U utorak, 8. novembra u 20 časova, u Centru lepih umetnosti Gvarnerius biće održan premijerni beogradski koncert Orion gudačkog trija, predvođenog Sojung Jun, jednom od najboljih violinistkinja današnjice.
Umetnici koji čine Orion gudački trio, su nosioci najvećih svetskih priznanja, sa zavidnim solističkim karijerama i brojnim solističkim nastupima širom sveta.
Specifičnost ovog trija je da umetnici ne koriste note prilikom nastupa.
Orion gudački trio osnovali su violinistkinja Sojung Jun (Južna Koreja), violista Vajt Hertenštajn (Nemačka) i violončelista Bendžamin Gregor-Smit (Velika Britanija).
Prijateljstvo, kao i duboko uzajamno muzičko razumevanje, bili su od presudnog značaja da, pored svojih individualnih, solističkih karijera, ovo troje umetnika osnuje gudački trio 2012. godine u Bazelu (Švajcarska). Od tada do danas, trio niže nagrade i priznanja, a ove godine osvojili su prvu nagradu kao i nagradu publike na 15-tom Muzičkom takmičenju kamerne muzike “Migros Kulturprozent” u Cirihu.
Orion gudački trio redovno nastupa u Švajcarskoj, najčešće u dvorani Tonhale u Cirihu, u Nemačkoj i Engleskoj, a održao je veliku turneju u najpoznatijim koncertnim dvoranama širom Koreje, kao što su Isang Yun Birthplace u Tongjongu i Yongsan u Seulu.
Film “Put za Kujumbu”, reditelja Miroslava Savića u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, proglašen je za najbolji na ovogodišnjem Kragujevačkom festivalu angažovanog, antiratnog i akademskog filma – KRAF 2016.
Žiri u sastavu Dejan Dabić (predsednik), Milan Nikodijević i Hadži Zoran Đorđević, na osnovu 17 odgledanih filmova sa filmskih akademija u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori i Sloveniji, u obrazloženju navodi da je aktuelnu temu sa ovih prostora, autor – veštim dramaturškim postupcima, promišljenim rediteljskim rukopisom i dobrim izborom glumaca – gotovo insajderski, prikazao generacijski gorući problem, odlaska mladih iz Srbije. Drugu nagradu dobio je film “Jedna noć”, reditelja Strahinje Savića, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, uz obrazloženje: “Naizgled jednostavna, a slojevita kamerna drama o ženskom prijateljstvu čiji su likovi dočarani svedenim, a opet sugestivnim glumačkim sredstvima”.
Treća nagrada pripala je filmu “Čovjek čelične volje”, reditelja Amara Spahića, u produkciji Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu, a obrazloženje žirija je: “Potresni dokumentarni film o junaku koji snagom volje i uz pomoć nepokolebljive majke, uspeva da nadoknadi fizički hendikep, ostvaren u dobroj tradiciji dokumentarističke škole sa naših prostora”.
Vrtlog/Photo: Promo
Sve odluke donete su jednoglasno, a pored stručnog žirija, glas je imala i publika. Ove godine priznanje publike odlazi filmu “Vrtlog”, rediteljke Emilije Gašić, u produkciji Akademije umetnosti u Beograda.
Predstavnici art roka bili su prvi koji su ritualni spaktakl povezali sa žanrovskim obrascima modernog pozorišta.
Tako je Dejvid Bouvi, učenik Lindzija Kempa, na svojim koncertima uveo elemente pantomime, posedno na svojoj “Ziggi Stardust” turneji, napravivši tako performanse sa izrazitim vizuelnim identitetom.
Igi Pop i Fredi Mjerkuri pravili su svojevrsne bodi art predstve na koncertima. Alis Kuper je na svojim koncertnim predstavama uveo elemente cirkuskog spektakla i Artoovog pozorišta okrutnosti, sa žanrovskim odrednicama horora. Američka grupa Tubes se na svojim koncertima koristila tehničkim pomagalima modernog pozorišta, od neona do hidrauličnog mosta, da bi na sceni pravila urnebesne parodije potrošačkog društva. Madonini i Princeovi koncerti nisu ništa drugo do perfektno režirani mjuzikli, sa raskošnim dekorom i koreografijom.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Najizrazitiju svest o koncertu kao predstavi imaju Talking Heads i Lori Anderson. Koncert “Stop making sense” Dejvida Birna i njegove grupe pre bi se mogao uvrstiti u eksperimentalne radove modernog pozorišta, nego u klasične koncerte. Birn i njegova grupa su na tragu ritualne scenske grafike “Anštajna na plaži” Boba Vilsona i koreografskih eksperimenata Pine Buš.
“Home of the brave” Lori Anderson, ima u sebi elemente likovnog teatra jednog Luke Ronkonija ili Jana Fabra spojene sa Brehtovskom kabaretskom tradicijom. Predstavljačka umetnost popularnih rokera dobijala je za kratko vreme armiju sledbenika, takozvanih fanova. Vernici pop mitologije oko svakog poznatog izvođača stvarali su kultove.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
U nekoj budućoj mitologiji dvadesetog veka kultovi koje je stvorila popularna umetnost imaće vodeću ulogu. Stare mitove o Edipu, Orfeju, Orestu, zameniće mitovi o kult junacima knjiga, filmova i stripova XX veka. Umesto Odiseja veliki avanturista biće Korto Malteze, Indijana Džons ili Džems Bond. Ahil će biti Luk Skajvoker iz Ratova zvezda, Herkul Supermen ili Rank Kseroks, Penelopa Ingrid Bergman iz Kazablanke. Veliki performer, bog Pretvaranja biće Dejvid Bouvi. Sve ove nove heroje donela je sa sobom popularna kultura.
U istoriji XX veka ne postoji toliko raznovrstan “renesansni” umetnik kao što je Dejvid Džons, poznatiji po pseudonimu Dejvid Bouvi. On je jedan od najuticajnijih stvaralaca u oblasti pop muzike. Rođen 8. januara 1947. godine u Londonu, mladost je proveo kao prava pravcata muzička tinejdžerska zvezda, svirajući po lokalnim klubovima i pabovima. Umro je 11. januara 2016. u Londonu. Njegov flamboajantni izgled “sa stilom gladnog Engleza”, blago androgino homoseksualni imidž, bio je dovoljan da brzo postane idol urbane mladeži. Već 1969. godine, Bouvi pravi svoj prvi veliki hit “Svemirska odiseja”, koji ga odmah izdvaja iz mase kao pravog pravcatog čoveka koji je pao na zemlju. Sledeći singl “Čovek koji je prodao svet” i album “Zigi Stardast” pretvorili su ga u obožavanu ikonu pop kulture.
Bouvi je kreirao jedinstven i neponovljiv stil čoveka kameleona, zvezde čiji je glavni koncept neprekidna promena imidža. Od svemirske pojave Zigija Stardasta, preko homootpadnika Hankija Dorija, menjao je izgled. Bio je mladi i vitki naci-vojvoda, i pin-ap maneken, i nestvarni vanzemaljac, i mladi japi Amerikanac, i mistični heroj andergraund kulture, frik sajberdetektiv Natan Adler, na svom internetu zvanom BowieNet imao je blog koji je potpisivao imenom Mornar. Bio je oženjen sa manekenkom Endži Bouvi koja mu je rodila sina Zouvija, koji je kasnije promenio ime u Dankan Džons i postao poznati reditelj. Godine 1992. oformio je hard rok bend “Tin Machine”. Njegova poezija kretala se uvek linijom avangarde, od futurističkih i nadrealističkih uticaja do recentnog uticaja tehnokulture. Pisao je Cut Up tehnikom koju su promovisali bitnici Barouz i Gisin.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
“Budućnost više nije ono što je bila” rekao je Bouvi, promovišući album “Scary Monsters”. Ne postoji velika ličnost u svetu rokenrola s kojom nije sarađivao. od Marka Bolana, Binga Krozbija, Mika Ronsona, preko Džegera, sve do Igija Popa, Lu Rida, Roberta Fripa i Brajana Inoa. Serija fascinantnih albuma “Heroji”, “Nisko”, “Strašni monstrumi” i “Hajde da igramo”, biseri su njegove dugotrajne karijere.
Nekoliko godina živeo je u Berlinu, gde je nastalo njegov album “Nisko” koji je uradio sa Brajanom Inoom. Pesma “Sound and Vision” perfektna je posveta istoimenoj knjizi Alistera Kroulija.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Zanimanje za okultno pratilo je Bouvija tokom čitave njegove karijere. Neki biografi poput Pola Trinke i Pitera R. Keniga, smatraju da je Bouvi čitavog života pravi jedinsven okultni pop rok performans. Kening je u eseju “Gnostik koji se smeje” veoma iscrpno prošetao kroz Bouvijevu karijeru i pokazao njegov permanentni interes za ezoteriju koji je započet još od ranih albuma sedamdesetih , famozne “Maske” koja je inspirisala i Boba Dilana, preko interesa za Kabalu, Tantra i Hata jogu, pa sve do poslednjeg “ritualno magijskog” epitafnog albuma “Crna zvezda” koji je Bouvi objavio bukvalno pred smrt.
Kening otkriva da je od Bouvijeve žene Endži saznao da je muzički mega star, imao ogromnu strast za čitanje okultne literature, da je o “tamnim naukama” pričao sa ljudima kao što su Dalaj Lama, Džimi Pejdž, Džon Lenon, Vilijam Barouz itd. Prema njenim rečima Bouvijev duhovni učitelj bio je tibetanski sveštenik Čimi Joungdong Rimpoče. Imao je posebnu fascinaciju Tibetom, tibetanskom “crnom magijom” i demonologijom, odakle potiče i priča o “Crnom suncu”, to jest “Crnoj zvezdi”.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Nacistička opsednutost Arijevcima nadmoćnom belom rasom, odvela je mnoge njihove istraživače u potragu za “Crnim suncem” na Tibet. Na Tibetu su misterioznoj Heleni Blavacki, indijski čarobnjaci iz Pendžaba, Morija i Kut Humi razotkrili tajne univerzuma, pa tako i tajnu Crnog sunca. Crnim suncem bili su jednako opsednuti mistici Karl Haushofer, Gurđijef i Krouli. Crno Sunce je okultni simbol, usko povezan sa solarnim simbolom Svastikom (Sunčev Krst). Ono se pominje u brojnim okultnim grupama, pre svega kod Teozofa. To je nevidljivo Sunce, kod kabalista poznato i kao izvot crne svetlosti. Crno označava da je nevidljivo, skriveno, odnosno okultno.
Blavacka kaže da je Crno Sunce božje oko ili unutrašnje oko našeg “Ja”; kada našu pažnju usmerimo sa spoljašnosti ka unutrašnjosti, ka Crnom Suncu, tada će se nasa čula ponovo okrenuti ka spoljašnjem svetu ali gledano kroz božje oko, kroz Crno Sunce.
U biografiji Pola Trinke “Starman”, Bouvi se opisuje kao posvećeni poznavalac tajnih nauka Tibeta. Godine 1975. Dejvid je krenuo na put istraživanja okultnog. Prema rečima Bouvijevog poznanika Garija Lahmana, koji je pisao sjajne studije o istoriji magije, tekst koji je bio ključan za Bouvijevu okultnu inicijaciju bila je knjiga “The Spear of Destiny” (Koplje sudbine) Trevora Ravenskrofta. Knjiga objavljena 1973. proučava kako su Hitler i Himler iskorištavali okultne moći, posebno Sveti gral i njemu bliski artefakt, koplje kojim je proboden Hristov bok. Na Bouvija je sigurno uticala i popularna knjiga “Jutro čarobnjaka” Pouvelsa i Beržijea.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Ta je knjiga zajedno s delima Alistera Kroulija i njegovih pomagača predstavljala jezgro Bouvijeve lektire. Lahman je s Bouvijem raspravljao o temama kao što je okultno obeležje knjige “Autsajder” Kolina Vilsona. Lahman je rekao da se Bouvi zanima za mnoge takve ideje, te da o njima pametno govori. Džimi Pejdž je u njih je ušao dublje i bio njihov ozbiljan sledbenik, dok je Bouvi preuzeo mnogo različitih elemenata i izvrnuo ih. Kad je Bouvi susreo Pejdža, gitarista Led Zeppelina već je šest godina proučavao Kroulijeva dela. Dejvid se time ipak relativno kratko bavio. Umesto da pokuša da iskoristi sile tame, upustio se u kokainom pomućenu potragu za smislom.
Bouvi će 1993. godine objasniti svoju očaranost Himlerovom potragom za Svetim gralom i Kopljem sudbine kao ‘arturijansku potrebu: potragu za mitološkom vezom s Bogom. Ali negde putem izopačilo ju je ono što je čitao i što ga je privuklo. Kao i na članove Rollingstones, koji su plesali s đavolom u liku Kroulijevog učenika Keneta Engera i Bouvijeva nova opasna aura ostavila je dubok trag na njemu i na njemu bliskim osobama.
Opsednut zlokobnim silama koje su se okupljale oko njega kqao demonima i plašile ga, Dejvid je počeo da planira beg iz Njujorka. Nije hteo da pobegne samo od Džimija Pehdža ili Lu Rida, čini se da je i inače pristojnim muzičarima smetala njegova prisutnost. Areta Franklin ga je ismejala na dodeli Gremija (“Tako sam srećna da bih mogla da poljubim Dejvida Bouvija”), što mu je nedeljama kvarilo raspoloženjee. Na zabavi koju je organizovao Šep Gordon, menadžer Alisa Kupera, Bob Dilan spustio mu je na sebi svojstven način: “Glam-rok nije muzika”, podsmehnuo se pre nego što je okrenuo leđa Dejvidu dok su ga biznismeni muzičke industrije i njihove sluge promatrali bez daha. Preseljenje u LA, gde ga je čekalo snimanje filma “The Man Who Fell to Earth” (koje je kasnije odloženo, jer su reditelj Reg i producent Si Latvinof tražili sponzore) predstavljalo je prekid s takvim neprijartnostima.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
To je značilo da će biti bliže svom novom, holivudskom menadžeru Majklu Lipmanu. A značilo je i da će pobeći od Ave Čeri i njenih pritužbi na njegovo opsesivno jurenje za suknjama. Andži Bouvi je pak odustala od života sa njim i činilo se da je zadovoljna što žive uglavnom odvojeno.
Preseljenje je značilo i da će Dejvid biti bliže pripovedaču losanđeleskih anegdota i slavnom dileru kokaina Frediju Sesleru. Fredi je dolazio kod Bouvija ne sa ampulom, nego s celim tanjirom kokaina. Delovanje i kvantitet Seslerovog kokaina bili su bez premca: a pridoneli su i naglom pogoršanju Dejvidovog duševnog stanja tokom leta 1975. godine.
Dvadesettrogodišnji engleski basista i pevač Glen Hadžis, koji se tek pridružio bendu Deep Purple se brzo sprijateljio s Bouvijem u LA-u. Budući da se u to vreme spremao da krene na poslednju turneju Deep Purplea s gitaristom Ričijem Blekmurom, Glen je u jednom od njihovih dugotrajnih telefonskih razgovora ponudio Dejvidu utočište u svojoj kući na Beverli Hilsu. Glen je i sam bio zavisnik od kokaina i bio je svestan da Dejvidovi problemi rastu. Prenerazio se kad je čuo da Dejvid planira sam da putuje vozom, pa je poslao svog vozača da ga dočeka na peronu Union stanice u L.A. Hteo je da bude siguran da Dejvid neće ostati sam, ali nada mu je bila uzaludna. “Dejvid je u to doba često bio sam”, kaže Hadžis. “Mogao je biti u prostoriji s pet ili šest osoba, s knjigom, ali i dalje bi bio sam”.
Na albumu iz 1976. godine glumio je lik “Mršavog belog vojvode”, što su mnogi mediji površno proglasili koketiranjem sa desničarskim idejama i fašizmom. Postoji slika objavljena u Melodi Mejkeru na kojoj se vidi kako Bouvi u crnoj košulji nacističkim pozdravom salutira fanovima okupljenim na stanici Viktorija u Londonu, gde je stigao vozom “Orijent ekspres”. Bouvi je objašnjavao da je samo mahao svojim fanovima, ali uzalud – bio je proglašen za fašistu, što definitivno nije bio. Istina je da je imao interes za naci-misticizam, kao i za biseksualne avanture. Sebe je video kao androgino bespolno biće. Androginu transrodnu osobu glumio je do kraja života.
Voleo je da daje šokantne izjave, koje su ga i dovodile na naslovne strane štampe i tabloida. Kada u intervju za Plejboj izjavio je da je homoseksualac, bio je to veliki skandal, ali je dobio svoju najverniju publiku. Biseksualni uzori bili su mu Oskar Vajld i Alister Krouli. Pod uticajem škotlanđanina pantomimičara i homoseksualca Lindzija Kempa, Bouvi je počeo da potencira seksualnost u svojim koncertnim izvođenjima. Godine 1972, kao Zigi Stardust, na kraju svakog koncertnog šoua, podražavao je felacio sa gitarom Majka Ronsona. Performans je izvodio u trikou, posut prahom za palačinke. Svoju biseksualnost je kasnije potvrdio i u Plejboju 1975. godine, a na spisku njegovih mogućih ljubavnika bili su osim Mika Ronsona koga je preoteo Marku Bolanu, i Mik Džeger i Lu Rid. Divio se Vorholovoj homoerotskoj Auri, pa ga je kasnije glumio u filmu “Baskijat”. Poznat je i kao glumac u nekoliko odličnih filmova Dejvida Linča, Nagise Ošime, Tonija Skota i Martina Skorsezea. Glumio je Nikolu Teslu u Nolanovom filmu “Prestiž”, a specijalnu posvetu našem genijalnom naučniku dao je u filmu “Čovek koji je pao na zemlju” Nikolasa Rega.
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Posle Endži bio je oženjen manekenkom Iman, sa kojom ima ćerku Aleksandru zahru Džons. Sa njima je jedno vreme živeo na karipskom ostrvu, ali se vratio u London da bi u njemu proveo poslednji period svog života. Kada je godine 1992. oženio Iman izjavio je da je sedamdesetih bio “heteroseksualac u ormaru”. U spotu za pesmu “Lazarus” sa poslednjeg albuma “Black Star” Bouvi se u bolničkoj postelji bukvalno oprostio od svoje verne publike širom sveta i poslao skrivenu poruku sa dvojnikom koji se sklonio u orman. Isti dvojnik pojavio se u jednom od njegovih najboljih spotova “Blue Jean”. Mnogi nisu ni znali da se dve godine borio sa rakom i da je trpeo velike bolove. SmrtniDejvid Robert Džons je napustio svet, a dvojnik je ostao u životu I on ima više imena. Bio je Mod na Bob Dilan fazi (1964–1968), Major Tom (1969–1970), Zigi Stardust (1971–72), Aladin San (1972–73), Helovin Džek (Diamond Dog) (1974), The Gouster (1975), Čovek koji je pao na zemlju (1975/76), Mršavi beli vojvoda (1976), The Svelte Lounge Lizard (1978), Balerin sa “Ashes To Ashes” (1980), Čovek Slon (1980–81), Pravi Dejvid Robert Džons na turneji “Serious Moonlight” (1983), Vrišteći Lord Bajron (Tonight, 1984), Agent sa “Tin Machine” (1989), Natan Adler (1995), Vanzemaljac na “Earthling” (1997), Mr Plod (1997), Boz u PC–igrici Omikron in 1999, i Mornar na Bowienetu (2007).
A sva njegova različita lica lako se sabiraju u ultimativni lik mesije pop-rok sveta.
Zakopčao sam brushalter, stavio merlinku-periku, namestio minić, navukao se nekako na štikle i pogledao samog sebe u ogledalo. Mmmmm…seksi…mislim nije što sam egocentrik nego sam izuzetno loš frajer, a sasvim solidna riba. Imam one litlvulf sisice, što mi daju na aktuelnosti i autentičnosti. Ček da napravim selfi… taaako… Brakuse, lutko, ceo svet je tvoj. Postaćeš zvezda!
(Nekoliko desetina minuta kasnije bio sam u prijemnom studiju jedne televizije. Sedeo sam na običnoj, drvenoj stolici naspram čoveka čudne frizure i još čudnije fizionomije, pušio je pritom mi duvajući dim u lice)
“Igorka, rekoste…”
“Rekla sam.”
Zvao se Milomir. Mirisao je na jeftin afteršejv i dunjicu mučenicu.
“Igorka, ti si se prijavila za naše “Snajke”?
“Prijavila sam se.”
“Šta imaš od obrazovanja?”
“Ništa! Nemam ni osnovnu školu.”
Spremio sam se dobro za ovaj intervju. Pa neću valjda da mu kažem da sam u osnovnoj školi čitao Albera Kamija i Aldousa Hakslija. Neće mene na znanje i kulturu da navataju pa da propadnem u zemlji Srbiji.
“Lepo. A šta posebno umeš da radiš?”
“Sve što treba, gospodine. Potpuno mi je svejedno.”
“Skinula bi se gola?”
“Jel treba odmah?”
U pokušaju da postaneš popularan u zemlji Srbiji, moraš da budeš spreman na sve i da ideš do kraja.
“Neka. Ne mora…nabroj mi, Igorka, tri omiljena književna lika…”
Šta će mu to? Verovatno blefira… ajd i ja ću…
“Nada Macura… Zmaj od Šipova… Maca Diskrecija… znam ja još…”
“U redu je. Znaš, ne moraš više da se praviš da si to što nisi.”
“Izvinite, Milomire, ne znam o čemu govorite.”
“Ja sam mala u biznisu već pedeset godina. Znam kada neko nije naš. Mi se prepoznajemo međusobno.”
Besno sam skinuo periku.
“Ništa ti ne znaš. Nisi ni provalio da sam muškarac. Ja sam Brakus, propali radio-voditelj sa stavom. Samo sam hteo da budem snajka i postanem popularan.”
“Znam, Igore. Ali, nije to za svakog. Idi ti lepo kući, kuckaj po društvenim mrežama, piši kolumne, bori se za kulturu. To je za tebe.”
Ovaj fascinantni dokumentarni film u produkciji National Geographic može besplatno da se pogleda od 30. oktobra do 6. novembra na raznim platformama.
U njemu Leonardo Dikaprio traži rešenje za globalno zagrevanje i razgovara s nekim od najuticajnijih ljudi današnjice. A zaključak je zastrašujući. Ako nešto ne preduzmemo, čeka nas – potop.
Rediteljski prvenac Nikole Koja, film “Stado”, biće premijerno prikazan u 23. novembra u Sava Centru sa početkom u 20:00 časova i bioskopu Cineplexx UŠĆE Shopping Center od 21:00 čas.
Film “Stado” je satirična komedija o životu iza kamere. Često veća drama prethodi filmskoj ili televizijskoj drami koju gledamo. Neizlečivi entuzijasti, slepi za objektivne okolnosti, stavljaju na kocku svoju egzistenciju u želji da naprave veliko umetničko delo. Do sjaja i blještavila crvenog tepiha na svečanoj premijeri ne dolazi se putem posutim ružama, već kompromisima, borbom, pa i paktom sa đavolom, ako je potrebno.
Photo: Promo
Glumačku četvorku koja svojim talentom i iskustvom nosi ovaj film čine Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić i Nataša Ninković, a deo filmske ekipe su i Srđan Timarov, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Petar Strugar, Goran Radaković, Marko Gvero, Danijela Vranješ, Hristina Popović, Nikola Pejaković, Bojan Dimitrijević, Nikola Vujović, Branislav Trifunović, Miloš Samolov i mnogi drugi.
Režiju filma potpisuje Nikola Kojo uz superviziju Gorana Gajića, dok je scenario pisao Nebojša Romčević.
Ulaznice za premijerne projekcije su već u prodaji i mogu se nabaviti na biletarnici Sava Centra i na blagajnama bioskopa Cineplexx UŠĆE Shopping Center.
Jedan od najvećih aktuelnih pank bendova na svetu, Dropkick Murphys konačno dolazi u Srbiju. U sklopu evropske turneje kojom obeležavaju dve decenije postojanja bend iz Bostona posetiće i Beograd. Koncert će biti održan u 8. februara 2017. u Domu omladine Beograda.
Na ovoj turneji pratiće ih legendarni hardcore sastav Slapshot koji sami članovi Dropkick Murphysa navode kao jedne od uzora iz mladosti. Slapshot je u dva navrata svirao u Beogradu, daleke 1992. godine kao i dve decenije kasnije, ali će se ovaj njihov nastup u mnogome razlikovati od prethodna dva, obzirom da će da nastupaju na velikoj sceni i pred definitivno mnogo više publike.
Photo: Facebook @DropkicMurphys
Dropkick Murphys su oformljeni 1996. Godine a prvi put je šira javnost saznala za njih 1997. godine kada ih je prijateljski bostonski ska-pank bend Mighty Mighty Bosstones poveo na turneju kojom je promovisao svoj tada akuelni album “Let’s Face It”. Ubrzo su i Dropkick Murphys objavili svoj album prvenac “Do Or Die” koji je bio pravo osveženje na pomalo monotonoj američkoj pank sceni. Kada je pevača Majka Mekolgena zamenio Al Bar iz benda Bruisers, mnogi su pomislili da “neće to više biti to”. Već naredna ploča “The Gang’s All Here” pokazala je upravo suprotno, jer je svetska popularnost Dropkick Murphysa porasla.
Na narednom albumu “Sing Loud Sing Proud” koji su izdali 2001. godine zvuci tradicionalnih irskih instrumenata (mandolina, gajde, harmonika, frula) učinili su da Dropkick Murphys postane svetska atrakcija i predvodnik takozvanog Celtic punk zvuka.
Singl “Tessie” iz 2004. vinuo je ovaj bend u orbitu. Bio je to prvi njihov mainstream hit, koji se vrteo i veoma visoko kotirao na raznim svetskim top listama. Album iz naredne godine “The Warrior’s Code” sa velikim hitom “I’m Shipping Up To Boston” bio je poslednji objavljen za izdavačku kuću Hellcat. Naredna tri su objavili za sopstvenu “Born& Bred” etiketu. Božićna evropska turneja sa legendarnim The Pogues, približila je Dropkick Murphys i publici koja nije isključivo iz pank priče.
Ulaznice po promo ceni mogu da se kupe od utorka 1. novembra za samo 2000 dinara na svim prodajnim mestima mreže Gigstix i Eventim, u Fenixu i na blagajni Doma Omladine, kao i na sajtovima www.gigstix.com i www.eventim.rs. Posle rasprodaje ograničenog kontigenta, cena ulaznice će iznositi 2500 dinara, dok će se na dan koncerta prodavati po ceni od 3000 dinara.
Japanski književnik Haruki Murakami primajući nagradu za literaturu “Hans Kristijan Andersen” u Odenseu, u Danskoj, upozorio je na posledice isključivanja autsajdera i prekrajanja istorije.
Murakami je na ceremoniji u rodnom gradu jednog od najznačajnijih svetskih pisaca bajki rekao da ljudi povredjuju samo sebe kada grade visoke zidove da bi isključili uljeze i zaustavili autsajdere i kada prekrajaju istoriju.
Japanski mediji su “zid” i “uljeze” iz Murakamijevog govora interpretirali kao izbeglice koje stižu u Evropu i protekcionistički odgovor na koji nailaze.
Murakami je rekao da pojedinci i društva imaju svoju mračnu stranu i da moraju, kada je potrebno, da se suoče sa svojim strahovima.
– Ukoliko to ne učinimo, završićemo kao lik iz Andersenove priče “Senka”, uništeni od sopstvene senke – rekao je Murakami.
Photo: wikipedia.org
U obrazloženju žirija navodi se da se u Murakamijevom delu uspešno prepliću “klasično pripovedanje, popularna kultura, japanska tradicija, sanjivi realizam i filozofska rasprava”.
Nagrada, koja ima i novčani deo od 500.000 danskih kruna (74.000 dolara), ustanovljena je 2010. “kako bi se iskazala počast uticaju koji je Hans Kristijan Andersen imao na pisce u svetu”.
Dosadašnji dobitnici su britanski autor indijskog porekla Salman Rušdi i autorka književnog serijala “Hari Poter” Džoana Rouling.
Murakami je jedan od najpoznatijih japanskih i svetskih pisaca i dobitnik brojnih prestižnih književnih nagrada. Objavio je, pored ostalih, romane “Kad padne noć”, “1Q84” u tri toma, “Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća”, “Tokijske misterije” i druge.
Rade Šerbedžija sa svojim orkestrom “Zapadni kolodvor” održaće koncerte 26.decembra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i 27. Decembra u beogradskom Sava Centru.
Koncerti pod nazivom “Uzalud je budim” se uveliko pripremaju, a Šerbedžija obećava večeri pune muzike, romantičnih stihova i šarma kao i goste iz sveta filma i muzike.
Ulaznice za beogradski koncert se mogu nabaviti na blagajni Sava Centra i prodajnim mestima DD Tickets. Za koncert u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ulaznice se mogu nabaviti na blagajni Srpskog narodnog pozorišta i prodajnim mestima Gigs tixa i DD ticketsa.
Kultni rok bend Električni orgazam objavio je novi singl i spot “Istok, zapad, sever, jug”, pred koncert koji će održati 23. decembra u dvorani “Amerikana” Doma omladine Beograda.
– Ovo je verovatno naš najduži singl u karijeri, sa skoro osam minuta trajanja. Delovi teksta su inspirisani budističkim učenjem, koje proučavam zadnjih godina. Posle dugo vremena ponovo smo koristili trubu u nekoj našoj pesmi, svira je Miloš Nikolić – kaže frontmen Srđan Gojković-Gile.
Photo: Facebook @el.orgazam
“Istok, zapad, sever, jug” je treći najavni singl i spot novog albuma Električnog orgazma “Gde smo sad?”, koji bi trebao da se pojavi sledeće godine. Produkciju singla je radio stari saradnik benda Toni Jurij iz Slovenije, a kao i u slučaju prethodnih “Bio sam loš” i “Kamerom snimam sve”, novi spot je delo Vladimira Jakšića-Muse.
Električni orgazam 23. decembra u dvorani “Amerikana” Doma omladine Beograda proslavlja 30 godina od izlaska “Distorzije”, a na koncertu će pored svih 11 pesama sa tog kultnog albuma izvesti i velike hitove iz svih delova karijere.
Prepun hitova kakvi su “Debela devojka”, “Ja sam težak kao konj”, “Ne postojim”, “Kapetan Esid”… “Distorzija” (1986, Jugoton) važi za jedan od najboljih jugoslovenskih rok albuma, i spada među najuspešnije u dugoj karijeri Električnog orgazma.
Ulaznica za beogradski koncert Električnog orgazma 23. decembra košta u pretprodaji 1.200 dinara, preko mreže Evenetim. Od 1. decembra koštaće 1.500 dinara, a na dan koncerta 1.700 dinara.
