Jedan od najuspešnijih svetskih pisaca Stiven King odgovarao je na pitanja čitalaca Guardiana o svojim izvorima inspiracije, strahu…

Tako je jedan čitalac podseyio da je dobio autogram od Kinga sa rečima “Nastavi da vrištiš za osvetom” (Keep on screaming for vengeance) zato što je nosio bedž benda “Judas Priest”, pa ga je pitao da li mu je muzika i dalje važna?

– Da, muzika mi je i dalje važna. Odustao sam od Judas Priest jer nisam mogao da dobijem prava da koristim stihove iz “You’ve Got Another Thing Comin’” za moj roman “Duma Key” (2008). Sad slušam Rancid, Nazareth, Anthrax i Metallicu. Ne slušam muziku dok pišem direktno iz glave na papir. Kada prepravljam, volim da slušam klupsku muziku, disko ili nešto sa ponavljajućim ritmom koje prolazi kroz glavu i ulazi na jedno uvo, a izlazi na drugo. Danas sam slušao zydeco muziku i LCD Soundsystem. Volim “North American Scum”, “Losing My Edge” i “Daft Punk Is Playing at My House” – otkrio je pisac.

Stiven King ima savet za mlade pisce: Ovo je 96 knjiga koje bi trebalo da pročitate…

Drugog čitaoca je zanimalo da li još uvek ide u knjižare i potpisuje knjige kad niko ne gleda.

– Ako mogu da ušunjam i odšunjam, uradim to. Poslednji put sam to učinio u knjižari nedaleko od mene i potpisao nekoliko primeraka “Never Flinch i You Like It Darker”. Ne volim promocije jer ne možeš svakome da se posvetiš. Na poslednjoj turi morao sam da potpišem 400 knjiga koje su slučajno odabrane od 1.000, tako da si imao šansu da dobiješ jednu. Ali to je bilo bolje nego da stojim u redu koji nikad ne prestaje, gde svi imaju po dve-tri knjige. To je teško.

Zašto je Stiven King odbio da se pojavi u jednoj epizodi Simpsonovih?

Na pitanje šta voli da čita kad je na odmoru, King je odgovorio:

– Volim britanske misterije. Trenutno čitam “The Ending Writes Itself” od Evelin Klark koja se dešava na škotskom ostrvu i prilično je dobra.

Među brojnim pitanjima je bilo i to da li je nekada stigao do određene tačke u pisanju neke knjige pa je pomislio “Ne, ovo nije dobro” i zatim je bacio.

– Bila je jedna pod nazivom “The Cannibals” koja se dešavala u stambenoj zgradi iz koje ljudi nisu mogli da izađu. Bilo je nekako interesantno, ali nisam znao šta da radim sa tim, pa sam je odložio i krenuo na nešto što je izgledalo ostvarivije. Bilo je otprilike 200 strana. Pišeš dok ne ostaneš bez ideja, i to je kraj.

Kako je Stiven King, jednim apsolutno tragičnim filmom, spasao karijeru AC/DC…

Odgovarajući na jedno pitanje King je otkrio gde je dobio inspiraciju da postane pisac horora.

– Dobio sam inspiraciju radeći u fabrici. Morali smo da čistimo i u podrumu je bilo mnogo velikih pacova. Napisao sam priču o tome, i od tada je krenulo. Mislim da je bilo koji fizički rad dobro iskustvo za pisca. Želiš posao gde sediš u čistoj, dobro osvetljenoj prostoriji i ne moraš da čistiš go*na.

Jedno pitanje bilo je da smisli kraj za Trampovsku Ameriku i kakav bi bio.

– Mislim da bi to bio opoziv – što bi, po mom mišljenju, bio dobar kraj. Voleo bih da ga vidim u penziji, da kažem tako. Loš kraj bi bio da dobije treći mandat i potpuno preuzme stvar. U svakom slučaju, to je horor priča. Tramp je horor priča, zar ne?

Zašto Stiven King dok piše sluša tehno, a ne Leonarda Koena? I zašto njegova žena zbog toga hoće da se razvede…

Sledećeg čitaoca je zanimalo koga bi voleo da vidi kao Stivena Kinga kad bi se snimao film o njegovom životu.

– Voleo bih da me igra neki zgodni glumac, ali mislim da to ne bi bio Bred Pit. On je mnogo lepši od mene. Malo sam već stariji, pa bih rekao Kristofer Lojd ili – kako se zove glavni visok lik iz “Twin Peaks”? Kajl Meklahlan.

Jedna jedina stvar zbog koje Stiven King žali…

Zatim je upitan da li je uzbuđeni ili očajan kada se pojavi još jedna filmska ili TV adaptacija njegovog romana.

– Još sam uzbuđen kada neko snimi film po nečemu što sam napisao. Bio sam uzbuđen da vidim “The Monkey” ranije ove godine, i “The Life of Chuck”. Veoma se radujem da vidim (Edgara Rajta) i njegovu verziju “The Running Man”, koja je snimljena u Engleskoj. Ne pišem sa filmom na umu. Pišem priče koje mislim da će biti dobre i u kojima ćemo uživati i ja i čitaoci. Onda šta god da se desi sa tim, desi se. To je u redu. Volim filmove, ali mislim da su to različite stvari, kao jabuke i pomorandže.