Godinama već ista priča. Mantra takoreći. Rokenrol je umro, samo rok dinosauruse još niko nije obavestio. Jer, koprcaju se prilično kvalitetno prebogate dedice Džeger&Ričards, izborani Springstin je šatro on the road again, razni reunioni na oblacima stare slave koji lagano nestaju pod njima pune hale i stadione zahvaljujući svojim hitovima iz 70-ih i 80-ih, dok posle koncerta šarena masa rok fanova, od bejbibumersa do milenijalaca, odlazi kući sa slušalicama mobilnih telefona u ušima sa kojih “deru” Doors, Deep Purple, Led Zeppelin, Hendriks, Dženis…

Prave dobar posao i mnogi drugi, U2 je trenutno možda najveći bend na svetu, The Cure i Pepersi imaju svoju brojnu i vernu publiku, Gunsi i AC/DC prave koncertne spektakle, Stiven vuče Aerosmith kroz sajberizaciju rokenrola nestvarnom energijom i harizmom, svet je opet lud za Queenovcima zahvaljući “Boemskoj rapsodiji”, btw kultovi pokojnika su u trendu, od Bouvija i Kobejna, do Kornela i Hačinsa, ali istina je surova – novi rok prosto ne postoji. Dakle, umro je. Ili je na izdisaju. Na decenijama starim apartima za održavanje u životu koji se lagano kvare, raspadaju i odlaze u legendu.

A lova se pravi na streamovima i online platformama, a generišu je raznorazni Drejkovi, Adele, Gage, Rijane, Širani (no hard feelings) ali i neki mnogo beznačajniji likovi tzv. nove pop kulture.

Elem, bezizlaz. Mrak.

A onda se pojavi neka klinčadija iz mičigenske vuko-bezobrazna-reč, i sve napred rečeno razbuca kao gladno čeljade picu s kulenom.

Blizanci Džoš Kiska (vokal) i Džejk Kiska (gitara), 23-godišnjaci, njihov mlađi brat, 20-godišnji Sem Kiska (bas) i zajednički dugogodišnji prijatelj, bubnjar Deni Vagner (20), osnovali su bend za njih “pradavne” 2012. (sami izračunajte koliko su godina imali) dali mu naziv po vremešnoj komšinici Gretni Van Fleet iz rodnog Frankenmuta (zbog lakšeg izgovora izbacili su slovo n iz njenog imena) i u garaži počeli da sabiraju muzička iskustva odrastanja uz bogate vinilne kolekcije svojih roditelja.

Iz tog temelja, momci su u narednih pet godina izgradili svoju muzičku palatu visokonergičnog hibrida rock’n’rolla, bluesa i soula. A onda su u jednom momentu, otprilike pre dve godine, otvorili vrata te svoje garaže i kao u SF treš filmovima pustili talas moćne rok energije koja se svetlosnom brzinom proširila planetom. I nema koga nije potkačila. Od onih prvih srećnika koji su imali priliku da ih čuju na prvim profi svirkama u predgrađu Detroita, do nas, običnih smrtnika, koji smo posle internet šuškanja “ima tamo neko klinački bend iz Mičigena” i amaterskih video snimaka covera iz lokalnih klubova, ipak morali da dočekamo singlove “Highway Tune” i “Safari Song”, EP “From the Fires” i, konačno, debi album da bismo shvatili s čim u stvari  imamo posla.

Grudva koju su prošlog oktobra zakotrljali zove se “Anthem Of The Peaceful Army” i rasla je takvom brzinom da je ubrzo progutala sve pred sobom. Greta je za tren postala svetska senzacija, matori rok muzikanti utrkuju se u komplimentima, kritičari su na kolenima, devojčice kvase čarapice, dežurni hejteri imaju novu omiljenu igračku, top liste više ne primaju rezervacije za prvo mesto, label Lava – Republik broji nule na računu, a Džoš, Džejk, Sem i Deni žive slavu svojih idola u verziji 3.0.

I apsolutno nije fer Gretu Van Fleet nazivati “Led Zeppelin za 21 vek”. Jesu koreni njihove svirke krenuli iz onoga što su Zeppelini radili na prvih nekoliko albuma, istina je da Džošov glas donekle podseća na mladog Planta, kompletan zvuk debelo “vuče” na neponovljive sedamdesete ali, ruku na srce, da je neko mogao da projektuje kako bi rokenrol trebalo da izgleda dvadeseteih godina 21. veka, to bi bilo upravo ovo što Greta danas radi. Gitara, bas, bubnjevi i glas, divlje, melodično, virtuozno, iskreno. Jednostavan recept, čini se. Ali nije… U suprotnom, ne bi postojala ta nestvarno velika generacijska crna rupa između istinskih velikana rokenrola i klinaca iz Frankenmuta. I zato oni nisu ničija kopija. Pa makar to bili i Zeppelini, jedan od najvećih bendova svih vremena. Jedinstveni su i originalni u muzičkom žanru za koji je doskoro važilo da u njemu nema ništa novo da se kaže. A ima. Itekako.

I nije Greta posebna jer će možda biti najveći bend na svetu (to ni Nostradamus ne bi mogao da predvidi). Nisu posebni ni jer su, možda, pojedinačno bolji muzičari od drugih (nisu, realno). Ni zato što ih je pogledala srećna zvezda (a jeste).

Samo su uradili nešto što dugo niko pre njih nije. Vratili nam nadu da nije sve izgubljeno. Da bilo koja četiri klinca, bilo gde na svetu, mogu da se zatvore u garažu, igraju se muzikom, besomučno vežbaju i postanu rokenrol zvezde. A to je u vremenu virtualne stvarnosti koja se oko nas zatvara kao klopka iz koje nema izlaza, poruka koja nema cenu. A ako je sudbina njih odabrala da budu predvodnici nove rok generacije (a jeste), tu više nema šta da se doda. Sudbina ne greši. A i kad greši, mi tu ne možemo ništa.

A. S.Ignjatović