Priča benda Altın Gün počinje onako kako se ovakve priče obično završavaju – raspadom.

Kada je 2016. godine ostao bez benda, amsterdamski basista Jasper Verhulst je slušao turski psihodelični rok. Zvuk iz 70-ih, odjednom mu je zazvučao kao put kojim želi da krene, iako bi tako otišao u potpuno nepoznato.

Dakle, u samom startu, imao je dva problema – niti je govorio turski jezik, niti je svirao bilo koji turski tradicionalni instrument. Ipak, bio je odlučan u svojoj nameri da sastavi bend.

Raspisao je “poternice” za članovima, kako fizičke, koje je lepio po turskim radnjama, tako i one na društvenim mrežama.

Imao je sreće na Fejsbuku i ubrzo se povezao s pevačicom Merve Dasdemir i klavijaturistom i multiinstrumentalistom Erdinčem Edževitom (Erdinç Ecevit) – jedinim članovima benda turskog porekla. Ostali su iz Holandije i Velike Britanije. Nazvali su se Altın Gün, što bi značilo “zlatni dan”.

Ubrzo, turski obožavaoci su počeli da tvrde da je ovaj bend uradio više za emancipaciju i sliku Turske kao države, nego njena vlada. Neki ih čak doživljavaju kao neformalni izvozni proizvod nacionalne kulture – iako bend zapravo dolazi iz Amsterdama.

Do koncerta u Beogradu, 30. maja 2025. sastav je doživeo jednu značajnu promenu: Merve više nije deo benda.

Ipak, ideja na kojoj Altın Gün počiva ostala je netaknuta – spajanje kultura, epoha i zvuka u nešto što ne podilazi nostalgiji, već joj daje novi život.

Mada je skoro ceo dan padala kiša, malo pre otvaranja koncertnog prostora, kao u dogovoru sa organizatorima, nebo nad Beogradom je odlučilo da se razvedri i pruži nam neverovatan zalazak, utoliko lepši ako je posmatran sa reke, baš u blizini Hangara.

Zalazak toliko filmičan i fotogeničan, da se iz gužve začulo:

– Jesi li uhvatio dobar kadar?

– Dobar, kao da sam studirao na FDU.

Kad smo isfotkali, snimili i nadivili se zalasku, bilo je vreme da šareno i slojevito (zar se dovodi u pitanje na ovakvom događaju) obučena publika zauzima svoja mesta.

Dan je ispratio, a publiku dočekao DJ Brka, puštajući turske psihodelične i fank hitove (verovatno baš one koje je slušao i Jasper) i već se naslućivalo u kom smeru će se razvijati atmosfera.

Mada je koncert solidno kasnio, a komarci iskoristili svaku priliku da postanu deo iskustva, publika je brzo oprostila ovom harizmatičnom bendu.

Vrisak dobrodošlice trajao je svega nekoliko sekundi, a zatim je zamenjen tihim uzbuđenjem: bend je započeo koncert sa dve potpuno nove, još uvek neobjavljene pesme.

Publika je reagovala instinktivno – dlanovi su pratili ritam.

Zatim – “Vay Dünya”. I u tom trenutku, publika u Beogradu je umesto ruskog, srpskog i engleskog jezika, kolektivno progovorila (ili bar, propevala) turski. Bez prevoda. Bez titla. Bez potrebe za objašnjenjem.

Tekstovi se znaju napamet, izgovor skoro pa savršen. Da li svi znamo šta tačno znači svaki stih? Verovatno ne. Ali znamo dovoljno. Prepoznajemo emociju, ponavljamo fraze koje su postale himnične, ritam jezika se uvukao pod kožu kao posledica besomučnog preslušavanja.

Mada pod svetlima (šarenim baš kao i oni, na onoj jednoj, najpoznatijoj fotografiji) i specijalnim efektima dim mašine, na trenutke nismo mogli uopšte da ih vidimo, zahvaljujući fenomenalnom dizajnu zvuka, mogli smo da čujemo svaki detalj.

Perkusije, solaže na gitari ili balami, ili bilo koji drugi intrument koji je Erdinč svirao, sve je zvučalo savršeno.

Ipak, neke druge sitnice su ostavljali kao neostvarene želje – iako su nam stavili do znanja da je znaju, nisu odsvirali sprsku verziju pesme “Leylim Ley”.

Jasno, stare, poznate pesme, slale su publiku u očekivani “trans”. Svako je imao svoj lični ples, svoju telesnu interpretaciju muzike – uz povremene pauze da se klimne glavom, oduševi solažom, ili podigne ruka. Međutim, nove pesme su imale još bolju reakciju, što govori mnogo o harizmi benda.

Bez prethodnog “upoznavanja”, publika je brzo prihvatala tekstove i na brzinu pohvatala nekoliko stihova, da bi ih do kraja naučila napamet, kao da su odavno deo nekog paralelnog repertoara.

Dakle, bilo je solaža, na gitari, na balami, na klavijaturama, ali solaže na perkusijama su na publiku ostavljale najveći utisak, pod pretpostavkom da je to ono sa čime se najviše identifikujemo.

Baš u tim trenucima, ostvarivane su najlepše interakcije u publici – dok se dlanovima hvata ritam, hvata se pogled i uzvraća se osmeh osobi pored.

U kontri sa pomenutim, odličnim ozvučenjem i dizajnom zvuka, bio je momenat kada je Erdinču, u sred strofe, mikrofon prestao da radi. Napravio je izbezumljeno simpatičnu grimasu, potpuno zbunjen, ali nije prestao.

Publika je na par sekundi preuzela vođstvo i posle nekoliko trenutaka sve je bilo nazad na svome.

Zanimljivo, publika je izraze zahvalnosti, pohvale i ljubavi dobacivala na turskom.

Ni engleski, ni holandski (verovatno jer ga niko od prisutne publike ne govori), nego baš na turskom – konekcija i razumevanje na potpuno drugom nivou, i publika i bend jednako dosledni stilu. Nije bilo potrebe za prevodom ni za objašnjenjem, turski je bio prirodni kanal razmene emocija.

Kraj nije mogao da bude onda kada je bend to želeo. Vratili smo ih na bis, da bismo čuli još dve pesme. Od toga, naravno, posebno izludovali na “Halkalı Şeker”.

I opet, uz bis, bilo je prekratko, kao da je sat i po vremena stalo u svega petnaest minuta subjetkivnog osećaja.

Pre nego što nam je poslednja bas linija, doslovno, prošla kroz telo, Erdinč je obećao da se vidimo ponovo. Taman dok oni objave sledeći album, a mi ga naučimo napamet. Za sad nam dobro ide.

J. Ilić za HL