Godinama s radošću gledamo generacije koje se smenjuju na našim koncertima; jedne ispraćamo, druge dočekujemo i tako svaki put u zagrljaju s publikom crtamo neki novi, srećom ispunjen krug. Dokle? Ne znam. Nikada nismo planirali koliko će ovo naše muzičko putovanje da traje, što ne znači da smo sebi ikada dozvolili luksuz da se prepustimo stihijskom delovanju. Muzika je svih ovih godina uspela da nas spase bezumlja svakodnevice, sačuvala nas je i sklonila od vihora medijskog ludila, rekao je za Hello! Zvonimir Đukić Đule, frontmen Van Gogha, benda koji već 35 godina s nesmanjenom energijom i kreativnošću krči put do srca publike.
– Drago mi je što publiku nikada nismo ostavili ravnodušnom. Oduvek je bilo onih koji su nas voleli i onih koji nas nisu razumeli. Posle svih iskušenja koje smo prošli, najvažnije je da se i danas, na početku svake nove turneje, bend zagrli i, nasmejan, po ko zna koji put uđe u kombi.
Koliko puta ste, tokom tri decenije na sceni, pomislili: “Možda sam mogao nešto drugo da radim”?
– Nijednom. Van Gogh porodica me čini srećnim, čini me radosnim prisustvo svakog pojedinca iz ekipe sa kojim delim život, kako na putu, tako i na sceni. Ne znam šta bi znalo jače da me namagnetiše, da se tek tako odreknem tog strasnog i senzualnog kovitlaca u koji me na bini muzika svaki put, kao da je prvi, povede i kojim me po ko zna koji put ponovo zavede. Od početka karijere smo se osmelili da u svakom novom danu zaplovimo kroz talase, sve dok ne izgubimo iz vida obalu. Zahvaljujući tome smo, sa našim desetim studijskim albumom “More bez obala”, nikad dublje, ponovo zaronili u beskrajnu dubinu kreativnosti.
Nikada se niste priklonili trendu da otvorite vrata stana i slikate porodicu, iako kažu da se bez toga ne može opstati. I pored toga uspevali ste da rasprodate karte za svaki koncert.
– Ne volim trendove, ne podnosim brendove, a ideja čopora oduvek mi je bila opora. Živim u stambenoj zgradi; u podrumu, kao mnogi, imam kacu sa kiselim kupusom; kad dođe sezona paprika, pravim ajvar. Vodim jednostavan život, kao sav normalan svet. Nema ništa lepše od toga da pre svakog koncerta po kući popravljam štekere, idem na pijacu, presadim cveće, proverim u kakvom stanju mi je raso u podrumu, sredim špajz, umesim hleb. (smeh) Verujem u ljude koji još otvorenog srca reaguju na signale koje im šaljemo. Pristojan svet je razumeo da signali ne moraju biti lascivnog i vulgarnog sadržaja da bi se privukla pažnja. Mnogo ljudi željno je dobre knjige, pozorišne predstave, lepe izložbe. Na konstataciju da su televizijski formati neprimerenog sadržaja, moj odgovor je: “Na daljinskom upravljaču postoji dugme koje kaže – molim te, prebaci na kanal sa smislenim programom”.
HL/Izvor: hellomagazin.rs
