Novi dokumentarac Netflixa “FIFA Uncovered” pre nekoliko dana premijerno je predstavljen javnosti, pred Svetsko prvenstvo u Kataru, a govori o svim dešavanjima u krovnoj kući fudbala koja je zbog korupcije dobila crveni karton.
Dokumentarac od četiri epizode u trajanju od oko 50-ak minuta govori o istoriji FIFA, a pokretač za ovu priču bila su hapšenja FBI koja su izvršena u Cirihu u FIFA hotelu u kojem su se prema rečima govornika u ovom serijalu, novcem završavale mnoge stvari.
Optužnica koja je podignuta protiv čelnika FIFA sadrži 47 tačke, a tiče se korupcije i podmićivanja u organizovanom fudbalu koje se odnose konkretno na reketiranje, finansijske prevare, zavere radi pranja novca u periodu od 20 godina, a vezane su i za organizaciju određenih svetskih prvenstava, s akcentom na predstojeće u Kataru za koje postoji sumnja da je “kupljeno domaćinstvo”.
qatar 2022 FIFA/Unsplash
Sep Blater u serijalu stoji uz načela da je FIFA čista te da je posao koji je radio ispravan, dok mnogi drugi sagovornici sadašnji i raniji zaposleni FIFA smatraju da je bilo nelegalnih radnji.
Sagovornici su u prvom serijalu govorili o usponu Sep Blatera, korupciji koja se dešavala u FIFA hotelu pre izbora predsednika 1998. godine kada je za imenovanje bilo potrebno dve trećine glasova odnosno 128 ruku. Među kandidatima bili su Blater i Lenart Johanson. Blater je imao 111 glasova, a Johanson 80. Iako je trebalo da se ide u drugi krug, Johanson je odustao i predao pobedu Blateru koji je prema rečima sagovornika “sve ranije rešio”.
Zaključak je da FIFA ne bi dobila crveni karton da taj izbor nije završen 1998. godine kako je završen kao i da u krovnoj kući fudbala ne bi bilo skandala kojih je bilo.
U serijalu se govori i o prvenstvu u Rusiji, transakcijama koje su došle na videlo, podmićivanjima, izdajama i drugim detaljima.
Pogledajte trejler za serijal koji je dostupan na Netfliksu od 9. novembra.
Film snimljen na koncertu 2002. godine u čast preminulog Džordža Harisona počeće da se prikazuje u bioskopima širom sveta povodom 20. godišnjice smrti člana grupe The Beatles koji je preminuo 29. novembra 2001. godine.
Na koncertu održanom u londonskom Royal Albert Hallu nastupili su tom prilikom Pol Makartni, Tom Peti, Ravi Šankar, članovi Monty Pythona i brojni drugi muzičari.
Film i soundtrack filma remasterizovani su u Dolby Atmosu, a supruga Džordža Harisona, Olivija, i njegov sin Dani na nekim svečanim projekcijama će lično predstaviti koncert i film. Film će istog dana, 29.11. biti prikazan u bioskopima širom Severne i Južne Amerike, Australije i Evrope.
Upriličen na prvu godišnjicu smrti gitariste Beatlesa, koncert su organizovali Eri Klepton i Olivija Harison. Održan je u londonskom Royal Albert Hallu, a nastupili su još i Ringo Star, Anuška Šankar, Džuls Holand, Džef Lejn i drugi. Film je delo kompanije Abramorama u saradnji s Craft Recordings.
U saopštenju za medije, Olivija Harison je povodom najavljene projekcija filma rekla:
“Pre mnogo vremena, zamišljajući svoju idealnu svirku, Džordž je rekao: ‘Mogao bih da napravim nešto takvo jednog dana. To je savršena ideja. Mislim, kad bih imao priliku, voleo bih da to napravim uz pomoć nekoliko ljudi koji mi nešto znače. I bio je u pravu, bio je tako dalekovid i tako u pravu. Krenuo je od uzvišenog Ravi & Anoushka Shankar Orchestra do smešnog Monty Pythona. Najdublje i dirljive pesme koje je napisao Džordž, čija su značenja potencirana njegovom odsutnošću, svirala ih je srcem i dušom ključna grupa prijatelja. Zadovoljstvo je moći ponovo proživeti to neverovatno veče, na velikom platnu, 20 godina kasnije”.
Njegov sin Dani Harrison je dodao:
“Pre 20 godina stajao sam na pozornici pored najdražih prijatelja svog oca i slavio njegov život i muziku. Bila je to jedna od najlepših stvari koje smo mogli da učinimoo tog dana kako bismo obeležili njegovu smrt. U tom nastupu bilo je puno ljubavi, što je sačuvano i u ovom filmu “Concert for George”.
Zvezda “Rokija” Silvester Stalone trenutno se priprema za premijeru svoje nove serije “Tulsa King”, a tim povodom o svojoj je karijeri govorio u talk šou Džonatana Rosa na ITV.
Ispričao je i detalje dugogodišnje svađe s Arnoldom Švarcenegerom iz vremena dok su se borili za istu ulogu, u filmu “Stop! Or My Mom Will Shoot”.
– Mislim da neko vreme nismo mogli da budemo zajedno u istoj galaksiji. Zaista, ali zaista smo se mrzeli. Poprilično je on pametan, išao je gradom i svima govorio da jedva čeka da snimi film – prisetio se Stalone.
– 100 posto u budućnosti, to je nešto što bih voleo da istražim. Ko bi mogao bolje da mi pomogne od gospodina Rokija Balboe? Tip uz kojeg sam odrastao gledajući ga na TV-u. Svakako sjajna prilika i ponuda i to je nešto što bih voleo da isprobam kada završim sa bokserskom karijerom.
“Lijepe cure beogradske, kako ste se ljubit znale, još se sjećam kose plave, novosadske moje male…”, stihovi su jedne od najkontroverznijih pesama s početka jugoslovenskog rata – “E, moj druže beogradski” Jure Stublića, frontmena nekadašnje popularne zagrebačke grupe Film. Pesma je objavljena 1992. na albumu “Hrana za golubove” kao jedan od nekoliko patriotskih hitova s te ploče.
Pesma je tada u Hrvatskoj bila veoma popularna, jer je objavljena usred krvavog građanskog rata kada je bivša jugoslovenska republika sticala nezavisnost.
– Učinimo sve da rata više nikad ne bude. Učinimo sve da rat tamo gdje još uvijek gori što prije prestane – kratko je za Nova.rs poručio autor pesme “E, moj druže beogradski” Jura Stublić na naše pitanje kako je iz današnje perspektive doživljava.
Zbog provokativnosti i višeslojnosti pesma je slušana i u Beogradu, i vrlo brzo je dobila status zabranjenog voća. Pored stihova koji su slali jasnu poruku, i melodija pesme je bila zanimljiva, jer se oslanjala na čuveni hit iz filma “Sećaš li se Doli Bel?” – “Na morskome plavom žalu”.
– Kada sam prvi put čuo sam kraj pjesme, onaj žal nad prijateljem, ja sam zaplakao – priznaje za Nova.rs Đorđe Matić, zagrebački pesnik i publicista.
Književnik pamti i kako je ta pesma istinski pogađala “njegove beogradske drugove”:
– A mene potrese i danas. To je velika pjesma, pjesma jednog važnog prekida. Kad je rat u Hrvatskoj počeo, sve do jedne novonapisane ratne pjesme s hrvatske strane, sve te lažne pjesme o miru, a zapravo nacionalističke budnice, govore u ime kolektiva. Jurina je prva individualizirala onoga ko je ostao s druge strane, personalizirala sukob, jedina se obraća jedinki, čoveku, bivšem drugu. Nijedna ratna pjesma nije žalila dotad. Sve su se podsmijevale drugoj strani ili plakale nad ugroženim kolektivom iz kojega je kao strano tijelo izbačen Drugi, sve su pjesme bile očajno samodopadne, propagandističke i neopisivo neinteligentne – smatra Matić i dodaje:
– Jura se postavio ovdje kao neki revolveraš u vesternu, ali i kao onaj koji je volio i nestalu zemlju, i u njoj drugu naciju, a u njoj i svoga druga, kao ličnost. Ta nam se pozicija može ne sviđati zbog svoje moralne ambivalencije na kraju i pristajanja uz jednu stranu. Ali on je svoga druga u pjesmi ipak oplakao. Kao što je oplakao vrijeme i zajedničku prošlost. Lirskom subjektu kroz koji govori autor žao je što je sve završilo tako. Takav tekst je bio čin velike individualnosti u onom kontekstu, rušenje jednog tabua u potpuno uniformiranoj javnosti i ideologiji.
Rok kritičar Petar Janjatović tvrdi da tu pesmu nisu voleli ni na jednoj zaraćenoj strani.
– Srbiji je smetalo što drug beogradski gine na kraju, a Hrvatskoj je osetljive uši parao stih “sve smo srpske pesme znali”. U to vreme smo Dragan Kremer i ja radili na Drugom programu Radio Beograda emisiju “To je samo rokenrol” i povremeno smo, kad je bilo povoda, tu pesmu emitovali. E onda nam je tu pesmu tražila naša drugarica i koleginica Anica Nonveje sa idejom da je pusti na Prvom programu Radio Beograda. I to u političkoj emisiji. I usledila je kazna, suspendovana je, a u TV Dnevniku Šešelj ju je proglasio izdajicom. Ili, kako se to moderno kaže – nacrtao joj metu. Anica se sa porodicom odmah iselila u Kanadu. Eto, njoj je jedna pesma iz osnova promenila život. A Šešelj je i dalje tu – podseća Janjatović.
Zoran Stajčić, glavni urednik zagrebačkog muzičkog portala Ravno do dna smatra da je tu pesmu i Jura Stublić zaboravio i strpao u “ropotarnicu prošlosti”:
– To je bila namijenska pjesma jednog mučnog perioda – kad je pukla Jugoslavija i njena scena. Godinama smo se trudili zaboraviti osjećaj tog vremena, za razliku od političara koji se tim periodom hrane i zahvaljujući kojem opstaju na poziciji moći. Koliko je nama ostalima taj period, pa tako i Jurina pjesma, daleka prošlost, toliko se politika trudi da je međunacionalna netrpeljivost konstanta, već 30 godina. Stublićeva pjesma ipak spada u bolje uratke tog vremena. Analogija na pjesmu “Na morskome plavom žalu” iz kultnog filma “Sjećaš li se, Dolly Bell?” leži u nostalgiji za nekim ljepšim, naivnijim i romantičnijim vremenima u trenutku kad je svima bio onemogućen normalan život, a kamoli i neki godišnji odmor na Jadranu – misli Stajčić.
Pisac i novinar Nedeljnika Branko Rosić seća se da je pesma nastala onda kada je postalo jasno da “Beograd, Zagreb i cela Jugoslavija nisu novi talas i da smo živeli u zabludi”:
– Trebalo je da se dese prvi pravi izbori da bi se shvatilo da Jugoslavija nisu ni grupa Film ni Idoli, koji su deceniju pre toga imali zajedničku letnju turneju na Jadranskom moru. Beogradski i zagrebački bend na istoj obali i bini deset godina pre nego što će se sve promeniti i “Slavonijom početi da gore sela, a neće se moći ni na more”. Pesma “E moj druže beogradski” nije dobro adresirana jer niti su Šaper i Divljan stigli s puškama u Slavoniju, niti je Milan Mladenović bombardovao Sarajevo koje je neku godinu ranije opisao u pesmi EKV-a. Nijedan “beogradski drug” nije razočarao svog zagrebačkog druga, ali nisu ni zagrebački ni beogradski drug mogli da zaustave ono što su zakuvali oni koji nisu išli na njihove koncerte – zaključuje Rosić.
Desetak dana pre Svetskog prvenstva, loženje je toliko da se vidi golim okom u vazduhu. Toliko ga imamo da ne moramo da ga uvozimo sa strane, ali i to se očigledno dešava. U jednom od intervjua, pevač popularnog benda Maneskin je otkio za koga će navijati na predstojećem svetskom.
Damjano David, frontmen italijanskog benda Maneskin, je za kratko vreme stekao veliku popularnost u svetu, ali i Srbiji posle nastupa na Evroviziji od pre nekoliko godina, kad je ovaj bend i odneo pobedu. Istina, popularnost je ipak više odneo kod ženske publike, ali posle ovog intervjua, odnosno njegovog dela, osvojiće i neke muškarce širom Srbije.
Na pitanje novinara za koga će navijati na Svetskom u Kataru, članica njegovog benda je odgovorila Brazil, međutim Damjano je odgovorio da ipak više voli da navija za ne tako očigledne favorite, odnosno upotrebio je termin “underdogs”, koji poprilično često čujemo prethodnih dana, i rekao je kako će navijati – za Srbiju.
Ovaj klip je star nekoliko meseci i svakako nije možda bio bitan ostatku sveta, međutim, kad je došao do naših tviteraša, za samo nekoliko sati je skočio i broj pregleda i retvita.
Komentari su razni, od onih koji pišu kako nemaju pojma ko su ljudi sa snimka ali su im od danas omiljeni bend, hvaljenja da se oduvek videlo da su ljudi na mestu, do onih koji se ljute što smo nazvani “underdogs”, jer smo svakako veći favoriti od Brazila, ali to već ide u službu pomenutog loženja. Mnogi pominju i bivšu članicu grupe Hurricane i prisećaju se Evrovizije kad se ona kao nešto motala oko njega.
U svakom slučaju Italije nema na prvenstvu jer su ispali u baražu, Damijano će navijati za Srbiju, što mu je svakako obezbedilo rasprodatu Arenu u Beogradu, jednom kad bend reši da dođe u Srbiju.
Lider Goblina, Branko Golubović Golub, objavio je na Facebook stranici svog benda poduži emotivan status posvećen svom prijatelju Miletu Kekinu i Hladnom pivu.
Povod je, naravno,.”pauza” koju je napravio bend Hladno pivo, a Golubov status sa Facebooka prenosimo u celosti:
Tačno pre dvadeset i pet godina sedeli smo s Hladnim pivom u nekoj kafanici, sklepanoj od dasaka, sumnjive higijene, koja se nalazila u čuvenoj mariborskoj Pekarni.
Jeli smo odličan pasulj s kobajom. Sve smo to, naravno, zalivali pivom. To veče smo zajedno svirali na nekom festivalčiću, a ovo je bio prvi put da smo se upoznali i popričali. Neverovatno je koliko su nam se razmišljanja poklapala…, započeo je svoj emotivni status Branko Golubović Golub iz Goblina, a ostalo je – istorija…
Mile i Golub, jutarnja rakijica u ZG ! Večeras Goblini u Puli, a mi u Opatiji !
…To su bila vremena kad nije bilo interneta i društvenih mreža. Kasetna izdanja bendova su nekako i putovala preko grane, ali srpski bendovi još uvek nisu mogli da sviraju u Hrvatskoj, i obrnuto. Elem, sve što smo jedni o drugima znali, bilo je kroz ta butleg izdanja. Hladno pivo (official) je u to vreme imalo iza sebe dva studijska izdanja (Džinovski i G.A.D.). Sećam se da je moja tadašnja devojka imala oba i da sam s blagom ljubomorom slušao njena poređenja naših i njhovih albuma. Smatrala je da Hladno pivo ima zreliji i žešći zvuk od nas. Zbog boje Miletovog glasa smatrala je da je on lik „dalmoške građe“, visok bar 190 cm, ogromnog grudnog koša koji je bio neophodan za tako prodoran glas. Sreći nije bilo kraja kad sam shvatio da se zajebala pošto je Mile niži od mene (Izvini, Mile!). No, moja „ljubomora“ je uskoro zamenjena bezuslovnim poštovanjem prema tim momcima, kako zbog njihove otvorenosti i prijatnih karaktera koje poseduju, tako i zbog onoga što sam kasnije mogao videti tokom njihovog nastupa. Mi smo važili za izuzetno uvežban bend. Oni su bili mašina. Međutim, ono što me je više oduševilo je energija koju je bend imao i njihov odnos sa publikom. Preterana uvežbanost može biti mač sa dve oštrice i lako može gurnuti bend u izvođačku frigidnost. Hladno pivo, definitivno, nije moralo da brine o tome.
Tačno pre dvadeset i pet godina sedeli smo s Hladnim pivom u nekoj kafanici, sklepanoj od dasaka, sumnjive higijene,…
Ne računajući dolazak momaka iz Hladnog piva na naš, ispostaviće se, poslednji koncert odsviran u Zagrebu 2001. godine, nakon kojeg je započela devetogodišnja pauza Goblina, ponovo smo se sreli s njima tek 2013. godine. Tokom tog vremena oni su izbacili još par (čitaj: pet) vrhunskih studijskih albuma zahvaljujući kojima su počeli da haraju regionalnom koncertnom scenom. Bio je užitak videti kako se bend razvio u pravu koncertnu atrakciju. Set-lista je bila preplavljena hitovima. Dobili su na stilskoj i sviračkoj širini pri čemu nisu nijednog trenutka izgubili sve ono što ih je krasilo i što sam prepoznao na svirci koju sam gledao u onom malom mariborskom klubu. I to je jedna od najbitnijih osobina ovog benda. Hladno pivo je uspelo da se izdigne još par metara zadržavajući svoju originalnu publiku i privlačeći na svoje svirke neke nove klince, ali i njihove ćalce i keve. Nikad ih nisam smatrao mainstream bendom, ali oni jesu zaslužni za odgajanje novih rokenrol generacija jednako kao što bi to bio i neki high quality mainstream bend. Ulazeći u posao glavom i mudima, otvorili su vrata mnogim mlađim bendovima u regionu, a da ni jedni ni drugi toga možda nisu ni svesni. I, ostali su bend koji kolege sa scene izuzetno poštuju zato što su obema nogama stajali čvrsto na zemlji. Velika čast mi je bila gostovati na snimanjima njihove dve pesme: „Mojoj majici“ i „Ovo će proći“.
Zbog svega ovoga nikako nisam mogao da svarim ideju da prestaju s radom. Nije mi bilo jasno kako to može da se desi. U čemu je problem? Onda sam shvatio. Zbog svega gore pomenutog, momci su skapirali da treba napraviti pauzu. Kažem „pauzu“ jer tako su i sami rekli. Držim ih za reč! Došlo je do premora materijala. A Hladno pivo nije bend koji će sebi dozvoliti da pravi bilo kakve kompromise. Publika će ili dobiti stopostotnu pivčugu ili će morati da ode na neko drugo mesto i pije brlju. Brlju neće dobiti od njih. Trećeg nema. I,naravno, treba pozdraviti ovaj potez, koliko god on bio izuzetno težak, ili nam se ne sviđa. Takve odluke samo veliki mogu da naprave. A u međuvremenu, što reče pesnik, „nije sve tako sivo“. Naprotiv. Ekipa nastavlja svoj rad. Mile nastavlja svoju uspešnu solo karijeru, dok sa par demo-snimaka, koje su podelili na Youtubeu, ostatak benda, pod imenom Guerilla Mainstream, obećava publici dosta provoda na budućim svirkama. Sve ovo me raduje. Družićemo se, viđaćemo se, slušaćemo još puno dobrih pesama. A u tome i jeste poenta.
Ovogodišnji, osmi po redu, Festival nezavisnog američkog filma IndieBelgrade nastavlja da unapređuje i obogaćuje programski koncept.
Pored uobičajenog predstavljanja atraktivnog i uvek svežeg pogleda na savremnu severnoameričku nezavisnu filmsku scenu, Dom omladine Beograda, kao organizator festivala, nastavlja sa započetim razvojem edukativnog, teorijsko-kritičkog, kao i muzičkog programa, a sve u okvirima teme nezavisnog filma i nezavisne umetnosti uopšte.
Prvi put ove godine, festival će da bude predstavljen i u Novom Sadu, u utorak 15. novembra.
Publika u Novom Sadu imaće priliku da vidi tri najinteresantnija filma sa ovogodišnjeg programa, a po izboru umetničkih direktora festivala Radoslava Pavkovića i Hristine Hadžiharalambus. Filmske projekcije održaće se u Novosadskom kulturnom centru.
Pored filmskog program biće održane i dve radionice ovogodišnjih gostiju festivala, velikih filmskih profesionalaca i stručnjaka. Obe radionice otvorene su za javnost, ali su pre svega namenjene studentima Akademije Umetnosti u Novom Sadu.
Naučnica koja traži formulu za spas vode na Zemlji je u krizi i povlači se na vikend pomirenja sa svojim skoro otuđenim mužem. Ubrzo će shvatiti da od njihovog braka zavisi i formula za spas čovečanstva.
– 19:00 – “Žena koja luta” (SAD, Poljska 2022, drama) Režija: Mihal Hmjelevski. Igraju: Lena Gura, Džon Hoks, Kris Henli.
Sara, izbačena iz kuće svog dugogodišnjeg momka, luta u ukradenom autu po obodu pustinje. Jedina uteha joj je CD sa ljubavnim pesmama nepoznatog vlasnika automobila. Film u produkciji čuvenog Vima Vendersa.
Posle filma sledi razgovor uživo sa glavnom glumicom i scenaristkinjom Lenom Gurom i rediteljem Mihalom Hmjelevskim.
– 21:00 – “Volim svog ćaleta” (DAD, SAD 2022, komedija) Režija: Džejms Morosini. Igraju: Džejms Morosini, Paton Osvalt, Klaudija Sulevski.
Pobednik Festivala SXSW 2022 i nagrada publike, Čikago-nagrada publike
Jedan razvedeni i beznadežni otac, pokušava najzad da se približi svom već odraslom sinu – redstavljajući se onlajn, kao konobarica iz obližnjeg kafića.
U okviru 8. IndieBelgrade festivala nezavisnog američkog filma, vlasnici i producenti Catalyst Studios iz Los Anđelesa, koja je od juna ove godine otvorila svoj evropski ogranak i u Beogradu, održaće predavanja namenjena studentima ali i svim zainteresovanim posetiocima na temu nezavisne i kreativne filmske produkcije.
Predavanje će biti održano 15. novembra u Salonu u Radničkoj 27 od 12:00 do 14:00 časova.
Posle ovog predavanja sledi glumačko-rediteljska radionica naših glavnih gostiju ovogodišnjeg festivala, autorima filma “Žena koja luta“, sa glavnom glumicom i scenaristkinjom Lenom Gurom i rediteljem Mihalom Hmjelevskim.
Njihova radionica biće namenjena uglavnom glumcima i rediteljima, studentima Akademije umetnosti u Novom Sadu, ali takođe je otvorena i za sve ostale zainteresovane posetioce.
Radionica će biti održana u prostoru Akademije umetnosti u Novom sadu 15. novembra u teminu od 14:30 do 16:30 časova.
Engleski muzičar i kantautor Passenger dolazi u zagrebačku Tvornicu kulture 11. aprila 2023.
Majk Rozenberg, poznatiji kao Passenger, ceo svet je osvojio svojim hitom “Let Her Go” koji ga je od uličnog svirača lansirao na najveće pozornice. Pesma je završila na prvom mestu lista najboljih singlova u 19 zemalja, na YouTubeu za 10 godina sakupila 3.3 milijarde pregleda, a među nagradama se izdvaja ona za najbolju kantautorsku pesmu, nominacija na Brit Awards za britanski singl godine, kao i Ivor Novello nagrada za najizvođeniju pesmu.
Do danas spot za pesmu ostaje među top 25 najgledanijih videa u istoriji YouTubea.
Višestruko nagrađivani muzičar iz Brajtona, već je tokom nastupa s bendom počeo da gradi međunarodnu karijeru, a album “Wide Eyes Blind Love” iz 2009. mu je osigurao fanove i pune dvorane u Australiji, kao i u UK. Ali, studijsko izdanje “All The Little Light”, na kojoj je bio megahit “Let Her Go”, odveo je Passengera u potpuno novu dimenziju karijere.
Konstantnu prisutnost na top listama nastavio je s albumima “Whispers” iz 2015,”Young as the Morning Old as the Sea” iz 2016, “Runaway” iz 2018. i najnovijim albumom, “Birds That Flew and Ships That Sailed” koji je objavio ove godine.
Ulaznice za koncert su dostupne putem Eventima po ceni od 160 kuna, odnosno oko 2.600 dinara.
Na nedavnom nastupu legendarne hard rock grupe ZZ Top u Hantsvilu u Alabami, publika je bila svedok neobičnog prizora – basista benda Elvud Frensis svirao je ogroman bas – sa 17 žica.
Da bas nije bio samo zabavni rekvizit, Fransis je dokazao odsviravši pesmu s albuma “Eliminator” iz 1983. “Got Me Under Pressure”. U videu koji je snimio fan može da se vidi i oduševljena reakcija frontmena Bilija Gibonsa.
Otkud uopšte taj bas? Ispostavilo se da je to rezultat kasnonoćnog pretraživanja interneta.
– Jedne noći sam pretraživao internet i pronašao sliku ovog ludog basa sa 17 žica – objašnjava Frensis i nastavlja: – Poslao sam sliku Biliju i smejali smo se tome i zbijali šale. Nekoliko nedelja kasnije, pošto sam zaboravio na to, Bili se samo pojavio s basom.
Glumac Alek Boldvin podneo je tužbu protiv oružara i još tri člana filmske ekipe zbog pucnjave na filmskom setu filma “Rđa”, kada je, iz pištolja koji je koristio na probama, ubijena direktorka fotografije Halina Hačins.
Boldvin je iz revolvera sa kojim je vežbao na pauzi snimanja u Novom Meksiku, ispalio pravi metak koji je pogodio Hačinsovu koja je preminula, i reditelja Džoela Suzu, koji je preživeo.
Glumac i producent je tužbu podneo Vrhovnom sudu okruga Los Anđeles kao protivtužbu koja proizlazi iz prethodne tužbe u kojoj je drugi član filmske ekipe naveo Boldvina i ostale kao optužene.
U pitanju je jedan od mnogih sudskih slučajeva koji su posledica tragedije koja se dogodila 21. oktobra 2021. godine.
Boldvin sada optužuje oružarku, prvog pomoćnika reditelja, nabavljača rekvizita i majstora rekvizita za nemar, i traži odštetu zbog “ogromnog bola” koju trpi.
Al parecer durante el rodaje de la película #Rust de Netflix el actor #AlecBaldwin disparó lo que todos pensaban era una pistola de utilería matando a la Directora de Fotografía y dejando herido al Director Joel Souza..esto me recuerda a Brandon Lee en el set de “The Crow”😥😥 pic.twitter.com/Zu1ndRdf2v
“Više nego bilo ko drugi na tom setu, Boldvin je pogrešno smatran počiniocem ove tragedije. Ovim tvrdnjama, Boldvin nastoji da očisti svoje ime i da unakrsne optužene pozove na odgovornost za njihovo nedolično ponašanje”, navodi se u tužbi.
“Ova tragedija se dogodila zato što su pravi meci dostavljeni na set i ubačeni u pištolj, Hana Gutijerez Rid nije uspela da pažljivo proveri metke ili pištolj, Dejv Hols nije pažljivo proverio pištolj, a ipak je objavio da je pištolj bezbedan pre nego što ga je predao Boldvinu, a Zahri je propustio da utvrdi da se Gutijerez Rid ponašao neoprezno van snimanja i da je predstavljao bezbednosni rizik za one oko nje”, dodaje se u tužbi.
Četvoro tuženih su takođe imenovani kao optuženi, zajedo s Boldvinom, u izvornoj tužbi koju je podnela scenaristkinja, koja je, između ostalog navela da joj je ceo događaj izazvao ozbiljan emocionalni bol.
