Stiven Van Zant progovorio je o svojim razlozima zbog kojih je napustio E Street Band 1982. godine i razlozima za povratak posle 17-godišnjeg odsustva.
Priznao je da je bio kratkovid kad je napuštao grupu, pogotovo jer je tek počela da postiže ogroman uspeh.
U odlomku iz svoje knjige “Unrequited Infatuations: Memoir” koji je objavio Rolling Stone uoči objavljivanja 27. septembra, Van Zant je rekao da mu se “dopalo što je bio u drugom planu u E Street Bandu” jer ga je to “držalo dalje od reflektora, ali mi je dozvolio da dam dovoljno značajan doprinos da opravdam svoje postojanje u svojoj glavi”.
Stiven van Zant: Ušli smo u novo mračno doba, loši momci svuda pobeđuju
Ali, istovremeno je osećao da je njegov odnos sa Brusom Springstinom usput izgubio ravnotežu.
“Počelo je da se oseća kao da je Brus prestao da sluša. Uvek je bio najizraženiji pojedinac, sa prirodnom ekstremnom monogamijom fokusa u svim stvarima – u odnosima, pisanju pesama, sviranju gitare, prijateljima. Da li će se taj impuls sada primeniti i na njegove saradnike? Osećao sam da sam zaradio službenu poziciju u procesu donošenja odluka. On se nije složio. Pa sam dao otkaz.”, napisao je Van Zant.
Kao rezultat toga, posle jedne od samo tri svađe koje je imao sa Springstinom, Van Zant se povukao. Ubrzo je otkrio da je postao “persona totalno non grata”.
– Neka vam to bude lekcija, deco… Nikada, ali nikada nemojte napustiti svoju bazu moći – rekao je. Barem ne dok ne obezbedite novu. Ne samo da sam izgubio većinu svojih prijatelja i poštovanje nekoliko različitih industrija, već sam upropastio svaku šansu da živim život a da nikada više ne moram da brinem o novcu… skoro svi su me videli kao izdajnika. Ljudi su smatrali da moraju da izaberu stranu. Pogodite čiju su stranu izabrali?
Ipak, Van Zant je tada našao vremena za razvoj drugih umetničkih projekata, uključujući svoj solo bend i glumačku karijeru – sa najznačajnijom ulogom Silvija Dantea u kultnoj seriji “Sopranos”. Takođe je postao aktivan u politici, posebno kao vodeći glas protiv društvene strukture aparthejda u Južnoj Africi.
Stiven Van Zant otkrio: Druženje s Brusom Springstinom mi je pomoglo da budem dobar u Sopranosima
Sa folozofijom “nije uošte trebalo da odem”, kada se 1999. pojavila opcija za povratak, prihvatio je.
– Nije bilo važno kako sam se u to vreme osećao, šta sam naučio ili psotigao – rekao je on. – A osećao sam se kao da sam se zajebavao sa sudbinom, prekinuo ono što je trebalo da bude i napustio najboljeg prijatelja kada sam mu bio najpotrebniji… sviđalo mi se da budem sa Springstinom. Oduvek. Još uvek me “radi” kao muzičar. Još me nasmeje kao prijatelj. I dalje se čudim činjenici da je moj stidljivi najbolji prijatelj postao jedan od najvećih svetskih zabavljača. A kad bismo mogli da se prilagodimo da budemo ponovo zajedno, ne bismo samo vratili ono što smo imali, već bismo možda čak i otišli dalje, tako sam razmišljao.
On je naveo i pozitivne strane proizašle iz njegove greške:
– Napisao sam muziku koja čini većinu mog životnog dela. Da sam ostao, između turneja bih verovatno svirao za druge umetnike. Ili bih nastavio da pišem za druge. Ili oboje. Ali verovatno nikada ne bih pisao za sebe. Verovatno ne bih ušao u politiku. Da li bi Nelson Mandela izašao iz zatvora? Da li bi vlada Južne Afrike pala? Verovatno. Ali ulošili smo godine u obe te stvari. Bio sam u “Sopranovima” i “Lilihameru”. Verovatno se to nikada ne bi dogodilo. Napravio sam dva radijska formata, sindikalnu radio emisiju, dva kanala originalnog sadržaja za Sirius (koji je predstavio više od hiljadu novih bendova koji nemaju gde da odu), diskografsku kuću i nastavni plan za istoriju muzike. Da li bi nešto od toga postojalo?
Van Zant je takođe primetio i da je “to promenilo Brusov lični život na bolje”.
– To je nesporno. Bio bi na putu dve godine. Da li bi imao vremena da se poveže sa suprigom Pati da ona nije bila na putu sa njim? Da li bi njihovo troje divne dece postojalo da nisam otišao? – pita se Stiven Van Zant u svojim memoarima.
HL/Izvor: ultimateclassicrock.com
