Jedan od najkreativnijih velikih džez ansambala u Evropi, Nikolov-Ivanović Undektet, u organizaciji Doma omladine Beograda održaće koncertnu promociju novog albuma “Distopija”, u ponedeljak 11. decembra od 20h u sali Amerikana DOB.

Prošlo je četiri godine od vašeg prethodnog albuma “Frame and Curiosity”, koji ste premijerno predstavili na otvaranju 35. Beogradskog džez festivala u oktobru 2019. godine. Nekoliko meseci kasnije krenula je pandemija koronavirusa koja je mnogo uticala na svet uopšte, a posebno na muzičare i autore koji se bave drugim izvođačkim umetnostima. Upravo u danima izolacije i periodu pandemije nastajala je okosnica autorskog materijala za vaš novi, treći po redu, album “Distopija”. Recite nam nešto više o stvaralačkom procesu u tim danima i samom albumu. Da li su se i koliko vaši životu promenili pod uticajem pandemije, u pogledu profesionalnog aspekta? Koliko se stvari, iz vaše perspektive, vratilo na “staro”, a šta su neki novi modeli stvaranja, rada i koncertnih aktivnosti u svetu danas?
Vladimir Nikolov: Priroda mog glavnog posla je takva da sam svakako najčešće sam u svom studiju u miru i odvojen od sveta. Ali, pandemija jeste uticala na gostovanja i putovanja. Na primer, otkazan je bio projekat Jumbo Big Band koji je u martu 2020. trebao da se desi pod mojim vođstvom. Ipak, najznačajnija promena u profesionalnom smislu je bio početak tog talasa koji je na mene uticao psihološki, pa je na toj liniji nastao muzički materijal koji je razlog zašto smo krenuli sa projektom „Distopija”. U toku pandemije smo snimili i video našeg Nikolov-Ivanović Kvarteta i izveli numeru „Scream“, a onda je predstavili na nalogu organizacije International Jazz Day te iste godine (Internacionalni dan džeza), za šta smo zapravo dobili ogromnu podršku.
Srđan Ivanović: Taj period je bio traumatski za sve, na različite načine, profesionalno je naravno bio katastrofalan jer nismo uopšte nastupali, a naša aktivnost je zvanično proglašena kao aktivnost koja nije nužna. No, iz te distopijske situacije bilo je pozitivnog, isprva odmor od jurenja za svačim, a onda kasnije i shvatanje šta nam je stvarno bitno. Mislim da su ljudi umnogome shvatili šta je stvarno bitno i koliko su zapravo kontakt sa drugim ljudima, koncerti, pozorište ipak možda nužniji nego što smo isprva mislili. U tom periodu jedini način saradnje je bio “preko žice” pa smo to i radili, ali sam to shvatao, više simbolično, da nešto radimo, da publici nešto dajemo, ne mislim da ima smisla to i nastaviti i u normalnim vremenima, ono što je najbitnije je kontakt sa publikom i sa drugim muzičarima.

Vaš sastav broji jedanaest vrhunskih muzičara iz nekoliko evropskih zemalja. Pored vas dvojice tu je još devet kolega, a od prethodnog koncerta došlo je i do nekih promena u postavi Undekteta. Recite nam šta je uticalo na personalne promene i predstavite nam nove (i stare) članove.
Vladimir Nikolov: Promene u Undektetu su se desile zbog dva razloga. Jedan je naša želja da ansambl unapredimo na polju improvizacije i zajedničkog sviranja do te mere da možemo da eksperimentišemo i da se igramo sa muzikom. Drugi je taj da želimo da uvek budemo na raspolaganju za nastupe bez razlike koliko vremena imamo za pripreme. U muzičkom smislu sve zvuči bolje i uvek možemo da menjamo ko će gde da svira solo, kad su nam svi muzičari dobri solisti. U praktičnom smislu, lakše i brže idu pripreme benda kad svako uradi svoj domaći zadatak, a to profesionalci kakvi su trenutni članovi rade svi bez ikakve diskusije.
Novi članovi ansambla su Olivie Lene na trubi, Sebastien Lado na trombonu, Leo Gedi na bariton saksofonu i bas klarinetu. Svako od njih je muzički karakter za sebe, a svi su vrhunski muzičari i odlični drugari tako da je milina raditi sa njima. Od ranije tu su Luka Ignjatović na alt saksofonu, Kristijan Mlačak na tenor i sopran saksofonu, Milan Roksandić na horni, Miloš Budimirov na tubi, Noe Klerk na harmonici, Mihail Ivanov na basu, Srđan Ivanović na bubnjevima i moja malenkost na klaviru i klavijaturama. Na ovom albumu bi se moglo reći da se već čuje da smo uigrana ekipa.
Srđan Ivanović: Možda još treći razlog je to što smo od početka hteli da sastav bude srpsko-francuski, u smislu baze delatnosti, a sa novim članovima je taj odnos ravnopravniji. Novi članovi su vrhunski muzičari s kojima nastupam ili sam nastupao u drugim sastavima i oduševljeno su se uklopili, kako muzički tako i ljudski.

Kako funkcioniše stvaralački proces u tako velikom orkestru čiji članovi žive u različitim zemljama? Koliko je teško u kreativnom, ali i logističkom smislu – snimanja, koncerti…
Vladimir Nikolov: U nekom smislu moj način rada na pripremama je konzervativan, ali u slučaju ovog ansambla to je od velike pomoći. Partiture se pripremaju unapred, uređuju se do mere gde se sva moguća pitanja smanjuju na minimum, dakle sve je jasno pre nego što se mi nađemo na probi i krenemo da sviramo. To ubrzava proces. Naravno da imamo prostora da menjamo stvari i razvijamo muziku, ali nemamo neke velike nejasnoće za koje je potrebno vreme i duži zajednički rad. U logističkom smislu bih mogao reći da funkcionišemo sve bolje, jer su trenutno svi ljudi u bendu veoma ozbiljni po pitanju organizacije. Tako da smo trenutno u fazi gde internacionalnost i veličina benda apsolutno nisu prepreka. Veća je prepreka nalaženje zainteresovanih organizatora za ovakav bend. Veličina benda utiče na njihove odluke previše često, nažalost, iako ne bi morala.
Srđan Ivanović: Bend po svojoj veličini nalaže da moramo biti dobro organizovani i spremni unapred sa muzikom, tako da internacionalnost tu ne pravi razliku. S druge strane, da smo svi u istom gradu, možda bi mogli češće probati ili nastupati na manjim koncertima. Ali, pošto to nije slučaj, spremamo se u pozadini i radimo intenzivno kad se nalazimo. Snimanje ovog albuma, “Distopija”, je dobar primer toga: intenzivnih 5 dana rada iz kojih je izašao album sa rezultatom kojim smo ponosni i na kojem se čuju svi detalji muzike, uključujući i interakciju.

Šta smatrate najvećim uspehom Undekteta do sada, a šta su želje i planovi za budućnost?
Vladimir Nikolov: Možda ne zvuči previše spektakularno, ali za mene je najveći uspeh to što smo uspeli šest godina da, ne samo održimo ansambl u životu, nego da ga transformišemo u ono što smo oduvek želeli: konzistentan srednje veliki ansambl, koji promoviše svoju muziku i komunicira sa publikom i ovim vremenom. Jesmo dobili i nagradu na Made in New York Jazz Competition, i jesmo dobili veoma lepe kritike od strane uglednih svetskih kritičara za prošli projekat, i to veoma cenimo, ali nama je lično kao liderima dosta bitno šta se dešava unutar benda i muzike. To je glavni razlog zašto ovo i radimo.
Srđan Ivanović: Kao što kaže Vlada, ponosni smo na kritike i nagrade, ali ono što smatram najvećim uspehom je činjenica da jedan prilično ambiciozan bend i dalje traje i mislim da sastav i muzika postaju sve bolji. Planovi za budućnost su da nastavimo da se razvijamo i da predstavimo muziku u ostatku Evrope, što je u planu za 2024. godinu.

Vladimire, Vi ste pored autorskog rada (kompozitor, aranžer, instumentalista, dirigent) veoma angažovani kao pedagog. Između ostalog, šef ste Katedre za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja je vrlo aktivna i sa koje izlaze izvanredni mladi autori i izvođači. Šta su trenutno vaše druge profesionalne aktivnosti u fokusu, pored novog albuma sa Undektetom?
Vladimir Nikolov: Trenutno radim na pripremama za jedan veći projekat sa Afričkom kantautorkom Fatumatom Dijavarom koja nastupa uz orkestar u sali Pariske Filharmonije na jesen 2024. Upravo sam završio rad na projektu sa mladim zvezdama Domi & JD Beck uz Metropol orkestar iz Holandije. U međuvremenu dogovaramo završni koncert studenata džez odseka FMU za 21. januar 2024 na kom će nastupiti manji ansambli i Big Bend FMU. A u pauzi od svega toga sam stigao i da uletim sa jednim last minute aranžmanom za Big Bend udruženja džez muzičara u Makedoniji, za projekat muzike benda Leb i sol. Takođe, u januaru 2024. godine, zajedno sa Srđanom i Mihailom, radim poseban projekat sa Big Bendom Bugarskog radija u Sofiji.

Srđane, vi živite u Francuskoj i vodite bendove Blazin’ Quartet i Xenos, sarađujete sa mnogim kolegama, ali za februar najavljujete prvi album pod autorskim imenom: Srđan Ivanović „Modular“. Recite nam nešto više o novom projektu.
Srđan Ivanović: Poslednjih par godina razvijam bend koji se bazira na triju Manu Kodža (Manu Codjia), vanserijskog gitariste koji svira džez sa rok energijom a ponekad i zvukom, basista Joni Zelnik (Yoni Zelnik) i na to se nadovezuju Olivje Lene, koji je i u Undektetu, i flautistkinja Ludivin Isambur (Ludivine Issambourg) a često smo nastupali i sa flautistom Medžik Malikom (Magic Malik) i saksofonistom Kristof Panzaniem (Christophe Panzani), koji su takođe na albumu. Modular se zove tako jer sam hteo da kompozicije budu što jednostavnijie da bi interakcija bila što veća i da bi čak i delovi mogli modularno da se ređaju po želji. Drugi razlog za ime je zato što mi je bitna interakcija svakog člana ili kako se muzika modulira kroz svakog muzičara.

Kako pamtite prethodni koncert u Domu omladine, na 35. Beogradskom džez festivalu?
Vladimir Nikolov: Moglo bi se reći jedan od najlepših koncerata ikada. Sećam se detalja da je i osećaj na sceni bio super, osetilo se da je publika zavolela to što radimo, bila je neka magija, baš retko lepa prilika.
Srđan Ivanović: Poseban osećaj, otvaranje festivala, bend Anri Teksijea, koji nas sluša iz bekstejdža , konkretno sećam se kako nas je Manu Kodža gledao iza zavesa, publika koja je pažljivo slušala i bodrila nas, prvi koncert sa flautistom Medžik Malikom koji svakom prilikom zaista stvara magiju na sceni.

Kako teku pripreme za predstojeći nastup 11. decembra u Domu omladine? Šta publika može da očekuje na koncertu?
Vladimir Nikolov: Predstavićemo kompletan materijal sa novog albuma, i ostavljamo prostora za neki eventualni stari “hit“. Publika nikada nije čula trenutnu postavu uživo, mislim da će biti prijatno iznenađena.
Srđan Ivanović: Prvi nastup sa novim sastavom, s kojim se već dobro znamo sa snimanja. Slično kao i na koncertu za Beogradski džez festival, ovo je prvi put da predstavljamo novi materijal, znam da ćemo svi hteti da damo sve od sebe i da izgorimo na sceni. I da se zabavimo i zabavimo publiku.

Srbija se može pohvaliti izuzetnim džez muzičarima, koji ostvaruju velike uspehe kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a vas dvojica svakako spadate među njih. A ima li, po vašem mišljenju, džez muzika dovoljno publike kod nas?
Vladimir Nikolov: Moje je mišljenje da se publika gradi muzikom, i pored svih prepreka. Dakle, mi smo odgovorni koliko publike privlačimo, a svaki čovek je naravno uz to i odgovoran za svoj muzički ukus i navike da se ide na koncert, tako da je to dvosmerna ulica, i ne treba publiku gledati kao neku masu koja se sama od sebe gradi, pomera i smanjuje, nego je u pitanju komunikacija. U poslednjim godinama mislim da se Srbija može pohvaliti svojom džez scenom. Oseća se da se nešto razvija, menjaju se face, izdaju se albumi, nastupa se i klupski i na festivalima, iako džez klubova nema oficijalno. Gledano sa strane, mnogo se stvari dešava, što je znak da se nešto gradi. Neko će u budućnosti tome dati naziv i to će biti legitimna terminologija vremena u kojem živimo i delujemo.
Srđan Ivanović: Da, dvosmerna je ulica, mislim da ljudi žele da čuju dobru i zanimljivu autorsku muziku, zvala se ona džez ili kako god. Na nama je da privlačimo publiku svojim idejama i izvedbom, a na svima nama kao publici (jer i mi smo često publika) je da ne zaboravimo da je mnogo zabavnije otići na koncert ili dešavanje nego pregledati novu seriju na Netfliksu…