Četiri klinca iz Mičigena opčinili su svet svojom rokenrol magijom. Tu više dileme nema. Imaju sve što jedan bend čini velikim – verne fanove i žestoke hejtere, filmsku priču o malim maštarima iz garaže u nekom tamo Frankenmutu koji uspevaju da pronađu put do svojih snova, teorije zavere o stanju glasnih žica pevača, koketiranje sa spiritualizmom, nagađanja o tome da li će njihov drugi album biti bolji ili lošiji od prvog… I ono što je, u “vrlom novom svetu” nemilosrdnih masmedija i nedostatka pažnje za sve što traje duže od deset sekundi apsolutno neohodno – nikog ne ostavljaju ravnodušnim.

Greta Van Fleet dolazi na Exit. 6. jula. Biće headlineri pretposlednjeg dana najvećeg evropskog festivala. Dolazile su ovde, i u Srbiju i na Exit, mnogo veće zvezde nego što je trenutnio GVF, ali posle dugo vremena uživo ćemo gledati i slušati jedan bend o kojem u ovom momentu priča čitav svet, nazivajući ih više nego pretenciozno “spasiocima rokenrola”.

[accordion title=’Greta Van Fleet su…’]

Džoš Kiska (23), vokal
Džejk Kiska (23), gitara, prateći vokal
Sem Kiska (20), bas gitara
Deni Vagner (20), bubnjevi  [/accordion]

A upravo su oni za svoj prvi intervju na ovim prostorima odabrali Headliner.rs. U ime benda odgovarao je Džejk Kiska, gitarista, prateći vokal i autor nekih od njihovih najboljih stvari.

Prvo smo, kao što je red, pitali da li uopšte znaju nešto o tome gde dolaze, da ih na Exitu čeka najluđa publika pred kojom su ikad svirali i šta ta publika može da očekuje.

– Nikada nismo bili u tom delu Evrope, u Srbiji, tako da smo jako uzbuđeni što će to biti još jedna stvar koju ćemo iskusiti – kaže Džejk i dodaje: – U smislu našeg live seta,  uvek se trudimo da uključimo jaku ljudsku emociju i biće i žestoko, i tužno, i lepo – od svake emocije ponešto, dakle biće velike količine energije za koju se nadam da će se preneti na publiku.

Znamo da je Džoš imao određenih problema sa glasnim žicama, da li je to problem koji je rešen?
– Da, Džoš je imao malo problema sa glasom, zapravo mu je trebalo malo odmora, ali sada se oporavlja i vratio se u punu formu. Uostalom, čućete i sami.

Vaš muzički izraz je prilično eklektičan. Možete li to da definišete ili je sve stvar osećaja i trenutka?
– Živimo u komplikovano vreme u kojem smo podložni različitim uticajima, a život u komplikovanim vremenima omogućava unikatnu forma izražavanja, u smislu da se stari žanrovi mogu interpretirati novim generacijama na nov način.

Često sebe nazivate “pokretom”, a ne klasičnim bendom. Šta to znači, o kakvom pokretu je reč?
– Interesantno je da rokenrol, specifično, kao ni jedan drugi žanr, ne gubi na popularnosti, istorijski gledano. Pretpostavljam da je prisutna nova fascinacija rokenrolom, pogotovo u našoj generaciji i sada je vreme kada se on može reintpretirati i predstaviti ponovo i u tom smislu. Čini mi se da je pravo vreme za to, i to je ono što čini naš “pokret”.

Da li vam titula predvodnika nove rok generacije predstavlja opterećenje ili izazov?
– Mediji nas percipiraju kao “spasioce rokenrola”, ma šta to bilo, ali mi to posmatramo kao izazov da možemo da kreiramo muziku onako kako je kreiramo i izvodimo na način na koji je izvodimo i da sami evoluiramo kao muzičari.

[infobox title=’Neizbežno…’]

Da li vam je čudno ako vas u intervjuu ne pitaju za Led Zeppelin?
– Interesantno pitanje. Mi svakako ne možemo da pobegnemo od poređenja sa Led Zepelinom zbog sličnog zvuka, a i svakako smo pod njihovim uticajem, ali tu nema ničeg lošeg. Svako poređenje sa nijma čini nas zahvalnim i počastvovanim.  [/infobox]

Stiče se utisak da ste uprkos svetskoj popularnosti i statusu rok zvezda ostali “normalni”… Šta vas to drži na zemlji – porodične veze, dobar tim …?
– Ono što nas čini “normalnim” u ovom svetu jeste sve što ste naveli (jake porodične veze i izgrađene vrednosti, kao i dobar stručni tim), ali i priroda je izuzetan izvor naše stabilnosti u smislu duhovnog mira. Odrasli smo u skromnom okruženju, u malom gradu u predivnoj porodici i bili smo učeni određenim moralnim vrednostima i ubeđenjima koje se trudimo da zadržimo. I tim ljudi kojima smo se okružili profesionalno su ljudi sa kojima delimo sve to.

Kad je već o prirodi reč… postoji jedna interesantna priča o mističnom doživljaju koji ste imali dok ste pripremali muzički materijal u kolibi, negde u šumama Čatanonge…
– O da… Poželeli smo da odemo u malu kolibu u planinama, da se malo sklonimo od svega i budemo malo sami. Ispostavilo se da je kuća bila puna duhova. Dok smo snimali u jednoj sobi u drugoj su se čuli koraci, potom i čudni zvuci iz podruma, i tako je bilo sve vreme našeg boravka tamo. Ipak, nismo podlegli strahu, već smo u tim događajima pronašli inspiraciju.

Inspiracija je za muzičare ključna karika u lancu ispunjenja onoga što zamisle, gde je vi i kako pronalazite?
– Pored prirode, inspiracija se nalazi u svetu oko nas. I mi kao bend jesmo rezultat svega toga. Politička i društvena klima oko nas utiče na naš muzički izraz, sve one stvari o kojima je važno pričati, poput klimatskih promena, nalaze se u našim pesmama. Naš izraz je oduvek odraz društva u kojem živimo i stvari koje se dešavaju u svetu i koje su bitne ljudima – o tome i mi pričamo u svojim pesmama.

Dokle ste stigli sa pripremama za drugi albumom i da li osećate pritisak jer je prvi bio tako uspešan?
– Snimanje novog albuma za nas je prirodan proces, prvo odredimo ono što nam je sada bitno i osećamo kakvu muziku da treba da stvorimo. Drugi album dobro napreduje i jako smo uzbuđeni zbog toga. Još uvek nismo sigurni kada će se pojaviti, ali ne osećamo tu vrstu pritiska da budemo bolji od samih sebe.

Da li je tačno da si rif za “Highway Tune”, vaš do sada možda najpoznatiji rif, smislio kada si imao samo 12 godina?
– Istina je. Imao sam samo 12 godina kada sam osmislio taj “čuveni” rif. Sedeo sam u dnevnoj sobi i vežbao gitaru, podučavao me je moj tata. To se desilo u trenutku kada sam dobio svoj uprvu električnu gitaru i jednostavno se dogodilo. Rif je došao sam od sebe.

Gitaru si učio da sviraš od oca. Ko je od vas dvojice sada bolji gitarista?
– Ja sam samouk, a neki najraniji uticaj na mene je imao moj tata koji je takođe gitarista. A na pitanje ko je bolji – tata ili ja, rekao bih da sam ja. Mada, on bi odmah poveo diskusiju oko toga i sigurno rekao da je on bolji.

Ko je u bendu favorit među devojkama, koga najviše vole?
– Dobro je pitanje… (duga pauza). Najverovatnije Džoš, ipak je on “lead singer”.

Kada ste postali slavni, da li ste se na neki način odužili vašoj komšinici Gretni Van Fleet koja vam je “pozajmila” ime.
– U kontaktu smo sa gospođom Gretnom i čitava porodica Van Fleet bila je gost na našem koncertu koji smo održali kada smo poslednji put bili kod kuće. Ona je naš veliki fan i izuzuetno je poštujemo.

Imali ste poslednjih godina priliku da upoznate brojne slavne muzičare. Ko je od njih ostavio najsnažniji utisak na vas?
– Osoba koja nas je potpuno oduševila bio je Elton Džonn. On je ostavio takvo veliko muzičko nasleđe i mislim da je zbog toga poseban, zbog svih tih pesama koje smo slušali dok smo odrastali i on nas je inspirisao i uticao na nas. Nismo ni sanjali da ćemo se sresti sa njim ikada, a kamoli sarađivati. To je za nas bio pravi šok. Imali smo priliku da zajedno izvedemo nekoliko pesama – on je svirao naše pesme, mi njegove i to je za nas bila velika čast. Za mene lično on je najimpresivniji muzičar kojeg sam imao prilike da upoznam.

[infobox title=’Stare duše…’]

Da li ponekad imate osećaj da u vama stanuju neke mnogo starije duše, koje su prošle kroz stvari kroz koje vi još niste stigli jer ste previše mladi, a ipak su nekako tu, u vašim pesmama?
– Dopada mi se to tumačenje (smeh). Ponekad, da bi muzika evoluirala i išla napred, morate se okrenuti u prošlost da bi naučili neke lekcije koje su tamo ostavljene da bismo mogli da ih savladamo. Čini mi se da samo tako možemo da idemo napred. Tako da… ima smisla to što ste pitali.  [/infobox]

Koji savet biste mogli da date nekim drugim klincima koji upravo sada sviraju u nekoj maloj garaži i sanjaju velike snove?
– Prvo – već su na pravom putu jer sviraju i stvaraju muziku, odatle sve počinje. Sve je u ambiciji osobe koja uzme instument kako bi se izrazila, a to se uglavnom dešava po garažama i potrebno je biti uporan kako bi se evoluiralo i kako bi tokom vremena taj glas postao snažniji, a muzičari jači. Moj savet je da treba biti uporan, jer je upornost ono što je najvažnije. Onda dođe trenuak kada poruka i muzika prerastu prostor garaže i počnu da se šire među ljudima.

Da li su društvene mreže pravo sredstvo za promociju kvaliteta. Muzičkog ili bilo kog drugog?
– Verujem da je sve to alat koji svakome pruža podjednaku mogućnost da ga iskoristi za oglašavanje onoga što radi. I pretpostavljam da to jeste važno. Ali muzika se najbolje širi individualnim izvođenjem. To je mnogo važnije od društvenog umrežavanja.

Konačno, naše trademark pitanje… Šta ćete biti kad porastete?
– Mislim da ćemo “kad porastemo” i dalje pisati, kreirati i svirati muziku onako kako želimo, širiti poruku ljubavi, mira i jedinstva – i da ćemo to činiti na što više mesta na svetu. Ako uspemo u tome. A verujem da hoćemo.

Marija M. Karan/A. S. Ignjatović