Zamislite da danas u neki veliki studio Plant i Pejdž donesu master albuma “Led Zeppelin IV”. Neko bi gotovo sigurno predložio da se pojedine gitare dosnime, bubnjevi malo “zategnu”, a miks dodatno ispolira. Softver bi za nekoliko minuta ispravio sitna kašnjenja, poneki promašen ton i sve ono što se danas smatra tehničkom manom.
I onda bismo dobili bolji snimak. Samo više ne bismo imali “Led Zeppelin IV”.
Poslednjih dana internetom ponovo kruži zanimljiva rasprava. Jedan od najvažnijih rok albuma svih vremena, kažu, pun je sitnih grešaka. Ima promašenih tonova, ritmičkih odstupanja i nesavršenosti u miksu. Sve je to tačno. Ali možda je važnije drugo pitanje – da li su to zaista greške?
Kada je jednom neko rekao Keriju Kingu iz Slayera da na koncertu pogrešno svira “Raining Blood”, njegov odgovor postao je antologijski.
– To je moja jebena pesma.
Teško da postoji bolji i tačniji odgovor.
Robert Smit otkrio kako je slučajna greška stvorila jedan od najvećih hitova grupe The Cure
Istorija roka prepuna je upravo takvih “grešaka”. Na albumu “Wish You Were Here” grupe Pink Floyd ostali su studijski zvuci koje bi danas mnogi producenti bez razmišljanja obrisali. The Rolling Stones nikada nisu pokušavali da ritam sekciju pretvore u metronom. Naprotiv, upravo to blago “ljuljanje” dalo je njihovim pesmama osećaj da bend diše.
Savršene greške u legendarnim hitovima… Avioni, psovke, smotani tonac i Stingova pozadina na klavijaturama
Džoni Keš je na albumima iz serije “American Recordings” pevao hrapavo, na ivici glasa, a producent Rik Rubin nije pokušavao da sakrije godine u njegovom glasu. Beatles su iza sebe ostavili bezbroj sitnih omaški koje fanovi i danas otkrivaju, ali nikome nije palo na pamet da zbog toga dovede u pitanje veličinu njihovih pesama.
Ni Brus Springstin nije jurio sterilnu perfekciju. Više puta je govorio da je umeo da zadrži prvi ili drugi vokal kada je u njemu bilo više života nego u tehnički besprekornim verzijama snimljenim kasnije. Neke stvari jednostavno ne mogu da se odsviraju dva puta na isti način.
Umetnost nikada nije bila sportska disciplina u kojoj se meri preciznost. Zato Džon Bonam nije svirao kao metronom. Zato Lars Ulrih verovatno ne bi postao vrhunski studijski bubnjar. Zato Lari Malen Jr. nije simbol tehničkog savršenstva. Ali dovoljno je nekoliko taktova da ih prepoznate. Njihove nesavršenosti nisu mana, već potpis.
Današnja tehnologija može da ispravi gotovo sve. Intonaciju, ritam, dinamiku, šumove, disanje, pa čak i boju glasa. Nikada nije bilo lakše napraviti tehnički savršen snimak. Paradoks je u tome što nikada nije bilo više izvođača koji zvuče gotovo isto.
Otkriven identitet čoveka sa čuvenog omota albuma Led Zeppelin IV
Naravno, ni sedamdesetih niko nije slavio greške. Producenti su ih ispravljali kada je trebalo. Ali postojala je granica iza koje se više nije popravljala muzika, već se menjala njena priroda. Džimi Pejdž je odlično znao da ponekad prvi ili drugi snimak vredi više od deset tehnički savršenih pokušaja.
Zato ni danas ne slušamo “When the Levee Breaks” zbog savršeno preciznih bubnjeva, niti “Raining Blood” zbog besprekorne svirke. Slušamo ih zato što zvuče – ljudski.
Cilj muzike ionako nikada nije bio da bude savršena. Cilj je bio da nas pogodi. I zato neke greške traju već više od pedeset godina.
