Popularni umetnik Benksi objavio je juče na svom Instagramu delo inspirisano smrću Džorža Flojda. Na delu koje je objavio daje se počast anonimnoj osobi, simbolično crnoj senci, dok pored rama slike sveća pali američku zastavu.
Njegova objava, koja uz ovo delo sadrži i snažnu poruku, u svega dva dana skupila je dva miliona lajkova.
– U početku sam mislio da bih trebao samo ućutati i slušati crnce o ovom pitanju. Ali zašto bih to uradio? To nije njihov problem. Moj je – napisao je umetnik.
On je slikovito opisao šta beli sistem radi ljudima druge boje kože:
– Kao izlomljena cev koja je preplavila stan ljudi koji žive dole. Ovaj neispravan sistem čini njihov život bednim, ali nije njihov posao da ga reše. Ne mogu – niko ih neće pustiti u stan gore – napisao je on.
Objavu je završio rečima da ukoliko belci ovaj problem ne reše, “neko će morati da se popne gore i da im otvori vrata”.
Podsetimo, širom sveta bukte protesti nakon smrti Džordža Flojda u Mineapolisu prošle nedelje. Flojd, crnac, preminuo je nakon što je policajac belac Džejk Šauvin osam minuta klečao na njegovom vratu. Ovaj događaj zabeležen je kamerom, a na video snimku se čulo kako Flojd govori da ne može da diše.
Šauvin je otpušten, uhapšen i sudi mu se za ubistvo Flojda.
Desanka Maksimović, (1898-1993), bila je pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Bila je i pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno i prevodilac.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: “Predosećanje”, “Strepnja”, “Prolećna pesma”, “Opomena”, “Na buri”, “Tražim pomilovanje” i “Pokošena livada”, navodi portal Rasen.rs.
Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama “Krvava bajka”.
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Desanka Maksimović važi za najvoljeniju Srpkinju, sa razlogom. Dobrotu i mudrost isijavale su njene oči, a prelepi stihovi obeležili su odrastanje mnogih.
Nije se mnogo vezivala za materijalne stvari. Volela je sitne stvari, volela je da ide peške, u taksi je nije bilo moguće uterati. Uvek je pisala na kolenima, tako što stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu. Nikad za radnim stolom. Ta pisaća mašina jedna je od glavnih uspomena porodice. Čuva se u kutiji, sklonjena od pogleda i prašine. Retko se pokazuje gostima.
Nije imala dece, ali je njena porodica bila velika, imala je mnogo sestara i braće i uvek je sve poštovala. Ko nije čitao Desinu poeziju, nije svestan da je bila izuzetno prirodan čovek i nije mnogo pridavala važnost formalnostima. Prema sebi je bila više nego stroga, a prema drugima blaga.
Desanka je radila od šest sati ujutru. Nije znala za umor. Bila je veoma skromna, nije volela velike proslave, iako je povoda bilo mnogo – od jubileja koje je doživela, do brojnih nagrada koje je primila.
Nisam naivna, znam da zlo postoji
– Nisam uzalud napisala knjigu “Tražim pomilovanje”, koja je, naravno, prvo optužba – ne mogu tražiti pomilovanje od nekoga čije mane ne znam. Eto, ne omrznem ljude. Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i s osamnaest godina, ali nije kriv onaj pojedinac. Ili ga je majka rodila takvim, pa nije kriv, ili ga je društvo stvorilo, pa je celokupno društvo za to krivo. A ima jedno strašno pravilo – “da volimo više one kojima dobro činimo, nego one koji nam dobro čine!”.
Jedna od njenih rodoljubivih pesama nikada nije objavljena. Zbog pesme “U ropstvu”, kao i zbog još nekih, bila je i zatvarana.
U ropstvu
Nekad smo svi znali jasno, od najnepismenijeg seljaka pa do gospode i dece njine, šta je rodoljubivo i časno, i šta treba da čine potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod čije su pevali vrline pesnici od Branka do sada. Srpsko stado malo sve do poslednjeg runa razbilo se i ošugalo.
Postali smo zemlja robova i potkazivača i stokatnih zelenaša. Pune su nam ulice sada poštovanih zlikovaca, a zatvori nevinih robijaša.
Na leđima kao da grbu nosim od bola i stida, i ulicama kad idem, kao da mi blato baca pogled oholih stranaca u lice, i svakog dana veo mi se po veo skida sa rugoba naših rana.
Jedina unuka kralja rokenrola Elvisa Prislija, glumica Rajli Kio (31), objavila je na Instagramu fotografiju na kojoj potpuno naga leži na ležaljci ispred svoje kuće.
Na sebi je imala samo čarape i papuče, uz sunčane naočare. Rajli je rođena u prvom braku Elvisove ćerke Lize Meri Prisli i muzičara Denija Kija, koji je potrajao šest godina.
Svoje mesto pod holivudskim suncem traži ne pozivajući se na slavno dedino prezime, a zovu je “kraljicom vriska”, jer je glumila u mnogim horor filmovima. Dok je snimala akciju “Pobesneli Maks: divlji put”, zaljubila se u kaskadera Bena Smita Pitersona. Verili su se 2014, a u februaru iduće godine su se venčali u dolini Napa.
Pol Makartni otkrio je da su se Bitlsi zalagali za jednaka prava još 1964. godine, nakon što su odbili da nastupaju za rasno segregiranu publiku.
Legendarni muzičar podelio je priču sa svojim pratiocima kako bi naglasio važnost svakoga ko daje svoj doprinos za pokret Black Lives Matter.
– Dok mi i dalje gledamo proteste i demonstracije širom sveta, znam da mnogi od nas žele da znaju šta mi možemo da radimo da bismo im pomogli – započeo je Makartni.
– Niko od nas nema sve odgovore i nema brzog rešenja, ali potrebne su nam promene. Treba da radimo zajedno na prevazilaženju rasizma u bilo kojem obliku – nastavio je.
– Te 1964. godine trebalo je da nastupamo u Džeksonvilu i saznali smo da će to biti publika biti rasno podeljena na koncertu. Znali smo da je to pogrešno i odbili smo to da radimo – priseća se muzičar, rekavši da je su održali koncert samo kada su spojili publiku.
– Osećam se besno jer eto nas, 60 godina kasnije, i u svetu se i dalje dešavaju besmislena ubistva – rekao je Makartni, dodajući da želi pravdu za sve ljude koji su ispaštali zbog rasizma.
Na multifunkcionalnoj otvorenoj sceni na Tašmajdanu, od 25. juna do 20. jula gledaoci će moći da uživaju u pozorišnim predstavama pod otvorenim nebom u okviru projekta “Beogradske letnje scene”.
Posle tri i po meseca pauze, zbog proglašenja epidemije, pozorišta će se ponovo družiti sa publikom, na jedinstvenoj letnjoj sceni na stadionu Tašmajdan, od 25. juna do 20. jula. Na inicijativu Grada Beograda, kojoj su se odazvala sva gradska pozorišta, ali i Narodno pozorište, kao i teatri iz Novog Sada, Vršca, Gračanice, Zaječara, publika će moći da uživa u odabranim predstavama za decu (svakog dana u 18.00) i za odrasle (u 21.00).
Na repertoaru se nalaze najatraktivniji naslovi beogradskih i gostujućih teatara, a festival će 25. juna otvoriti kultni mjuzikl “Mama mia” ansambla Pozorišta na Terazijama. Kako se u sredu moglo čuti od direktora pozorišnih kuća, ova letnja scena je prilika da se privuče i neka nova publika kojoj, možda, više odgovara ambijent pod otvorenim nebom.
Zbog bezbednosti umetnika i publike, broj mesta u gledalištu ograničen je na 500, a kako se u sredu moglo čuti, već vlada veliko interesovanje za karte. Cena ulaznice na večernjoj sceni je 500 dinara, a na maloj, dečjoj, 250 dinara, dok će ulaz za sve medicinske radnike biti besplatan.
Novi album grupe Kanda, Kodža i Nebojša nosi naziv “Popis“. Na njemu je bend odsvirao veći deo koncertnog repertoara uz nekoliko retko izvođenih pesama. Ovo izdanje biće dostupno na duplom CD-u kao i specijalnom duplom LP-ju štampanom na crnom i belom vinilu.
Predstojeći album “Popis“ grupe Kanda, Kodža i Nebojša počinje klasicima poput pesme “Šafl” koja sublimira sav osećaj teskobe, besa i bunta protiv suptilnog terora kom je prosečan građanin svakodnevno izložen. Nakon nešto više od dvadeset godina od originalne objave, pesma “Šafl“ poseduje žestinu i britkost koja se ogleda prvenstveno u odličnom tekstu.
Singl je od danas dostupan na svim relevantnim striming servisima. Album “Popis” je dostupan u pretprodaji na mascom.rs.
Svi to znaju, ali to ništa ne menja stvar. I pisci i statističari znaju da u Srbiji knjige kupuje, a verovatno i čita, 90 odsto žena i tek desetak odsto muškaraca. Kažu da je slična situacija i u svetu. Dakle, bez žena ne bi bilo publike za knjige, ne bi bilo zarade za izdavače, ali ni posla za pisce. Koji su, što je još lakše uočiti, mahom muškarci. Uostalom, za preko 66 ili 67 godina koliko se dodeljuje Ninova nagrada za roman godine tek 5 puta (!) su nagradu dobile spisateljice.
Razmišljam o ovoj temi nakon gledanja filma “Kolet” o istoimenoj francuskoj spisateljici koja je provela godine nadničareći za svog supruga koji je njene knjige potpisivao svojim imenom, već afirmisanim u literarnoj produkciji tog doba. Kolet, tj. Sidoni-Gabriel Kolet, ustupila je svoja sećanja mlađane provincijalke koja dolazi u prestonicu i bori se za opstanak u uticajnim krugovima kako bi svom mužu, a tako i sebi, obezbedila lagodniji život i sigurniju egzistenciju. Ovo je klasična priča o izrabljivanju žena kojima društvo nije priznavalo ni talenat ni kompetenciju samo zbog toga što su “slabiji pol”. Istovremeno, ovo je i srećna priča, jer je Kolet uspela da povrati svoja dela od supruga, od kojeg se kasnije razvela, nastavivši da gradi samostalnu karijeru koja ju je dovela do toga da bude jedna od najčitanijih i najpopularnijih francuskih spisateljica.
Koletina priča je, na neki način, inspirisala i sjajan film iz 2017. godine “Žena” (The Wife), u kojem Klen Klouz tumači lik supruge pisca koji dobija Nobelovu nagradu za književnost. Film otkriva kako je zapravo sve knjige slavnog pisac pisala njegova supruga, te kako se iza ove priče krije velika prevara, koja na kraju ostaje neotkrivena… Jer je supruga tako odlučila.
Zahvaljujući ovakvim filmovima, postajemo svesniji da su se žene pisci kroz istoriju probijale iz mraka anonimnosti preko muškaraca sa kojima su bile, boreći se za mesto u svetu književnosti koji su suvereno držali muškarci, što se, po svemu sudeći, nije mnogo promenilo ni do danas. A upravo su spisateljice unosile živost i inovativnost u književnost, te predstavljale prava izdavačka čuda koja su naopačke okretala tržište knjiga na globalnom nivou.
Sidoni-Gabrijel Kolet/Photo: brainpickings.org
Dovoljno je setiti se Dž. K. Roling sa serijalom o Hariju Poteru, Helen Filding sa “Bridžit Džons”, E L Džejms s “50 nijansi siva” ili Elene Ferante sa svojom “napoletanskom tetralogijom” započetom romanom “Moja genijalna prijateljica”. Praktično nijedan muškarac nije uspeo da proizvede literarni fenomen ove vrste i ovog obima u skorije vreme, osim eventulano Dena Brauna za kojeg se i dalje sumnja da je pravi autor serijala o profesoru Robertu Langdonu (ko zna, možda je i njegova knjige pisala žena!).
Ženski pisci ne robuju konvencijama, daleko su fleksibilnije i po pitanju forme i po pitanju naracije, svesno i radosno krše utvrđena pravila kako bi što bolje napisale svoju priču, a očigledno im ne smetaju ni klasifikacije poput one “čik-lit” (ljubići za ribe ili kako bi to već preveli), pod koju potpadne više od polovine onoga što žene pisci objave.
Primera radi, Džeki Kolins (mlađa sestra glumice Džoan Kolins) je pisala, kako su svi smatrali, limunade o avanturama bogataša iz visokog društva, a njen uticaj je doveo do toga da joj knjige budu prevede na 40 jezika i prodaju se u preko 500 miliona primeraka! Šta tu ima da se priča o kvalitetu kad brojke sve pokazuju?! Nije bitno da li su njene knjige, a objavila je čak 32 romana, ovakve ili onakve, očigledno je da je uspela da pronađe nešto što se sviđa stotinama miliona kupaca širom planete.
Tu je i Erika Jong (ili Džong), uz čiji su “Strah od letenja” erotski edukovane mnoge generacije klinaca koje su ulazile u pubertet tokom osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, koja je svoj roman uspela da proda u preko 20 miliona kopija širom sveta. Ako to nije uticaj proistekao iz neospornog kvaliteta njenog pisanja, onda šta jeste?
I danas su žene, na ovim našim prostorima, u samom vrhu top-lista prodaje, mada im književni estrablišment (ili kako god da se zove taj “faktor” koji se o nečemu kao pita) nije naklonjen. Malo muških pisaca može da dopre do popularnosti Jelene Bačić-Alimpić, Vesne Dedić, Mirjane Bobić Mojsilović, Vedrane Rudan, Rumene Bužarovske, Ljiljane Habjanović-Đurović i Marije Jovanović, ali zato veliki broj njih ume da ih kritikuje i naziva “jeftinom književnošću”. Nema ništa jefitno u tzv. ženskom pismu, čak ni cene knjiga, a po interesovanju čitalaca očigledno je da je autrokama cena vrlo visoka jer im gotovo svi aslovi automatski dolaze do vrhova top-lista.
Realno, bez žena bi se interesovanje za knjige svelo na onih bednih deset odsto muškarca, najčešće fanova epske fantasike i trilera. Bez spisateljica, bili bi osuđeni na muške gnjavatore koji uzduž i popreko prekopavaju istoriju, religiju, politiku i filozofiju pokušavajući da nas ubede kako su to ne samo najvažnije nego i jedine teme naših života, odnosno kako ništa drugo ne zavređuje da bude građa za pisanje.
Na svu sreću, Kolet je preživela svog izrabljivača, omogućivši stotinama drugih koleta da džejnostinišu i debovuarišu po svetskoj književnosti.
Da je drugačije svršila, pocrkali bismo od dosade.
Kanje Vest, Elton Džon, Ed Širan, Rolling Stones… samo su neka od muzičkih imena koja su svoje mjesto našla na listi 100 najplaćenijih slavnih osoba (iako lista nije ograničena samo na osobe) izrađenoj za razdoblje jun 2019. – jun 2020.
Prema podatcima Forbesa, najplaćenijih 100 ukupno je, pre plaćanja poreza i davanja, zaradilo 6,1 milijardu dolara. Iznos je to koji je za 200 miliona dolara manji nego 2019. godine, a uzrok je globalna pandemija korona virusa zbog koje su zabranjena okupljanja i javna događanja.
Kanje Vest/Photo: YouTzube printscreen
Što se muzičara tiče, listu predvodi Kanje Vest sa zarađenih 170 miliona dolara, inače drugi na ukupnoj listi, nakon njega sledi Elton Džon (na ukupnoj listi 14.) sa zarađenih 81 milion dolara, Ariana Grande je treća (17.) sa zarađena 72 miliona dolara dok četvrto mesto među muzičarima, a 20. generalno, zauzimaju Jonas Brothers sa 68,5 miliona dolara. Nakon njih slede The Chainsmokers (21.), Ed Širan (23.), Tejlor Svift (25.), Post Malone (28.)
Što se rokera tiče, Rolling Stonesi su predvodnici liste (na ukupnoj listi 32.) sa zarađenih 59 miliona dolara, slede: Metallica (78.) sa zarađenih 40,5 miliona dolara, Bon Jovi i U2 (dele 87. mjesto) sa 38 miliona dolara, Pol Makartni (91.) sa zarađenih 37 miliona i Kiss (95.) s 36,5 miliona dolara.
Na listi su se našli i P!nk (57. mesto), Rijana (60.), Fil Kolins (64.), The Eagles (75.), Keti Peri (86.) i Lejdi Gaga (87.).
Odluka Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja da iz programat rećeg razreda gimnazije isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog – čuvenu zbirku velike pesnikinje “Tražim pomilovanje”, nije konačna, kazao je za Tanjug ministar prosvete Mladen Šarčević i dodao da Ministarstvo neće dozvoliti da se ni na koji način smanji učešće Desanke Maskimović u okviru programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost.
Kako je istakao, radi se o pokušaju Zavoda da se preorganizuje ono što Desanka Maksimović ima u školskom sistemu, ali ono što je važno istaći da je sve u proceduri i radnoj verziji.
– Sigurno kao ministar neću dozvoliti da bude smanjen, nego se zalažem da se apsolutno njeno učešće u školskom programu poveća, ne samo nje, već i drugih velikih pesnika. Ovu moju odluku sam preneo i Zavodu i Savetu – kazao je ministar za Tanjug.
Kako je objasnio, procedura je da predlog Zavoda ide Nacionalnom prosvetnom savetu na dalju procenu.
– Zavod je stručno telo, njihove komisije kada donesu odluku dalje predlog šalju savetodavnom telu, koje mora da donese odluku o prihvatanju ili neprihvatanju. U Nacionalnom prosvetnom savetu sedi struka i stručna društva koja kada daju na usvajanje predlog, ja mogu da reagujem – objasnio je Šarčević.
Pribegavajući ideji vodilji da je reprodukcija postala suštinski element kojim se umetnici služe, Veljko Vučković u svom dosadanjem istraživanju slikarskog medija bavi se problematikom korišćenja filmskih fragmenata kao početnih tačaka u radu.
U ovom slučaju, radi se o zamrznutim isečcima iz tri pretežno politička ostvarenja objavljena tokom prelaska iz šezdesetih u sedamdesete godine prošlog veka – Istraga nad besprekornim građaninom ili Istraga o građaninu izvan svake sumnje (1970) režisera Elija Petrija, kao i o dva filma Koste Gavrasa − “Z” (1969) i “Stanje opsade” (1972).
Veljko Vučković pažljivo bira subjekte koji služe kao modeli, pri čemu dolazi do upijanja vizuelnog podatka odnosno filmske DNK, pretresanja, stavljanja pod kritičku lupu, podrobnog digitalnog preuređivanja i davanja novog života istom kroz korišćenje tradicionalne tehnike – ulja na platnu.
Nastale zahvaljujući mogućnostima i pogodnostima koje tehnologija nudi, ove montažne slike, presvučene velom misterije, emituju sadržaj koji se odlikuje monohromatskom, prigušenom, donekle anemičnom paletom i blago zamagljenom obradom.
Kao rezultat, samim prelaskom iz pokretnog u statični medij dolazi do oprisutnjivanja odsutnog, obnove i citiranja prošlosti sa ciljem aktualizovanja današnjice, kao i lične transpozicije istorijskih činjenica, a samim tim i do opredmećenja u vidu tankog sloja boje nanete na platno.
Mogli bismo i da napravimo paralelu između postupka pravljenja slika i samih naslova gore pomenutih filmova − zaista dolazi do okupacije vizuelne materije i opsade, a potom i do istrage.
Izložbu, koja će trajati do 20. juna, možete posetiti radnim danima od 13:00 do 20:00 časova, a subotom od 10:00 do 15:00 časova.
