Spajanjem egzistenicijalne traume i visoko stilizovanih vizuala sa filmom čija radnja podseća na snove, na platnu se rađa neon-noir.

Za razliku od nekadašnjeg flim noara, a zatim i neo noara, neon noar je svetao i glasan. Čine ga sumorno, urbano okruženje, ekspresionistička upotreba arhitekture i kostima i prigušena paleta boja, osvetljenja prožetog neonom.

Ovi filmovi dovode u pitanje greške tradicionalnih vrednosti, poput neo noar filmova, ali bez nostalgije koju klasičan noar nosi u sebi. Motivi koji se najčešće javljaju su nasilje i moralna dvosmslenost glavnog junaka koji doživljava urbanu izolaciju.

Verovatno je i Ville Valo imao sličnu stvar na umu, kada je smišljao naziv za album sa početka 2023. godine i njegovu prateću turneju.

Koncert u Domu omladine Beograda rasprodat je mesecima pre 9. aprila. Oni najsrećniji, koji o svemu misle na vreme, osigurali su svoje karte. Glasovi onih koji sve ostavljaju za poslednji čas čuli su se sa svih strana:
– Karta viška, kupujem kartu viška.

Ali teško da je bilo pomoći. Jedva da je u Amerikani bilo mesta za procenat koji sprska publika čini u odnosu na desetine miliona pregleda koje VV beleži na striming platformama. Bez ikakvog razmišljanja, mogao je da zakaže još jedan koncert. Opet bi zafalilo mesta.

Vrata su otvorena u 19:00, a čini se da su prvi redovi bili zauzeti već oko 19:05. Kako to obično biva sa profesionalcima, satnica je ispoštovana u minut.

Veče su otvorili misteriozni momci iz Londona, Adam i Džordan, poznatiji pod imenom Zetra. Na sceni izgledaju kao kada bi se blek metal spojio sa filmom Blade Runner iz 1982. godine.

Mračni rifovi pomešani sa sintisajzerom čine ih da zvuče kao sint pop verzija benda Type O Negative. Šminka, crni korseti i lanci oko stalka za mikrofon. Ljubičasta scenografija i intro od kog su svi zaćutali.

Hladnu, skoro pa jezivu atmosferu prekidali su osmesi koji su im se slučajno potkradali, a koje su nevešto pokušavali da sakriju u momentima između dobro uvežbanih koreografija.

Upravo zbog njih, jasno je kakvi se ljudi kriju iza maski. Dva obična, spontana momka koja su se pronašla u spajanju šugejza sa gotik rokom.

Posle tačno pola sata, bez reči, onako kako su i došli, raspametili su publiku i sasvim nečujno nestali sa bine.

Dok se neonski logo palio u etapama, tenzija je vrtoglavo rasla. Jedan po jedan, na binu su se penjali muzičari, a onda se konačno pojavio Ville Valo. Začuli su se uzdasi onih koji su ga do sada viđali samo na posterima.

Bez obzira na to da li su u pitanju devojački, konačno ostvareni snovi, uspomene iz srednjoškolskih dana, ili novopečeni obožavaoci koji imaju dovoljno sreće da njegovu muziku otkrivaju upravo onda kada on dolazi u Beograd, sve fantazije su oživele. Ovo je bio koncert koji se čekao još od devedesetih.

Izgledao je kao na najavnom plakatu – svedeno, sa blagom šminkom i sakoa taman dovoljno otkopčanog da se nasluti tetovaža na grudima, posvećena rediteljki iz četrdesetih godina prošlog veka, Maji Deren.

Lik sa plakata oživeo je onda kada je zapevao prvu pesmu na redu – “Enchocolate Your Love”. Posle nje, svaka sledeća izazivala je sve jači vrisak i sve veće uzbuđenje. Trebalo je vremena da ljudima postane jasno da se sve to zaista dešava.

Šarmantan, elegantnih manira, uživao je koliko i publika, preuzimajući deo atmosfere na sebe.

Izneo je ceo koncert u svojim nežim, zavodljivim pokretima. Jednako oduševljen, nije skidao osmeh sa lica. Drugi pogled nije bio potreban, već se na prvi videlo da uživa na sceni, zadovoljan što stotine ljudi čini srećnim.

Ko je stajao svega nekoliko redova dalje od bine, bez obzira na visinu, pogled mu je periodično bivao zaklonjen zbog količine ruku koje su bile u vazduhu.

Negde pozadi, na momente, Valo se možda nije ni čuo. Bez obzira na to da li se radilo o novim pesmama, ili o onim nastalim za vreme benda, bile su jednoglasno otpevane.

Izuzev efekta maskiranja dobijenog od strane publike, zbog njegovih neverovatnih vokalnih sposobnosti, sve je nepogrešivo zvučalo kao na studijskom snimku. Uz dodatak nezaobilazne, sirove emocije, čiji se pravi izraz vidi isključivo uživo.

Odlično se snalazio u glavnoj ulozi, vladao je prostorom, binom i ljudima kao da je sve pripadalo njemu. Svestan svog kvaliteta, ali i kvaliteta svog benda, nikoga nije ostavljao po strani.

Svaki od članova imao je svojih pet minuta, tokom kojih bi se on elegantno okrenuo i popio zamišljenu tečnost (vodu, čaj, kafu ili viski – nikada nećemo saznati) iz svog termosa.

Ostao je dosledan sebi i onome što je već nazivom turneje obećao – sve je, zaista, bilo neonsko.

Disko kugla je odradila svoje, a ranije pomenuti logo menjao je bojeneprestano.

Na neke od pesama, poput “Wings of a Butterfly” ili “Right Here In My Arms”, ostajalo se bez glasa, polivalo se pivo ili su prolivene poslednje radosnice. Nije bilo uzdržavanja, znalo se da ovo doživljava večeras i ko zna kad. Možda i nikad više.

Zahvalio se i otišao sa bine, ostavivši svoje muzičare same, pre nego što je bilo ko mogao da shvati o čemu se radi. Bilo je neizvesno, pauza je trajala dugo, tehničari su izašli na binu.

Naravno, bis se desio, posle kratke panike. Usledile su četiri dodatne pesme, a onda je ponovo nestao. Vratio se, još jednom, za finalnu pesmu – “When Love amd Death Embrace”. Ovaj put, posle izraza zahvalnosti, više se nije vraćao.

Glavna uloga mu je prijala, ali je znao da do nje nije stigao sam. Dok je odlazio, kroz ložu, sa visine je pozdravio svoje obožavaoce, još jednom pokazujući svoje manire. Tako to, valjda, rade prave zvezde. Bez umišljenosti, bez gordosti.

Njegov film trajao je tačno 98 minuta.

Jelena Ilić za HL