Vladimir Milojković, gitarista iz Bora koji već 18 godina živi u Čikagu, sa svojim punk/rock bendom transparentnog naziva Vlada u egzilu, objavio je nedavno novi album, pod naslovom “Intelektualna Mobilizacija”, a sada je objavio i treći spot, za pesmu “Pečalba”.
Iskoristili smo ovaj povod da sa Vladom popričamo baš na temu pečalbarskog života jednog srpskog rokera u gradu iz kojeg su došli Chicago, Stix, Earth, wind and fire, Cheap Trick, Wilco, Disturbed, Smashing Pumpkins… i plejada vrsnih muzičara koji su menjali svet…
Zašto “pečalba”, zašto tako grub izraz prema životu na mestu gde svi kažu da je bolje nego ovde?
– Početak života u stranoj zemlji je stvarno težak i surov. Mnogi ljudi koji odu u inostranstvo suočavaju se sa velikim problemima. Menjaju sredinu, više nisu okruženi porodicom i prijateljima, ne znaju pravila, jezik, mnogi ostaju bez vize, rade najteže poslove i to je cena koja mora da se plati da bi se došlo u mirnije vode.
Krstario sam drumovima Amerike punih sedam godina, a kamion mi je postao i kuća i manastir. Odatle iz tih najtežih dana i inspiracija za naziv pesme “Pečalba” jer je to izvedenica od starosrpske reči “pečal” koja znači muka, nevolja, jad. Pesmom “Pečalba” izrazio sam svoj bunt protiv obezvređenog sistema vrednosti u Srbiji. Gledamo iste priče i iste ljude koji se decenijama vrte i oblizuju oko milijardi koje narod treba da izgrbači. Mafija vlada i svi su u nekim “dilovima” i poslovima i plaćaju jedni druge. Celo društvo maltretira 3 odsto ljudi koje uopšte nije briga za narod, decu, majke, škole, univerzitete, kulturu, zdravstvo, reke, svetinje… Smeta mi stav da su ljudi koji su otišli iz zemlje, nešto krivi. Proterani su. Otišao je ko je rešio da krene od nule, da se suoči i plati cenu, a cena je ogromna i to sam želeo da prikažem u ovom spotu. Dva miliona ljudi je napustilo zemlju, a to je četvrtina stanovništva. To je strašno, a i veoma opasno. Nadam se da će ovaj spot u neku ruku nekoga dotaći i zaustaviti migraciju jer prikazuje težinu i rizik odluke napuštanja ognjišta. Cilj je da se izborimo i sredimo našu zemlju, da ljudi ostanu, a mi iz inostranstva da se vratimo u Srbiju u što većem broju. Osećam da radim pravu stvar i da ću zbog toga jednog dana moći moje unuke da pogledam u oči. Trudim se da budem primer svojoj deci i to mi je najvažnije, da njih izvedem na put i naučim ih da nije sve u novcu.
Otkud Vlada u egzilu?
– Otišao sam iz zemlje 2002. godine, posle svih ratova, bombardovanja i nedaća koje su zadesile naš narod. U Srbiji sam se kao student izdržavao držeći časove matematike i hemije i radeći po kafićima, ali to nije bilo dovoljno da se organizuje život, a kamoli budućnost, porodica, deca. Perspektivu u Srbiji nisam video kao diplomirani inženjer metalurgije, bez zaposlenja na vezu ili učlanjivanjem u stranku. Život se sveo na čisto preživljavanje i bonove za studentsku menzu. Tada sam dobio studentsku vizu i posao u Njujorku i krenuo sam sa željom da zaradim novac, da se vratim u Srbiju i otvorim privatni biznis. Lepo sam sve isplanirao, ali život piše svoja pravila. Viza je istekla, za kratko vreme, novac nisam uspeo da zaradim, iako sam radio dva posla i danju i noću i spavao dva sata dnevno. Rešio sam da ostanem još tri, pa šest meseci i tako je prošlo 18 godina…
Šta danas radi Vlada u egzilu?
– Kao imigrant nisam imao mnogo izbora, morao sam da radim šta god su mi nudili, noćne smene u supermarketima, ručni istovar kamiona, građevinu, parkiranje automobila, dok se najzad nisam spasio i dočepao kamiona. E tu sam procvetao…
Krstario sam drumovima Amerike punih sedam godina, a kamion mi je postao i kuća i manastir.. Kada sam naučio posao, prešao sam u menadžment, a danas imam svoju kompaniju koja radi na berzi tovara u Americi.
Sa druge strane pazio sam da duhovni deo mog života bude ispunjen, pa smo pored rok benda, organizovali pozoriste u Čikagu pod nazivom “Atelje 312” (Inače 312 je pozivni broj za Čikago), slobodno, edukativno i kulturno polje u kome želimo da radimo sa decom, družimo se i lečimo snagom i lepotom pozornice od surovosti i praznine monotone svakodnevnice.
Kakva iskustva sa rokenrolom si poneo odavde?
– Odrastao sam u dobrim vremenima i uz dobru muziku. Osamdesete su bile prelepe, sigurne, sećam se rok koncerata na koje su me vodili stariji, jos dok sam imao pet godina. Atmosfera u zemlji je bila fantastična i ljudi pozitivni. Dobre vibracije, dobra muzika i hrabri tekstovi nekih naših rokera, uticali su na mene da zavolim, prihvatim i verujem u rok kao moralno ispravan, istinit svet, pun entuzijazma.
Svi znamo kakve su bile devedesete, rok scena je i dalje bila jaka, ali dosta agresivnija i depresivnija. Tekstovi i poruke rok muzičara, tog vremena, su u mnogome uticali na moj osećaj o pravdi u društvu, sistemu vrednosti, revolucionarnim idejama. Shvatio sam da je rok zadnja linija odbrane pravih vrednosti. Kad sve utihne, rok počinje!
Šta podrazumeva “Intelektualna mobilizacija” koju promovišeš?
– Voleo bih da vidim da zemlju vode sposobni, neiskvarenih ljudi, stručnjaci, ali bez vođe. Verujem da je to jedini put ka boljem sutra. Bio sam inspirisan pričom o 500 studenata dobrovoljaca iz Japana koje je država poslala na usavršavanje uz obavezu vraćanja u matičnu zemlju. To je za svakog od njih bila čast i to su ljudi koji su doveli Japan na nivo na kome je danas. Naša dijaspora ima jake i iskusne stručnjake i mogla bi mnogo da pomogne državi i narodu ako se za to steknu uslovi i ako se neko seti da te ljude pozove i ispoštuje. Vidimo da najbolji sportisti dolaze iz dijaspore da igraju za reprezentaciju, kako bi parirali Svetu, pa mislim da bi taj trend trebalo proširiti i na polja nauke, ekonomije, organizacije.
Znam pouzdano da i u našoj zemlji postoji puno stručnjaka. Oni se angažuju na ozbiljnim projektima u Americi na polju arhitekture, dizajna, software inženjeringa itd. Voleo bih da se stanje u nasoj zemlji normalizuje i tim ljudima obezbedi nesmetani rad, jer imaju svetski kvalitet. Ne vidim ni jedan razlog da se upošljavaju strane kompanije.
Kako bi ti izveo reprogramiranje i koga bi reprogramirao?
– Svako treba da krene prvo od sebe i promeni svoje loše navike. Za reprogramiranje je potrebna svest, ali i ljubav prema životu, prirodi, bližnjima, svojoj zemlji i ljudima. Kao da smo u nekom začaranom krugu i nasleđujemo probleme i muku prethodnih generacija. Dajte jednom da stanemo i da svoju decu poštedimo nasilja, da oprostimo i pošaljemo ljubav u budućnost. Da očuvamo prirodu, da recikliramo, da sačuvamo reke i izvore, kao sto rekoh u pesmi, da u glavi instaliramo novi softver. Izbaciti destruktivni i instalirati konstruktivni.
Kažu da je lako kritikovati sa 8.000 kilometara udaljenosti…
– Mislim da bilo kakva podela u narodu ne donosi ništa dobro. Mislim da je podela na narod u matičnoj zemlji i narod u dijaspori suludo. Ako uzmete recimo Irce za primer, primetićete da u samoj Irskoj živi oko 5 miliona Iraca, a u Americi viđe od 32 miliona. I zamislite sad da dijaspora nema pravo glasa i ne može da kritikuje sa 8.000 kilometara. To je iskustvo koje treba iskoristiti, a ne odbacivati.
Takva floskula u stvari pomaže da se ljudi koji su pored svoje zemlje upoznali još jednu zemlju, sistem, jezik, obezvrede, jer ukazuju na probleme i propuste u našoj zemlji, a to ruši sistem “otimanja” i mediokriteta i naravno da će biti otpora i takvih izjava. Sa druge strane kritika i pritisak, rezultira da vlast mora da pomaže i daje više narodu. Idealnom društvu kome stremimo, nije potrebna kritika, da bi se odvojila sredstva za lečenje dece, novac za porodilje, novac za ratne veterane, za pomoć penzionerima, za hendikepirane i još mnogo toga. Ljudi koji upravljaju zemljom moraju da imaju svest i poštovanje prema narodu i da automatski regulišu te stvari, da ne gubimo vreme i energiju oko borbe sa njihovom bahatošću i porocima. Stvarno mislim da imamo važnija posla.
[infobox title=’Nik Kejv mi je pao pravo u ruke… imao je sreće’]
Kako danas izgleda rok scena u Čikagu? – Čikago je ogroman grad i često možete videti stvarno dobre koncerte velikana rokenrola, kao i Blues i Jazz festivale. Imao sam prilike da vidim ovde Rodžera Votersa, Boba Dilana, Roberta Planta, Metallicu, Pearl Jam, Soundgarden, Red Hot Chilli Peppers, BB Kinga, U2, Smashing Pumpkins, Rage Against The Machine, ZZ Top, AC/DC, Iron Maiden, Black Sabbath i još mnoge druge, a na jednom koncertu doživeo sam i to da se Nik Kejv oklizne i padne mi pravo u ruke. Imao je sreće… (smeh)
Što se tiče naše rok scene i boraca za rokenrol od autorskih bendova, pored Vlade u Egzilu tu su fenomenalni bend ODE koji dugo i kvalitetno rade, a tu su i rok cover bendovi Coolturna Reanimacija i Rock Yunion. Gostuju nam i bendovi sa područja bivše Jugoslavije, pa smo mogli da vidimo Darka Rundeka, Električni Orgazam, Partibrejkerse, Van Gogh, SARS, Vlatka Stefanovskog, Psihomodo Pop i druge.
Sve u svemu, baviti se rokenrolom u inostranstvu je teško, čist entuzijazam, niko nema vremena, svi jure oko posla, porodice, računa, lomimo se oko proba i zato je uspešna svirka svima nama na neki način podvig i poseban osećaj uspeha. Što bi rekli naši drugari iz benda AC/DC: “It’s a long way to the top, if You wanna Rock’N’Roll!!![/infobox]
Kada bi na 24 sata bio ministar kulture koje su prve odluke koje bi doneo?
– Naša kultura zaslužuje čvrstu viziju i plan za ulaganje u minimum dvadeset do tridest godina unapred, kako bi pravilno izveli na put bar deset do petnaest generacija.
Kada bih imao moć da odlučujem o tome, počeo bih prvo od programa na televiziji. Tu je glavno zlo, koje širi primitivizam i umesto da kultiviše narod i omladinu, radi suprotno, širi nemoral, jača prostituciju, približava deci drogu i nasilje. Uveo bih ponovo tzv. “Školski program” da deca uče o raznim delatnostima, gledaju “Istoriju”, emisije o prirodi i životinjama i da ih tako spremamo da se uključe u društvo i poslove. Danas se deca spremaju da za dvadeset godina budu potrošači raznih droga, uče ih da obraz ne postoji, da je prostitucija i nasilje ok, što si nenormalniji, zanimljiviji si. Zovu neke beznačajne ljude na javni servis, umesto da tu vidimo svetske šampione u matematici, fizici… Narkodileri su tako sebi napravili klijentelu za nekoliko decenija. A ljudi se podsmevaju, dele međusobno taj neukus, koji olako ima milione pregleda, ne shvatajući da će veoma brzo i njihovo dete morati da vade iz kandži pakla.
Pozvao bih deset najboljih stručnjaka da kreiramo prvo program za decu, a onda i za odrasle. Zabranio bih rad mnogih televizija, iako razumem da budžetu donose novac, ali na duže staze država i narod gube mnogo više. Dao bih na usvajanje zakon o finansiranju kulture u celosti, filmova, pozorišta, muzičara, vajara, slikara…Potreban je nov sveži materijal i tu bih napravio jedno kulturno gradilište gde bi bilo posla za sve.
Hoće li Vlada nekad da se vrati iz egzila?
– Ja volim svoju zemlju i voleo bih da se vratim, ali u ovom trenutku nema uslova za to. Kad covek provede neko vreme u inostranstvu, stvarno moze da uporedi neke stvari. Ono sto ja vidim u Srbiji je bogatstvo. Pored rokenrola, motora, putovanja, druženja, voleo bih da pokrenem i malo seosko domaćinstvo, da imam svoj izvor vode, gajim zdravu hranu i pravim svoje vino. Nije to nikakva nostalgija, već imam viziju da će to biti jedini spas za dvadeset godina. Hrana je već zatrovana i ne zna se više ni kakva je, ni odakle stiže, a vode neće biti. Šteta sto se izvori prodaju strancima, plaćaćemo je skuplje nego benzin. Mislim da je to strateški najvažnije, sačuvati vode i sačuvati hranu, jer to je ogroman ekonomski potencijal budućnosti.
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Trudim se da sa godinama budem bolji čovek, da budem hrabar i ostavim srce otvorenim. Trudim se da pojačam konekciju sa duhovnim i da u miru prođem kroz vatre i trnje, kojima sam stalno okružen. Baviti se istinom je uistinu hod po oštrom sečivu, rizično i bolno, ali svestan sam da put do potpunog otvaranja ka ljubavi i svetlosti prođu samo retki. Nadam se da ću sačuvati svoj osmeh, volju i entuzijazam, jer sličan se sličnom raduje, pa verujem da ću takvom energijom privući pozitivne i velike stvari u svoj život .
A.S.I. za HL
Svaka cast za intervju. To je Vlada I kao takvog ga znam. Pozitivan i pravi. Malo je takvih.