– Kada je Neri (Brankov najstariji sin) bio beba, komšijska deca su se skupila ispred zgrade, sjatila oko kolica i igrala sa njim. Branko je tu scenu fotografisao, a ovaj događaj je kasnije poslužio kao delimična inspiracija za pesmu “Deca iz komšiluka” – priča Dragoljub, otac Branka Golubovića Goluba, frontmena Goblina.

Ali, da krenemo od početka…. Goblini su jedan od najpopularnijih pank bendova na ovim prostorima. Karijeru su započeli 1992, u Šapcu, i prešli su težak put da bi došli do mesta na sceni na kom su sada. Iza sebe za sada imaju šest studijskih albuma.

Centar naše priče je album “Roba s greškom”, koji je objavljen 2013. godine. “Deca iz komšiluka”, prvi singl sa albuma, uskoro je postao jedna od njihovih prepoznatljivih numera. Pomalo podseća na pesmu “Ima nas”, kako muzički, tako i tekstom, što i jeste bio cilj benda – da se poigraju sa sličnom temom nekoliko godina kasnije. Iz generacije u generaciju, mnogi se u njoj pronalaze i baš nju pevaju najglasnije na svirkama. A nastala je, prema rečima Branka Golubovića Goluba “od slika koje ostanu večno urezane u sećanje”.

Svaka pesma ima najmanje dva značenja – ono koje je opšteprihvaćeno, koje je stvoreno zajedno sa njom i ono lično, nastalo iz emocija koje za nju vezujemo. Ipak, nekima od nas je sudbinski pripalo da budemo upravo ta “deca iz komšiluka”, te da je na svakom koncertu to “naša” pesma. I tako, ona za nas ima – tri značenja: dva već pomenuta i naše, lokalpatriotsko.

Postoji ta jedna zgrada u Šapcu u koju majstori retko zalaze jer Brankov tata, čika Dragoljub, rado pomaže komšijama i popravlja kome šta treba. Uvek je nasmejan i godinama unazad se šali sa svim stanarima, posebno sa decom. Leti ga možete sresti ispred zgrade, sa šoljom kafe i uvek će imati neku zanimljivu priču za vas. Jedna od njih je i ova.

Očinska priča o nastanku Goblina i počecima njihove karijere počinje čika Dražinim rečima:

– Nisam mogao da predvidim njegovo opredeljenje, a mislim da nije ni on. Tokom srednje škole želeo je da bude stomatolog. Upisao je fakultet u Sarajevu, ali usled ratne situacije, nije ga završio. Dosta se bavio sportom, trenirao je džudo, ali mu je i atletika išla od ruke, iako je nikada nije trenirao. Jednom prilikom je na krosu stigao drugi jer je pred cilj pustio najboljeg druga da osvoji prvo mesto. Kada je morao da se vrati iz Sarajeva, uplašio sam se da ne izgubi godinu studiranja i kontinuitet u učenju. Moj najveći strah bio je da ne ostane na ulici. Međutim, završio je višu poljoprivrednu školu u Šapcu – priča Dragoljub.

Bolje knjiga u ruci nego Golub na grani… Promocija autobiografije “Izgužvane misli” Branka Golubovića

Povratak u Šabac za Branka nije bila prva opcija, ali se ispostavila kao najbolja. Ili, kako bi to Goblini rekli, kao savršen ‘splet okolnosti’. Tako je, sa povratkom u Šabac, postepeno došlo do osnivanja benda.

– Branko se družio sa Alenom i Vladislavom kada su oni došli iz Karlovca. Izlazili su zajedno skoro svako veče. Kako su njih dvojica već imali bend, raspitivali su se ko bi mogao da im bude pevač. Jednom prilikom su pitali Branka i on je pristao da proba. Kad mi je rekao ide na probu benda ostao sam u čudu, nikad se nije posebno interesovao za to. Ali, ubrzo smo i ja i svi ostali roditelji išli na njihovu prvu svirku, kada su bili predgrupa jednom novosadskom bendu.

Na samom početku, kako priča Draža, ostali roditelji nisu toliko podržavali bend koliko on. Goblini su u svojim ranim danima dosta vremena provodili upravo u komšiluku, u Brankovoj sobi. Tu su se dešavali svi ključni dogovori.

– Sećam se, jednom prilikom, kada sam došao sa posla, sačekala me je uspaničena Dragica (Brankova majka). Dok su oni bili u sobi, objasnila mi je da imaju svirku u Nišu, plaćene putne troškove i hranu, ali nemaju novca da kupe autobuske karte iz Šapca za Niš. Tepali su mi: ‘Čika Dražo, pomozite!’. Pozajmio sam im novac za karte, uz obećanje da će mi vratiti posle svirke. Ispoštovali su dogovor, pa sam im tako često pozajmljivao novac, dok nisu stali na svoje noge – priča čika Draža i dodaje:

– Ovde kod nas se večeralo, sedelo se do kasno. Dolazili su da pričaju o bendu, a Dragica im je spremala palačinke. Kod mene su i prvi put probali rakiju, davao sam im po malo, iz čepa. Tadašnji bubnjar, Meketa, je uvek jedini molio za dva čepa, a ostali su pili po jedan – priseća se kroz smeh.

Ne možemo da govorimo o Branku, a da ne pomenemo i njegove knjige. Zahvaljujući upravo čika Draži, ceo komšiluk ih je pročitao po nekoliko puta.

– Ne znam kako nije poludeo kada je otišao u Avganistan. Mislim da nikome nije bilo teže nego njemu u tom trenutku. Tamo je bila ratna situacija, u tom periodu je prolazio kroz razvod, bio je odvojen od malog sina, a mi smo bili ovde u Srbiji. Stalno smo bili u kontaktu putem pisama. Tako smo znali da je sve u redu. Ja sam sve to čuvao, dolazili su novinari nekoliko puta, nešto od toga je i objavljeno. Posle je Branko uzeo sva ta pisma i tako je nastala knjiga “Pisma iz Avganistana” – objašnjava on.

Iako su često bili bučni tokom boravka u stanu, komšije se nikad nisu žalile. Smetali su, ponekad, samo ukućanima.

– Jedno veče nisam mogao da spavam od njih. Zaspali su rano ujutru, tek kada sam ja otišao na posao. Odlučio sam da se malo poigram s njima, pa sam nekoliko puta sa posla okretao broj našeg fiksnog telefona. Nisam ništa pričao, samo sam ćutao u slušalicu. Branko mi je opsovao majku, ne znajući ko je sa druge strane, a onda sam i ja njemu. O tome je čak pisao u svojoj drugoj knjizi.

Šta je Golub poručio Kekinu na Facebooku? Držim te za reč…

Nije lako živeti na jednom kraju sveta, a imati karijeru na drugom, pa još imati i prijatelje i porodicu širom cele bivše Jugoslavije. Ali je sigurno lepo u isto vreme biti na turneji i sretati se sa svim tim dragim ljudima na koncertima.

– Kako sam ja rodom iz Sokolca, tamo imamo dosta rodbine. Jedva su čekali da Branko zakaže svirku negde u blizini, a kada su čuli da Goblini sviraju u Sarajevu, zvali su me i rekli: ‘Doći ćemo svi, oko deset kola’. Branko mi je rekao da mu je telefon zvonio bez prestanka nekoliko dana pred svirku, svi su mu javljali da će doći. Verujem da mu je bilo drago – priča Dragoljub.

Ne morate biti u rodbinskim odnosima sa bendom da biste ih pratili gde god da sviraju. Ako ste dovoljno veliki obožavalac, nekoliko stotina kilometara i iskorišćen slobodan dan na poslu ne predstavljaju problem. Time se vode i Nenad Aleksić i Nikola Jocić, njihovi najverniji šabački fanovi, za koje u šali možemo da kažemo da ih bend viđa češće nego neke članove porodice.

– Ja nisam slušao pank dok nisam otkrio Gobline. Zbog njih sam počeo da slušam sve ostale bendove – priča Nenad.

– Trudim se da ih pratim što više mogu. Moram da ih čujem uživo bar pet puta godišnje, nikako manje. Bez obzira na to koliko puta sam uživo slušao pesme “U odbrani zla” i “Splet okolnosti”, svaki put plačem kada ih izvode. Bez izuzetka.

Golub (Goblini): Ne plašim se da smo spotom “Ti si taj” iznervirali nekog, više me brine da ga ne upotrebe za manipulaciju

U malim gradovima, ljudi iz iste branše ne moraju da žive vrata do vrata da bi se poznavali. Dovoljno je, na primer, da se međusobno posećuju na svirkama.

– Kad god se u nekom drugom gradu predstavim i kažem da sam iz Šapca, svima su prva asocijacija Goblini. Nemam potrebu više da se fotkam sa bilo kim od članova, jer ih svakodnevno srećem u gradu ili u izlasku. Postalo je dovoljno da iz publike viknem ‘Firca!’ i on će mi mahnuti i znati o kome se radi – priča Nenad.

Kako su Nenad i Firca kolege po instrumentu, vezuje ih zanimljiva anegdota.

– Pričao sam posle jedne njihove svirke sa Fircom, kada je neko prišao i rekao: ‘Hoću da se fotkam sa bubnjarom!’, posle čega se Firca izmakao, pokazao na mene i rekao: ‘Dobro, evo ti bubnjara, fotkaj se’ – priča Nenad i dodaje još jednu zanimljivu situaciju.

– Jednom mi je Golub sa bine dobacio da mu izgledam sumnjivo. Rekao je ‘Deluješ mi kao da ne mogu da ti verujem s tim licem’, ne znam kako je do toga došlo, ali bilo je zabavno. Neko je to čak i snimio, potpuno slučajno. Ko god da je, zahvalan sam mu što imam zabeležen taj trenutak.

Na Nenadovu priču o anegdotama nadovezao se i Nikola.

– Iskreno, Gobline sam otkrio slučajno, preko nekog snimka na koji sam naišao na internetu. Naravno, zavoleo sam ih prvenstveno jer su iz mog grada. Poslednji put sam ih slušao u Kljajićevu, kada sam odneo Branku svoju kolekciju albuma, od prvog do poslednjeg, da mi ih potpiše. Nasmejao se i rekao: ‘Ovaj album čak ni ja nemam’. Nenad i ja idemo na njihove svirke što češće možemo. I svaki put ja vozim – dodaje Nikola.

Očigledno je da bendovi, posebno u manjim sredinama, utiču na sugrađane. Mnogi su zaštitnički nastrojeni, mnogi su ponosni, a neki se na njih ugledaju. Mladi šabački muzičari se često odluče da slede primer Goblina, te se opredele za sličan žanr i stil sviranja.

Goblini prvi put u karijeri svirali u Domu omladine i bilo je kao… u magnovenju

Uprkos tome što nikada nisu delili binu sa njima, šabački bend Sprž mnogo toga vezuje za Golbline. Zoran Jović Fric je kao bubnjar sa Goblinima snimio album “U magnovenju”, a nekoliko godina kasnije dobio je sina Lazara, koji će, krenuvši očevim stopama, postati bubnjar Sprža.

– Lazar je učio da svira sa svojim ocem, koji je nekada svirao sa Goblinima, a kasnije je nastavio da vežba sa Fircom. Kada smo oformili bend, Lazar je znao da svira samo pesme Goblina, te je upravo to bio veći deo našeg repertoara – priča Tomislav, gitarista Sprža.

– Kada smo tek počeli da sviramo zajedno, objavili smo nekoliko fotografija na društvene mreže, a Alen nam je u komentaru, u šali, napisao “Sprž!”. Nama se to dopalo i tako je nastalo ime našeg benda. Kasnije, kako zbog našeg repertoara, kako zbog žanra naših autorskih pesama, ljudi su nas često upoređivali sa Goblinima. Bili smo jedni od retkih šabačkih bendova koji su svirali njihove pesme – nastavlja on.

– Ja sam rano počeo da ih slušam, još tokom osnovne škole. Išao sam na skoro svaki koncert, bili su mi idoli u početku. Kada sam ih upoznao, shvatio sam da su oni ljudi kao i svi mi. Čak sam kasnije i svirao neko vreme sa Fircom u njegovom drugom bendu, EhoTon. Mnogo sam naučio od njega, a on nam je dosta pomagao u početku, nalazio nam je mesta za svirke i promovisao našu muziku. Dolazio je na naše probe i davao nam korisne savete – nadovezuje se Jovan.

Šabac Goblinima duguje mnogo. U svom gradu su odavno postali kult, posebno zbog svog stava – uvek su se izjašnjavali kao šabački bend, bez obzira na to što nisu svi rodom odatle. Zbog toga smo im, verujem, najzahvalniji. Doduše, bez komšiluka, Dražine podrške i Brankove sobe, ništa od ovoga ne bi bilo moguće.

– Sećam se i kako su se uvek šalili na moj račun, kako sam brzo oćelavio. Uvek sam im govorio da će oni oćelaviti i mlađi od mene. Nisu mi verovali tada, ali evo nas sad – šali se Draža.

GOBLINI: Pesma “Ima nas” je prevazišla i bend i nas kao stvaraoce, pevaće se kad sledeći put izađemo na ulice…

Ako stavimo po strani sve anegdote i smeh, u Dražinim rečima još uvek se oseća istinska, očinska briga.

– Bilo mi je važno da ne ode na ulicu. To su bila teška vremena i loši uticaji bili su sa svih strana. Nije mi bilo važno čime će se baviti, ako to voli. Samo da nije na ulici.

Više od trideset godina kasnije, čika Draža može da bude siguran da je izveo Branka na pravi put, onako kako to već decenijama rade i Goblini, sa svom svojom vernom – “decom iz komšiluka”.

Jelena Ilić (dete iz komšiluka) za HL