Pred vama je priča sa još jednom “Headlinerkom urbane kulture” u serijalu koji smo posvetili hrabrim i posvećenim ženama koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u vremenu ludila.

U razgovoru Majom Cvetković, mnogima poznatijoj kao Maja E-Play pokušavali smo da otkrijemo sa čime se sve sretala tokom karijere, na koje načine je realizovala svoje ideje i projekte, i  šta bi mogla da poruči nekim novim headlerkama, koje će tek krenuti da se probijaju kroz srpsku kulturnu džunglu.

Majina lična karta, ne ona sa JMBG-om, već ona prava, životna, izgleda ovako: Rođena je 1980. godine u Beogradu. Muzikom je počela da se bavi još u osnovnoj školi. Završila je Treću (bivšu Osmu) beogradsku dimnaziju, kao i Fakultet za medije i komunikacije (FMK) tako da nosi zvanje “diplomiranog komunikologa”.

Bend E-play osnovala je 1997. i tada počela da se aktivno bavi muzikom (kao kompozitor, aranžer i tekstopisac). Prvi koncert njen bend održao je u SKC-u, kao predgrupa bendu BOYE.

Pored rada u svom bendu, u muzičkoj industriji je (uglavnom u odseku PR tima i organizacije velikih festivala i stranih koncerata) više od 15 godina. Oprobala se i kao voditelj u emisiji “EXIT u pokretu” na RTS-u koja je emitovana tri sezone.

Dugogodišnji je član žirija u emisji Bunt ROK Festival.

Prvo što smo Maju pitali je – šta ona smatra urbanom kulturom i koliko je ona važna u današnjem vremenu:

Ispalo je da je nepristojno čak i pominjati kulturu u doba pandemije. Zašto je to i koliko pogrešno i kome to ustvari odgovara?
– Jako teško pitanje. Sa jedne strane puno ljudi umire oko nas svakog dana i jasno je da su masnovna koncertna okupljanja trenutno stvar koja je morala da se stavi na pauzu, a sa druge strane cela muzička industrija pati i upoznaje reč “siromaštvo” iz prvog lica. Iskreno, ne znam kome to odgovara, ali znam da nikoga u Srbiji ne zanima da sačuva muzičare i njihove porodice na bilo koji način, kao i sve ljude iz sličnih delatnosti koje su ugrožene.

Da li ima spasa za urbanu kulturu i koji je put do njega?
– Trenutno spasa nema, ali ima želje da nekako pregrmimo ovo i da se nadamo boljim danima.

Sudeći prema tvom autorskom radu i medijskom angažmanu, čini se da i dalje veruješ da rokenrol može da promeni svet?
– Naravno da verujem da muzika može mnogo toga da promeni, pre svega da ti ulepša dan i popravi raspoloženje ako ništa drugo. Mi dobijamo mnogo takvih poruka od publike pogotovo za pesmu “Divan dan” i na to smo strašno ponosni.

Tvoji muzički koreni su u metalu, grungeu, alternativi… kako se dogodila mainstream (r)evolucija?
– Već kao mala sam se trudila da slušam i učim iz raznih pravaca, tako da nisam želela da kao slušalac ostanem zarobljena u nekom određenom pravcu. Metal i dalje jako volim i smtram da je to jedan poseban svet, koji neizmerno poštujem. Međutim, kada sam počela da sviram bas gitaru za mene je bilo važno što više širiti vidike i učiti nove ritmove kroz razne druge žanrove.

Da li je zapravo sudbina svake alternative da se pretvori u mainstream?
– Sve što dopre do većeg broja ljudi je po nekima mainstream, a zar nije cilj svakog benda da prelazi u što veče koncertne prostore i hale i da ima što veću publiku sa pesmama koje ne podležu kompromisima?

Čak i ako zanemarimo pandemiju, čini se da je alternativa danas u mnogo težem položaju nego što je to bilo kada si ti počinjala. Zbog čega je to tako?
– Sa jedne strane je u težem, sa druge u lakšem položaju. Kada smo mi počinjali ti si morao da zakupiš studio da bi snimio nešto. To je bilo jako skupo za nas i do toga se baš teško dolazilo. Danas možeš da snimiš na malo boljem kompu sve u svojoj radnoj sobi. Danas imaš interenet gde možeš za sekund za podigneš svoju pesmu i plasiraš je svima od Australije do Amerike u istoj sekundi. To nije moglo kada smo mi počinjali. Samo je problem što to i njih milijardu može paralelno sa tobom, pa je teško da se neko izdvoji u moru svega toga. U vreme naših početaka aternativna publika je bila negovana. Bilo je više emisija na televiziji, vesti o novoj pesmi su ostajale malo duže u etru nego danas kada osvanu na nekom portalu i padnu za sat vremena na web strani i niko ih više ne vidi. Da ne pominjem snagu društvenih mreža. Prosto, drugo je vreme, sve je brže a samim tim aktuelna je i neka druga muzika. Treba se prilagoditi sadašnjosti, a ne vezivati se za prošlost.

[infobox title=’Četiri žice, a toliko mogućnosti…’]

Nije baš uobičajeno da devojka svira bas. Otkud ljubav prema bas gitari i kako izgleda tvoja kolekcija gitara?
– Meni su odavno bubanj i bass najvažnija stvar u muzici pa onda sve ostalo. Ja sam tim instrumentom očarana jos od prvog kontakta sa njim. Ima samo četiri žice, a toliko mogućnosti. Ključ je u jednostavnosti! Kolekcija bas gitara mi i nije nešto velika moram da priznam. Tu idem linijom manjeg otpora. BIram gitare za koncerte koje mogu da zadovolje moj zvuk, ali je prioritet da su lagane zbog mojih leđa. Tako da mnoge gitare koje sam želela nisam posedovala iz tih razloga. Bas gitare su nekad preteške i oko toga nema kompromisa kada je live izvođenje u pitanju, ali ipak uspevam da nađem odgovajući instrument za sebe.[/infobox]

Ima li istine u tvrdnjama da se današnji mladi bendovi ne bore dovoljno za sebe, da ne koriste čak ni one prilike koje im se pružaju?
– Iskreno ne znam. Možda samo shvate da tu nema para i onda se okreću drugim i bržim načinima sticanja novca. Mislim da mladi ljudi danas ne žele da posvete puno vremena nečemu, već žele sve odmah i sada (što je i logično s obzirom na mladost), ali ipak uz sve internet mogućnosti da se preko noći postane zvezda potrebno je žrtvovati svoje slobodno vreme i posvetiti se učenju i stvaranju muzike. Mislim da više vremena provode skrolujući i postavljajući selfije nego na probama i sa instrumentima. Ali i kod mladih ima puno talenata, a na njima je da taj talenat razvijaju dalje ili ne.

Kada pogledaš unazad na ovih 20 i kusur godina karijere E-Playa, šta se od tvojih očekivanja ispunilo, a šta nije?
– Dosta toga se nije ispunilo. Ovde sve ide mravljim koracima, ali ispunilo se to da sam ostvarila to da mogu da se bavim onim što najviše volim i da živim od toga. Ispunilo se i to da mogu da radim sa ljudima koje cenim i poštujem (bubnjar Trut i gitarista Nemanja). Sada to u vreme pandemije apsurdno zvuči, ali čekamo bolje vreme i uspešan nastavak.

Imala si priliku da upoznaš brojne domaće i svetske muzičare i da sarađuješ sa njima. Koja je najvažnija lekcija koju si od njih naučila i od koga?
– Lekcija koju sam naučila je da je svaki uspešan muzičar, iza koga stoji dugogodišnja karijera, dokazao da ogroman rad stoji iza njega i da je to ključ svakog uspeha. Tačni, vredni, odgovorni, posvećeni – bez toga nema uspeha. Bar ja nisam videla. Nisam videla ni jednog lenjog ili je lenjost vešto krio (krila).

Dugo si već u muzičkoj industriji, na različite načine. Da imaš moć da menjaš stvari, šta bi učinila?
– Uložila bih u izvoz naše muzike u inostranstvo. Mislim da ovde ima sjajnih bendova i da mi imamo šta da pokažemo ali nemamo trenutno kako… i tako… Uredila bih autorska prava (prepisala od Hrvata model), davala olakšice firmama koje sponzorski podržavaju domaću muziku, davala poreske olakšice medijima koji pustaju 70% domaće izvođače… i mnogo što-šta. Uvezala bih mnoge stvari da jedna drugu pospešuju i doprinose.

Šta bi poručila današnjim devojčicama koje sanjaju da budu Maja E-Play?
– Svako ima svoj put i samo se treba truditi i raditi i neka vrata će da se otvore. Ne zaboravite da vežbate svakodnevno!

Gde vidiš sebe za 10 godina, gde E-play, a gde Srbiju?
– Ovo je baš teško pitanje. Ne vidim više ništa nigde, nemam planove. Dok traje korona ne umem da odgovorim na ovo pitanje.

Prošlo je “par godina samo”, da li je i dalje važno da budemo samo dobro?
– Mislim da je to ipak najvažnije.