“Blondie: Vivir en la Habana” novi je dokumentarni film o grupi Blondie koji će premijerno biti prikazan ovog leta na Sheffield Doc Festu.
Fokus filma je na boravku grupe Blondie na Kubi gde su ostvarili saradnju s raznim lokalnim muzičarima. Naime, bend je pozvan da nastupi u Havana Clubu kao deo kulturološke razmene koju je sprovodilo tamošnje Ministarstvo kulture. Autor i redatilj kratkog filma je Rob Rot, dok su naratori Hari, Stajn i Klem Burk. Film nas poziva u njihove magične trenutke kroz nastupe s neverovatnim muzičarima. Između ostalog, ovaj film istražuje uticaj kubanskih umetnika i – njujorške policije.
Bili Guld, basista rok grupe Faith No More, koji već dve godine u SAD radi na promociji i prodaji šljivove rakije “Yebiga” sa planine Goč, kaže za Tanjug da se na taj korak odlučio jer u Kaliforniji nije mogao da pronađe dobru šljivovicu.
– Sa rakijom sam došao u kontakt verovatno negde 1992. godine. Faith no more je tada svirao u Budimpešti, mislim da smo svirali zajedno sa Guns n’ Roses. Fanovi iz Srbije su došli na koncert i poneli su rakiju sa sobom. Tada sam je probao prvi put, nikada ranije nisam čuo za nju – rekao je Guld Tanjugu.
Poznati muzičar navodi da je od tada često dolazio na Balkan i da ima prijatelje svuda, u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Makedoniji, i da je prilikom poseta uvek pio rakiju. Priznaje da mu je rakija nedostajala kada je bio kod kuće, u Kaliforniji, jer nije mogao pronaći pravu šljivovicu.
– To je nemoguće! Ili su mi rakiju donosili prijatelji, ili sam morao ići na Balkan po nju. Tako sam 2019. odlučio da odem u Srbiju, da nađem pravu šljivovicu i da je predstavim Americi, jer ovde niko ne zna šta je to. To je bio eksperiment, nisam znao šta će se desiti. Ali, evo, to radim već dve godine i zaista je sjajno – naveo je Guld.
Prvenac je bila rakija “Yebiga Prva”, klasična srpska šljivovica iz bureta. Nakon što se “Yebiga Prva” probila na tržištu SAD, nedavno je predstavljena i nova rakija: “Yebiga Bela”, šljivovica čistog voćnog ukusa koja je odležala u inoksu.
Zbog američkih standarda u vezi sa količinom metanola u rakiji, teško je u SAD pronaći prirodnu šljivovicu, naglašava Guld. Šljivovice (prepečenice) u proseku imaju šest do osam grama metanola, dok je za američko tržište gornja granica tri grama.
– Rakija koju sam pronašao na planini Goč je rakija sa kojom sam se zaista povezao. Širom Srbije ima sjajnih rakija. Zapravo, širom Balkana, ali naročito u Srbiji. Mislim da je rakija za Srbiju, a i za mene, ono što je fudbal za Brazil. Ne možeš imati rakiju a da Srbija nije nekako umešana u to – kaže Guld.
Čuveni muzičar kaže da u SAD rakiju vole ljudi koji su sa Balkana, ali i da je Amerikanci upravo otkrivaju, uče o njoj.
– Za sada to dobro ide. Iznenadilo me je što su se u početku plašili rakije, ali sada su počeli da je vole – dodaje Guld.
Za svoj novi biznis, kojim se bavi već nešto više od dve godine, kaže da je pomalo lud plan.
– Mislim, ja sam muzičar. Ja volim apstraktne ideje, a ideja da u SAD donesem pravu, izvornu rakiju je apstraktna ideja. Nisam razmišljao o tome šta će se desiti u praksi, kako funkcioniše sistem distribucije alkoholnih pića u SAD. To je jedna zaista velika i komplikovana mašina. Ludilo je koliko moraš naučiti o tome. Ali, zapravo, to je OK, jer sada učim o tome – priznaje Guld.
Čuveni muzičar kaže da mu nedostaju Srbija i Balkan, ali i da se sjajno oseća kao “legal moonshiner”.
Singl najavljuje njihov prvi studijski materijal takođe pod nazivom “Nihilist”, koji se u prodaji očekuje u junu ove godine.
Video za najavni singl režirali su Hana Barić i Ivo Jurčić.
Mamut je alternativni metal bend osnovan u Rijeci 2017. godine. Sastav čine pevač Ivo Jurčić, Dunja Tomić na basu, Borna Žderić na gitari i Rok Božić iza bubnjeva.
Kings Of Convenience/Photo: facebook@Kings Of Convenience KOC
Norveški duo Kings Of Convenience najavio je novi studijski album.
Pod nazivom “Peace or Love”, izdanje nam stiže 18. juna, i to 12 godina od poslednjeg albuma “Declaration of Dependence”, koji im je bio treći u karijeri. Kings of Convenience vrlo često porede sa legendarnim duetom Simon & Garfunkel.
Objavljen i najavni singl “Rocky Trail” s pratećim spotom, koji možete da pogledate u nastavku:
Za nekoliko dana, 6. maja, Džordž Kluni imaće 60 godina. Očekivalo bi se da će slavni glumac proslaviti svoj rođendan, ali prema onome što je rekao u razgovoru za Entertainment Tonight, od slavlja neće biti ništa. Kluni, naime, nije oduševljen činjenicom da će zagaziti u sedmu deceniju.
– Što se tiče 60. rođendana, slušaj, nisam uzbuđen zbog toga, ali bolje i to nego da sam mrtav – izjavio je Kluni uz opasku – Imam dve opcije.
U nastavku razgovora Kluni je govorio o tome kako uči svoje blizance vrednostima humanitarnog rada.
– Oni još nemaju ni četiri godine pa to ne razumeju – rekao je Kluni ali i dodao – Moja deca uvijek, kada uzmu igračku, kažu ‘Ovo je za siromašne ljude’. Ja im na to kažem ‘Stavimo je u korpu i odnesimo siromašnima’. I onda im na licima vidim da su šokirani tom realnošću.
Kluni kaže kako su mu njegovi roditelji usadili značaj humanitarnog rada time što su ga naučili da je najbitnije u životu suprotstaviti se ljudima na vlasti i pomoći ljudima koji nisu na vlasti.
Pandemija nam je ukrala već više od godinu dana života, pa je tako uticala i na naš muzički festival Mobil Music Fest. Kompilacijski album sa prvog festivala, koji je trebalo da bude objavljen prošle godine kasni, jer upravo kada je trebalo da bendovi uđu u studio počelo je zaključavanje, čuveni Studio 6 Radio Beograda dugo je bio sasvim zatvoren, članovi neki bendova borili su se koronom… život nam se pretvorio u maske i asepsol, ali sada konačno sa vama delimo lepe vesti!
Kompilacijski album sa prvog Headlinerovog muzičkog festivala je u štampi.
Prema našim saznanjima album Mobil Demo Fest #1 (tako se u svom prvom izanju zvao festival) trebalo bi da se, uz izdanju PGP RTS, pojavi do kraja maja. Da podsetimo, na njemu će se naći po dve numere bendova Loud, Znoj, Mehanizam, Oktava više i Funkier Project.
Takođe, pobednici prvog festivala, bend Loud, završio je snimanje debi albuma i on će se, sada je izvesno, pojaviti tokom ovog leta.
A mi se, naravno, spremamo za treće izdanje Mobil Music Festa. Uskoro i više detalja, a do tada podsetite se sjajnih nastupa finalista na našem prvom festivalu:
Poslednji koncert Ramonesa održan je 6. avgusta 1996. i bio je epskih razmera. Koncert je održan u sali Hollywood Palace a usledio je posle iscrpljujuće duge karijere istinskog rokenrol razvrata i tragedije. Kao da se u vazduhu osećalo da će svi članovi, osim Markija Ramona, uskoro umreti, bend se okupio poslednji put. Jer Ramonesi su bili sve što su Ramonesi imali.
Mnogo je diskusija oko toga koji je bend tačno započeo pank rok. Neki kažu da je to The Clash, neki da su to Sex Pistols, ali mnogi misle da su to upravo The Ramones. Iako će se ta rasprava verovatno odvijati do kraja vremena, jedna stvar je vrlo jasna u vezi sa Ramones – oni su definisali pokret.
Neki su ih nazivali pank verzijom The Beatlesa. Veoma razlikovali od ostalih po tome što njihove pesme nikada nisu bile otvoreno političke. Pa opet, trebalo bi definisati šta je tačno “političko” u vezi sa muzikom. Govoreći o svakodnevnom životu na ulici, stvarnim vezama, slomljenom srcu – sve je to na svoj način političko, daje izjavu o svom životu – i nije fikcija.
Kad je reč o The Ramones, dobijete tačno ono što čujete i vidite, u njima nema nikakve pretenzije.
– Ako je ovo poslednja svirka Ramonesa, onda je to uvreda za inteligenciju sveta i sramota za rokenrol – rekao je Lemi Kilmister iz Motorheada u noći njihovog poslednjeg nastupa, navodi Ultimate Classic Rock.
– Oni su jedan od najboljih bendova koje ste ikada videli. Naučiće vas svemu o rokenrolu. Sve o rokenrolu bilo je u tim pesmama, a ako ih više nema, onda je to prokleta šteta – dodao je Kilmister.
Ramones/Photo: Roberta Bayley
Lemi Kilmister je baš voleo The Ramones i to se posebno videlo dok je te noći izvodio tribute Motorheada bendu, “R.A.M.O.N.E.S”, zajedno sa njima. Ostali gosti bili su Lars Frederiksen i Tim Armstrong iz Rancida koji su izveli “53. an 3.”, a čak su i Kros Kornel i Ben Šepard Soundgardena izveli “Chinese Rocks”.
U najmanju ruku, bila je to svirka za pamćenje.
– Ništa nisam rekao ostalim momcima, samo sam izašao – to je bio način na koji sam živeo svoj život – rekao je gitarista Džoni Ramone u intervjuu za Rolling Stone. – Naravno, zaista sam osećao neku vrstu gubitka. Jednostavno nisam želeo to sebi da priznam.
Posle svega, Dđni, Džoj i Tomi Ramon umrli od raka, dok je DiDi Ramon umro od predoziranja heroinom. Jedini preživeli član je Marki Ramon koji se pridružio bendu kasnije, ali je svirao 15 godina sa njima.
Olimpija Dukakis, glumica koja je 1988. godine osvojila Oskara za sporednu ulogu u filmu “Opčinjena mesecom” (Moonstruck) u kojem je glumila majku pevačice i glumice Šer (koja je za tu ulogu takođe osvojila Oskara), preminula je u subotu u 89. godini. Njen brat Apolo objavio je tu vest na Facebooku gde je napisao “Nakon što joj se mesecima urušavalo zdravlje, konačno je otišla u miru svom suprugu Luisu”.
Tek sa 57 godina Olimpija Dukakis postala je slavna glumica jer je, osim Oskara, za tu ulogu osvojila i Zlatni globus kao i brojne druge nagrade. Usledile su uloge u filmovima “Čelične magnolije” sa Džulijom Roberts i Širli meklejn, “Zaposlena devojka” sa Melani Grifit i Harisonom Fordom i trilogiji “Gle ko to govori” sa Džonom Travoltom. Vudi Alen joj je 1995. dao ulogu u filmu “Moćna Afrodita” a iste godine glumila je i u filmu “Opus gospodina Holanda” s Ričardom Drajfusom.
Osim po filmskim ulogama, bila je poznata i po tome što je 15 godina bila profesorka drame na New York University kao i po tome što je osnovala dva regionalna pozorišta – The Charles Playhouse u Bostonu i Whole Theater u Montkleru, Nju Džersi.
Bila je 55 godina u braku s glumcem Luisom Zoričom koji je umro u januaru 2018. u 93. godini.
Olimpija Dukakis bila je rođaka Majkla Dukakisa, bivšeg guvernera države Masačusets i kandidata za američkog predsednika 1988. godine.
U novoj epizodi podkasta Zvezde Autoputa Rastka Tomića gost je proslavljeni autor i muzičar Neno Belan.
Neno Belan je rođen 1962. godine u Splitu, ali mu je današnja glavna adresa u Rijeci. Krajem 80-ih uspešno je predvodio grupu Đavoli, a u poslednjih dvadesetak godina ima solo karijeru sa svojim bendom Fiumens. Autor je nekih od najlepših ljubavnih pesama na ovim prostorima kao što su “Vino noći”, “Dotakni me usnama”, “Pričaj mi o ljubavi”, “Ludo zaljubljen”, “Ljubav postoji zbog nas” i mnogih drugih.
Podkast je ideja autora Highwaystar magazine. Prva epizoda je objavljena pre 20-ak dana i u njoj je gost bio Jurica Pađen, dok je u drugoj epizodi gost bio Luka Maksimović, nekada popularniji kao Ljubiša Preletačević Beli.
U muzikom ateljeu Depo, s Nikolom Čuturilom slušam pesme s njegovog novog albuma. Prvog posle 9 dugih godina (ako ne računamo onaj s Kolibrima, za veliku i malu decu). Zvaće se “Priče iz Depoa”, a među 10 “priča” na njemu odabrana je jedna, da njome sve započne. Balada “Sanjam te”.
Pitam zašto prvo balada, željan sam jakih rifova, basa koji vozi, gitara koje pršte… kaže – čekaj, budi strpljiv, ima i toga, ovo su žene ovako odabrale. Sve sam ovog puta ženama prepustio u ruke, objašnjava.
Ne pitam dalje. Saznaću.
A balada je… baš kao što balade treba da budu. Prima se na prvu. Sve je tu. Gitara koja plače, zidovi, tišina, vekovi i ona koja odlazi… I spot u kome je “ona” sjajna mlada glumica Vaja Dujović. Da. Logično je da bude prva, posebno ako se žene pitaju. A pitaju se. Uvek i svuda. Čutura se smeje. Slažemo se u tome.
A potom kreće vožnja. Još 9 Čuturinih muzičkih priča. Ćutimo i slušamo. Sve je još sirovo, neispeglano, produkcija još nije stavila fil na ovu muzičku tortu, ali svi sastojci su tu. Sve se dobro čuje. I razume. Gruva bas, kidaju gitare, bubanj pršti, uleti ponegde klavir, prošeta se sax, doleću prateći vokali… a Čutura peva sebi i o sebi, nama i o nama, svetu i o svetu.
Unapred smo se dogovorili da ne otkrivamo detalje, imena pesama, delove stihova. I ok. Neću. Ali u tih nešto više od pola sata muzike svašta je stalo. Ljubav, samoća, gorčina, bes, snaga, revolt… Ceo jedan život reklo bi se.
Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov
Pauza. Da udahnemo vazduh. E sad možemo da radimo intervju, kaže. I u pravu je. Ne bi bilo isto… Zato i ne radimo klasičan intervju. Pričamo. O svemu. Skačemo s teme na temu. Žene. Za početak. I za kraj. I za uvek.
– Znaš, ja sam uvek bio od onih muzičara u fazonu odradiš svoje u studiju i kad izađeš, ti si svoje završio. Onda daš sve to medijima, oni puste A1 ili neku drugu pesmu koja im se sviđa, a ostale završe na dnu nekog bunara. Sad imam nekoliko žena koje brinu o mojoj karijeri i srećan sam zbog toga. Žene… one su plemenitija i vrednija stvorenja od nas muškaraca i sad su sve preuzele u svoje ruke. Samo sam im rekao “deco, radite kako najbolje znate”, i ne sumnjam u rezultat.
Vraćamo se na album. Album u vremenu singlova i spotova. S druge strane, veliki povratak vinila. Čuturi to nije problem. Hoće sve.
– Sad postoje neki koji definišu album kao zbirku singlova. I nisu daleko od istine. Zato ćemo pre izlaska albuma pustiti još najmanje dva singla, da ljudi steknu što verniji utisak šta ih čeka na njemu – kaže Čutura i dodaje: – A što se tiče vinila, da… Imam ideju da radimo ploču, i na nju bih stavio još tri bonus pesme, koje su ranije snimljene i ima ih na muzičkim platformama, ali nikad nisu bile deo nekog izdanja. To su “Welcome To the Show”, “Cirkus stiže” i “Dobar dan”.
Pričali smo o tih 9 godina bez albuma… Neko bi sve peglao do besvesti, ponavljao i koristio savremene studijske magije da sve zvuči savršeno… a ne zvuči. Zvuči kao da ima dušu.
– Kuvale su se ove pesme, većina njih, sve te godine. Samo je uvek nekako nedostajalo vremena. Meni je taj lockdown prošle godine, usprkos tom strašnom povodu, došao kao kec na desetku. Iste noći kada su nas zaključali, ja sam znao šta ću da radim. Bio sam svestan da nema više koncerata, da moram svoje vreme drugačije da organizujem, ušao sam u atelje i za tri, četiri nedelje spakovao sve što se skupljalo tokom godina. Snimili smo 16 pesama, pa onda sveli to na ovih 10, ali sve smo radili na starinski način, da zvučimo kao dobro ozvučeni i usvirani bend na pozornici. Jako mi je bila važna ta atmosfera, a sad da li je bubnjar malo ubrzao ili je jedan ton na gitari mogao bolje, to nije presudno. Imao sam sreće da, od kada sam došao iz Londona, pre 16 godina, sviram s istom ekipom, poznajemo se u dušu, i zato album tako i zvuči.
Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov
Ali zvuči i pomalo mračno, cinično, razočarano, ljutito… posebno u tekstovima. Pomalo neočekivano…
– Ja imam već ozbljne godine i ozbiljnu kilometražu iza sebe i u jednom momentu sam shvatio da ću se jedino osećati dobro ako slušam svoje instinkte i svoje porive, ako radim ono što meni prija i ono što osećam. Čovek radi ono što mora. Nisam slep za svoje okruženje. Ja to doživljavam stomakom i dušom i ne mogu da ostanem gluv na neke stvari. A moj način su moje pesme. To nisu samo moje emocije i moja strast, nego i moj svetonazor. Ako imam šta da kažem, govorim to kroz svoje pesme. U njima analiziram one trenutke koji su mi važni.
U Engleskoj je Čutura proveo mnoge godine. Pitam ga kako, s tim iskustvom iz zapadnog sistema, gleda na domaću muzičku industriju. Ako ona kao takva ovde uopšte postoji…
– Pa da. To je osnovna razlika. Mi nemamo muzičku industriju. Što je donekle logično, jer smo malo, jezikom omeđeno, tržište. Ali ne samo logično, već u neku ruku i dobro. Jer, tamo nema puno nepoznanica. Kad kreneš u neku priču, uopšte nema dileme kuda ćeš da ideš. Svi paterni su već iscrtani, samo se bira kojim ćeš ti krenuti. Ogroman novac se tamo vrti. Nije to ovde nemoguća misija ali, da budem iskren, nisam siguran koliko bih se ja osećao slobodno u nekoj jako dobro uređenoj muzičkoj industriji. Na zapadu, ne samo u muzičko industriji, več i u filmskoj i svakoj drugoj, postoji sada nešto što se zove kreativna produkcija. A to znači da oni koji imaju novac odlučuju o sadržaju. I samim tim je uloga autora limitirana. A ja sam protiv toga dušom i telom.
Ok, razumljivo… ali s druge strane treba živeti od nečega u vremenu kad i najveće svetske zvezde muku muče s naplatom od streaminga, ovde je to tek naučna fantastika, a računi stižu svakog 1. u mesecu…
– U jedno momentu u Engleskoj bio sam na ivici da prestanem da se bavim ovim poslom. Pokušao sam čak. I bio sam duboko nesrećan. Ta poslovna ideja nije se ostvarila, verovatno baš zbog toga što sam mislio da ću umreti koliko sam nesrećan. Onda shvatiš da je tebe to odabralo i prestaneš da razmišljaš o bilo čemu drugom. Za mene je to što mogu da izađem pred 100, 300 ili 1.000 ljudi i što mogu da sa njima podelim energiju, ne može da se meri nekim novcem, posebno u ovim godinama. Imam dovoljno aktivnosti koje mi omogućavaju da plaćam račune, radim primenjenu muziku, za serije, predstave, imam ovaj prostor u kome učim decu da sviraju… zaštićen sam tako na neki način, ali to stvarno nikad nije bilo pitanje para.
Kažem mu da za njega možda nije, ali da ima mnogo klinaca koji danas od svoje muzike nikako ne mogu ni da žive ni prežive, pitam šta oni da rade… Ćuti nekoliko trenutaka, pa kaže:
– To je pitanje od milion dolara. Klinci danas drugačije razmišljaju, drugačije doživljavaju stvari, mnogo su pragmatičniji. Nisam ja taj koji može da im daje savete. Moj sin je u muzici (Nikolin sin Dimitrije svira u metal grupi Quasaborn – nap.a.t.), ali nemam formulu koju bih mu dao da prepiše. Samo mu kažem da sluša svoje snove i da ih nikad ne izda. Izabrao je teži put sa hard corom, ali Bože moj… – uz uzdah kaže Čutura i nastavlja: – Imam jako dobrog prijatelja koji je vrlo uspešan biznismen u evropskim okvirima i čiji je otac bio sjajan gitarista. On je čovek koji u ovim godinama, koje su vrlo zrele, ne prestaje da priča o tome koliko je nesrećan što se nije bavio muzikom, iako ima sve te kuće, automobile, stvarno veliki poslovni uspeh. Tako da to nema cenu. Snovi koje imamo su najdragoceniji.
Nikola Čuturilo/Photo: Brajan Rašić
Opet, kažem mu, ova pandemija je mnogim muzičarima otela snove. Kažem, znajući da je Čutura u upravnom odboru Sokoja, u Udruženju muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije…
– Udruženje je esnafko udruženje koje ne raspolaže nekim sredstvima i sve što možemo da radimo je – da lajemo. I evo, lajemo. I država nas se vremena na vreme seti s nekim minimalcem. Nedovoljno. Ali bolje išta nego ništa. A kad je o Sokoju reč, Sokoj je već tri puta pomogao sa besprovratnim sredstvima najugroženijim kolegama, odabranim po vrlo jasnom kriterijumu. To su sve minimalne cifre i jako je teško muzičarima danas. Lakše je kad neko iza sebe ima autorski rad, pa stiže i novac od nekih tantijema, ali neki vrhunski izvođači, školovani na najprestižnijim svetskim akademijama, svoju karijeru gradili su na redovnim nastupima u klubovima, i njima je doslovno uzet hleb iz ruku. Ne znam kako su ti ljudi preživeli. Uz pomoć porodice, prijatelja… Ako ovo zlo ne nestane do jeseni, neće biti dobro – vajka se Nikola.
Ipak, dodaje da i dalje veruje da muzika može da menja svet.
– Šta to ustvari znači menjati svet? Promena u pojedincima je važna. Ako do nekoga mogu da doprem svojom muzikom, da utičem na njegova osećanja, da se neko zamisli ili zabrine, moja misija je uspela. Svet je zbir pojedinaca i mislim da je to mnogo važnije nego što bi moglo da se zaključi iz današnjih medija. Napisao sam u jednoj pesmi s ovog alubma “doći će po tebe, kasnije il pre, da ti uzmu dušu, da te zarobe”… Čovek bez duše je mrtav. Običan robot, samo nije od metala i šrafova. To se možda ne primećuje odmah, ali u to pokušavaju da nas pretvore. U potrošače lošeg vazduha.
Pitam da li misli da je to posledica neznanja, bahatosti ili projekat sistematskog uništavanja urbane kulture…
– Ne mislim da je sistematski, jer to uopšte nije u sistemu razmišljanja ljudi koji sada donose odluke. Ja ih nazivam zigotima. To je osveta loših đaka. Ljudi koji to ne doživljavaju, koji uopšte nemaju odnos prema tome. Kada ste nekog od njih videli u bioskopu, u pozorištu, na koncertu… Ne. Možda nije sistematski, ali svakako da tako izgleda.
Pravimo pauzu. Teške su teme. A i ispričali smo možda i više nego što je trebalo. Zato skrećem priču. Postavljam ono naše čuveno pitanje za kraj, osmišljeno da vam otkrije kako razmišlja dete koje se krije u svakome od nas, bez obzira na to koliko je neko uspešan, Dakle, pitam ga – šta ćeš biti kad porasteš? Smeje se. Pa razmišlja nekoliko trenutaka…
– Ja ću porasti jako brzo i to će biti krunski uspeh moje karijere. Biće to onda kad budem u poziciji da svakog dana mogu da odlučim da siđem na reku, ponesem svoje štapove za pecanje koje držim ovde (rukom pokazuje na ugao ateljea) i zabacim udicu. Ili, ako mi se to ne radi, da uzmem omiljenu knjigu ili instrument. Ali kad god to poželim. E to će biti maksimalno odrastanje. Onda ću se osećati totalno ispunjen.
