Čast da upoznam Predraga Živkovića Tozovca imao sam pre koju godinu, baš na dan kada je iz štampe izašao moj drugi roman “Duge noći i crne zastave”. Zajedno sa kolegom Igorom Marojevićem sam gostovao u jednoj emisiji na RTS-u pa se tamo, u studiju na Košutnjaku, desio i taj susret sa čovekom prema kome gajim izuzetno poštovanje.

Toza kao Toza, bio je šarmantan i neposredan, pa sam se tako i uživo uverio u reputaciju gospodina koja ga prati. Ćaskali smo o svemu i svačemu, između ostalog i o tome kako je njegov otac Toza Živković svojevremeno svirao u Nišu, za vreme Drugog svetskog rata. Nastupao je u niškoj kafani “Nju Jork” koja se nalazila u strogom centru i imala reputaciju “divljeg” mesta, zajedno sa lokalnom legendom, harmonikašem Svetislavom Petrovićem – Nišavcem, koji je jedan od glavnih junaka mog prvog romana “Konstantinovo raskršće”. Čaršijska priča kaže da su žene prosto ludele za njima dvojicom, te da su im oni odgovarali adekvatno, pesmama koje su bile komponovane i svirane njima u čast.

Ne znam, zaista, koliko je Tozovčev otac imao uticaj na njegov budući opus, ali sasvim je sigurno da su Tozovčeve pesme posvećene lepšem polu vrhunski dometi, kako po pitanju stihova, tako i po pitanju muzike.

Moja omiljena Tozovčeva ljubavna pesma je “Oči jedne žene”.

Smatram je jednom od najlepših pesama ispevanim jednoj ženi u čast (mada, kad Toza to radi, čini se kao da peva svim ženama na svetu) ne samo u žanru tzv. narodne muzike već uopšte.

Ona može bez problema po svom kvalitetu da stoji sa pesmama poput “With Or Without You” od U2, “Woman In Chains” od Tears For Fears, “Another Girl” od Killersa, predivne Vejtsove balade “Downtown Train”, “When The Stars Go Blue” od Rajana Adamsa ili “Libar” od Džibonija.

S tim u vezi, zanimljiva je više puta iznešena ocena da je Tozovac naš Džoni Keš.

Jedan verzirani rok-kritičar je nedavno potvrdio ovo zapažanje pa ga malo proširio u smislu kako, pored njega, i neki naši drugi pevači imaju svoje pandane među svetskim zvezdama. Tako je Miroslav Ilić srpski Din Martin, dok je pokojni Toma Zdravković zbog melanholije i pesimizma u svojim pesmama najsličniji Ianu Kertisu, prerano preminilom frontmenu Joy Division. Poređenja idu dalje, manje ili više stručna, pa je tako Mitar Mirić srpski Brus Dikinson, a Nada Topčagić srpska Kalamiti Džejn… Koja, doduše, nije bila pevačica nego revolveraš, ali dobro sad.

I tako, ako pogledamo Tozovčev opus naići ćemo na pregršt bisera, od “Ovamo, Cigani”, preko “Jesen u mom sokaku” do “Of, Jano, Jano.” U svakoj od tih pesama legendarni Toza prostire svoju dušu, poput crvenog tepiha, pred njenom veličanstvom Ženom.

I verujem da se i dan-danas mnoge dame, dok slušaju Tozine besmrtne pesme, u kafani, na koncertu ili na radiju, pitaju čije su to bile oči koje je on tako lepo opevao.