City of the Sun, akustični post-rok trio iz Njujorka održaće koncert 27. avgusta sa po;etkom u 21:00 čas u Domu omladine Beograda u organizaciji koncertne agencije Rock svirke.
City of the Sun/ Photo: Facebook @wearecityofthesun
Zvuk benda City of the Sun mešavina je nekoliko žanrova kao što su post-rok, ciganski džez, flamenko i indi-rok.
Započevši svoje putovanje iz raznih delova sveta i nastupajući po metro stanicama i ulicama Njujorka, City of the Sun vuku svoje korene iz različitih žanrova muzike.
Ako preslušate njihov debi album “To the Sun and All the Cities In Between” i čujete kombinaciju modernog post-rok ambijenta i frenetičnog flamenko gitarskog stila shvatićete da nije uvek potreban vokal da bi ste bili očarani.
City of the Sun/ Photo: Facebook @wearecityofthesun
City of the Sun su Džon Pita, Avi Snou i Zak Para. Sa dve akustične gitare, kutijom, zvonom i zvečkama, oni stvaraju zvuk koji je daleko veći i širi nego što to deluje pogledom na spisak instrumenata koje koriste.
Njihovo stvaralaštvo nazvano je “rekonstrukcija akustične muzike”. Instrumentalna je i svetska, šireći se od post-rok dinamike do ciganskih džez sinkopacija. City of the Sun definišu pojam eksperimentalne muzike.
Od okupljanja u Njujorku početkom 2011. godine, ovaj trio nastupao je u svim delovima ove metropole, od ulica i potkrovlja do rasprodatih poznatih koncertnih prostora kao što su: Rockwood Music Hall, Brooklyn Bowl, Mercury Lounge, and The Gramercy Theatre.
Delili su binu sa raznim umetnicima kao što su član Rokenrol kuće slavnih (Rock & Roll Hall of Fame) Marki Ramon, Matisyahu, Greg Alman) i Greensky Bluegrass.
Održali su i ekskluzivne nastupe na TEDx showcase’s i TED Talks.
Debi album “To the Sun and All the Cities In Between” snimljen je sa samo jednim mikrofonom, kao deo Chesky Binaural + Series. Dragulj za prave audiofile, ovaj album je jedan od najprirodnijih i najčistijih ikada snimljenih.
City of the Sun/ Photo: Facebook @wearecityofthesun
Ulaznice za koncert u Domu omladine mogu se kupiti od 29. jula po promotivnoj ceni od 400 dinara (ograničen kontigent) na prodajnim mestima Eventima, Gigstixa, DD Ticketsa i u Felix Shopu.
Kada se rasprodaju promotivne ulaznice, regularna pretprodajna cena do dana koncerta iznosiće 600, a na sam dan za ulaznicu je potrebno izdvojiti 800 dinara.
Džin Simons, basista grupe Kiss, izjavio je da novi bendovi nemaju apsolutno nikakve šanse za opstanak jer nove generacije fanova nisu naučile da plaćaju za muziku koju ti bendovi nude.
Simons, kao veliki protivnik ilegalnog downloada, još je u januaru objavio da mu nije ni na kraj pametida obavi novi album dok se ne pronađe model koji je naplativ jer, kako kaže, bend nije “humanitarna organizacija”.
Dzin Simons/ Photo: Facebook @KISS
Ovaj put je u razgovoru za 94.7 WCSX još jednom prokomentarisao stanje u muzičkoj industriji i izneo svoje viđenje:
– Biznisa više nema. Ne za nas, mi i dalje možemo na turneje, Stonesi i dalje mogu da sviraju pesme koje svi vole, isto može i Makartni, ali za nove bendove – priča je završena. Danas morate da ponudite muziku besplatno jer su generacije fanova naučile da je dobiju bez da za nju plate. Download, fileshare, nebitno kako to nazvali, ali istina je da novi bendovi nemaju apsolutno nikakve šanse.
Usporedio je takav odnos s prodavnicom: – Zamislite da postoji radnja na kojoj je natpis “sve možete da dobijete besplatno, a možete i da platite koliko god želite”, šta mislite koliko bi dugo takva prodavnica opstala?
E, sad… Tačno je da su mnogi bendovi u problemu i da ne mogu da se izbore ni sa piraterijom ni sa novim zakonima na tržišti, ali je poznato i to da je Džin Simons spreman da sve, ali baš sve unovči…
Mesto Gotam (engl. Gotham) koje svi znamo po filmovima i stripovima o Betmenu, zaista postoji. Nalazi u engleskoj grofoviji Notingamšir.
Gotham ima 1.600 stanovnika i zaista je poslužio kao inspiracija za lik čuvenog superheroja iz stripova i filmova o čoveku-šišmišu.
Gotam/Photo: gothamvillage.org.uk
To seoce postalo je, međutim, čuveno i po legendi prema kojoj su njegovi žitelji odglumili masovno kolektivno ludilo. I to sa dobrim razlogom.
U 13. veku, engleski kralj Jovan bez Zemlje želeo je da izgradi kraljevski put koji će prolaziti kroz selo, a koji bi i sam lično koristio. Izgradnja takvog puta bi, međutim, značila i velike takse za sve ostale koji bi ga koristili, čime bi žitelji Gotama bili ponajviše pogođeni.
Gotam/Photo: gothamvillage.org.uk
Meštani su se zato organizovali i odlučili da svi odglume kolektivno ludilo, koje je u to vreme smatrano za zaraznu bolest. Računali su da će to uplašiti kralja i da će on odustati od izgradnje puta. Njihovo navodno ludilo podrazumevalo je aktivnosti kao što su davljenje jegulja, kotrljanje sira nizbrdo i sakrivanje drveta za ogrev od sunca.
U 19. veku pisac Vašington Irving je, u jednom svom spisu, Njujork nazivao modernim Gotamom. U njegovu čast, jedan od tvoraca Betmena Bil Finger rodnom gradu svog superheroja dao je ime Gotam.
Gotam/Photo: gothamvillage.org.uk
Današnji stanovnici Gotama, ponosni su što čitav svet zna za njihov grad, iako, istini za volju, mnogi ne bi znali da ga lociraju.
Radnja sedme sezone antologijske serije baviće se, kako je njen tvorac Rajan Marfi potvrdio, prošlogodišnjim predsedničkim izborima – što je prilično zanimljiv izbor, imajući na umu da se radi o horor serijalu i da je deo ranijih sezona bio smešten u prošlost.
Iako se pričalo da će neko od glumaca igrati samog Donalda Trampa, Marfi je opovrgao priče i izjavio da niko neće igrati ni Trampa ni Hilari Klinton, iako će se radnja koncentrisati na njihove kampanje.
Photo/: Facebook @amerivanhorrorstory
Marfi je dalje rekao da će serija prikazati obe strane američke politike, kao i da će se posebno baviti grupama ljudi za koje veruje da su “poptpuno zanemareni od strane trenutne administracije, koji žive pod pritiskom, osećaju se napadnutim, nesigurnim i strahuju za svoje živote”.
Ovo je značajan iskorak ze serijal, koji je do sada nudio isključivo zabavan i zanimljiv horor sadržaj, a sam autor se nije do sada na ovako direktan način bavio angažovanim temama.
FX je premijeru zakazao za 5. septembar, a glumačka postava nove sezone uključuje Saru Polson, Evana Pitersa, Bilija Lurda, Bilija Ajhnera, Šejen Džekson, Alison Pil, Koltona Hejnsa i Adinu Porter.
Danijel Krejg će, po svemu sudeći, ponovo igrati najpoznatijeg tajnog agenta Džejmsa Bonda.
Posle godina spekulisanja, zvanična objava je da će, još uvek neimenovani, novi film o tajnom agentu 007 doživeti premijeru 8. novembra 2019.
Produkcija Eon, u saradnji sa MGMom, navela je u saopštenju da će ostali detalji koji se tiču distributivnih partnera, premijera širom sveta, glumaca i režisera biti objavljeni naknadno, prenosi N1.
Danijel Krejg/ Photo: imdb.com
Međutim, dva izvora kažu da će Krejg sigurno barem u još jednom filmu o najpoznatijem tajnom agentu tumačiti glavnu ulogu.
Danijel Krejg je u jednom od intervjua koji je dao jednom britanskom časopisu izjavio da bi “radije sebi prerezao vene, nego još jednom bio Bond”.
U ulozi tajnog agenta 007 debitovao je u filmu “Kazino Rojal”, emitovanom 2006. godine.
Objavljene su ovogodišnje nominacije za Mercury Prize, nagradu za najbolji britanski album godine.
Lista obuhvata sledeće albume:
Alt-J – Relaxer
Blossoms – Blossoms
Dinosaur – Together, As One
Ed Sheeran – ÷
Glass Animals – How To Be A Human Being
J Hus – Common Sense
Kate Tempest – Let The Eat Chaos
Loyle Carner – Yesterday’s Gone
Sampha – Process
Stormzy – Gang Signs & Prayer
The Big Moon – Love In The 4th Dimension
The xx – I See You
Nagradu je prošle godine osvojio grimer Skepta za album “Konnichiwa”.
Mercury Prize se dodeljuje od 1992. za najbolji britanski ili irski album izvođača iz tih zemalja ili benda gde je barem pola članova iz britanskih zemalja. Prvi osvajači su bili Primal Scream sa “Screamadelica”, dve nagrade je jedina osvojila PJ Harvey, a Radiohead su bili nominovani rekordnih pet puta, ali nikad nisu dobili nagradu.
Netflix je od kreatora planetarno popularne animirane serije “Simpsonovi” Meta Groninga naručio novu seriju, odnosno animiranu fantazi komediju za odrasle.
Gigant internet video produkcije je time dobio 20 epizoda potpuno nove serije koja će se zvati “Razočaranje” (Disenchantment).
U opisu serije se navodi da će ona gledaoce “odvesti u srednjevjekovno kraljevstvo Zemlje snova (Dreamland), gdje će moći da prate avanture mlade princeze alkoholičarke Bin, njenog odlučnog pratioca elfa po imenu Elfo i princezinog ličnog demona Lusi.
Ovaj bizarni trio će se susretati sa orgijama, duhovima, harpijama, đavolčićima, trolovima, morževima i sa mnogo raznih budalastih ljudi.
– Konačno, “Razočaranje” će biti pričao o životu i smrti, ljubavi i seksu i o tome kako da ne prestanete da se smejete u svetu punom patnje i idiota, uprkos tome šta vam stariji ili čarobnjaci ili neke druge budale govorile – izjavio je Groning.
Dok ne stigne “Razočaranje”, podsetite se nekih od najboljig fora iz “Simpsonovih”:
Danas se navršava 10 godina od smrti muzičara, publiciste i pisca Dušana Prelevića Preleta.
O njemu bi knjige mogle (i trebalo bi) da se pišu, ali mi smo izdvojili deset (od hiljadu i dest) stvari zbog kojih je bio i ostao – legenda.
“Uličar sam sa pedigreom, oni koji imaju u sebi neki delić duše” – rekao je jednom prilikom o sebi.
Mnogo puta se dešavalo da ostane gladan i nije imao šta da jede. Odlazio je do Ateljea 212, a tamo, kada bi ga video, njegov drugar Dragan Nikolić bi ustao i podelio sa njim novac koji je u tom trenutku imao.
Bio je fudbaler Bulbuldera i Crvene zvezde, ali oprobao se i kao hokejaški golman Partizana.
Autor je scenarija za film “Poslednji krug u Monci”.
U jednoj kafanskoj tuči izgubio je oko. Od tada, vrlo često je u javnosti nosio povez na njemu, koji je u neku ruku
postao njegov zaštitni znak.
Posle oka, izgubio je i desnu ruku i levu nogu. Jednom prilikom lekar se našalio sa njim da više nema ni jedan uparen organ, da bi mu Prele sarkastično odgovorio da još uvek ima mu*a.
Napisao je i otpevao pesmu “Tesna koža” za istoimeni film koji važi za jedan od najboljih u jugoslovenskoj kinematografiji.
Igrao je i pevao u kultnoj predstavi “Kosa” 1969. godine.
Njegov omiljeni pisac bio je Čarls Bukovski.
Neposredno pred smrt rekao je: “Danas više volim muziku nego kada sam se njome bavio. Za mene je muzika najjača i najozbiljnija umetnost. Kada bih birao, muziku bih izabrao ponovo, u šta doskora nisam verovao. Muzika mi je na izvestan način spasla život, ali i uništila. Tako da smo muzika i ja na nerešeno” – ispričala je njegova ćerka Milica Prelević svojevremeno za medije.
A ako vas zanimaju suvi podaci, to izgleda ovako… Muzikom je počeo da se bavi profesionalno 1965. godine i bio je član grupa Orkani, Juniori, Siluete Tomija Sovilja i Vizije.
Od 1968. godine je bio član Korni grupe, a potom je nastupao i kao solista u zemlji i inostranstvu. Bio je član Udruženja džez muzičara, pisao tekstove za rok i džez kompozicije i snimio je nekoliko ploča.
Prele je ostao uapamćen i po pojavljivanju u predstavi “Kosa” u beogradskom Ateljeu 212 1968. godine.
Svoj prvi album “Na oštrici brijača” objavio je 1982. godine uz pomoć Bore Đorđevića, tromboniste Kireta Mitreva, klavijaturiste Laze Ristovskog, gitariste Enesa Mekića, basiste Nenada Stefanovića Japanca, bubnjara Vladimira Furduja, trubača Stjepka Guta i glumca Slobodana Aligrudića. Sa ploče su se izdvojile pesme “Majko, na šta liči tvoj sin” i obrada hita sarajevskih Indeksa “Jutro će promijeniti sve”.
Desetak godina kasnije 1991. godine, izdao je svoj drugi album “U redu, pobijedio sam”“, na kojem su svirali čuveni trubač Duško Gojković, kontrabasista Miša Blam, klavijaturista Miša Krstić i poznati džez bubnjar Lala Kovačev. Na albumu su neki hitovi sa prethodne ploče i obrade poznatih džez standarda.
Posljednje tri decenije Prelević je objavljivao priče i eseje u NIN-u, Književnim novinama, Dugi i drugim listovima, a napisao je i tri knjige.
Loših filmova, složićete se, postoji mnogo više nego dobrih. Ali kako da razlikujemo one filmove koji su zaista loši i nema im pomoći (eventualno da ih zakopamo vrlo duboko u zemlju i nikada ne iskopamo) i filmova koji su loši, ali imaju jednostavno to “nešto” što ih čini vrednim gledanja.
Jednostavno. Zaista loše filmove prave upravo oni od kojih se to ne očekuje da urade – oni koji se razumeju u film. To su filmovi nastali u pokušaju da se lako zaradi novac i privuče publika u bioskope samo na osnovu “prvog pogleda” iako u samom filmu dalje od toga nije moguće videti.
[accordion title=’Ko je Janko Đurić…’ open=’true’]Janko Đurić student je produkcije na FDU i reditelj brojnih kratkih igranih i eksperimentalnih filmova.
Filmska umetnost mu je životno opredeljenje, hobi, strast, prošlost, sadašnjost i budućnost.[/accordion]
Takvi filmovi imaju profesionalne ekipe u kojima svako zna svoj posao, ali baš zato što u pitanju profesionalci koji su istrenirani da prave filmske iluzije sa što manje grešaka, upravo oni čine da se stvari u filmu uklapaju na način koji nas ne privlači da nastavimo da gledamo film. Takvi filmovi su jednostavno loše napisani, loše režirani, loše montirani i nemotivisani, ali nam nisu ni zabavni.
Ali šta to neki loš film čini toliko lošim da on postaje dobar? Evo šta: to što mi kao gledaoci vidimo da su filmadžije imale želju da naprave nešto, ali je to ispalo toliko blentavo da je ustvari postalo bizarno. Takve filmove dobrim čini upravo ta činjenica da je neko pokušao da napravi filmsku iluziju, ali nije baš tačno znao kako. I toliko nije uspeo u tome da je to gledaocu smešno i tera ga da nastavi sa gledanjem i vidi gde još je filmadžija imao vrlo očigledne, bolno – smešne nelogičnosti.
Stiven King je prava dvostruka ličnost. S jedne strane ume zaista da “pokida” i napiše fenomenalne stvari poput “Zelene milje”, “Bekstva iz Šošenka” i “Isijavanja”, ali s druge ume da napravi i nekei koje nisu baš toliko sjajne ( “It”, “Children of the corn”…), poput filma o kome govorimo. “Maximum Overdrive” je film koji je bio potpuno kontrolisan od strane Kinga (prvi i jedini film koji je režirao) i koncentriše na to šta bi ljudi radili kada bi mašine odjednom oživele i krenule da nas terorišu. Bez objašnjenja kako, a na pitanje “zašto?” odgovor se na skali muljanja od 0 do 100 nalazi na 200.
I naravno ima tu još dosta bizarnih stvari koje ćete i sami videti (tipa: šef ispod benzinske pumpe baš “slučajno” ima podrum oružja itd…). Ali ono što film čini zanimljivim upravo su te nemoguće situacije u koje pomahnitale mašine dovode glavne likove. I još jedna zanimljiva stvar je što je muziku za ovaj film radila australijska hard rok grupa AC/DC. Tako da… ko uživa u ovakvoj vrsti muzike i ko voli pomahnitale mašine, obavezno bi trebalo da pogleda ovaj film.
Nakon što Bartonov “Povratak Betmena” nije ispunio visoka očekivanja, produkcijska kuća Vorner bros je odlučila da sledeća dva filma o Betmenu poveri Džoelu Šumaheru. Doduše, ne verujem da su očekivali nešto poput filma “Betmen i Robin”. Ovaj film, u kome Betmena glumi Džordž Kluni (oh, kakav izbor za Betmena) liči na pokušaj da se od serijala kome su Bartonovi filmovi dali mračniji ton, ponovo napravi nešto nalik prvobitnoj animiranoj seriji, ali sa pravim glumcima.
Tokom čitavog filma u kome Betmen i Robin jure gospodina Smrznutog/Ledenog (Švarcenegera) gledalac se oseća neprijatno upravo zbog toga što Betmen, Robin (koji se non stop na nešto žali) i Smrznuti zbijaju vrlo neslane šale kroz čitav film i stvaraju vrlo neprijatnu atmosferu. Vrhunac te neprijatnosti je scena u kojoj Betmen i Robin, na aukciji na kojoj prodaju žene, počinju da podižu iznos koji nude (dok na kraju Betmen ne izvadi bet-kreditnu karticu…). Naravno ono što ovaj film čini privlačnim je upravo ta neprijatnost koju stvara loš pokušaj mešanja ozbiljnog filma sa crtaćem i zbog toga, ako ste fan Betmena, treba da pogledate ovaj film, barem da biste mogli da kažete kako film o Betmenu ne treba da izgleda.
3) “Plan 9 from Outer Space” – 1959. (Plan 9 iz svemira) – Režija: Ed Vud
Dosta stvari o ovom filmu već se može naslutiti nakon što se napomene da je upravo zbog njega Ed Vud proglašen za najgoreg reditelja ikada. Priča nije ništa posebno, ali ona bi čak mogla i da ima smisla da nije očajnih rediteljskih i montažnih rešenja, tipa – ubacivanje unapred snimljenog kadra Bele Lugošija (mogli smo da živimo i bez toga), pilotska kabina napravljena od stolica i zavese za kadu, skakanje iz dnevnog u noćni kadar u istoj sceni, nedostatak iluzije dubine u kadru (mi doslovno vidimo zid studia) itd…
Ali ono što ovaj film čini zabavnim za gledanje je upravo to što se oseća ta Ed Vudova želja da ispriča neku priču na kakav god način može, a vidi se da i glumci (koji nisu profesionalci) takođe imaju želju i daju sve od sebe, ali to sve izgleda bizarno baš zato što njima niko nije rekao kako to treba da urade… Oni su samo izašli i napravili film…
Ovaj animirani film i nije nešto posebno poznat, ali postaje sve popularniji kao “najgori praznični film ikada”. Prva zamerka je što je animacija apsolutno užasna (jedva da ima pokreta kamere, ponavljana istih frejmova su prečesta itd…), a zatim to što su sinhronizaciju očigledno radili neki klinci koje je reditelj verovatno skinuo s ljuljaške u obližnjem parkiću (nivo razgovetnosti: 0), mada ni onaj ko je radio miks zvuka nije baš mnogo mario za projekat…
Zatim, užasne nelogičnosti kao što je ona da gradonačelnik kao valutu koristi vreće, paralelna montaža dve scene koja nema nikakvo opravdanje (a reditelj još i skače s jedne na drugu na svakih 5 sekundi), likovi koji nikada ne pomeraju nikada oči… a u jednom momentu decu na Severnom polu napadne MRKI medved… A da ne pričam o poruci koju je narator morao da smulja na kraju i koja je poprilično… pa ne znam… to jednostavno morate da vidite da biste poverovali. Ali opet, ako hoćete da se nasmejete, ovaj film je vredan gledanja. Neki tvrde da je ovaj film, po tome koliko je loš, animirani ekvivalent filmu koji je prvi na ovoj listi… a to je:
1) “The Room” – 2003, (Soba) – Režija: Tomi Viso
Ako postoji nešto što prosečan filmski fan psrosto mora da vidi da bi u to poverovao onda je to ovaj film. Tomi Viso je, naime, ovaj film zamislio prvo kao pozorišni komad, da bi nakon što su ga svi odbili na kraju odlučio da snimi film. Koliko Tomi nije imao predstavu šta radi, najbolje govori to što je umesto da, kao što svi rade, iznajmi filmsku kameru, on kupio dve filmske kamere (jednu 35mm sa trakom, a drugu digitalnu) i nije između njih znao razliku, pa je snimao sa obe (fascinantno zaista).
Kad je o samom filmu reč, on sadrži 10 minuta scena seksa, poprilično je neprijatan pošto su odnosi između likova vrlo nejasni, ima gomilu sporednih radnji u priči koje nikada ne budu razrešene, a i sam Tomi Viso je čovek sa kojim je drugim ljudima verovatno jako neprijatno da dele prostoriju, ali on ipak glumi glavnu ulogu i donosi užasne rediteljske odluke. Ako niste pogledali ovaj film obavezno to učinite. Garantujem da ćete biti oduševljeni koliko je užasan (gluma, režija, montaža, sve…). Ali to je upravo ono što ga čini zanimljivim – melodrama koja to nije uspela da postane i zbog toga je – melodrama.
Vendi Dio najverovatnije ne može da vraća mrtve u život, ali nije ni daleko od toga. Toliko čak da su neki fanovi njenog pokojnog muža već ozbiljno zabrinuti.
Vendi Dio/Photo: faxcebook
Naime, pošto je pred sudom odbranila svoju odluku da nastavi da se bavi tehnologijom holograma, izgleda da će legendarni Roni Džejms Dio, preminuo 16. maja 2010, krenuti na svetsku turneju! Doduše, kao hologram.
Dio Returns počinje 30. novembra u Helsinkiju, trajaće do kraja godine, a za sada je zakazano devet koncerata.
Bend Dio Disciples u kome su gitarista Kreg Goldi, basista Bjorn Inglen, bubnjar Sajmon Vrajt i klavijaturista Skot Voren – nastupaće sa Diovim hologramom na bini.
Virtualni Dio debitovao je na prošlogodišnjem Vacken Open Air Festivalu u Nemačkoj, a zatim “nastupio” i 2. februara, u koncertnoj hali The Novo u Los Anđelesu na dodeli Pollstar nagrada.
– Nekima se dopada ova ideja, nekima ne – izjavila je Vendi Dio ranije ove godine za Ultimate Classic Rock. – Sve ovo urađeno je iz ljubavi prema fanovima. Za sve koji bi voleli ponovo da ga vide na sceni sa kolegama iz benda kao i za one koji nikada nisu dobili priliku da ga vide.
Ako i vas zanima kako izgleda ova pomalo morbidna rok atrakcija, Dio Disciples sviraće 17. decembra relativno blizu, u Bukureštu, u Rumuniji.
Dio Returns 2017 Tour Nov. 30 — Helsinki, Finland — The Circus
Dec. 3 — Stockholm, Sweden — Fryshuset
Dec. 4 — Oslo, Norway — Rockefeller Music Hall
Dec. 6 — Warsaw, Poland — Progresja
Dec. 13 — Barcelona, Spain — Bikini
Dec. 15 — Santander, Spain — Escenario Santander
Dec. 17 — Bucharest, Romania — Arelene Romane
Dec. 20 — Antwerp, Belgium — Trix
Dec. 21 – Tilburg, Netherlands — 013
Janko Đurić student je produkcije na FDU i reditelj brojnih kratkih igranih i eksperimentalnih filmova.
