Početkom osamdesetih, zakasnivši svega nekoliko godina za ostatkom sveta, na naše prostore stigao je novi muzički žanr.

Sintizajzeri, ritam mašine, sempleri i maštovita upotreba nedovoljno istraženih računara.

U Rijeci, (a gde bi drugo, nego baš tamo odakle polaze kultni žanrovski eksperimenti), sa sint-popom, zaigrao se Davor Tolja.

Zaigrao, a zatim veoma brzo postao sa žanrom na “ti”. Introvertan, kako ga njegova saputnica opisuje, ne bi mogao sam.

Umesto njegovih nespretnih vokalnih izvedbi, došla je samouverena Marina Perazić.

Tako nekako, ukratko, nastaje Denis&Denis, a četrdesetak godina kasnije ima kultni status.

Pre četrdeset (i nešto malo preko, ako bismo da budemo precizni) godina, svojom senzualnošću rasplesali su celu Jugoslaviju.

Smene više generacija i njihovih naziva, od X do Z, nije im umanjila značaj. 22. marta, u Zappa Bazi, ovaj dvojac odveo je publiku, od A do Š (ili gorepomenuto, X do Z, svejedno je), negde u prošlost.

Godina je 2025, mada za doživljaj sasvim nebitna. Svako je otputovao u onu koja mu je najpotrebnija.

Da bi se uspostavila adekvatna atmosfera, pred koncert su se prostorom zavrtele neke od srodnih numera.

Generacije su pevušile Olivera Mandića, Slađanu Milošević, VIA Talas… Pevušenje je postalo horsko, himnično, kada je krenula nedvosmisleno aktuelna Za Milion Godina, koju su pisali Mladen Popović i Dragan Ilić.

Simbolika upaljenih bliceva je odavno jasna, praćena dobro poznatim sloganom. A onda, na scenu je stupio Davor Tolja, a za njim, uz dramsku pauzu, Marina Perazić.

Ispraćeni su jednakom euforijom kao što bi bili i pre četrdeset i jednu godinu, kada je tek objavljen prvi album. Rekoše, potrudiće se da nam predstave kako je to bilo osamdesetih.

– Neka ovo bude vremenska kapsula, nazad u ’84. godinu – rekla je Marina, uzevši na za ruku, na put u prošlost. Ili u lično, simbolično odabrano vreme – jedino je bilo važno izmeštanje iz sadašnjeg trenutka.

Nekada je “nevidljiva nit” značila telefonsku liniju. Beg, rok, ili bolnu vezu na daljinu, kojih je jednako bilo nekad i sad.

Među svim značenjima, Beograd početkom proleća našao je novo. Nit koja nas povezuje, bez generacijskog jaza, sa jednim ciljem. Nit koja nas steže još jače nego gužva na ulicama. Nit kao zajednički jezik.

Sa prvim pesmama, bilo je jasno da ovde godine ne znače mnogo. Pre deset, petnaest, četrdeset, ili tek objavljeno. Vokal je ostao isti, nepromenjen. Duh, plesni pokreti i energija, sve je bilo tu. Vremenska kapsula kao da nije bila samo fraza, kao da je Marina pravo odatle stigla.

Hemija, osnovna jedinica funkcionisanja svakog dvojca, pa i čarobnog kao što je ovaj, nije spadala u “nevidljive niti”. Skoro da je mogla da se opipa, sa sigurnošću oseti, ali nikako da se preseče. Od toga je vešto čuvaju decenijama.

– Krepat, ma ne molat! – izrazila se “riječki”. Značilo bi, ne popustiti. Riječkim, vešto odabranim i večno šarmantnim izrazom, opisala je, kako ju je okarakterisala “klasičnu riječku pesmu” – “Doba noćnih kiša”. Ne samo pesmu. Sebe, karijeru, trenutak u kom se nalazimo. Razumeli smo žargon, uzvratili smo poklič.

Ako smo tražili Marinu, sa njom smo dobili njenu priču, bar je tako poručila.

Duhovita u svojoj biti, uz to ljubitelj stend ap komedije, do daha je dolazila anegdotama.

I tako, pričala nam je kako je pesma Braća Grimm i Andersen kompromisno nastala onda kada je ona želela da ostane andergraund, ali se Davoru išlo na Evroviziju.

Mnoge druge pesme, zahvaljujući njenoj ekstrovertnoj ličnosti, izašle su iz Davorove sobe. Svesna sebe, pozdravljala i neizmerno poštovala je svoju drugu (isključivo binsku) polovinu.

Njena istinska druga polovina, na pragu sedamdesete, je ona sama. Kaže, to je konačno naučila. Duhovitošću dolazi do daha, a frustracije leči pesmama. Dobitna kombinacija dominantne žene, koja beskompromisno vlada scenom.

Mladen Popović pisao je mnoge nama znane numere. Marini u amanet, pesmom “Oaza snova”, ostavio je odgovornost da nam prenese svu njegovu nesavladivu ljubav. Da postane anđeo u paklu koji donosi spas.

I sve to, dok vešto komunicira kako joj plavi reflektori najbolje stoje, mada su crveni duboko simbolični.

Sentiš je ples na čijem kraju se nadamo prvom poljupcu. Osamdesetih, prilično popularan. Da bismo osetili to kako treba, Marina je već dečije pocrvenelu publiku zamolila za šentiš, uz “Voli me još ovu noć”.

Da se nadamo, ne samo ovu. Bez obzira na to da li su ples birale dame, drugarice, ili prvi poljupci.

Marini, kao i mnogima, omiljena Davorova pesma je “Soba 23”. Priznala je, diže joj se kosa na glavi kada čuje neke od obrada.

Posebno onih koje pesmu shvataju kao veselu. Dala nam je originalnu emociju, da više ne pomišljamo na obrade. Uz onaj isti fade out na kraju.

– Lako je meni biti dobra pevačica sa ovakvim pesmama – ponovo je izražavala zahvalnost. Uz iskren osmeh, posle silnih prihvatanja komplimenata, bio je red na Davora.

– Da nije Marine, ne bi bilo ni mene – time je poštovanje zaokruženo, a tajna uspeha i opstanka ozvaničena.

Percipirana kao vesela, ali tako i definisana od strane tvoraca, “Ja sam lažljiva” dobila je dozvolu za dalje obrade.

Mada je otkriveno kako bi trebalo da zvuči, ona nikad neće zvučati kao 22. marta.

Lažljive, vesele, pocrvenele devojke. Njihovi, ili momci koji se nadaju da će to postati. Oni koji su generacija, koji su tu da se osete kao pre, iz sentimentalnosti.

Ili oni drugi, koji su jedva dočekali da imaju dovoljno godina i retku šansu da nazru kako je to bilo osamdesetih (ili kako je sada, jer jaz je sve manji). Oni su obojili Beograd, proteklih meseci, ali i jedno veče u Zappa Bazi.

– Moj Beograd više nije tužan i siv – poručila je Marina, sa željom da nam predstojeće godine budu nove osamdesete.

Na kraju, horski je odjeknula dobro poznata parola. Spontani bis bio je posvećen Mladenu Popoviću. Za još milion godina, borbu i slobodu. Još jedna “Oaza snova”.

Ime albuma je “Čuvaj Se!”. Kao neizgovoren, ali jasan uzvik ljubavi. Gde god da smo (ako smo uopšte) otišli vremenskom kapsulom, važno je da nismo sami.

Možda, da nam jednima od drugih ne ostane samo taj uzvik, da on ne znači rastanak, nego obećanje za sledeće viđenje.

Marina je nama obećala. Najmanje što možemo da uradimo za nju, dok nam ne dođe opet, jeste da se čuvamo. U svemu što dolazi.

J. Ilić za HL