Slavni muzički producent Fil Spektor, poznat po “zvučnom zidu” i radu sa mnogim muzičkih legendama, preminuo je u 81. godini u zatvoru, gde je više od decenije bio zbog ubistva, prenose svetski mediji.
Američki producent i muzički autor Fil Spektor koji je svojom producentskom tehnikom Wall of Sound transformisao popularnu muziku u drugoj polovini 20. veka preminuo je od posledica kovida, prenose mediji.
Fil Spektro/Photo: wikipedia.org
Spektor, rođen 1939. godine, smatra se jednim od najuticajnijih producenata u popularnoj muzici, a radio je sa mnogim značajnim muzičarima i zvezdama soula, rokenrola, pop muzike…
Patio je od manične depresije, a nakon decenija bavljenja muzikom, povukao se u “polupenziju”. 2009. godine osuđen je na 19 godina zatvora zbog ubistva glumice Lane Klarkson. Ona je ubijena u njegovoj kući u Los Anđelesu, 3. februara 2003.
Marijana Fejtful najavila je album spoken-word numera koji će se zvati “She Walks In Beauty”.
Ovaj projekat je u stvari saradnja sa Vorenom Elisom, a u pomoć su pritekli i Nik Kejv i Brajan Ino.
“She Walks In Beauty” je 22. album sedamdesetčetvorogodišnje MArijane. Na materijalu ona recituje stihove britanskih romantičara iz XIX veka. Kejv je svirao klavir na nekoliko pesama, a Ino dodao zvučne teksture za “La Belle Dame Sans Merci” i “The Bridge of Sighs”.
I am delighted to announce ‘She Walks In Beauty’, the new album from myself and Warren Ellis will be released on April…
Fejtful na albumu recituje strofe Lorda Džordža Gordona Bajrona, Persija Šelija, Wilijama Vordsvorta, JDžona Kitsa, Tomasa Huda i Alfreda Lorda Tenisona.
“She Walks In Beauty” izlazi 30. aprila, a ovo je tracklist:
#1. She Walks in Beauty (Lord Byron) #2. The Bridge of Sighs (Thomas Hood) #3. La Belle Dame Sans Merci (John Keats) #4. Ode to a Nightingale (John Keats) #5. Ode to Autumn (John Keats) #6. Ozymandias (Percy Bysshe Shelley) #7. From The Prelude (William Wordsworth) #8. Surprised by Joy (Williams Wordsworth) #9. To the Moon (Percy Bysshe Shelley) #10. So We’ll Go No More A Roving (Lord Byron) #11. The Lady of Shalott (Lord Tennyson)
U vreme kada se na žrtve silovanja još uvek gleda ispod oka i onim užasnim zaključkom da je žrtva možda “sama izazvala zločin”, serija o ovoj temi je jednostavno potrebna.
Netflixova serija “Unbelievable” stigla je na platformu 13. septembra prošle godine i o njoj se od tada ne prestaje da se priča. Serija je na IMDb-u dobila ocenu 8.6 i brojnu publiku “prikovala” za male ekrane. Priča se temelji na užasavajućem i istinitom događaju, kao i na članku nagrađenom Pulicerovom nagradom autora T. Kristijana Milera i Kena Armstronga.
Članak je nosio naziv “An Unbelievable Story of Rape” – “Neverovatna priča o silovanju” i napisan je 2015. godine. Prikazao je serije silovanja u Vašingtonu i Koloradu koja su se dogodila između 2008. do 2011. godine, kao policijske istrage koje su usledile. Priča je nastala u saradnju između američke neprofitne organizacije za vesti “The Marshall Project” i “ProPublice”, a 2015. godine je osvojila američku novinarsku nagradu “George Polk” i 2016. godine Pulicerovu nagradu za dokumentarno izveštavanje (“explanatory reporting”).
Izveštavanje je pratilo dva istinita događaja – prvi se dogodio u avgustu 2008, a drugi u junu 2012. godine. Prvi je priča o ženi iz Vašingtona predstavljenoj pod pseudonimom Mari (18) koja je policiji prijavila silovanje. Nakon uzastopnih ispitivanja od strane policije koja joj ne vjeruje, izjavljuje da je njena prijava lažna. Optužena je za davanje lažnih optužbi i iskaza.
Policijske smernice u ovom slučaju, savetovale su službenicima da žrtve silovanja mogu biti “nesigurne o detaljima” ili “prijaviti kontradiktorne informacije”. Smernice savetuju i da se žrtva ne ispituje, te da se ne koristi poligraf koji može pružiti nesigurne dokaze. Uvidom u izveštaj koji je podnela Mari, policija nalazi dokaz da je napadač ušao kroz zadnji ulaz. Otkrivaju i da Mari ima ogrebotine na zglobovima i abrazije na vagini.
Mari je svojim usvojiteljima otkrila incident, ali oboje joj nisu verovali zbog njenog smirenog ponašanja. Jedan od roditelja je sumnje otkrio i policiji. Zbog toga, kao i činjenice da Mari nije bila sigurna je li nazvala prijatelja pre ili nakon što se oslobodila, policijski narednik Mejson je posumnjao u istinitost prijave. Mejson i drugi istražitelj Ritgarn naterali su Mari da ponovi svoju priču. Ritgarn joj kaže smatra da je čitav incident izmislila. Pita je li silovatelj stvaran, na šta devojka tiho govori “ne”. Od Mari su zatražili da potpiše pisanu izjavu kojom potvrđuje lažan iskaz. Umesto priče, napisala je da je ceo incident sanjala, te da nije sigurna je li stvaran. Nakon nekoliko sati daljeg ispitivanja, Mari je na kraju potpisala da je slagala.
Istražitelji joj pre toga nisu ni pročitali “Miranda upozorenje”, što je pravo ili pravilo koje daje američka policija osumnjičenima neposredno nakon hapšenja ili ispitivanja. Njega su policijski službenici dužni da prenesu ispitivanoj osobi, kako bi ona bila svesna svojih prava iz 5. amandmana koje se odnose protiv primoranog samooptuživanja.
Drugi deo prati policijsku istragu serijskog silovanja u državi Kolorado, za koga se zna da je silovao četiri žene i pokušao petu. Čovek je uhapšen u februaru 2011. godine, a dokazi pronađeni na njegovom kompjuteru otkrivaju da je Mari bila jedna od njegovih žrtava.
Kristijan Miler iz “ProPublice” je 2015. izveštavao o policijskim greškama prilikom identifikovanja silovatelja kroz 2015. godinu. U avgustu je saznao za slučaj Mari i i kontaktirao njenog advokata. Tada je shvatio da na sličnoj priči već radi Ken Armstrong iz “The Marshall Projecta”. Započeli su saradnju, a Mari je odlučila da priča sa Armstrongom nakon šest meseci . Članak je potkrepljen ostalim intervjuima i hiljadama stranica policijskih izveštaja.
U oktobru 2008. godine jedan od Marijinih usvojitelja na televiziji gleda izveštaj o ženi (63) iz Vašingtona koja je silovana na isti način koji je opisala i Mari. Roditelj zove policiju koja odustaje od slučaja, nakon što im kolege iz Linvuda govore da je Mari lagala u izveštaju.
Čitava priča je dostupna na mrežnim stranicama “ProPublice”. Autori su kasnije seriju članaka napisali i kao knjigu naslova: “A False Report: A True Story of Rape in America” – “Lažni izveštaj: Istinita priča o silovanju u Americi”.
Netflixova “Unbelievable”
Netflix je članak adaptirao u potresnu dramsku mini-seriju u kojoj glavne uloge imaju Toni Kolet (detektivka Grejs Rasmuzen), Merit Viver (detektivka Karen Duval) i Kejtlin Dever kao Mari Adler. Serija prikazuje tinejdžerku koja se, nakon što je silovana, našla pred sudom na optuženičkoj klupi pod optužbom da je lagala. Serija pruža uvid u pretvaranje žrtve zločina u osumnjičenu, koja sa svojih 18 godina prolazi kroz neverovatna ispitivanja i osude nakon traumatičnog događaja.
Armstrong je prošle godine dao izjavu za Nacionalni radio.
– Fokus istrage postaje njena kredibilnost. Umesto da se ispituje kao žrtva, Mari je ispitana kao osumnjičena – rekao je on.
Unbelievable/Photo: promo
Odluka je autora da serija ne prati pozadinu silovatelja, već da se usredsredi na priču Mari i policijsku istragu koja ju je pratila.
– Postoji mnogo detalja u njegovoj prošlosti, njegovom životu i onome što je napravio. Zajedno smo odlučili da priča nije o njemu, već o policiji i njenom ispitivanju Mari – rekao je Miler.
Sama Mari je za “ProPublica” početkom septembra izjavila:
– Ne želim da se krijem u ćošku. Nisam htela da mi to upropasti ostatak života. Nisam htela da mu dam to zadovoljstvo. Nisam htela da dozvolim da me uništi.
Od prikazivanja serije na Netflixu mnogi su gledaoci i kritičari dali svoj osvrt na radnju. “Unbelievable” nije o tome govori li Adler istinu, nego je o tome čija će se priča čuti i kome je dozvoljeno verovati. To je priča o dinamici moći koja prožima pravosudni sistem i društvo.
– Jesam li u nevolji? – pitala je Adler policiju koja je uzimala njenu izjavu. Odgovor njoj i mnogima poput nje je čvrsto: “da”, piše Guardianov kritičar.
Serija se na jedinstven način odnosi prema silovanju. Ništa nije prikazano olako niti voajerski, a kamera ne pokazuje žensku golotinju niti takve fotografije. Fokusira se na lica žena i njihova sećanja o napadaču.
U vreme kada se na žrtve silovanja još uvek gleda ispod oka i onim užasnim zaključkom da je žrtva možda “sama izazvala zločin”, serija o ovoj temi je jednostavno potrebna. Silovanje nije nešto što je “žrtva izazvala svojom odećom ili ponašanjem”. To je težak zločin s neopisivim psihičkim i fizičkim posledicama na žrtvu, te ga treba gledati kao takvog, a ne “opravdavati”.
Džek Vajt najavio je izlazak svog novog live albuma “Jack White: Live at the Masonic Temple”, s live verzijom pesme “Missing Piesces”.
Izdanje sadrži snimak Vajtovog nastupa u Templu u Detroitu od 30. jula 2014. a trenutno je dostupno isključivo putem pretplate na Vault; prijave su moguće do ponoći 31. januara.
Vajt je u februaru 2020. godine objavio izdanje White Stripes “‘De Stijl” u sklopu serije “Vault”. U avgustu su Vajt i Third Man na aukciji prodali instrumente, opremu i druge suvenire iz svojih arhivskih kolekcija, kako bi donirali John Peel Center, Gideon’s Army i Detroit Phoenix Center.
Pošto po svim zakonima, pisanim i nepisanim, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, rešili smo da propustimo euforiju oko hapšenja čuvenog učitelja glume zbog silovanja devojčica u njegovoj svepoznatoj, svepriznatoj i opštehvaljenoj školi glume.
Drugi sloj ove priče je daleko zanimljiviji i mnogo više govori o nama. A to je hajka na glumicu koja je silovanje prijavila.
Zašto je ćutala do sada? Zašto se vraćala na časove? Zašto ga nije šutnula nogom u jaja? Zašto ništa nije rekla roditeljima? Da li pravi selfmarketing?
E pa zato je ćutala. Upravo zbog takvih reakcija okoline. Jer, sviđalo se to nama ili ne, ovo društvo ne mari baš za potlačene, povređene, žrtve u bilo kom segmentu života. Naprotiv. Umetnost pravljenja krivca od žrtve ovde je dovedena do savršenstva. Setite se samo izjave uglednog proseravača po društvenim mrežama da je Igor Jurić loš otac jer nije uspeo da zaštiti svoju ćerku od manijaka i ubice. Ej! A nije to izolovano mišljenje jednog bota i kvazintelektualca. To je, nažalost, stvarnost u kojoj živimo. I to svako od nas gleda svakog dana. I ćuti. Da ne bi dobio otkaz. Da ne bi bio izopšten iz društva, Da ne bi sebi zatvorio neka vrata, Da ne bi bio ismejan. Da ne bi bio proglašen krivcem.
I sad… mi dakle ćutimo, na sva sranja koja se dešavaju i nama i našim bližnjima, na sve nepravde i zla koja nam čine “veliki i moćni”, a očekujemo da silovana devojka istrči na ulicu i počne da maše pocepanim gaćicama optužujući uglednog profesora? Ma ajde…
Hrabrost treba za to. I posle pet, i posle deset godina. Bilo kada. Imao sam priliku da u karijeri razgovaram sa žrtvama silovanja. Nisam psiholog ali znam da su se u njihovim pričama uvek provlačile najmanje dve stvari. Stid i osećaj krivice. A to prevazići i progovoriti je stvarno ogromna hrabrost. Hrabrost da se učini nešto na svoju štetu a za dobro drugih. A to je ono što ovaj narod, uprkos svim nađim vekovnim busanjima u grudi – nema.
I zato je Milenin istup u javnosti, kao i Marije Lukić onomad, stvarno važan. Jer one nisu ni same ni jedine. Jer su poslale poruku drugim zlostavljanim ženama. Ne samo seksualno zlostavljanim. I ne samo ženama.
I zato nikako sve u ovoj priči ne sme da se svede na rečenicu “šta si dosad čekala”.
Da li je mogla da reaguje ranije? Verovatno jeste. Da li su njeni roditelji morali da primete da nešto nije u redu? Verovatno jesu. Da li je krug pakla za neku decu u toj uglednoj glumačkoj školi mogao da bude prekinut ranije? Sigurno jeste. Ali, jbg, nije. Prekinut je sada. I da li je to loša stvar? Ili je trebalo i dalje da se ćuti? Onako kako ćutimo dok gledamo mladića kako u busu tuče devojku? Ili kako idiot na ulici šutira štene? Ili kako migrant pesnicom udara ženu koja mu ne da svoju tašnu?
I zato ovo nije priča samo o Miki. Za njega su sada zaduženi istražni organi i eventualno sud.
Ni o Mileni. Ona je uradila što je do nje.
Ovo je priča o nama. Licemernima. Koji samo lajemo po društvenim mrežama a u stvarnom životu podvijamo rep. O nama koji smo zbog toga kako nam je, a nije nam dobro, kivni na ceo svet osim na sebe. O nama, koji zavučeni u svoje mišije rupe, hrabro pred ogledalom svake večeri govorimo “Šta ko je rekao? Ja sam rekao!”.
Zato, razmislite malo pre nego što bilo šta napišete na društvenim mrežama na ovu temu. Milena je mogla biti vaša ćerka, ili vaša sestra, ili vaša devojka… Mika je mogao biti vaš komšija, vaš rođak, vaš otac… Kakav bi onda bio vaš stav?
Povodom 25 godina benda, bend Foo Fighters je udružio snage s Vansom i uskoro će predstaviti limitiranu seriju patika s motivima benda. Međutim, pored toga, dogovoreno je još jedno zanimljivo partnerstvo.
Naime, bend je udružio snage s japanskom pivovarom Tatenokawa pa će zajedno, povodom novog albuma “Medicine At Midnight”, predstaviti svoj sake.
Ovo popularno japansko piće izaći će istog dana kada i album (5. februara), a zvaće se Hansho (Midnight). Biće dostupno u dve verzije – plavoj i srebrnoj, a članovi benda već su isprobali oba proizvoda i zadovoljni su, pa se nadaju kako će ovaj sake biti veliki hit i među fanovima.
Black Sabbath “Heaven and Hell” (1980) i “Mob Rules” (1981).
Grupa Black Sabbath ovih je dana najavila reizdanje dva kultna albuma, a reč je o albumima “Heaven and Hell” (1980.) i “Mob Rules” (1981.). Ono što čini ove albume jedinstvenim je to što je frontmen benda postao Roni Džejms Dio koji je zamenio dotadašanjeg vođu benda Ozija Ozborna.
Uz navedena dva albuma koja će biti remastirizovana, izaći će i posebno deluxe izdanje oba albuma s bonus materijalima. Posebno je važno naglasiti kako će biti dostupan koncert benda iz 1982. godine koji su odsvirali u Portlandu, a koji nikada ranije nije bio dostupan fanovima kultnog benda.
Albumi “Heaven and Hell” i “Mob Rules” kao deluxe izdanje prodavaće se zasebno od remastirizovanog CD-a, vinila i digitalnog albuma.
Proizvođački div akustičih gitara Taylor Guitars najavio je prelazak na 100% vlasništvo radnika.
– Oduševljeni smo pružanjem ljudima muzičke radosti i nadamo se da ćemo to činiti i za generacije koje dolaze – rekao je Bob Tejlor, suosnivač i predsednik Taylor Guitars.
– Prelazak kompanije na stopostotno vlasništvo ljudi koji u njoj rade omogućuje nam da osiguramo svoju nezavisnost u dugoročnoj budućnosti i nastavimo da ostvarujuemo svoju viziju o kompaniji kao inovativnom proizvođaču gitara. Reč je o tzv. deoničkom ESOP planu (Employee Stock Ownership Plan) u kojem deonice firme poseduju zaposleni. Porez je također rešen, pa se omogućava zaposlenima da primaju penziju povezanu s budućom vrednošću kapitala Taylor Guitars.
Bob Tejlor, Ebdi Paures i Kurt Listug /Photo: Taylor Guitars
Dok će zaposleni u Taylorovom proizvodnom pogonu u Tejateu, Baja Kalifornia, Meksiko učestvovati u ESOP planu sa sedištem u SAD, radnici iz Evropske unije biće učesnici sličnog plana podsticaja koji je dostupan prema propisima EU, tvrdi Kurt Listug, suosnivač i glavni izvršni direktor, i dodaje:
– Iako Bob i ja ne odlazimo u penziju, pripremali smo se za naš konačni izlazak. Glavni dizajner gitare Endi Pauers nije samo tvorac našeg dizajna gitare za budućnost, već se i on pridružio našem upravljačkom timu prije nekoliko godina, a jačanje našeg tima bilo je presudno za naše planiranje sukcesije.
Ova vlasnička tranzicija dokazuje da Tejlorova ideja dugoročne održivosti uključuje metodu u kojoj se razmišljalo o motivaciji i zadovoljstvu svakog od zaposlenih. Socijalizam na američki način.
Iako je ušao u devetu deceniju života, Tom Džons (80) nema nameru da prestane sa muzikom. Slavni pevač je pre nekoliko dana objavio svoju novu pesmu pod nazivom “Talking Reality Television Blues”, koja je na neki način kritika današnjeg društva.
Za numeru je snimljen i adekvatan spot.
Ono u čemu su fanovi složni jeste da je Tom Džons zakoračio u drugi muzički stil koji nije specifičan za njega.
Fanovi smatraju da nova pesma legendarnog pevača podseća na neku numeru grupe Radiohead.
“Možda grešim, a mislim da je neko fan Radioheada…”, “Ser Tom Džons se ne boji da uđe u bilo koji muzički žanr. Sviđa mi se”, samo su neki od komentara na društvenim mrežama.
Pogledajte spot za pesmu “Talking Reality Television Blues” Toma Džonsa:
Gitarista Deep Purple Stiv Mors dao je opširan intervju za guitarworld.com a u njemu je, između ostalog, govorio i o svojim sjanim solažama na janovijem albumu benda “Whoosh!”
Kada Mors pridružio bendu Deep Purple 1994. nije izgedalo da će “ljubav” potrajati.
Prvo je tu bio gitarista osnival Riči Blekmor koji je dolazio i odlazio, njegova početna zamena, Tomi Bolin, trajao je samo dve godine, Džo Satrijani uskočio je na turneju 1993. godine, ali se nije mogao da se pridruži na “puno radno vreme” zbog svojih samostalnih obaveza… Ipak, Mors, koji je proglašavan jednim od najtalentovanijih i najsvestranijih gitarista svog vremena, uspeo je da zadrži svojeemsto u bendu evo već punih 26 godina.
Svoje majstorstvo dokazao je i na najnovijem albumu grupe, a posebno je impresivna solo gitara u pesmi “Throw My Bones” koja je jedna od najboljih na albumu. Zvuči vrlo izražajno, ali postoji i velika doza improvizacije.
– Drago mi je što ljudi tako misle. Imam sposobnost da napravim jako dobar solo i onda ga zajebem. (smeh). Ponekad mi treba i po 20 tejkova, sve do tog trenutka kad Bob Ezrin vrišteći istrči iz studija. Mislim da je tokom života čuo previše solo gitare. Bilo je slučajeva da sam nešto odsvirao i mislio sam da je to stvarno idealno, ali Bob onda kaže: “Ne. Previše je glatko. Želim da čujem kako radiš nešto što ti nije tako udobno”. To je tajna – objasnio je Mors.
