Ima festivala u regionu, poprilično. I manjih i većih i ovakvih i onakvih… Ako spadate u grupu onih koji vrlo redovno “pale cipele“ da bi većinu tih festivala posetili, posle nekog vremena sve to postane manje više isto, ili bar slično.

Vrte se bendovi koje znate, vrti se čak i publika koju znate… tek tu i tamo vas neki festival oduševi, pomeri, ponudi nešto što nemaju drugi. Eto takav je, recimo, Lovestock festival, koji se u drugoj polovini juna dešava u Kaštelima kod Splita.

Lovestock nije jedan od onih “napucanih“, izvikanih festivala koji se otima o strance ili “vruća“ imena u regionu zbog kojih ćete ciljano zapucati u Dalmaciju i planirati ih mesecima unapred.

Velika je šansa da ako živite u Srbiji, čak i ako se bavite muzikom, niste ni čuli za njega. Ali postoji isto tako velika šansa da, ako jednom dođete, namerno ili slučajno, sledeće godine svoj odmor namestite baš tako da su vam Kašteli u prolazu tog vikenda kad je festival.

Lovestock nudi drugačiju energiju, drugačiju muziku i drugačiji pogled na druženje.

Da li je zbog lokacije i činjenjice da su i domaćini i gosti ovde opušteniji, smireniji i nasmejaniji, ili čoveka koji je festival osmislio a koji vrlo pažljivo bira izvođače onako, za dušu… ali ovde nema frke, panike i tenzije, ludačkih satnica i trčanja od bine do bine, nema moranja i nema haosa. Ni kada ste izvođač, ni kada ste gost. To, sticajem okolnosti, mogu da garantujem iz prve ruke, jer sam prošle godine imala tu čast da budem na bini, a ove ispred nje.

Ono što sam, pored te opuštenosti, prvo primetila je line up. Ne zbog “imena“, već baš zbog toga što tek ponekog izvođača poznajem, za neke sam samo čula a za većinu ni to.

Predivno osvežavajuće. Naročito kada poznajete osobu koja pravi taj isti line up i gotovo ste sigurni da će sve to biti dobro, pa unapred znate da ćete napokon čuti nešto dobro, a za vas novo.

Najveće ime festivala je ove godine nastupilo prvog dana. Grupa MORT je dobro poznata srpskoj publici i po prirodi stvari su oni privukli najviše ljudi. Ali ooo, koliko su propustili oni koji nisu došli na vreme ili su kojim slučajem “pobegli“ pre kraja…

The Screaming Wheels su otvorili festival. Mene su kupili na prvi ton, iako su otvorili svirku coverom. Možda baš zbog izbora covera – ljudi kojima je izbor Gary Clark Jr su i moji ljudi.

Možda zbog energije i tog “prljavog i krvavog“ zvuka gitare koji volim. Ime ove ekipe iz Novigrada prolazilo mi je tu i tamo pred očima ali nakon što sam ih čula uživo, definitivno će biti i ime koje ću tražiti na spiskovima drugih festivala. A i njihov album “Istramental“ valja nabaviti…

Gužva se očekivano pojačala kada su MORT-ovci izašli na binu, ali čak i to što su dobro poznato ime u regionu nije ih izdvojilo previše iz slike opšteg raspoloženja ovog festivala. Uklopili su se, jer su i oni baš takvi – opušteni, svoji i dovoljno “obični“ da imate osećaj kao da su izašli iz publike da samo odsviraju to što imaju i da se onda vrate među ljude.

Nisu obični utoliko što odlično sviraju i što imaju jednog Johna kao frontmena koji vam zaokuplja pažnju i ponašanjem i pričom sve vreme, i što imaju hitove koje na stotine ljudi u publici peva u glas. Ali onako, sa razumevanjem…

Dosta se ljudi nakon njihove svirke udaljilo iz Novog parka u Kaštel Lukšiću, i pogrešili su… Čak je i John odlazeći sa bine rekao da sledi bend koji je “luđi od ova dva koje ste čuli“. Oni koji su ostali, oduševljeni su bili nastupom heavy stoner benda Stonebride iz Zagreba koji su zatvorili ovo prvo veče.

Da i Kašteli imaju čime da se pohvale, pokazao je drugi dan festivala. Na binu je najpre izašao Ante Cinotti koji stoji iza projekta Grim Burns, a koji je tek pre manje od mesec dana za ovu svirku okupio iskusnu ekipu odličnih muzičara koja će taj njegov projekat izneti na pravi način.

Instrumentalni sastav Tvrtko stijena kao da je stvoren bio za baš ovu atmosferu. “Prekaljeni progresivci“ oduševili su, nažalost, ne dovoljno brojnu publiku u parku, no, oni koji su bili prisutni, uživali su uz odličan zvuk.

Uz parolu “Za depresivno vrijeme – veseli depresivni hitovi!“, iz Zagreba su došli Šumski koji su, čak i nama koji, priznajem, ne znaju ni jednu stvar koju su svirali, odlično legli u ovakvoj noći.

I za kraj, verovatno najprijatnije iznenađenje – karlovčani Tight Grips. Iznenađenje za nas “strance“, već osam godina oni pokazuju kako treba da zvuči rokenrol….

I treći dan započet je uz lokalnu podršku. Mladi metalac Bran Majić sam je izašao na binu, sa gitarom, ali je imao pomoć matrica da bi ono što je sa bine izašlo, zvučalo prilično heavy…

Bend Daliborovo granje još jedno je od onih imena za koje sam čula ali nikako nisam uspevala da ih “ukačim“ i čujem live. Na ovu svirku je ovaj instrumentalni psihodelični etno progresivni bend došao je bez trubača, ali i tako su zvučali gotovo savršeno.

I onda za kraj – roots reggae! Kako je, stvarno, mogao i da prođe festival ljubavi, pored mora, bez ovih tonova i ima li boljeg zvuka i atmosfere za kraj? Tačno to sam pomislila kad su svoj sjajan nastup započeli One Dread.

Tri super devojke vrhunskih glasova, u šarenom autfitu i sa gomilom “muzičkih zezalica“ koje savršeno dopunjavaju zvuk pesama, praćene odličnim bendom… i rege! Ekipa iz Zagreba je vezivala pesmu na pesmu i zvukom i slikom vrlo brzo podigla ljude koji su plesali i uživali.

Sve ove muzičare vezuje nešto što nije sasvim vidljivo, jer mahom su svi žanrovski različiti… Vezuje ih nešto što treba da se doživi. Taj osećaj da vam je tu, na tom mestu, uz te ljude i te zvuke – lepo! Sve vreme vam je lepo.

I ako inače ne slušate nešto (ili ništa) od toga, i ako ne znate ko su ti ljudi na bini. Pa čak i da ne znate nikoga u publici. Toliko se dobronamernog i nasmejanog sveta tu skupi, da vam ne može biti loše.

Sve je toliko jednostavno.

Bez jurnjave i pompe, bez “zvezda“, agresije i gluposti… sve je – lepo. I puno pozitivnih vibracija, muzike i ljubavi. To je Lovestock. A nisam ni pomenula čak da je tu prelepom parku danju i program za decu i radionice koje su tek pune uživanja i šarenila.

– Dva su najčešća pitanja koja mi ljudi postavljaju: Zašto Lovestock Grad ljubavi i gde si ove iskopao? – kaže umetnički direktor festivala Joško Grgin i dodaje da je baš to namera festivala, da se pruži prilika izvođačima koji odlično sviraju, ali nisu poznati široj javnosti, i odaje:
– Ljubav je možda i nešto najvrednije što ljudski rod oduvek ima, pa nam je cilj upravo da gradimo naš mali grad ljubavi u kojem ćemo barem tokom tri dana trajanja festivala, raznovrsnim programom i muzikom da pokušamo ljudima da poklonimo pozitivnu energiju, i bar na trenutak ih iščupamo iz svakodnevnice u kojoj su, na žalost, najvažniji trka za novcem i borba za život.

Misija uspela. A vi znate već šta ću vam reći za kraj… Kakav god da bude line up: Kaštel Lukšić, treći vikend juna 2023. godine – Lovestock.

Upišite to sebi, pa se vidimo i dogodine na petom izdanju festivala u predivnoj Dalmaciji.

Ljiljana Zdravković