Suosnivač zvanično najboljeg evropskog muzičkog festivala Exit, Ivan Milivojev, objavio je da posle 20 godina napušta tu kompaniju.
Milivojev, koga smatraju najvećim ambasadorom festivala u svetskim krugovima, zaslužan je za vraćanje Srbije na međunarodnu muzičku mapu, a vest je podelio u imejlu sa kolegama i prijateljima, u kojem navodi da 2020. donosi kraj njegovog putovanja sa Exitom.
– Exit je bio moj život i moja strast, ali sada osećam da treba da odem i počnem novo poglavlje u mom poslovnom životu – napisao je Milivojev i dodao da “čak i najbolje priče imaju kraj”.
Sa Exit timom Milivojev je suosnivač Exita (2000), Warriors Dance festivala (2012), umetničkog događaja DEV9T (2015), Sea dance festivala u Crnoj Gori (2014.), Revolution festivala u Rumuniji (2015)… Kao menadžer programa, radio je koncerte grupa Prodigy, Red hot chilly papers, Chemical Brothers, Franc Ferdinand, Madone, Robija Vilijamsa…. Takođe je dugogodišnji član odbora Evropske festivalske asocijacije.
Exit 2019/ Photo: AleX
– Uvek ću biti ponosan na Exit i ono što smo uradili – izjavio je Milivojev. – Taj vodeći festival bio je veoma važan za Srbiju kao zemlju, jer je pružio platformu stranim umetnicima da je prvi put posete i sviraju u njoj.
On zasada ostaje manjinski akcionar, ali neće imati nikakvu ulogu u upravi kompanije posle 2020. Milivojev kaže da će u narednim mesecima objaviti planove za budućnost, ali potvrđuje da će ostati u poslu – promociji festivala i koncerata.
– Svojim bivšim kolegama želim mnogo sreće, ali vreme je da se oprostimo i pređemo na nove izazove našeg ludog i lepog muzičkog posla – kazao je Milivojev.
Podsetimo, zbog pandemije korone ovogodišnji Exit nije održan, a organizatori su se suočili sa ogromnim gubicima, te je i sam opstanak festivala doveden u pitanje. Ivan Milivojev je u januaru iz Holandije doneo u Srbiju poslednju nagradu Exitu, najboljem evropskom festivalu, ali nije imao kada i kako da je proslavi.
Robert Džejms Voler bio je pisac, fotograf i muzičar. Neko vreme bio je i univerzitetski profesor. Bavio se i matematikom i ekonomijom. Sve do smrti, 2017. godine imao je brojna interesovanja i veoma ispunjen život na svom ranču u Teksasu. Napisao je i nekoliko romana, ali sve to bi bio samo jedan od milion malo drugačijih života da nije, s početka devedesetih godina, za samo 11 dana napisao ljubavnu priču koja ga je od zanimljivog ali anonimnog intelektualca učinila popularnim piscem.
A ni ova njegova priča čak nije bila posebno originalna. Čovek i žena se bore sa izborom između ljubavi, razočaranja i odgovornosti. Četiri dana neke otete sreće za dvadeset godina uspomena. Negde u Ajovi 1965. godine. Autor je roman posvetio putnicima namernicima. Glavni junaci su sasvim obični, skoro nevidljivi ljudi.
The Bridges of Madison County,,cover
Međutim, “Mostovi okruga Medison” su na nevericu svih, a ponajviše Volera, postali bestseler koji je prodat u 12 miliona primeraka i preveden na 40 jezika. Na listi najbolje prodavanih romana Njujork tajmsa ovo delo se nalazilo na prvom mestu više od tri godine. Izostalo je svako logično objašnjenje ovakvog uspeha, ali bestseleri su se odavno izborili za status nepredvidivog uspeha. “Mostovi okruga Medison” su jednostavno bili jedna sasvim obična priča koja je zadobila neobjašnjivo veliku pažnju publike.
Film je bio logičan korak, ali je morao da ispoštuje najvažniju poruku knjige. I na platnu je to morala biti sasvim obična priča bez glamuroznih scena i nestvarno lepih glumaca. Filmska kompanija koju je osnovao Stiven Spilberg kupila je prava na roman krajem 1991. godine za 25.000 dolara. U tom času roman još nije bio objavljen. Snimanje je trajalo 42 dana i završeno je 1994. godine. Sve scene u gradu Medison snimanje su hronološki, a budžet za film je bio 22 miliona dolara. Film je u SAD zaradio 10,5 miliona dolara tokom prvog vikenda u bioskopima, a ukupna zarada je oko 182 miliona dolara, što ga je svrstalo u vrh liste filmova sa najboljom zaradom.
The Bridges of Madison County,, promo
Mnogi su verovali da će prvi izbor za ulogu fotografa Roberta Kinkejda biti Robert Redford, koji se pominjao i kao mogući reditelj, ali se Klint Istvud, uprkos godinama, pokazao kao ništa manje dobar izbor. Isprva je studio želeo za ulogu Frančeske Džonson neku mlađu glumicu, i nagađalo se da su u igri Džesika Lang, Izabela Roselini i Katrin Denev, koja je bila veoma bliska sa Klintom Istvudom. Izabrana je ipak Meril Strip koja je takođe već bila u zrelim godinama, ali je ipak morala da se ugoji da bi ličila na domaćicu iz Ajove. Farma u Vintersetu na kojoj je film snimljen bila je zapuštena više od trideset godina pre nego što ju je potpuno restaurirala dizajnerka Dženin Opeval. Zahvaljujući ovom filmu, gledaoci su videli zanimljive pokrivene mostove koji su kasnije postali veoma interesantni turistima.
Posle deset godina Robert Dž. Voler je napisao “Hiljadu seoskih puteva”, epilog “Mostova okruga Medison”, međutim, fenomen obične priče nije bilo lako ponoviti. Knjiga je postigla solidan uspeh, ali je to bilo zanemarljivo u odnosu na prvi deo. Čitaoci jednostavno nisu želeli nikakav nastavak, a najmanje srceparajući. Voler je prvom pričom uspeo da izbegne kliše ljubavne tragedije u kojoj uvek postoji neki splet nesrećnih okolnosti. “Mostovi okruga Medison” su priča o odluci i svesnom odricanju. Priča o ljudima koji radije povrede sebe nego druge. Za generacije kojima pripadaju glavni junaci takve odluke nisu bile neuobičajene, ali za generacije koje su ih gledale na filmskom platnu bile su prosto nestvarne. Obična priča iz jednog vremena postala je bajka u nekom drugom. Sve je stalo u sasvim jednostavnu rečenicu junaka priče: “Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao”.
Posle višemesečne pauze, prodavnice PGP RTS- a i prostor višestruke namene, RTS klub, od ponedeljka 31. avgusta otvaraju vrata za posetioce.
RTS Klub već je afirmisan kao prodajno, konferencijsko, izlagačko i mesto za atraktivne promocije u Svetogorskoj ulici. Čine ga dva multifunkcionalna, enetrijerno različito osmišljena prostora. Od avgusta prošle godine pa tokom nešto više od sedam meseci rada, u RTS Klubu je održano više od stotinu raznovrsnih programa, za sve uzraste – od promocija muzičkih izdanja PGP RTS- a, konferencija, izložbi, književnih večeri i brojnih drugih edukativnih i umetničkih manifestacija.
U jednom od prostora RTS Kluba je i prodavnica PGP izdanja. Samo tokom prvih pet meseci rada tamo su održane izuzetno posećene promocije novih studijskih albuma Dejana Cukića i benda Spori ritam, grupe Biber, debi album grupe Dram…
Vladimir Graić, direktor PGP RTS-a ovim povodom kaže:
– Ispostavilo se kao što smo i očekivali – ljudi rado dolaze u ovaj naš prostor u srcu grada. Kako zbog kafea- knjižare, zbog prodavnice naših izdanja i naravno zbog atraktivnih promocija, svirki i ostalih događaja. Dugo je trajala ova pauza za nas u PGP-u. Koliko mi je poznato, ovakav prekid nije se desio od početka rada najstarijeg i najvećeg dikografa na Balkanu, što je punih sedam decenija. Kao svaki ozbiljan izdavač i mi smo, u januaru i februaru po našem planu za ovu godinu startovali kako se samo zamisliti može: objavili smo nove albume Aleksandre Radović, Sanje Ilića i Balkanike, nove singlove popularne grupe Artan Lili i dvostruki CD sa njihova dva prva albuma, kompilaciju najlepših pesama Senke Veletanlić. Početkom marta smo predstavili i novi logo PGP RTS… I onda se desila pandemija. Sve je, jednostavno, stalo. Ipak, nismo sedeli besposleni, skrštenih ruku – u PGP-ovoj radnji u Jug Bogdanovoj ulici na Zelenom vencu i u PGP prodavnici RTS Kluba, u Svetogorskoj ljubitelje muzike od ponedeljka 31. avgusta očekuje itekako upotpunjena ponuda omiljenih i novih izdanja. Aktuelna je i onlajn prodaja, u saradnji sa portalom “Mala srpska prodavnica” ali i drugim partnerima. Time je omogućena dostupnost naših izdanja i putem “poručivanja iz fotelje”, a ljubiteljima muzike naša izdanja su dostupna i preko najpoznatijih svetskih digitalnih muzičkih servisa i platformi.
Vladimir Graić/Photo: Gordan Jović
Zbog svakodnevne bogate i raznovrsne programske ponude, RTS klub je već tokom ovih prvih godinu dana rada, prepoznat kao jedno omiljenih mesta poklonika kulture i umetnosti iz Beograda, Srbije i inostranstva, kao i predstavnika medija koji izveštavaju o najznačajnijim događajima na kulturnoj sceni srpske prestonice.
Ana Marija Simonović, koordinator programa RTS Kluba kaže:
– U narednom periodu očekuju nas predstavljanja knjiga “RTS Izdavaštva”, stručna vođenja kroz stalnu izložbenu postavku “Mozaik jedne epohe”, raznovrsne tribine, konferencije, izložbe, događaji. O svakom predstojećem skupu, zainteresovani će biti obavešteni i pozivani između ostalog i putem naših naloga “RTS Klub” na društvenim mrežama. Na tim internet platformama smo, tokom pauze u našem radu zbog pandemije, takođe objavljivali atraktivne sadržaje koji su izazvali izuzetnu pažnju javnosti.
– Što se tiče ponude koju će posetioci zateći nakon ponovnog otvaranja prodavnica PGP RTS u Beogradu, a osim onoga što već već čini našu žanrovski raznovrsnu muzičku ponudu – obnovili smo mnoga stara izdanja, brojne kompilacije i priredili nekoliko dorada, a u pripremi su i novi albumi velikih imena naše popularne muzike, poput grupa Neverne bebe, Legende i drugih. Obeležićemo i velike jubileje – YU grupe i grupe Zana. Uželeli smo se novih izazova, naročito onih koja nas očekuju u 2021. godini, kada PGP RTS obeležava 70 godina od osnivanja- – ističe Vladimir Graić, direktor PGP RTS.
Klub PGP RTS/photo: Nikola Ristić
RTS klub će od 31. avgusta biti otvoren svakog dana od 9 do 21 sat.
U oba prostora obezbeđeni su svi preporučeni uslovi i preduzete su sve preventivne mere zdravstvene zaštite, za nesmetan, prijatan i bezbedan boravak svih posetilaca predstojećih programa u RTS Klubu.
Film “Fanatic” sa Džonom Travoltom smatra se jednim od najgorih ostvarenja 2019. godine, ako ne i čitave decenije. Ako ne i u čitavoj istoriji kinetografije. Kada je izašao u bioskope, zaradio je samo 3.153 dolara. Ne, nismo izostavili nijednu nulu.
Ova drama sa primesama trilera prati autističnog muškarca Musa (Travolta) koji je opsednut slavnim ličnostima. On ih proganja, dolazi na okupljanja kako bi dobio njihove autograme i zna gde oni žive. Posebno mu je drag glumac iz akcionih filmova, Hanter Danbar, i jedva čeka da se upozna sa njim.
Međutim, Danbar nema vremena da se bavi svojim obožavateljem, odbije ga nekoliko puta vrlo grubo, što Musa razbesni i razočara, ali nije prestao da ga proganja.
Film se kratko puštao u bioskopima pre nego što je objavljen na striming servisima, ali kritike su mahom bile negativne.
Scenario je napisao Fred Durst, frontmen benda Limp Bizkit, koji je sam imao susret i problema sa opsednutim obožavateljem koji ga je proganjao. Ovom prilikom je Durst takođe bio u rediteljskoj stolici.
Grupa E-Play održala je koncert u bašti rok kluba Fest u Zemunu pred nekoliko stotina iskrenih ljubitelja njihovog originalnog zvuka.
Posle ukidanja vanrednog stanja 8. maja, kulturni život prestonice je lagano počeo da se vraća u normalu, a već polovinom juna otvorena je bašta kultnog kluba u kojoj su već svirali Nikola Vranjković, Eyesburn, Queen Real tribute i drugi.
A onda, ponovo je došlo do zabrana, pa je koncert E-Play na neki način bio novi početak koncertne sezone. Lider benda Maja Cvetković odmah se obratila okupljenima nakon uvodnog instrumentala:
– Drago mi je što ste došli u tolikom broju, samo vas molim da se pazite, ne bih podnela da neko izađe sa ove večeri drugačiji nego što je bio pre nje – aludirajući na gotovo neuništivi virus Covid 19, koji se i dalje ne smiruje.
E-Play/Photo: facebook@klub fest
Žestoki i dinamični rok ritmovi su se smenjivali, dok je publika istinski uživala od prvih tonova, bilo je jasno da su se uželeli uživanja uživo u ovom bendu, kao i bilo kom koncertu omiljenih autorskih muzičara iz “glavne struje” ili alternative.
Gitarista Nemanja Velimirović, bubnjar Goran Ljuboja Trut i vođa grupe Maja Cvetković dokazali su kako je dragoceno biti “Heroj”, ako se ostaje “Ovde”, ali je neminovno da se analitički pogleda kroz “Retrovizor”, pod uslovom da se osvaja i zadrži “Sloboda”.
Bend je bio vidno raspoložen što se nakon toliko meseci zatišja konačno našao na pozornici da sprovede iskrene fanove kroz svoju karijeru od pet studijskih albuma, gde im je najvažnije “Da budemo samo dobro”, da non stop svi ljudi sveta imaju samo “Divan dan”, jer samo tako život ima smisla.
E-Play/Photo: facebook@klub fest
Triptih izuzetno bučnih i izazovnih gitarsko-vokalnih deonica nastaje sa mučnom tematikom “Šamarčina” o nasilju nad slabijim polom, psihodeličnom “Ljubicom” ili neobičnom i snažnom “Sramotom”, tokom koje publika nije prestajala sa plesom.
Ispred bine osim fanova bili su i skoro svi članovi pank rok grupe Goblini, koji su nekoliko sati ranije imali promociju svog albuma na vinilu, i onda svratili da podrže kolege.
Putovali su E-Play sa masom kroz “Vremeplov”, podsetili se kako izgleda “Prvi pogled tvoj” (tema iz hit filma “Munje”), osvrnuli se još malo na poslednji album sa novim singlom “Uzmi mi sve” (tokom pandemije izašao kao spot), da bi im društvo pravilo i “Hiljadu ljudi”.
U stilu poznate kompozicije i Maja Cvetković je optimistično požela publici “Srešćemo se neki drugi put”, iskreno i od srca, a ljubav benda i publike je očigledno obostrana i svi se podjednako nadaju ponovnom muzičkom susretu, kad sve ovo zauvek prođe.
Glumica Branka Katić je sa Milicom, suprugom legendarnog glumca Nebojše Glogovca, uključila u jutarnji program na Prvoj televiziji, sumirajući utiske sa otvaranja manifestacije u čast umetnika koji nas je napustio pre dve godine. Da podstimo, Nebojša Glogovac bi danas napunio 51 godinu.
Festival je otvoren na letnjoj sceni Kulturnog centra predstavljanjem specijalnog gosta, glumice Branke Katić, a potom je usledila projekcija filma “Ubistvo s predumišljajem” reditelja Gorčina Stojanovića. Katićeva je rekla novinarima da je Trebinje prelep grad i da tek sada shvata zašto ga je Nebojša toliko voleo i želeo da se jednog dana vrati da živi ovde.
Nebojšina supruga Milica istakla je da je organizacija festivala ove godine bila poseban izazov zbog epidemiološke situacije.
Danas, drugog dana festivala, biće prikazan film “Moj jutarnji smeh” reditelja Marka Ðorđevića. Izložba fotografija Nebojše Glogovca iz njegovih najznačajnijih uloga prikazana je na LED ekranu letnje scene Kulturnog centra.
[infobox title=’Imam osećaj da nikad nisam napustila Srbiju’]
Branka Katić/Photo: YouTube printscreen
Inače, Branka Katić, koja godinama već živi i radi u Londonu, otkrila je da će 14. septembra glumiti u predstvi “Sumrak bogova” u Srbiji, a na pitanje voditelja d li to znači povratak na ovdašnje tržište, ona je odgovorila: – Moj povratak je povratak mojoj publici, za tržište me manje briga. Ja imam osećaj kao da nikada nisam napustila Srbiju, svaki put kad su mi bile ponuđene dobre uloge nalazila sam i vremena i inspiracije da dođem i radim ovde – rekla je Branka.[/infobox]
“Uuuh, kakav sam pornić juče gledao, znaš kako mi je bilo dobro… kakvo iskustvo, kakvo veče!” Jeste li ikad čuli nekoga da to izgovori? Naravno da niste. Ali ste čuli da neko tako nešto kaže za veče provedeno sa nekim. Uživo. Znate ono: dodiri, poljupci, zagrljaji i slične nepodobne i skoro zaboravljene akcije…
Ne znam za vas, ali meni se poslednjih nekoliko meseci konstantno kroz misli provlači paralela: Muzika bez koncerata je kao seks bez… pa, bez seksa, zapravo. Kao gledanje porno filma. Radnja je tu, glumci su tu i sve je to (kao) lepo, ali vi u tome ne učestvujete.
Smejali su mi se neki nedavno na status “Da mi je da sam uz binu, pa makar samo zagrlila za gelender” ili na vidljiv bedak zbog jednog naizgled nebitnog nastupa koji smo morali da otkažemo iz opravdanih razloga. Šta sad, koncerata nema pa nema, vremena se menjaju, gledaćemo koncerte online i tešićemo se rečenicama tipa: “Pa dooobro, ajde i ti sad…može da se svira i kod kuće, u studiju… sve je to muzika, isto je… “ Oooovaj… NIJE ISTO! I ne znam odakle da počnem da objašnjavam šta sve nije u redu sa tom rečenicom.
[accordion title=’Ljiljana Zdravković’]
Ljiljana Zdravković
Ljiljana Zdravković je svoju “muzika je moj život” priču započela sa 16 godina kada je prvi put progovorila na jednom beogradskom radiju. Posle 22 godine ispred mikrofona i više od deset godina rada u pisanom novinarstvu (za muzičke portale), svoje iskustvo na muzičkoj sceni upotpunjava i koristi i kroz muzički PR. Nakon stotina tekstova, sati u radijskom etru, intervjua i poznanstava sa domaćim i stranim zvezdama, koncerata, festivala… i dalje je njena najveća muzička ljubav The Bite, bend u kojem peva poslednjih nekoliko godina.[/accordion]
I čekam da neko, IKO ko se bavi muzikom ili je ozbiljan konzument iste (iskreno) izgovori “Wooow, online koncerti su tako cool!“ pa da predam zahtev da kad me budu čipovali novom vakcinom (pratimo trendove i aktuelne teorije zavere), tražim da izvade ovaj čip za muziku, jer se očigledno pokvario.
Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja toliko baš old school da ne kapiram sve predivne prednosti moderne tehnologije i nekad je zaista savršeno to što nas samo jedan klik deli od mnogo gotivnog nastupa muzičara kojeg nismo u mogućnosti da čujemo uživo. I u ova “opasna vremena“ (lično mislim da je svako vreme opasno na svoj način, ali to je već druga tema) pa i u vreme kad je sve regularno, sasvim je ok i prihvatljivo pratiti muziku i na taj način, platiti i odgledati koncert na taj način, jer nismo u mogućnosti da uvek live ispratimo sve što nas zanima. A kako to muzičarima i radnicima u muzici svakako pomaže da opstanu u ovom opštem corona-haosu, svakako ću podržati svaki njihov napor da dođu do svoje publike i zarade nešto bar tako, kad ne mogu drugačije.
Ali ako mi kažete da je to “budućnost“, da to može/treba da postane “normalno“ ili nedajbože da je to sasvim u redu… budite sigurni da je vaše postojanje potpuno izbrisano sa svih mojih radara.
“Muzika je najsavršeniji vid umetnosti, usko povezana sa svakom ćelijom u ljudskom organizmu i najefikasniji lakmus papir za ljudsku dušu“. To je rečenica iz mog prethodnog teksta kojoj ću se i sada vratiti i uvek ću joj se vraćati, jer duboko verujem u nju. Muzika nije samo zvuk, muzika je energija. Oni koji me poznaju, znaju i koliko puta sam izgovorila da su “nosači“ zvuka jedna predivna i više nego korisna stvar i naravno da je važno da pesma, studijski, zvuči dobro. Ali ona svoj pravi oblik, smisao i lepotu dobije tek onda kada je izvedete pred publikom. I ako pogrešite i negde “omašite“ i ako naprasno rešite da nešto u njoj promenite i ako ni zvuk nije savršen ili negde isfalširate… tako nesavršena, vaša pesma je tada savršenija nego ikad! Zato što je izazvala razmenu energije između vas i publike koju ništa ne može da zameni…
Beer Fest/ Photo: AleX
Znate onaj momenat kad sretnete savršenog frajera (ili ribu) koji je idealan za vas, ali fali tu nešto… ili vam naleti neko koga realno mislite da ne biste pogledali dvaput, ali vas nešto nenormalno privlači toj osobi i srećni ste s njom? Jeste li primetili kako ste sa nekim ljudima za sekund našli zajednički jezik i ostali su decenijama kasnije u vašem životu, a neki koje viđate svakog dana kao da ne postoje, samo zauzimaju prostor? Jeste li osetili bar jednom kako vas okolnosti vuku na jednu stranu i kako prosto “morate“ nešto da uradite, i to bude dobro? Jedina reč koja to objašnjava je – energija. Energija je stvorila svet i ona ga sve ovo vreme pokreće. A energija koja se između ljudi stvara, koja ih privlači i vodi putevima kojima idu (misleći da ih sami biraju) najlepša je tajna života i postojanja, ako uspemo da je prepoznamo i ispratimo.
Tako je i sa muzikom. Koliko god sve nas ispunjavali ti osamljeni momenti kad se rađa neka pesma, kad pokušavamo da je zapišemo i “razrešimo“, koliko god gotivne bile te male kućne seanse koje ispunjava zvuk, koliko god voleli i studio i probe i sve ono što taj naš svet nosi… taj korak koji deli bekstejdž od tog čudesnog ludila koje zovemo binom, malen je i veliki je kao Svemir. Jer se samo tu, gore, pod tim svetlima, rađa magija, neodrediva vremenski i prostorno, koja daje smisao svemu onome što smo prolazili i prolazimo zbog te svoje ljubavi.
Ok, možda mislite da ja sve ovo ovako pričam jer sam frontmen, pa sam valjda “zavisna od pažnje“. Ima muzičara koji tvrde da vole da sviraju “za sebe“, i to je ok. Ima onih koji to vide isključivo kao posao, pa im je (kažu) svejedno da li ćete im pojačalo ostaviti na bini, u podrumu ili usred šume. Ima, naravno tih ludački dobrih vibracija i kada ste na probama sa svojom ekipom pa se zajedno prebacite u neke druge dimenzije ili svirate pred dva i po čoveka negde, pa se lepo zabavite sami sa sobom… Ali tada ste okrenuti jedni ka drugima, jedni drugima dajete energiju. A pitajte sad bilo kojeg muzičara šta misli o “živoj“ svirci, kada treba da se ponaša kao da je na bini, a publike nema… Dobrom delu nas je najteži, najgrđi i najbesmisleniji trip vezan za muziku neko snimanje “lajva“ za TV, recimo. Kao glumiš da je ‘cert a nije cert. Pa kao razmenjuješ energiju sa… kamerom?
Ljiljana Zdravković/Photo: Alex
Da ne bude da samo gledam iz ugla nas “zavisnika“ od bine, možemo slobodno da napravimo anketu među svetom koji dolazi na sve te koncerte, a nikad i ne zaviri iza ogradice… U koliko da se kladimo da će svi oni reći “nije isto…“ nekad i ne znajući zbog čega. Zbog energije. Zbog te nevidljive, ludački dobre i pozitivne sile koja ih kao neka ogromna ruka dohvati, ščepa za utrobu, onako savršeno uklopljena sa zvukom i slikom i odnese ih u neke druge dimenzije.
Eto zato se stresem, sledim i užasnem kada mi neko kaže da su online koncerti budućnost ili realnost. To je kao da ste mi rekli da ćemo završiti u onom filmu čijeg naziva nikako ne mogu da se setim, kad tipa odmrznu u budućnosti, on upozna Sandru Bulok i hoće da je kresne, a ona natakne onaj VR uređaj na glavu i zgrozi se nad idejom seksa koji podrazumeva dodire i telesne tečnosti. Sad možete (neki su već pokušali) do mile volje da probate da to opravdavate onim “sve ide iz mozga, pa i telesno zadovoljstvo“, ali ja ću vam uvek reći da nije to – to. Jer nije sve do moždanih impulsa, ima nečeg i u energiji. Onoj sa početka, koja od prolaznika može da stvori soulmatea, a od (fizički) najbližih – nameštaj.
Da zaključim: može budućnost da nam donese najsavršenije varijante online striminga, možemo koncerte da gledamo kroz super-high-tech-ludilo-mozga VR uređaje, ali muzika bez koncerata je, u najboljem slučaju kao gledanje pornića. Sve to lepo izgleda i lepo zvuči i svi su nešto uzbuđeni i zgodni i višestruko orgazmični… ali ti, da prostiš, nisi jeb’o.
Grupa Guns N’ Roses ima hitova na pretek, a jedan od najvećih je svakako “Sweet Child O’ Mine”.
Kako je nastala ova legendarna numera je priča za sebe. Reklo bi se iz kreativnog haosa, ili još bolje “zezancije”.
Naime, sve je krenulo kada su se momci iz benda okupili u kući u Sunset Stripu u Kaliforniji. Gitarista Sleš latio se latio svog instrumenta (gitare) i počeo da svira melodiju za “cirkus”, a ujedno je zafrkavao bubnjara Stivena Adlera.
U blizini se našao tadašnji ritam gitarista Gunsa Izi Stradlin koji je sve to čuo. On je zamolio Sleša da ponovo odsvira to što je odsvirao. I onda je klupko počelo da se odmotava.
Naime, Stradlin je smislio neke akorde, basista Daf Mekagan je stvorio bas liniju, dok je Adler isplanirao bit pesme koja će se na kraju zvati “Sweet Child O’ Mine”
– U roku od sat vremena moja vežba sa gitarom je postala nešto drugo – prisetio se Sleš u svojoj autobiografiji.
Tekst pesme “Sweet Child O’ Mine” je nastao iz poeme na kojoj je radio pevač grupe Eksel Rouz. Naime, on je napisao numeru o svojoj tadašnjoj devojci Erin Everli, ćerki Dona Everlija iz benda Everly Brothers.
Pesma “Sweet Child O’ Mine” je vrlo brzo završena, a svetlost dana je ugledala u avgustu 1988. godine. Iako je numera stekla neviđenu popularnost, Sleš je imao zamerke.
– Pesma je postala ogroman hit i sada mi se gadi. Mislim, sviđa mi se, ali mrzim ono šta predstavlja – naveo je muzičar 1990. godine.
Zadužbina Milana Mladenovića objavila je spisak pesama koje su nakon drugog kruga glasanja ušle u finale za Nagradu Milan Mladenović. Žiri u sastavu Gile, Rundek i Remi su odlučili da ove godine umesto planiranih 12 čak 14 pesama uđe u finalnu fazu izbora za najbolju pesmu sa teritorije bivše Jugoslavije u proteklih godinu dana. Pesme su navedene po abecednom redu naslova pesama.
ALKOHOL – Mrave brojim
ANESTEZIJA – Nekud
ANONIMNI SMS – Sale i Sedlari
BEBO – Nataleé
DAJ MI SVE – dram
DAN NA TISI – Rebel Star
DIGRESIJA NA ZEKU II – Klinika Denis Kataneca
DRŽALI SMO SE ZA RUKE – Sara Renar
IGLE – Playground Hustle feat. Shot
LJUBAVNIK – Čao Portorož
ONA IZ JU ES EJ – Despot Tomić
PESMA MESECU – Dukatt
SVE JE KO PRE – Magic Bush
TIHO – Buč Kesidi
Na konkurs je prijavljeno 319 pesama. 243 prijave su ispunile uslove konkursa i zatim su prosleđene članovima žirija na preslušavanje. Gile, Rundek i Remi su od podataka o svakoj pesmi dobili samo naslov i tekst pesme, ne i ime autora/benda. Pesme koje nisu prihvaćene su bile ili na engleskom ili instrumentali ili su bile objavljene pre 30. juna 2019. godine.
Dobitnik Nagrade Milan Mladenović 2020 će biti proglašen na svečanoj dodeli nagrade, na Milanov rođendan, 21. septembra, koju će publika moći a prati preko zvaničnih kanala Zadužbine.
Gospoda Glembajevi iznenadili su nas još jednom pesmom.
Na zvaničnoj YouTube stranici benda objavljen je spot za numeru “Stanovi” koja traje čak 14 minuta i 37 sekundi.
Snimana je u studijima Ground Loop i Dolina Sunca. Miks i postprodukcija radio je Studio Petrović BIGZ, dok produkciju spota potpisuje Zanatsko filmska zajednica.
