EXIT. Od početka je imao ozbiljnu priču i drugačiji duh. I dinamiku koju nema ni jedan drugi festival u Srbiji. Uvek je bio i malo komplikovaniji i teži za obuhvatiti, naročito ako gledamo iz ugla nas “izveštača”. Od početka je bio poseban.

Zanimljivo je kad malo vratite film pa shvatite da ste na tu Tvrđavu dolazili pre 19 godina. Ja pre toliko, ima onih koji se ponosno hvale da su ispratili onaj nulti. Tek kada vratite taj film i prisetite se ekipe s kojom ste bili, kampa, Štranda, činjenice da je tada ovo EXIT čudo trajalo 9 dana (!), kad se setite svih tih svirki, hodanja po festivalu, ludih (mladih) ljudi koje ste upoznavali i sretali… kad se setite sebe, tada… shvatite koliko veliki i važan i veliki jubilej slavi jedan od najboljih festivala na svetu.

Ostavlja, doduše, traga na tom jubileju činjenica da nam je 2020. godina ostavila gep u životu, pa i ovom festivalskom.

Nije to, ipak, uz sav trud, onakav EXIT na kakav smo navikli, ali liči… i dobro je da i ovakav postoji. Za razliku od festivala koji se i programski i što se publike tiče, oslanjaju na domaću i regionalnu priču, Exit je ove godine vrlo očigledno i sasvim logično imao problem da sastavi line up vredan svog imena.

Dance Arena se tu još kudikamo snašla, i izvukla, najavljena su neka sasvim soldina imena. Explosive stage dobio je Explosive pub varijantu i po neko ime koje privlači pažnju. Fusion… pa ok, može da prođe.

Main stage pretrpeo najviše… da ste, recimo, ove prve večeri prošli tuda, a da ste od onih koji su pratili Exit godinama, ništa tu vama ne bi bilo jasno… ne baš sasvim.

Počelo je uz mlade nade, Nemi pesnik. Bend čija je pesma izabrana za Hit godine Radija 202 sigurno je zaslužila šansu. Ne previše publike, niti su oni zvučali sasvim u skladu sa binom na koju su stali, ali ok, ima vremena za njih, lepo je videti mlade muzičare tu.

No, tek je posle njih masa zauzela pozicije na prostoru ispred Glavne bine. Prilično mladolika masa. Mladolika otprilike kao ja kada sam spavala u kampu i imala energije za devet dana festivala. Jer, na binu je izašla Senidah.

Znam kakva je pomama za njom, znam i da to nije ni blizu my cup of tea, ali ok, hajde da poslušam, možda naučim da pošt… ma ne mogu.

DJ, neki kao gitarista i Uruk Hai like biće čije se glasovne mogućnosti (bar uživo) svode na to da ima dublji glas od Bajage. Rekoše mi da ima hitove… i to je tačno, izgleda, gomila klinaca u publici pevala je sve od reči do reči.

A meni je bilo neprijatno. I pomalo loše. Znam kako se zove žanr kojem pripada, ali ovo je meni zazvučalo kao neki moderan prepucani narodnjak. Na Exit festivalu. Na Main Stageu Exit festivala.

Sve vreme mi se motalo po glavi “ja ne pripadam ovde”. Ne zbog godina…i u njihovim godinama, na ovakvom Mainu, ja tu ne bih pripadala.

Neću se pretvoriti u “u moje vreme” osobu, razumem ja da je ovo festival za mlade, da treba ići u korak sa vremenom. Ali i sa tim shvatanjem…ne.

Jedan od omiljenijih bendova mlađe generacije, Buč Kesidi, dočekala je ista ta masa. I toliko je dobro odreagovala na njih, da je bilo sasvim jasno zbog čega su toliko popularni.

Šljokičasta odela, konfete, šou, pesme sa tematikom koje očito “gađaju” mlađanu ekipu kojoj su izlasci, klubovi i muvanje najvažnije teme u životu… ali sasvim cool provod.

A onda se u change overu desila smena generacija. Klinke su otišle svojim putem, nešto starija publika je krenula da pristiže.

Posle svega, delovalo je kao da je Hladno pivo tu sasvim slučajno. Dok nisu izašli na binu…

– Da nije bilo pandemije, mi ne bi svirali na Main stageu… postali smo svetski bend! – reče kao i uvek sjajan i beskrajno simpatičan Mile Kekin.

I nije da nije sasvim u pravu… Ali takav bend je zaslužio da zasvira na toj bini… i taj bend je učinio da Main počne da izgleda onako kako smo navikli da izgleda…

I onda sve po redu… svečano otvaranje, nepregledne mase sveta koje tek oko ponoći pristižu na Tvrđavu i prave one gužve na koje smo navikli, onomad… Neki su natempirali da budu odmorni za Ronija Sajza, neki da igraju do zore na Dance Areni…

Skoro da nisam primetila u kom trenutku se Exit oteo i otišao u pravcu koji je nama koji smo ga pratili u početku nametnuo onaj komentar “ma, ’de ću da se cimam zbog… a tek zbog… ma ne znam, nije mi to-to“.

Možda su samo i problemi koje je izazvala pandemija i ta pauza učinili nemogućim da se zadovolji i naša glad, a ne samo glad naših klinaca, bratanica i sestrića.

Kako god. Exit 2.0. To je ozbiljan jubilej. U ozbiljno problematičnim vremenima. I mi “matori“ smo ipak nekako srećni što i dalje postoji.

Ljiljana Zdravković