Zagrebačko-riječki bend Bonaster, posle 20 godina pauze, objavio je prvi sing “Dobar zvuk” 2019. godine. Bend je ušao i u finale za nagradu Milan Mladenović za bendove regiona (učestvovalo je 126, izabrano 12 bendova) i osvojio drugo mesto.
Do kraja 2019. snimili su singl “Solar Wind’, obradu pjesme “Le Vent Nous Portera” francuskog benda Noir Désir na engleskom jeziku.
Najnoviji singl “Kraj” snimljen je 2020, a Bonaster se nada da će posle svih nedaća koje su obeležile početak godine ipak snimiti nov materijal.
Photo: Goran Zubak (Dallas Records, promo)
Pesmu “Kraj” prati retro spot u kojem su kombinovani kadrovi raznih tehnologija uz koje smo odrasli. Za potrebe spota glumili su i članovi benda Lovro Mračić i Jurica Štiglić.
Pesma je inspirisana neuspešnim odnosom dvoje ljudi u emotivnoj vezi, one vrste koja umara i crpi energiju, ali ni jedna osoba nema hrabrosti ni snage da prekine takav odnos.
Članovi benda su autori muzike i teksta, a aranžman i produkciju potpisuje producent Marijan Gudelj (Jinx). Snimatelj je Mario Romanić, a singl je snimljen u studiju Soundcage.
The Legendary Ingramettes/Photo: YouTube printscreen
Američki gospel sastav The Legendary Ingramettes održaće večeras od 20 sati specijalni koncert namenjen publici u Srbiji, najavljeno je iz Ambasade SAD u Beogradu, preko čije Fejsbuk stranice će moći da se prati nastup.
The Legendary Ingramettes nastupili su u okviru turneje koja je oduševila publiku prošle godine u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, a sada se vraćaju koncertom snimljenim specijalno za publiku u Srbiji i Bugarskoj, uz obećanje da će “pružiti malo svetlosti i nade u ova burna vremena pandemije i nemira”. Koncert će moći da se sluša i gleda na Fejsbuk stranici Ambasade SAD.
Sastav danas uključuje tri generacije porodice Ingram. Grupu je šezdesetih godina osnovala evangelistička sveštenica Megi Ingram, zvana Mama, i odmah su postali “Prva gospel porodica” grada Ričmonda u Virdžiniji. Provodeći detinjstvo u radu na poljima pamuka i duvana zajedno sa roditeljima, Mama Ingram je od malih nogu počela da peva i svira klavir na crkvenim okupljanjima širom američkog juga. Umrla je 2015. u svojoj 84. godini nakon pevačke karijere duže od 75 godina.
“Predvođen Meginom ćerkom, prečasnom Almetom Ingram-Miler, sastav je ne samo nastavio da peva u duhu najbolje porodične tradicije, već je uzleteo i do novih visina. Nastupi Ingramettesa, moćni u svojoj duhovnosti, demonstriraju nesvakidašnju dubinu talenta prisutnog u američkoj gospel muzici, koja je snažno uticala na ostale muzičke žanrove, uključujući rok i soul”, navode iz Ambasade SAD pred večerašnji koncert.
Studenti četvte godine Srpske književnosti i jezika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pokrenuli su peticiju kojom bi dela pesnikinje Desanka Maksimović bila vraćena u školski porogram. Podsetimo, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz trećeg razreda gimnazija isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog zbirku “Tražim pomilovanje”.
Takav potez izazvao je i lavinu negodovanja među piscima, kritičarima, prosvetnim radnicima, univerzitetskim profesorima, a sada i među studentima, koji žele da spreče da se to zaista i desi.
Kako navode studenti četvrte godine, istorija srpske književnosti veća je od bilo kakve komisije, a delo Desanke Maksimović u njoj zauzima izuzetno visoko mesto.
– Molimo dotičnu komisiju i tražimo od nje da promeni svoju odluku i vrati pomenute nastavne jedinice, kao i da pri svim narednim izmenama konsultuje univerzitetske stručnjake. Pridružujemo se dr Svetlani Šeatović u uskliku „Tražimo pomilovanje za Desanku Maksimović!” i molimo sve ljude da nas podrže u reagovanju na ovu književnu nepravdu – navodi se u peticiji objavljenoj na sajtu Peticije. online.
Argument komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja jeste da se „vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj”. Nakon što je Zadužbina „Desanka Maksimović” reagovala na ovakvu izmenu, komisija je predložila da se zbirka Tražim pomilovanje obrađuje u okviru nastave za prvi razred gimnazije, gde bi se to delo predstavilo kao “odjek književne epohe srednjeg veka”.
– Ovakvi argumenti su ponižavajući. Upravo vanvremenost jeste kvalitet zbirke “Tražim pomilovanje”. Njena književna vrednost je ogromna i kao takva ona se ne sme isključiti iz programa, ali se ne sme ni svrstati u poetiku srednjeg veka. Ideja da učenici mogu pogrešiti u vrednovanju a priori je ponižavajuća i za učenike i za nastavnike. Učenici su mlada misleća bića, a nastavnici su tu da im dela približe na najbolji mogući način. Naš argument je upravo taj da učenici u tom delu uviđaju književnu vrednost i univerzalnost, te je neoprostiv čin izbacivanja iz programa. Ova zbirka jeste nužna za njihovo osnovno čitalačko iskustvo – navode studenti četvrte godine Srpske književnosti i jezika u peticiji.
Miljenik kritičara i publike Elvis Kostelo iznenadio je fanove i nenajavljeno objavio novi singl “No Flag”. Riječ je o energijom nabijenoj pesmi koja prikazuje Kostela u punom sjaju.
Pesma “No Flag” nastala je u Finskoj i snimljena je za tri dana. Čitav proces dogodio se u Suomenelinnan Studiju, koji je dvadesetak minuta udaljen od Helsinkija.
– Bila mi je velika želja da putujem u državu u kojoj me niko ne poznaje – objasnio je muzičar razlog zbog kojeg je odabrao baš tu lokaciju za nastanak njegovog novog singla.
Elvis je odsvirao sve instrumente, dok su u procesu snimanja i produkcije učesvovali Etu Sepala, Tim Mikola i Sebastijan Krajs. Za pesmu je predstavljen i lyric video, koji su kreirali Eamon Singer I Arlo O’Furlou.
Elvis Kostelo, rođen kao Deklan Patrik Makmanus, engleski je muzičar i jedan od najzapaženijih predstavnika novog talasa. Pažnju na svoju muziku skrenuo je 1977. godine prvim albumom “My Aim Is True” koji se pokazao kao komercijalni uspeh postigavši platinasti tiraž. Kostelo je nedavno obznanio kako mu je dijagnostifikovan rak zbog kojeg je bio podvrgnut operaciji radi koje je bio primoran da otkaže koncerte. 2018. godine je sa svojom grupom The Imposters predstavio i studijski album “Look Now”.
Svi koji uživaju u snažnoj i promišljenoj introspektivnoj energiji bendova kao što su Opeth, Anathema, Paradise Lost, Katatonia i October Tide, ne smeju da propuste TheNighttimeProject.
Švedski bend koji čine braća Fredrik Norrman i Mattias Norrman (October Tide, ex-Katatonia) kao i Alexander Backlund i Jonas Sköld (Letters From The Colony) objavio je prošle godine drugi studijski album pod nazivom “Pale Season”. Album možete u celosti da preslušate na ovom linku.
U sklopu promocije aktuelnog izdanja, TheNighttimeProject predstavljaju spot za pesmu “Embers”.
Pale Season, Cover/ Photo: Promo
– Videti legendarnu braću Norrman je retka prilika, i mnoge zvezde i planete moraju se poravnati da bi se oni pojavili u muzičkom spotu – kaže pevač Alexander Backlund i dodaje – Veoma nas raduje da predstavimo naš novi video za pesmu “Embers”, 100% kreiran u režiji ekipe benda, u duhu albuma “Pale Season”. Želimo da se zahvalimo i našem dobrom prijatelju Emil Östbergu koji je preuzeo na sebe da snimi ovaj retki trenutak u istoriji.
Pod sloganom “Povratak u bioskop” od 1. jula ponovo ćemo moći da uživamo u gledanju filmova na velikom platnu.
Bioskopi u Srbiji će posle više od tri meseca pauze ponovo otvoriti svoja vrata za posetioce.
Podržavajući jedinstvenu misao, da nam je socijalizacija danas potrebnija više nego ikad, publika će od 1. do 15. jula svoje omiljene filmove konačno moći da gleda iz bioskopske fotelje i na velikom platnu.
U duhu solidarnosti sa planetarnom pandemijom, cena ulaznica za filmove će tokom trajanja akcije u svim bioskopima biti po simboličnoj ceni od 200 dinara. Cena će važiti za sve filmske projekcije.
Repertoar će u svim bioskopima biti isti, a činiće ga dvadesetak filmskih naslova.
U pitanju su filmovi iz tekuće i prethodne godine, koji su se izdvojili svojom gledanošću i kvalitetom, kao i filmovi kojima je usled nastupanja pandemije, prekinuto bioskopsko prikazivanje.
Bioskop, ilustracija/Photo: Pixabay
Posle završetka akcije, od 15. jula, na repertoarima bioskopa naći će se i prve premijere.
– Filmski centar Srbije snažno podržava ovu akciju Sekcija distributera i prikazivača Grupacije kinematografije, posebno imajući u vidu da smo se tokom vanrednog stanja obraćali Vladi Republike Srbije, sa molbom za pružanje pomoći njima, ali i drugim akterima filmske industrije u Srbiji. Prepoznali smo da su distributeri i prikazivači prvi osetili prekid u radu, a da će se poslednji vratiti normalizaciji u poslovanju. Pored toga, FCS je uložio značajna sredstva i energiju u razvoj i osavremenjivanje bioskopske infrastrukture širom Srbije, i jedan od naših prioriteta je da se ova grana filmske industrije što brže oporavi, ali i poboljša, nakon perioda u kome nije imala mogućnost da ostvari prihode. Sa zadovoljstvom se pridružujemo ovoj sjajnoj inicijativi – izjavio je direktor FCS-a, Gordan Matić.
Akciju “Povratak u bioskop“, inicirale su Sekcije distributera i prikazivača u Grupaciji kinematografije koje su uputile molbu za podršku Filmskom centru Srbije i Privrednoj komori Srbije, što su ove institucije i prihvatile.
Sekcije distributera i prikazivača članice su Grupacije Kinematografije Privredne komore Srbije, koja je deo Udruženja za kreativnu industriju.
Džon Frušante se vratio u Red Hot Chili Peppers, ali to ne znači da odustaje od svoje solo muzike. Sledeći album pod njegovim pseudonimom Trickfinger zove se “She Smiles Because She Presses the Button”, a stigao je 5. juna preko Acid Test Records podlejbla Avenue 66.
Poslednji album Trickfingera, “Trickfinger II”, objavljen je 2017. Prošlog meseca Frušante je objavio i EP pod nazivom “Look Down, See Us”. Nakon što je prošlog decembra objavljeno da se ponovno pridružuje RHCP-u, Frušante je u februaru nastupio zajedno s Entonijem Kidisom i Fleom prvi put posle više od decenije.
Komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog – čuvenu zbirku velike pesnikinje “Tražim pomilovanje”.
U okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog – čuvenu zbirku velike pesnikinje “Tražim pomilovanje”. To je izazvalo lavinu negodovanja među piscima, kritičarima, prosvetnim radnicima, univerzitetskim profesorima, pišu Novosti.
Na odluku je hitro reagovala i Zadužbina “Desanka Maksimović”, pismom Ministarstvu prosvete, Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, koje su podržali Matija Bećković, Ljubomir Simović, Milovan Danojlić, Milosav Tešić, Alek Vukadinović, Rajko Petrov Nogo, Miroslav Maksimović… U “utuku” koji je Zavod uputio Zadužbini, objašnjeni su “razlozi” za takav potez.
Članovi komisije Zavoda dugo su razgovarali o najzrelijoj zbirci poezije velike pesnikinje, “Tražim pomilovanje”, i zaključili da se “vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj”. Ipak, razmatrajući zahtev Zadužbine, predložili su da se zbirka nađe u programu za prvi razred gimnazije, uz zaključak da bi “na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka”.
Univerzalna vrednost njene poezije
– Prekrajanje književne istorije i nesumnjivih vrednosti srpskog književnog kanona preko sveukupnog dela Desanke Maksimović sa kojim treba da se upoznaju učenici 3. i 4. razreda srednje škole je, najblaže rečeno, delatnost koja pogađa u samo srce našeg identiteta – kaže, za “Novosti”, dr Svetlana Šeatović, upravnica Desankine zadužbine. – Odgovor da je “Tražim pomilovanje” vanvremensko i da je “odjek epohe srednjeg veka” jeste poništavanje dugotrajnog rada naučnika koji su tumačili delo ove pesnikinje u 24 zbornika radova i dokazali modernost i univerzalnu vrednost njene poezije. Nažalost, na delu je pisanje neke nove književne istorije, oslonjene na nove vrednosti, gazeći pesnikinju duha, epohe i naroda. Tražimo pomilovanje za Desanku Maksimović!
Knjige/Photo: Pixabay
Pesnikinja Tanja Kragujević, članica UO zadužbine, ali i laureat nagrade koja nosi Desankino ime, kaže da članovi Upravnog odbora neće odustati od pokušaja da se ogroman propust ispravi:
– U obrazloženju odluke da se zbirka locira u program nižih razreda i proučava vrlo jednostrano – tek kao segment istorije naše poezije, zatvaraju se mogućnosti modernog tumačenja tog dela, što je nedopustivo. O svevremenosti zbirke “Tražim pomilovanje” svedoči i sasvim posebna tradicija proučavanja ovog dela u valjevskoj gimnaziji, čiji učenici iz godine u godinu u ovim stihovima otkrivaju nove sadržaje, vrednosti i motive.
Univerzitetski profesor Aleksandar Jovanović kaže:
– Naravno da je Desanki Maksimović, posebno zbirci “Tražim pomilovanje”, mesto u gimnazijskom programu. Ovaj, slobodno rečeno, književnokanonski skandal je kao visoka temperatura koja je naglo buknula da nas upozori na razorno delovanje pandemijskog virusa u našem organizmu. I ako zaslugom Zadužbine “Desanka Maksimović” ispravimo ovu nepravdu, ostaju najbitnija pitanja o proceduri donošenja nastavnih programa, neuključivanju najznačajnijih obrazovnih instutucija u njihovo donošenje, nedovoljno usredsređenom Nacionalnom prosvetnom savetu, prevelikom uticaju obrazovnih činovnika, izuzetno značajnom nacionalnom radu na brzinu, što je nedopustivo. Posledica su više nego pogubne: komadanje književnog kanona (Desanka Maksimović i Vladan Desnica su samo najočigledniji primeri) čime se gubi ne samo njegov umetnički već, isto tako, obrazovni i patriotski značaj, zatim, unošenje (pod izgovorom modernizacije programa) pisaca koji ne mogu da privuku mlade ljude književnosti.
Mošo Odalović, laureat nagrade sa imenom velike pesnikinje, podseća kako je Desanka bez izuzetka ustajala u odbranu drugih, i prepričava davni incident u Udruženju književnika:
– Tanasija Mladenovića, ljudinu i ratnog komesara, hteli su neki da izbace iz partije. Desanka je odmah ustala i rekla: “Ne može to tako, njemu su se mladi na vernost zaklinjali, a vi ćete tako sutra i meni reći “Tamo se, Desanka!'” I evo, došlo je to sutra, u časima opšteg beščašća dođe i taj čas da neko kaže “Tamo se malo, nižerazredna Desanko!”
Priređivač kritičkog izdanja zbirke “Tražim pomilovanje” i dugogodišnji upravnik Zadužbine dr Staniša Tutnjević ističe da “ako je iko pesnik svoga vremena – onda je to Desanka”, te da je “svevremenost” preporuka, pre nego smetnja, za ulazak u školski program:
– Ne mogu da prihvatim da se ova zbirka “ne uklapa u poetičke okvire epohe” niti uviđam kako bi mogla biti “odjek književne epohe srednjeg veka”, jer je ona prvenstveno zbirka svoga vremena.
Reakcije laureata književne nagrade “Desanka Maksimović”
Matija Bećković: Nečuvena vest
– Jednom prilikom, putovao sam sa Desankom na Vukov sabor i bio svedok toga koliko su joj ljudi aplaudirali i otpozdravljali. U jednom trenutku, sagnula se prema meni i šapnula mi: “Hoćemo li propasti?” – nisam ni slutio da ću se toga setiti kada sam čuo nečuvenu vest da su izbacili iz školskog programa, i to ništa manje nego “Tražim pomilovanje” – kaže Bećković.
MAtija Bećković/Phozo: YouTube printscreen
Ljubomir Simović: Vreme rijalitija
– Kad vidimo da mi već možda i 40 godina nemamo književni život. Kada vidimo da jedan od preostalih književnih listova izlazi jednom u četiri meseca! Kada vidimo da se knjige štampaju u svega 300 primeraka, kad vidimo kako se kvari i rastura naš jezik, onda odluka o izbacivanju Desanke Maksimović iz školskog programa ne može da me iznenadi. Kad malo razmislimo, odluka nam se može učiniti čak i doslednom, jer je ovo vreme plagijata i kupovine diploma, vreme rijaliti programa, a ne vreme Desanke Maksimović i Ive Andrića – kaže Simović.
Milosav Tešić: Univerzalne teme
– Svakome ko ume da čita poeziju, jasno je da je “Tražim pomilovanje” i te kako savremena poezija, a svako izuzimanje iz lektire ili jednostrano tumačenje tako sveobuhvatnog dela moglo bi se tumačiti kao pokušaj gušenja srpskog nacionalnog identiteta. “Tražim pomilovanje” sasvim sigurno je među najboljim pesničkim ostvarenjima ispevanim na srpskom jeziku. Teme koje se ovim stihovima opevaju su i moderne i univerzalne, samo što su primenjene na istoriju jednog naroda, i iskazane jezikom tog naroda – navodi Tešić.
Vojislav Karanović: Više njene poezije
– Solidarisao sam se sa mišljenjem i akcijom UO Zadužbine “Desanka Maksimović”. Nesporno da bi Desankine poezije trebalo da bude što više, u svim školskim programima, a obrazloženje koje ovu zbirku locira u program nižih razreda, kao “odjek književne epohe srednjeg veka”, naprosto nije na mestu. “Tražim pomilovanje” je univerzalno delo, ispevano savremenim, a ne srednjovekovnim jezikom, a i inače mislim da mladi izuzetno dobro reaguju na njene stihove ne samo o ljubavi, već i o temama poput smrti, prolaznosti… – smatra Karanović.
Možda ga nema na IMDB-u, ali već tokom sledećeg meseca, tačnije 7. jula, “Elvis from outer Space” imaće premijeru na Apple TV, Prime video i sličnim digitalnim platformama.
U zvaničnoj najavi piše: “Kralj rokenrola iz najudaljenih krajeva svemira stiže pravo u Las Vegas, da bi učestvovao na takmičenju za najboljeg Elvisovog imitatora! Ali, taman kada je pred pobedom – misteriozno nestaje. Ko stoji iza nestanka? Mafija? CIA? Ili vanzemaljci koje je napustio?”.
Reditelji ovog niskobudžetnog treš-filma su M. Z. Silverman i Trejsi Višpard, a uloge tumače Džordž Tomas, Dejvid Hivener, Bari Ratklif, Dajana Jang, Robert Mijano, Frank Kavestani, Loron Elejn i Soni Vest.
Vladimir Milojković, gitarista iz Bora koji već 18 godina živi u Čikagu, sa svojim punk/rock bendom transparentnog naziva Vlada u egzilu, objavio je nedavno novi album, pod naslovom “Intelektualna Mobilizacija”, a sada je objavio i treći spot, za pesmu “Pečalba”.
Iskoristili smo ovaj povod da sa Vladom popričamo baš na temu pečalbarskog života jednog srpskog rokera u gradu iz kojeg su došli Chicago, Stix, Earth, wind and fire, Cheap Trick, Wilco, Disturbed, Smashing Pumpkins… i plejada vrsnih muzičara koji su menjali svet…
Zašto “pečalba”, zašto tako grub izraz prema životu na mestu gde svi kažu da je bolje nego ovde? – Početak života u stranoj zemlji je stvarno težak i surov. Mnogi ljudi koji odu u inostranstvo suočavaju se sa velikim problemima. Menjaju sredinu, više nisu okruženi porodicom i prijateljima, ne znaju pravila, jezik, mnogi ostaju bez vize, rade najteže poslove i to je cena koja mora da se plati da bi se došlo u mirnije vode. Krstario sam drumovima Amerike punih sedam godina, a kamion mi je postao i kuća i manastir. Odatle iz tih najtežih dana i inspiracija za naziv pesme “Pečalba” jer je to izvedenica od starosrpske reči “pečal” koja znači muka, nevolja, jad. Pesmom “Pečalba” izrazio sam svoj bunt protiv obezvređenog sistema vrednosti u Srbiji. Gledamo iste priče i iste ljude koji se decenijama vrte i oblizuju oko milijardi koje narod treba da izgrbači. Mafija vlada i svi su u nekim “dilovima” i poslovima i plaćaju jedni druge. Celo društvo maltretira 3 odsto ljudi koje uopšte nije briga za narod, decu, majke, škole, univerzitete, kulturu, zdravstvo, reke, svetinje… Smeta mi stav da su ljudi koji su otišli iz zemlje, nešto krivi. Proterani su. Otišao je ko je rešio da krene od nule, da se suoči i plati cenu, a cena je ogromna i to sam želeo da prikažem u ovom spotu. Dva miliona ljudi je napustilo zemlju, a to je četvrtina stanovništva. To je strašno, a i veoma opasno. Nadam se da će ovaj spot u neku ruku nekoga dotaći i zaustaviti migraciju jer prikazuje težinu i rizik odluke napuštanja ognjišta. Cilj je da se izborimo i sredimo našu zemlju, da ljudi ostanu, a mi iz inostranstva da se vratimo u Srbiju u što većem broju. Osećam da radim pravu stvar i da ću zbog toga jednog dana moći moje unuke da pogledam u oči. Trudim se da budem primer svojoj deci i to mi je najvažnije, da njih izvedem na put i naučim ih da nije sve u novcu.
Otkud Vlada u egzilu? – Otišao sam iz zemlje 2002. godine, posle svih ratova, bombardovanja i nedaća koje su zadesile naš narod. U Srbiji sam se kao student izdržavao držeći časove matematike i hemije i radeći po kafićima, ali to nije bilo dovoljno da se organizuje život, a kamoli budućnost, porodica, deca. Perspektivu u Srbiji nisam video kao diplomirani inženjer metalurgije, bez zaposlenja na vezu ili učlanjivanjem u stranku. Život se sveo na čisto preživljavanje i bonove za studentsku menzu. Tada sam dobio studentsku vizu i posao u Njujorku i krenuo sam sa željom da zaradim novac, da se vratim u Srbiju i otvorim privatni biznis. Lepo sam sve isplanirao, ali život piše svoja pravila. Viza je istekla, za kratko vreme, novac nisam uspeo da zaradim, iako sam radio dva posla i danju i noću i spavao dva sata dnevno. Rešio sam da ostanem još tri, pa šest meseci i tako je prošlo 18 godina…
Šta danas radi Vlada u egzilu? – Kao imigrant nisam imao mnogo izbora, morao sam da radim šta god su mi nudili, noćne smene u supermarketima, ručni istovar kamiona, građevinu, parkiranje automobila, dok se najzad nisam spasio i dočepao kamiona. E tu sam procvetao… Krstario sam drumovima Amerike punih sedam godina, a kamion mi je postao i kuća i manastir.. Kada sam naučio posao, prešao sam u menadžment, a danas imam svoju kompaniju koja radi na berzi tovara u Americi. Sa druge strane pazio sam da duhovni deo mog života bude ispunjen, pa smo pored rok benda, organizovali pozoriste u Čikagu pod nazivom “Atelje 312” (Inače 312 je pozivni broj za Čikago), slobodno, edukativno i kulturno polje u kome želimo da radimo sa decom, družimo se i lečimo snagom i lepotom pozornice od surovosti i praznine monotone svakodnevnice.
Vlada u egzilu/Photo: Privatna arhiva
Kakva iskustva sa rokenrolom si poneo odavde? – Odrastao sam u dobrim vremenima i uz dobru muziku. Osamdesete su bile prelepe, sigurne, sećam se rok koncerata na koje su me vodili stariji, jos dok sam imao pet godina. Atmosfera u zemlji je bila fantastična i ljudi pozitivni. Dobre vibracije, dobra muzika i hrabri tekstovi nekih naših rokera, uticali su na mene da zavolim, prihvatim i verujem u rok kao moralno ispravan, istinit svet, pun entuzijazma. Svi znamo kakve su bile devedesete, rok scena je i dalje bila jaka, ali dosta agresivnija i depresivnija. Tekstovi i poruke rok muzičara, tog vremena, su u mnogome uticali na moj osećaj o pravdi u društvu, sistemu vrednosti, revolucionarnim idejama. Shvatio sam da je rok zadnja linija odbrane pravih vrednosti. Kad sve utihne, rok počinje!
Šta podrazumeva “Intelektualna mobilizacija” koju promovišeš? – Voleo bih da vidim da zemlju vode sposobni, neiskvarenih ljudi, stručnjaci, ali bez vođe. Verujem da je to jedini put ka boljem sutra. Bio sam inspirisan pričom o 500 studenata dobrovoljaca iz Japana koje je država poslala na usavršavanje uz obavezu vraćanja u matičnu zemlju. To je za svakog od njih bila čast i to su ljudi koji su doveli Japan na nivo na kome je danas. Naša dijaspora ima jake i iskusne stručnjake i mogla bi mnogo da pomogne državi i narodu ako se za to steknu uslovi i ako se neko seti da te ljude pozove i ispoštuje. Vidimo da najbolji sportisti dolaze iz dijaspore da igraju za reprezentaciju, kako bi parirali Svetu, pa mislim da bi taj trend trebalo proširiti i na polja nauke, ekonomije, organizacije. Znam pouzdano da i u našoj zemlji postoji puno stručnjaka. Oni se angažuju na ozbiljnim projektima u Americi na polju arhitekture, dizajna, software inženjeringa itd. Voleo bih da se stanje u nasoj zemlji normalizuje i tim ljudima obezbedi nesmetani rad, jer imaju svetski kvalitet. Ne vidim ni jedan razlog da se upošljavaju strane kompanije.
Kako bi ti izveo reprogramiranje i koga bi reprogramirao? – Svako treba da krene prvo od sebe i promeni svoje loše navike. Za reprogramiranje je potrebna svest, ali i ljubav prema životu, prirodi, bližnjima, svojoj zemlji i ljudima. Kao da smo u nekom začaranom krugu i nasleđujemo probleme i muku prethodnih generacija. Dajte jednom da stanemo i da svoju decu poštedimo nasilja, da oprostimo i pošaljemo ljubav u budućnost. Da očuvamo prirodu, da recikliramo, da sačuvamo reke i izvore, kao sto rekoh u pesmi, da u glavi instaliramo novi softver. Izbaciti destruktivni i instalirati konstruktivni.
Kažu da je lako kritikovati sa 8.000 kilometara udaljenosti… – Mislim da bilo kakva podela u narodu ne donosi ništa dobro. Mislim da je podela na narod u matičnoj zemlji i narod u dijaspori suludo. Ako uzmete recimo Irce za primer, primetićete da u samoj Irskoj živi oko 5 miliona Iraca, a u Americi viđe od 32 miliona. I zamislite sad da dijaspora nema pravo glasa i ne može da kritikuje sa 8.000 kilometara. To je iskustvo koje treba iskoristiti, a ne odbacivati. Takva floskula u stvari pomaže da se ljudi koji su pored svoje zemlje upoznali još jednu zemlju, sistem, jezik, obezvrede, jer ukazuju na probleme i propuste u našoj zemlji, a to ruši sistem “otimanja” i mediokriteta i naravno da će biti otpora i takvih izjava. Sa druge strane kritika i pritisak, rezultira da vlast mora da pomaže i daje više narodu. Idealnom društvu kome stremimo, nije potrebna kritika, da bi se odvojila sredstva za lečenje dece, novac za porodilje, novac za ratne veterane, za pomoć penzionerima, za hendikepirane i još mnogo toga. Ljudi koji upravljaju zemljom moraju da imaju svest i poštovanje prema narodu i da automatski regulišu te stvari, da ne gubimo vreme i energiju oko borbe sa njihovom bahatošću i porocima. Stvarno mislim da imamo važnija posla.
[infobox title=’Nik Kejv mi je pao pravo u ruke… imao je sreće’]
Vlada u egzilu/Photo: press promo
Kako danas izgleda rok scena u Čikagu? – Čikago je ogroman grad i često možete videti stvarno dobre koncerte velikana rokenrola, kao i Blues i Jazz festivale. Imao sam prilike da vidim ovde Rodžera Votersa, Boba Dilana, Roberta Planta, Metallicu, Pearl Jam, Soundgarden, Red Hot Chilli Peppers, BB Kinga, U2, Smashing Pumpkins, Rage Against The Machine, ZZ Top, AC/DC, Iron Maiden, Black Sabbath i još mnoge druge, a na jednom koncertu doživeo sam i to da se Nik Kejv oklizne i padne mi pravo u ruke. Imao je sreće… (smeh) Što se tiče naše rok scene i boraca za rokenrol od autorskih bendova, pored Vlade u Egzilu tu su fenomenalni bend ODE koji dugo i kvalitetno rade, a tu su i rok cover bendovi Coolturna Reanimacija i Rock Yunion. Gostuju nam i bendovi sa područja bivše Jugoslavije, pa smo mogli da vidimo Darka Rundeka, Električni Orgazam, Partibrejkerse, Van Gogh, SARS, Vlatka Stefanovskog, Psihomodo Pop i druge. Sve u svemu, baviti se rokenrolom u inostranstvu je teško, čist entuzijazam, niko nema vremena, svi jure oko posla, porodice, računa, lomimo se oko proba i zato je uspešna svirka svima nama na neki način podvig i poseban osećaj uspeha. Što bi rekli naši drugari iz benda AC/DC: “It’s a long way to the top, if You wanna Rock’N’Roll!!![/infobox]
Kada bi na 24 sata bio ministar kulture koje su prve odluke koje bi doneo? – Naša kultura zaslužuje čvrstu viziju i plan za ulaganje u minimum dvadeset do tridest godina unapred, kako bi pravilno izveli na put bar deset do petnaest generacija. Kada bih imao moć da odlučujem o tome, počeo bih prvo od programa na televiziji. Tu je glavno zlo, koje širi primitivizam i umesto da kultiviše narod i omladinu, radi suprotno, širi nemoral, jača prostituciju, približava deci drogu i nasilje. Uveo bih ponovo tzv. “Školski program” da deca uče o raznim delatnostima, gledaju “Istoriju”, emisije o prirodi i životinjama i da ih tako spremamo da se uključe u društvo i poslove. Danas se deca spremaju da za dvadeset godina budu potrošači raznih droga, uče ih da obraz ne postoji, da je prostitucija i nasilje ok, što si nenormalniji, zanimljiviji si. Zovu neke beznačajne ljude na javni servis, umesto da tu vidimo svetske šampione u matematici, fizici… Narkodileri su tako sebi napravili klijentelu za nekoliko decenija. A ljudi se podsmevaju, dele međusobno taj neukus, koji olako ima milione pregleda, ne shvatajući da će veoma brzo i njihovo dete morati da vade iz kandži pakla. Pozvao bih deset najboljih stručnjaka da kreiramo prvo program za decu, a onda i za odrasle. Zabranio bih rad mnogih televizija, iako razumem da budžetu donose novac, ali na duže staze država i narod gube mnogo više. Dao bih na usvajanje zakon o finansiranju kulture u celosti, filmova, pozorišta, muzičara, vajara, slikara…Potreban je nov sveži materijal i tu bih napravio jedno kulturno gradilište gde bi bilo posla za sve.
Vlada u egzilu/Photo: Privatna arhiva
Hoće li Vlada nekad da se vrati iz egzila? – Ja volim svoju zemlju i voleo bih da se vratim, ali u ovom trenutku nema uslova za to. Kad covek provede neko vreme u inostranstvu, stvarno moze da uporedi neke stvari. Ono sto ja vidim u Srbiji je bogatstvo. Pored rokenrola, motora, putovanja, druženja, voleo bih da pokrenem i malo seosko domaćinstvo, da imam svoj izvor vode, gajim zdravu hranu i pravim svoje vino. Nije to nikakva nostalgija, već imam viziju da će to biti jedini spas za dvadeset godina. Hrana je već zatrovana i ne zna se više ni kakva je, ni odakle stiže, a vode neće biti. Šteta sto se izvori prodaju strancima, plaćaćemo je skuplje nego benzin. Mislim da je to strateški najvažnije, sačuvati vode i sačuvati hranu, jer to je ogroman ekonomski potencijal budućnosti.
Šta ćeš biti kad porasteš? – Trudim se da sa godinama budem bolji čovek, da budem hrabar i ostavim srce otvorenim. Trudim se da pojačam konekciju sa duhovnim i da u miru prođem kroz vatre i trnje, kojima sam stalno okružen. Baviti se istinom je uistinu hod po oštrom sečivu, rizično i bolno, ali svestan sam da put do potpunog otvaranja ka ljubavi i svetlosti prođu samo retki. Nadam se da ću sačuvati svoj osmeh, volju i entuzijazam, jer sličan se sličnom raduje, pa verujem da ću takvom energijom privući pozitivne i velike stvari u svoj život .
