Moj život je skoro (polu)gotov. Da umrem ovog trena ne bih žalio. A, ne bi ni mnogo drugih ljudi, zapisao je u svom karakterističnom, ironičnom stilu, četvorostruki oskarovac Vudi Alen (84) u autobiografiji “Apropos of Nothing” (Apropo ničega) koja je u Americi objavljena krajem marta, usred “krize korona”.
Ova njegova rečenica možda i najbolje opisuje trenutno raspoloženje prema jednom od najvećih živih reditelja – pola sveta ga prezire, a druga polovina mu se divi. Tako polarizovane su i kritike Alenove autobiografije u kojoj na 400 stranica govori o svom odrastanju u Bronksu, roditeljima, filmskim uzorima, velikim ljubavima, ali i još jednom negira optužbe o zlostavljanju.
U njegovoj ispovesti, očekivano, najveću pažnju izazvali su delovi o sukobu sa Miom Farou, brak sa usvojenom ćerkom i optužbama biološke ćerke Dilan. Na početku knjige, Alen svoju decenijsku partnerku Miu Farou opisuje kao “vrlo, vrlo lepu”, ali se taj ton ubrzo menja. Prisećajući se trenutka kada je glumica pronašla golišave slike njihove usvojene ćerke Sun-Ji u Alenovom stanu, reditelj piše:
– Mia je volela tu svoju reputaciju svetice, divljenje javnosti, ali u realnosti nije volela decu niti ih je pazila.
Alen čak tvrdi da je njegova bivša partnerka maltretirala decu, posebno usvojenu Sun-Ji, a kada je saznala za njihovu vezu, kaže reditelj, “osvetila mi se preko Dilan”. Farou je, prema pisanju oskarovca, “iskoristila njegovu miljenicu, tada sedmogodišnju devojčicu, i ubedila je u to da ju je otac zlostavljao”.
– Nikada nisam spustio prst na Dilan, niti sam učinio nešto što bi ni izdaleka moglo biti protumačeno kao zlostavljanje. To je totalna izmišljotina, od početka do kraja – tvrdi Alen u svojoj ispovesti.
Cela knjiga je i svojevrsna oda Alenovoj 35 godina mlađoj supruzi Sun-Ji Previn, sa kojom je u braku dve decenije, kada je i počela kontroverza o “reditelju-pedofilu”.
Alen Brentini, poreklom Riječanin, danas stanovnik celog sveta, kao uvertiru za novi album “Modern World” (čije se pojavljivanje na tržištu očekuje krajem ove godine), objavio je singl “Bad Blood”.
Radi se o žestokom zvuku, a inspiracija je potekla od socijalno – političkih momenata i od moćnika koji upravljaju “običnim čovekom”.Iza teksta se krije negativna i otrovna vibracija, koja nam se svakodnevno servira kroz lažne vesti i lažna obećanja.
Alen Brentini/ Photo: Promo
U svojoj dosadašnjoj karijeri Alen Brentini sarađivao je sa mnogim poznatim imenima.
Pored toga što je gitarista najveće austrijske pop zvezde Andreasa Gabaliera sa kojim je odsvirao gotovo sve stadione i arene u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, nastupao je sa mnogim svetskim imenima: Marco Mendoza (Whitesnake, Thin Lizzy), Jen Majura (Evanesence, sa kojom uskoro izdaje i album), Scott Henderson, Joey Heredia, Renato Neto (Prince), Richie Kotzen, Kee Marcello (Europe), Marco Mendoza, Nicole McCloud (Michael Jackson, Sting), Michael T.Ross (Lita Ford, Hardline), Eric Martin (Mr.Big), Paul Gilbert (Mr.Big), Kiko Loureiro (Megadeth)…
Interesantno je spomenuti i njegov endorsement ugovor sa Ibanezom gde se može očekivati i Signature Ibanez serija gitara sa njegovim imenom.
Alen Brentini Band/ Photo: Promo
U pesmi “Bad Blood” svirali su Dušan Kranjc (bubnjar fantastičnih 2CELLOS), kao i basista Arsen Uran.
Debi album “Black Tears” Alen je objavio za austrijsko, nemačko i švajcarsko tržište i to za Mercury Records/Universal Music Group, pa je sa tim izdanjem (prodatim u više od 50.000 primeraka) napravio odličan temelj za ono što ga tek očekuje – novi album posle kog će uslediti prva velika evropska turneja, krajem ove i početkom sledeće godine.
Američka pevačica Lejdi Gaga otkrila je da će 29. maja objaviti novi album.
Novo ostvarenje zvaće se “Chromatica” i imaće 16 pesama. Novi album je mogao da se pojavi i ranije, ali Lejdi Gaga nije htela da ga objavi zbog pandemije korona virusa.
– Dosta je zastrašujuće vreme za sve nas i dok sam verovala kako je umetnost najsnažnija stvar koja će nam omogućiti radost i izlečenje, shvatila sam kako jednostavno nije u redu od mene da objavim novi album tokom globalne pandemije – rekla je poznata pevacica.
Lejdi Gaga je i na Instagramu najavila svoj novi album.
Direktor Ateljea 212 Novica Antić kazao je Tanjugu da je u tom teatru održan sasatanak na kojem su se direktori beogradskih pozorišta dogovorili da u toku leta igraju na otvorenoj pozornici stadiona Tašmajdan u Beogradu.
Antić je napomenuo da je eventualni termin za početak pozorišnog leta u Beogradu kraj juna ili početak jula.
– Biće pun grad ljudi i na pozornici Tašmajdana će se naći predstave beogradskih pozorišta bez mnogo dekora. Cela akcija će najverovatnije trajati do početka avgusta. Biće to izuzetna prilika za sve glumce da igraju na otvorenom pred mnogobrojnom publikom. Naravno sve preporuke oko zaštite od pandemije virusa Covid 19 biće ispoštovane -kazao je Antić i dodao da će sva pozorišta uskoro odabrati predstave kojima će se predstaviti na Tašmajdanu.
Sasatanku u Ateljeu 212 prisustvovala je i direktorka Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Vujić koja je izrazila zadovoljstvo što će glumci nacionalnog teatra imati prilike da igraju na Tašmajdanu.
Gradski sekretar za kulturu Ivan Karl takođe je prisustvovao sastanku, jer je cela ideja o igranju pozorišnih predstava na Tašmajdanu potekla iz Skupštine grada Beograda.
Ubio je šest studentkinja, babu, dedu i sopstvenu majku. Vremenom mu je dijagnostikovana paranoidna šizofrenija. On je nemilosrdan ali obrazovan, pristojan ali monstruozan, ima umirujuć i prijatan glas… Njegovim audio-knjigama majke uspavljuju decu.
Edovi audio-snimci dečjih knjiga prodaju se na internetu neverovatnom brzinom. U njegovom asortimanu su knjige naučne fantastike, misterije i trileri, pa i one sa savetima za kuvanje. Korisnici ostavljaju nebrojeno mnogo pozitivnih komentara, a mnogi se slažu sa činjenicom da ih Edov glas umiruje i opušta.
– Odustala sam od dadilja. Ništa je ne umiruje kao Edov glas – napisala je na jednom portalu. Priča Eda Kempera bi zasigurno bila dobar (auto)biografski komad, ali su njegove ambicije bile drugačije prirode.
Ed Kemper/Photo: wikipedia.org
Korisnici ostavljaju nebrojeno mnogo pozitivnih komentara, a mnogi se slažu sa činjenicom da ih Edov glas umiruje i opušta.
Često mentalno bolesne ličnosti, sa spiskom osobina karakterističnim za psihopatologiju, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Njihova zajednička karakteristika je ekstremnost, ali neretko i potpuno odsustvo empatije. Jedan od njih je i Ed Kemper, koga pored etikete psihopate, krasi i “epitet“ nekrofila. I da ne zaboravimo, koeficijent inteligencije kojim bi se mnogi ponosili – 145. Njegova mračna priroda ispoljila se prvi put u ranom detinjstvu, kada je vršio rituale sa lutkama svoje sestre – kidajući im glave uz grohotan smeh, naglas govorivši do kojih detalja bi sve to radio i ljudima. Svoje omiljene igre nazvao je gasna komora i električna stolica, gde bi primorao svoju sestru da ga veže za stolicu i prekrije čaršavom, a potom teatralno izvodio svoju zamišljenu smrt. U dva navrata bio je jako blizu – kada je sestra pokušala da ga gurne pod voz i kada se umalo udavio u dubokom delu bazena.
Slične situacije su se ponavljale i u svakoj je ispoljavao sablasne ponašajne oblike, poput onog kada su ga pitali: “Zašto nisi poljubio vaspitačicu u znak zahvalnosti?“, na šta je on odgovorio: “Da bih je poljubio, prvo moram da je ubijem”.
U njegovom dosijeu zabeleženo je da je ubio – šest studentkinja, babu, dedu, ali i sopstvenu majku. Vremenom mu je dijagnostikovana paranoidna šizofrenija, koja objašnjava neke njegove postupke, ali ih nikako ne opravdava. Svemu je doprineo i Edov disfunkcionalan i težak odnos s majkom – neurotičnom, dominantnom alkoholičarkom, koja ga je često omalovažavala i fizički zlostavljala. Ed Kemper je jedan od glavnih junaka serije “Lovac na umove”, gde se pojavljuje kao elokventan i učtiv zatvorenik, raspoložen da razgovara o detaljima svojih zlodela i nekrofilnih radnji, uz detaljne i uznemirujuće opise.
Ed Kemper/Photo: wikipedia.org
Baš kao i u stvarnom životu, on je nemilosrdan ali obrazovan, pristojan ali monstruozan. Kontradiktornost ovog fenomena obogaćena je njegovim umirujućim i prijatnim glasom, što pravi dodatnu konfuziju u tumačenju ovakvog sklopa ličnosti.Ipak, čini se da on to ne smatra nimalo čudnim, s obzirom na broj snimljenih audio-knjiga, kojima se pozabavio tokom svog boravka u zatvoru. On je tokom zatvoreničkog života pročitao na stotine knjiga, snimajući svoj glas na kaseti za svaku pojedinačno.
U okviru projekta Volunteers of Vacaville, Ed je snimio svoj glas prilikom čitanja “Star Wars”, “Flowers in The Attic”, “The Rosary Murders” i “Petals on The Wind”. Međutim, Ed je čitao i dečje knjige, čiji se audio-snimci na internetu prodaju neverovatnom brzinom. U njegovom asortimanu možete pronaći knjige iz sfere naučne fantastike, misterije i trilere, pa i one sa savetima za kuvanje.
Ne znamo koliko verujete u priču o dobru i zlu, ali mnogima je teško da poveruju da u osobi ovakvog istorijata može da se pojavi seme dobre namere. – Ne mogu da vam opišem koliko mi to znači. Sposobnost da budem od koristi za druge, da moj rad bude cenjen od tako velikog broja ljudi jeste osećaj za kojim sam tragao čitavog života – izjavio je Ed za LA Times.
Da li je ovo samo jedan od njegovih manipulativnih trikova ili smo isuviše potcenili moć ljudskog uma, zasad ostaje misterija. Verovatno ne zadugo, s obzirom na to da je sedamdesetjednogodišnji Ed još uvek na služenju zatvorske kazne.
Proglašen uračunljivim i krivim na suđenju 1973. godine, Kemper je zatražio smrtnu kaznu za svoje zločine. U Kaliforniji je u to vreme suspendovana smrtna kazna, a on je umesto toga dobio osam istovremenih doživotnih kazni. Od tada je zatvoren u medicinskoj ustanovi u Kaliforniji. Kemper se nekoliko puta odrekao prava na saslušanje i kaže da je srećan u zatvoru.
Svet je ostao bez Litl Ričarda, muzičara koji je udario kamen temeljac rokenrolu, a poznate ličnosti širom sveta prepoznale su kakav je gubitak muzika, i umetnost uopšte, pretrpela danas.
Brojne poznate ličnosti objavljuju na društvenim mrežama svoja sećanja i misli o Ričardu Penimanu, muzičaru poznatom po snažnom i neobuzdanom glasu, ali i po neobičnim pozama u kojima je virtuozno svirao klavir.
Glumica Viola Dejvis oprostila se od Penimana napisavši na Tviteru: “RIP Little Richard. Inovator, muzičar, izvođač koji je uticao na generacije umetnika… je otišao. Bili ste sjajni, Vaš talenat će zauvek odzvanjati. Bravo gospodine!”
A ona nije jedina zvezda koja odaje počast legendarnom muzičaru. Glumica Bet Midler je napisala: “Litl Ričard je bio genije, čist i jednostavan. Gledajte njegove nastupe da vidite šta mislim”.
“Kakva zaostavština. Bog te blagoslovio, Ričarde”, završila je objavu.
#LittleRichard was a genius, pure and simple. He paved the way for (code for he was ripped off by)so many artists. Watch his YouTube performances to see what I mean. I met him on “Down and Out in Beverly Hills”, in which he was hilarious. What a legacy. God bless you, Richard. https://t.co/Mz9UPzwYth
I Džin Simons iz grupe Kiss prisećao se susreta sa Litl Ričardom: “Imao sam čast da ga upoznam u njegovim kasnijim godinama i bio sam zadivljen njegovim prisustvom. Rekao mi je: ‘Ja sam arhitekta rokenrola’, amin! Počivaj u miru.”
Sadly, Little Richard passed away today. A founding Father of Rock And Roll, his contributions simply can’t be overstated. I had the honor of meeting Richard in his later years and was awed by his presence. He told me, “I am the architect of Rock And Roll.” Amen! ..Rest In Peace. https://t.co/ceQuNU6pkF
Gitarista grupe Led Zeppelin Džimi Pejdž rekao je o pokojnoj zvezdi: “RIP Little Richard, vrlo tužan gubitak. Moje misli su sa njegovim voljenima. Njegove pesme su prve pesme rokenrola”.
“Litl Ričard, koji je bio poznat po svojim vatrenim i energičnim nastupima, umro je. Svirajte klavir među zvezdama sada, gospodine. Nedostajaće vam”, napisao je glumac iz serije “Zvezdane staze”, Džordž Takej.
RIP Little Richard. The man who invented It. Elvis popularized it. Chuck Berry was the storyteller. Richard embodied the Spirit of RocknRoll. Maureen and I were so honored being the first marriage he conducted. Were lucky to know him. He lives forever in the Underground Garage.
Ričard Peniman, odnosno Litl Ričard, postao je eminentna muzička figura već prvim hitom “Tutti Frutti” 1956. godine. Kasnije je ređao hitove poput “Long Tall Sally”, “Rip It Up”, “Lucille” i “Good Golly Miss Molly”. Peniman je, pored svog muzičkog talenta i energičnih nastupa, bio poznat i po svom androginom izgledu ali i nemogućnosti da se izbori sa sopstvenom seksualnošću: u nekoliko navrata je govorio da je gej ili panseksualac, a u drugim prilikama je ocenjivao homoseksualnost kao bolest i nešto neprirodno.
Džejms Braun, Otis Reding i Majkl Džekson su svojevremeno priznali da im je Litl Ričard velika inspiracija, dok ga je Mik Džeger nazvao svojim “prvim idolom”. Pol Makartni i Džordž Harison takođe su bili veliki obožavatelji a njihova grupa Betlesi obradili su njegove pesme.
Voice of Baceprot/Photo: facebook@Voice of Baceprot
Dobijaju bezbroj pretnji zato što sviraju metal. One su all-girl bend Voice of Baceprot, čine ga tri devojke pod hidžabom o kojima smo pisali još pre gotovo dve godine, i uprkos prognozama – nisu odustale.
Firda Kurnia, Euis Siti Ajša i Vidi Rahmavati su se sa metal muzikom upoznale 2014. godine, tokom srednjoškolskih dana, i to tako što su slučajno čule tu muziku na laptopu svog profesora Erze Satie.
Ovaj događaj je na njih izvršio ogroman uticaj, pa su rešile da se i same late instrumenata. Danas je pomenuti profesor njihov menadžer, a sviraju zanimljivu mešavinu progressive metala, nu metala i funka.
– Zaljubile smo se kada smo prvi put čule metal. Za nas, to je sredstvo da se naš kritički glas čuje – navela je Firda Kurnia.
Svirale su i i tokom karntina:
Ubrzo nakon što su formirale bend, preko društvenih mreža su počele da im stižu najgore moguće uvrede i pretnje verskih fanatika. Za njih, metal je demonska stvar, a posebno nije prigodan za žene.
Ovaj otpor konzervativaca najjači je bio u njihovom rodnom mestu Garutu, na Zapadnoj Javi.
To ih nije pokolebalo. Vežbale su svaki dan i nastupale u lokalnim klubovima. Za njih je metal forma otpora i koriste je kako bi ukazale na probleme u obrazovnom sistemu, klimatske promene ili govorile o verskom fanatizmu.
Nakon jedne od proba, kada su noću krenule kući, nepoznati počinioci gađali su ih kamenicama koje su bile umotane u papir ispisan uvredljivim porukama. Jedva su uspele da pobegnu na svojim biciklima.
U intervjuu za South China Morning Post, Kurnia je rekla da su im često govorili da treba da skinu marame.
– Kažu da samo nevernici mogu da nose marame dok sviraju takvu muziku – navela je Kurnia.
Ona, međutim, kaže da sviranje metala uopšte nije uticalo na njena verovanja kao muslimanke.
– Metal je za nas samo vrsta muzike. Sviramo, ali nismo prestale da se molimo. Nastavile smo da nosimo hidžab, nismo odustale, kao što nismo odustale ni od drugih religijskih obaveza – izjavila je devojka.
Bend se danas nada da će početi da putuje svetom i da će predstaviti ljudima svoju muziku.
– Nošenje hidžaba ne bi trebalo da bude prepreka da ostvarimo svoje snove i postanemo heavy metal zvezde. Jednakost polova bi trebalo da bude podržana od svih, jer bez obzira što mi istražujemo svoju kreativnost, u isto vreme ne napuštamo svoje obaveze kao muslimanske žene – zaključila je Kurnia.
Treba pomenuti i da je predsednik Indonezije Joko Vidodo metalac i veliki fan benda Napalm Death.
U kontekstu te činjenice, začuđujuće je da u zemlji i dalje postoji veliki stepen netrpeljivosti prema metal muzici, uprkos činjenici da Indonezija već godinama ima vrlo jaku metal scenu.
Još problematičnije je što je metal utoliko sporniji ukoliko ga sviraju žene. Da li će se to promeniti u budućnosti, ostaje da vidimo.
Na kraju krajeva, Voice of Baceprot ne bi bio prvi bend koji je zbog verskih fanatika morao da živi i radi u izgnanstvu. Nadamo se da se to ipak neće desiti, ali kao krajnje rešenje i to može biti opcija.
Dugih osam godina trebalo je Edu O’Brajenu da se odvoji od senke Radioheada i uloge “samo” gitariste grupe i snimi sopstveni album. Ipak, inspirisao se ulicama Brazila i snimio album. Nazvao ga je “Earth”.
– To je ono što sam pravi ja, ovo je moja istina – rekao je Ed o albumu.
Izlasku albuma prethodilo je nekoliko pesama koje se pozivaju na njegove korene, ali jasno pokazuju da je ovo drugačiji zvuk – onaj koji je odmah dostupan, muzički i emocionalno, a sve su pesme idealne za dugotrajne jam sessione.
– Na albumu sam počeo da radim još 2013. godine kada smo moja porodica i ja otišli da živimo u Brazil. Brazilska kultura imala je ogroman utiecaj na mene. Karneval koji smo doživeli u Riju neverovatna je i prelepa proslava ljudskih bića na ovoj planeti. Zato je moj album kaleidoskop ritma, melodije, života, ljubavi, otvorenosti… Sve dobre stvari. I to se pokrenulo nešto u meni. Bilo je pomalo poput zaljubljivanja i iznenada je ova muzika počela da izlazi iz mene. Bio to jedan od najmoćnijih osećaja koji sam ikada doživeo – rekao je Ed i dodao kako će Radiohead i dalje stvarati kao bend, ali ne zna kada.
Umetnik Boris Deheljan od matica, šrafova i eksera pravi skulpturu našeg poznatog pesnika koja će stajati u kraju Beograda u kojem je i živeo.
Prošlo je tri godine od smrti našeg pesnika, pripovedača i erudite Raše Popova. Uz ovog dobroćudnog čikicu dugačke, razbarušene brade i neizostavnih naočara, stasalo je nekoliko generacija dece, pa je bio red da mu se i grad Beograd oduži na dostojan način, piše portal Gradnja.rs.
„Večiti dečak“ kako su ga njegove kolege i prijatelji odavno okarakterisali, dobio je poveći plato, koji će poneti njegovo ime i njegov spomenik.
Od trenutka kada se pojavila potreba da se velikanu podigne spomenik, razmišljalo se o materijalizaciji spomenika, tj. o prepoznatljivoj formi u kojoj će biti sadržana ideja dečijeg pesnika.
Spomenik Raši Popovu/Photo: gradnja.rsUprava Grada Beograda pozvala umetnika Borisa Deheljana da izradi spomenik jer je u njegovom radu prepoznala senzibilitet koji bi na najbolji način odgovrio na temu zadatka.
Boris Deheljan pravi skulpture zavarivanjem matica, šrafova, eksera i žica, a baš takav će biti i spomenik Raši Popovu.
Boris Deheljan je samouki umetnik ili naivac, mada za ovaj vid umetnosti najviše odgovara termin Art Brut, tj. žanr marginalnih umetnika, koji samouki stvaraju ponekada veoma zapažena umetnička dela.
Od kraja 2013. godine započinje period njegovog umetničkog ostvarivanja, kada nastaje i prvo delo – skulptura muzičara Džimija Hendriksa.
Već tada je svojim prvim delom skrenuo pažnju javnosti zbog svoje neobične tehnike, tačnije zavarivanju velikog broja matica, šrafova, eksera i drugih čeličnih elemenata u formi određene istorijske ličnosti.
Ubrzo posle Hendriksa nastaju i Majls Dejvis, a potom i lik Valtera (Velimir Bata Živoinović), kojeg stvara na Festivalu 9.
Njegov dar i veštinu prepoznao je vajar Viktor Kiš, umetnički direktor Festivala 9, koji i sam stvara na sličan način, pa je Borisovo prisustvo na festivalu bilo više nego prilika za afirmaciju.
Javnost se tada susrela sa nečim što nije strano u svetu, ali u našoj sredini gotovo i da nema svoje aktere.
Tadašnji gradski urbanista Milutin Folić uvideo je da materijalizacija Borisovih likova podseća na dečiju igru uklapanja puzli, kockica ili drugih motoričkih elemenata, što je bilo dovoljno da umetnik Deheljan dobije poziv za rad na spomeniku Raši Popovu.
[infobox title=’Inicijativa od komšija u ulici 27. marta’]
Spomenik Raši Popovu/Photo: gradnja.rsInicijativu za uređenje platoa i njegovu posvetu Raši Popovu inicirali su stanovnici ulice 27. marta, prvenstveno iz razloga što je poznati pesnik najveći deo svog života proveo upravo u tom kraju Beograda. Detalji urbanističkog rešenja samog prostora platoa za sada nisu poznati, ali će se tim poslom najverovatnije baviti tim sadašnjeg gradskog urbaniste Marka Stojčića. Iz onoga što možemo da vidimo jeste da će to biti jedan veći prostor iz zgrade Gradske uprave u Ulici 27. marta i zgrade na broju 33, kojim bojama i motivima dominira nijansiran pločnik, a tačno mesto samog spomenika još uvek nije precizno određeno.[/infobox]
Jedina korekcija u odnosu na prethodne figure bila je da spomenik mora biti izveden u nešto većim dimenzijama (20% veći), kako bi se na otvorenom prostoru isticao u odnosu na prolaznike i okruženje.
Ovom prilikom, novinari portala Gradnja.rs zavirili su u umetnikov atelje i pogledali tek završenu skulpturu, koja će uskoro doživeti svoje instaliranje u prostoru.
Kako sam autor skreće pažnju, izrada njegovih skulptura nije nimalo lak posao i za svaku od njih je potrebno 4 do 6 meseci posvećenosti i teškog fizičkog rada.
Materijal možda nije bronza, ali ima svoju cenu, pogotovo ako se za jednu skulpturu utroši preko 10.000 velikih matica koje dodatnim brušenjem daju željenu materijalizaciju.
Naravno, tu su i drugi materijali poput eksera, šrafova i žice, kojima se formiraju drugi detalji koji likovima daju prepoznatljivu crtu.
Kao uzor za skulpturu Popova uzeta je jedna fotografija, na kojoj pesnik, nošen kišom i vetrom, šeta ulicama Beograda sa kišobranom u jednoj i knjigom u drugoj ruci.
Spomenik Raši Popovu/Photo: gradnja.rsFigura je izrađena gotovo u jednom segmentu, a jedini element koji će naknadno biti zavaren jeste kriškasta pečurka kišobrana.
Primećuje se da figura Raše Popova, uostalom kao i druge Deheljanove figure, u svojoj formi, masama tela i odeće, nije potpuno realistična, već poseduje izvesne elemente ekspresivnosti i pomalo karikaturalnosti, kojima je autor želeo da naglasi neke prepoznatljive elemente nečijeg lika (crte lica, kosa, naočare, predmeti itd.).
– Ja znam da ne radim ništa inovativno, ali znam i da iza mojih dela stoji mukotrpni rad koji bi mnogi umetnici da zaobiđu jer smatraju da je zavarivanje nekoliko apstraktnih formi, čeličnih žica ili komada drugog metala, dovoljno da bi njihovo delo postalo umetničko ostvarenje – naglašava Deheljan za portal Gradnja.rs.
Boris Deheljan je rođen 1981. godine, a završio je srednju mašinsku školu, nakon koje odmah kreće da radi kao radnik, pa ubrzo i kao majstor u bravarskim radionicama.
Kako sam kaže, umetnošću je počeo da se bavi samoinicijativno, inspiraciju je dobio u delima nekih domaćih i inostranih autora, a likovi koje je izradio odraz su njegovog muzičkog i filmskog ukusa.
Džon Lenon i Pol Makartni/Photo: YouTube printscreen
Rivalstvo između Džona Lenona i Pola Makartnija sigurno je pojačano u medijima. Možda su stvar naduvali i ljudi iz njihovog okruženja. Ali da je zaista postojalo – jeste.
Lenon i Makartni možda su bili partneri u pisanju pjesama, ali do kraja zajedničkog rada The Beatlesa, za razliku od opšteg mišljenja, zajedno su zapravo stvorili vrlo malo pesama. Ustvari, pesme je normalno donosio svaki član, isprobavali su ih i testirali, a zatim zajedno radili na njima pre snimanja.
To je, praktično, značilo da ako neko iz benda ima novu pesmu koju želi da ponudi za album, prvo mora da je snimi u studiju i dobije zeleno svetlo od benda. Nije to bilo ništa neobično, samo pitajte Džorža Harisona koji je umetnost pisanja pesama pretvorio u takmičarski sport unutar Beatlesa.
Tokom intervjua za “60 Minutes”, u razgovoru sa reporterom Šarlin Alfonsi koja je svojevremeno provela nekoliko dana s Makartnijem u njegovom studiju, muzičar je detaljno otkrio kako je tekla saradnja unutar The Beatlesa i rekao da je Lennon samo jednom istinski pohvalio njegovu pesmu.
A to i nije neko iznanađenje. Jer, sjajni autor kakav je nesumnjivo bio Lenon, uvek je više voleo kritike nego komplimente. Čak je otvoreno govorio i kojih 10 pesama Beatlesa najviše mrzi.
