Ponekad muzičar mesecima traži savršen refren, pažljivo bira svaku reč i pokušava da napiše pesmu koja će trajati. A ponekad sedne besan, napravi nešto što smatra glupošću ili sprdnjom – i publika odluči da je upravo to ono što će pamtiti.
Rokenrol istorija ima nekoliko gotovo savršenih primera takve ironije.
Najbolniji je verovatno “Cherry Pie” grupe Warrant.
Bend je 1990. već praktično završio drugi album, a frontmen Jani Lejn bio je posebno ponosan na pesme koje je napisao. Onda je iz Columbia Recordsa stigla poruka da na ploči nedostaje veliki, jednostavan singl – nešto poput Aerosmithovog “Love in an Elevator”.
Lejn je kasnije pričao da “Cherry Pie” uopšte nije planirao da napiše. Pesmu je napravio iste večeri, gotovo iz inata, a priča da je tekst za petnaestak minuta naškrabao na kutiji od pice postala je deo rok folklora. Ono što je sigurno jeste da je diskografska kuća dobila upravo ono što je tražila: pesmu koju je odmah prepoznala kao hit.
Robert Smit otkrio kako je slučajna greška stvorila jedan od najvećih hitova grupe The Cure
I tu počinje problem.
Album koji je trebalo da nosi ime “Uncle Tom’s Cabin” postao je “Cherry Pie”, ista pesma postala je glavni singl, a Lejn je preko noći postao – kako je mnogo kasnije ogorčeno rekao – “Cherry Pie tip”.
– Sve u vezi sa mnom bilo je “Cherry Pie” – govorio je u jednom od svojih najpoznatijih intervjua.
Kasnije je, doduše, ublažio tu izjavu i rekao da je snimljen u veoma lošem trenutku života i da je ipak zahvalan što je napisao pesmu koju ljudi i dalje vole. Ali ironija je ostala: ozbiljniji album po kojem je želeo da ga pamte zauvek je ostao u senci pesme koju nije ni nameravao da napiše.
Stonsi su foliranti, u Hokni nikad nisu kročili, album im je loš… tvrdi frontmen Blura
Sedam godina kasnije Blur je napravio sopstvenu zamku.
“Song 2” nastala je kao svojevrsna šala na račun diskografske industrije. Dejmon Albarn imao je mnogo mirniju demo-verziju, a Grejem Kokson predložio je da je ubrzaju, odsviraju što glasnije i naprave namerno sirov, gotovo amaterski zvuk gitare.
Ideja je bila toliko preterana da su očekivali da će ljudi iz izdavačke kuće ostati zatečeni. Umesto toga, njima se pesma – dopala.
Čuveno “woo-hoo” postalo je jedan od najprepoznatljivijih refrena devedesetih, a radni naslov “Song 2” nikada nije promenjen. Pesma traje dva minuta i dve sekunde, druga je na albumu, bila je drugi singl – kao da je čak i naslov odbijao da sve to shvati ozbiljno.
DAN KADA SU NA CRTU IZAŠLI KRALJEVI BRITPOPA: Blur dobio bitku, Oasis rat
Često se opisuje i kao parodija američkog grandža i tadašnje formule tiho-glasno-tiho, mada je Kokson preciznije govorio o tome da su hteli da naprave nešto ekstremno i da se našale sa diskografskom kućom. Kako god, šala je završila na stadionima širom sveta.
A možda je najlepši primer promašene ironije “(You Gotta) Fight for Your Right (To Party!)” grupe Beastie Boys.
Ugao ulica s omota kultnog albuma “Paul’s Boutique” biće preimenovan u – Beastie Boys Square
Pesma iz 1986. zamišljena je kao sprdnja sa mačo rok himnama o tinejdžerskoj pobuni. Adam Jauk je kasnije otvoreno rekao da je nastala kao šala i satira pesama tipa “I Wanna Rock” grupe Twisted Sister – namerno glupa priča o klincu koji se ljuti na roditelje jer mu ne daju da radi šta hoće.
Problem je bio samo jedan: publika nije primetila šalu.
Spot u kojem su se Beastie Boys ponašali kao karikirani idioti trebalo je da dodatno podvuče satiru. Umesto toga, upravo su momci kojima su se podsmevali prihvatili pesmu kao sopstvenu himnu.
Jauk je kasnije pričao da bend uopšte nije očekivao da će upravo ta “glupa pesma” postati centralna tačka albuma “Licensed to Ill”. Diskografska kuća i Rik Rubin videli su potencijal koji oni nisu – i bili su u pravu.
Tri pesme, tri šale koje publika nije shvatila onako kako su autori zamišljali.
Možda je u tome i mala osveta pop kulture autorima: jednom kad pustiš pesmu u svet, više nije samo tvoja. A ponekad baš ona koju najmanje ceniš postane ona koju svi ostali najviše vole.