novinarka mi je rekla da kada bi radili anketu, sve bi ime Toma asociralo na Zdravkovića. Rekao sam joj da bih više voleo da na prvom mestu bude apostol Toma – kazao je Nikola Pejaković.

Ne treba da se vratimo kafanama, nego njivama

Neizbežan u filmu “Toma” biće kult kafane koji je danas, smatraju mnogi, nestao.

– Zakačio sam vreme kafana. Bilo je u tome neke romantike, ali ne vidim da za time treba žaliti, niti gledati kao na vreme koje treba da se vrati. Postoji mnogo pametnijih mesta na koja treba da se vratimo. A to su njive – kaže Pejaković.

Razgovor je vođen u prostorijama produkcijske kuće “Bosonoga”, čije dve serije – “Kosti” i “Hotel Balkan” – javnost u Srbiji i Republici Srpskoj nestrpljivo čeka.

– Trejler za seriju “Kosti” nedavno je objavljen. Drugi deo trilogije o Banjaluci bi trebalo da bude prikazan u novembru i decembru. Mislim da je napravljen zaista dobar posao i da su “Kosti” nešto na šta mi u Banjaluci i Republici Srpskog treba da budemo ponosni – kazao je Kolja.

Nadam se da će mlada generacija zaslužiti da im se Kosovo vrati

Osim rada na stvaranju serija, on se i dalje bavi muzikom. Njegov album “Četiri prsta” izašao je 2018. godine. Na peti album, kaže, da ćemo sačekati. A što se tiče njegovog dugogodišnjeg sna da postane slikar, smatra da je za to kasno. Ipak, ima druge planove.

– Ako Bog da, da ja od podruma koji imam na Kosmaju, napravim stančić za svoju porodicu i sebe, ja ću pokušati da budem ono što su bili moj đed i prađed, a to je poljoprivrednik. To bih voleo da budem. Učiću da sadim, da od toga živim. Mislim da ovo snage koliko ima daću za ovu našu “Bosonogu” produkciju. Napraviću još malo muzike i to je to.

– Neki mi predlažu da napišem knjigu, te memoare, ali meni se ne piše, ne bih da se sećam tog vremena. Više me interesuje budućnost moje dece, ta šuma, eventualna bašta. Nek slika ko zna, a ja ne znam. Verujem u mladu generaciju, ljude što dolaze. Nadam se da će se njima Kosovo vratiti u njihove ruke. Mi to nismo zaslužili.

– Verujem da će se njima desiti mnoge dobre stvari, ali možda će na njih pasti i ono najteže, vreme kada neće moći da se normalno ispovedaju veru. To ne znači da će budućnost mlade generacije biti svetla, ali oni će u svom kaljenju zaslužiti da im se vrati najsvetije. A mi koji smo već jednom nogom u grobu, mi ćemo još malo da sviruckamo. “Bosonoga” radi jednu važnu stvar za ove prostore, kvalitet tih serija je na ponos ovom gradu i tu je za mlade ljude koji će ovde moći da rade.

– Serija “Hotel Balkan” koju smo završili uradila je potpuno mlada ekipa. Neki su zaista prvi put radili na filmu. To je najvažnije. Ljudi zaboravljaju opšte dobro kao vrhovno dobro. Vrlo je važno da ljudi imaju na umu da posao koji rade jednim delom mora da bude “društveno-koristan”, da se njime vrati dug zajednici.

Srpski čovek bez Boga je đubre

A ljudi, smatra, uvek traže previše. Posebno se osvrnuo na problem iseljavanja mladih ljudi, koji odlaze iz zemlje, tražeći razne stvari, pa i svoj mir.

– Kao da se mir nalazi negde. On je u tebi, ili ga imaš, ili ga nemaš. Ili ćeš se sa sobom pomiriti, ili nećeš. Meni je, priznajem, najveći problem kada mi je nemir u kući. Kada je mir u kući, onda sam i ja miran. Ljudima je sve dato, a oni bi nešto… S takvim stavom, nemamo nikakve šanse.

– Dok su sela po Srbiji prazna, dok su njive zarasle, a praunuci onih koji su ginuli na Ceru hoće u Švedsku, mi nemamo šanse. Ti izdaješ svoga đeda. Ne mogu više da slušam to. Nisam uvek bio tako dobar. Treba mi snage da se borim sa sobom i sebe držim na zemlji. Ovakve stvari me uzbude. Razumem ih, ali ne mogu da prihvatim da ti ljudi se zovu Srbi. Mislim da o sebi ne misle da su Srbi. Nego mi žao što su njihovi đedovi i prađedovi ginuli, da bi se oni naslonili na tu komunističku ideologiju, i oni, i deca koju odgajaju.

Putovanje, odlazak, kofer, put

Kako kaže, ne smatra da su današnje generacije više okrenute Zapadu.

– Svi smo mi odrasli na istoj kulturnoj matrici. Nisam odrastao uz gusle. Mi smo samo svako na svoj način prihvatili nepradvu, zločin i s demonima pijemo kafu. Da li je to Istok, Zapad, nebitno. Kao što kaže Dostojevski, “ruski čovek bez Boga je đubre”. Ja bih dodao “srpski čovek bez Boga je đubre”. Svaki čovek bez Boga je đubre, jer ako je bez Boga, on je sa Satanom. I ti imaš jednu civilizaciju u kojoj je ono što je loše shit (izmet), a ono dobro cool (hladno ili flegma).

Tolerancija nije saradnja sa zlom

Što se situacije u regionu tiče, Kolja je istakao da razume potebu da se miri narod.

– Znam dobro kako je biti Srbin u Beogradu, a kako u Zagrebu. Ali mislim da to neće uspeti, to je kao da hoćeš da pomiriš svetlo i tamu. Nisu tu problem odnosi među ljudima, svi mi imamo prijatelje koji su druge nacije i vere, već njihova ideologija. Tu staje komunikacija. Istina je jedna, ne može ih biti pet. Tolerancija nije saradnja sa zlom.

– Ljubav se ostvaruje prema drugom čoveku, a ne prema nakaradnoj ideji. Ako je taj čovek nosilac te ideje, sa njim ne možeš da sarađuješ, samo da se moliš za njega da ga ta ideja napusti. Tako i s prijateljima. Dok ne zagovaraju tu ideju, možemo. To je rat najbolje pokazao. Kako možeš da pričaš sa čovekom koji misli da je bila agresija. Kakva agresija, o čemu se radi? Laž koja je skovana na zapadu, propagandu u koju su uliveni milioni, oni sada drže kao zvaničan istorijski fakt.

– Protiv čega se oni tu bore? Da li je to zaista atak na Srbe, jer su pravoslavni, ili jer su Srbi, šta je u pitanju? To ja stvarno ne znam i nemam kapacitet da to zahvatim u celini. Mogu samo da se držim onog što sam iz života mogao da zaključim. A to je da je ovo laž, a ovo istina. To je tako.

– Samo, ovo je tek početak udara na istinu. To će biti kombinovani sistem napada i zakona, ne smeš ovo, ne smeš ono. Pojaviće se “mesije”, a onda će oni što idu u Švedsku reći “pa jedan je Bog, evo, svi smo isto”. Kako može biti sve isto? Zlo i dobro ne mogu da budu isto.

Pravde na ovoj zemlji nema i nikada je neće biti

Na pitanje kako komentariše anketu sprovedenu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde nijedan student nije rekao kako su u Jasenovcu najviše stradali Srbi, Kolja kaže da je problem u onima koje je to iznenadilo.

– Nekada na Fejsbuku osvanu slike iz Jasenovca, zločina u Goraždevcu, slike dece… Daš sebi nekoliko minuta da se prisetiš šta se dešavalo našim ljudima, Srbima tokom rata. Zamisli šta je bilo kada su Austrougari ušli u sela, nakon što se vojska povukla preko Albanije. Zamisli kad su ušle ustaše. To je toliko strašno šta se sve dešavalo, da čovek to mora da zaboravi, da ne bi poludeo.

– Ima jedan naš prijatelj koji često spominje ta zverstva. To je vrlo teško slušati. On govori o tim zločinima na televiziji. Ja nisam dostojan. I svojim životom, i načinom života nisam bio dostojan ni sin, ni unuk, ni praunuk ljudi koji su izneli tu borbu. Pravde na ovoj zemlji nema i nikada je neće biti. I ne treba je tražiti. Nejač se mora štiti i molimo se Bogu da nam da snage da nastavimo da je štitimo.

– Veliki posao predstoji generacijama koje dolaze. Da li će Beograd preživeti to, da li će Srbija uspeti da se izbori sa zlom unutar svoga naroda… ja verujem da hoće.

– Znate onu Disovu pesmu “Naši dani”? Ona je pisana pre Prvog svetskog rata. U pravoslavnom narodu uvek ima kvasca da se izbori.

Ceo intervju sa Nikolom Pejakovićem Koljom možete pogledati na YouTube stranici Balkan Info.