Pesma “Sloboda” Džonija Štulića, objavljena na singlu Azre “E, Pa Što / Sloboda ” 1982. godine, predstavlja jedan od retkih lirskih pokušaja da se pojam slobode ne definiše afirmativno, već da se sistematski očisti od svih njegovih istorijskih, ideoloških i jezičkih zloupotreba.
Umesto da ponudi odgovor, pesnik bira metod negacije – postupak koji nas, u krajnjoj liniji, vraća tradiciji apofatičkog mišljenja, gde se suština ne otkriva kroz ono što jeste, već kroz ono što nije.
Već u uvodnim stihovima uspostavlja se jasan obrazac:
“sloboda nije božije sjeme”,
“sloboda nije zahvalnica”,
“sloboda nije krilatica reklamnog panoa”.
Ovaj niz negacija nije puka retorička figura, već precizno usmeren napad na različite diskurse koji su istorijski prisvajali pojam slobode. Religijski (“božije sjeme”), birokratski (“zahvalnica”) i propagandni (“krilatica reklamnog panoa”) sloj jezika razotkrivaju se kao forme u kojima sloboda prestaje da bude iskustvo i postaje – znak. U tom smislu, Štulićev postupak može se dovesti u vezu sa kritikom jezika kod Džordža Orvela, posebno u romanu “1984”, gde politička moć počiva upravo na sposobnosti da redefiniše značenje reči.
Međutim, Štulić ide i dalje. Njegova kritika nije usmerena samo na politički sistem, već na samu ideju da sloboda može biti institucionalizovana. Stihovi:
“sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve forme”
otvaraju prostor za šire filozofsko čitanje – blisko egzistencijalističkoj tradiciji. Kod Žan-Pola Sartra sloboda nije data kategorija, već stanje koje nastaje tek u trenutku izbora i odgovornosti. Upravo zato Štulić insistira da sloboda nije “jednostavni domaći zadatak”: ona ne može biti naučena, već samo proživljena.
Kulminacija pesme dolazi u stihu:
“sloboda je žena / uzmi je”
Ovaj motiv zahteva pažljivo tumačenje. Na površinskom nivou može delovati provokativno ili čak banalizujuće, ali u kontekstu celokupne pesme on funkcioniše kao radikalno pomeranje iz apstraktnog u konkretno. Sloboda ovde prestaje da bude ideja i postaje odnos. Kao što odnos sa drugim bićem ne može biti teorijski posredovan, tako ni sloboda ne može biti delegirana ili darovana. Ona se, kako pesnik kaže, uzima – što je formulacija koja nas ponovo vraća egzistencijalističkoj odgovornosti.
Moja roba, moj dućan… Branimir Džoni Štulić o lažima, krađi, karijeri i dugovima povodom reizdanja albuma “Ravno do dna”
Jedan od najdubljih slojeva pesme otkriva se u stihu:
“ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi”
Ova gotovo paradoksalna formulacija razara iluziju da sloboda podrazumeva harmoniju ili red. Naprotiv, sloboda je sposobnost da se živi u nesavršenosti bez potrebe da se ona prikrije ili ideološki uredi. U tom smislu, Štulić se približava i mislima Albera Kamija, kod koga sloboda nije bekstvo iz apsurda, već njegovo prihvatanje.
Poseban segment pesme uvodi istorijsku dimenziju:
“datumi / sjećanja / kontrola lupa vratima / regularna predstava / ko ne pamti / iznova proživljava”
Ovde sloboda postaje pitanje pamćenja. Ne kao nostalgije, već kao otpora ponavljanju. Mehanizmi kontrole se smenjuju, ali struktura ostaje ista – “regularna predstava”. Onaj ko ne pamti, osuđen je da ponovo poveruje u lažne oblike slobode. Ovaj motiv snažno odjekuje u modernoj političkoj teoriji, ali i u književnosti koja upozorava na cikličnost istorijskih zabluda.
U završnici pesme, ponavljanje stiha “sloboda je žena / uzmi je” više ne deluje kao metafora, već kao imperativ. Nakon svih negacija i razgradnji, ostaje samo čin. Sloboda nije nešto o čemu se raspravlja, već nešto što se preuzima.
Bilo jednom u jednoj zemlji… Ovako je kritičar 1980. pisao o prvom albumu Azre: Delimično talentovani Štulić je neprijatno loš…
U tom smislu, Štulićeva pesma ne nudi definiciju slobode, već razotkriva sve načine na koje smo naučili da je pogrešno razumemo. Ona je istovremeno kritika jezika, ideologije i ljudske sklonosti da sopstvenu odgovornost prepusti apstraktnim sistemima.
I upravo u toj tački leži njena trajna vrednost: “Sloboda” nije pesma koja objašnjava slobodu, već pesma koja vraća slobodu tamo gde jedino može da postoji – u iskustvu svakoga od nas.
