Pošto se pre pet godina povukao iz javnosti, bivši pevač kultnog benda R.E.M. Majkl Stajp u intervjuu za New York Times kaže da je spreman da se vrati muzici.
– Nisam spreman da budem pop zvezda sa svojih 56 godina, ali želim ponovo da radim u muzici – izjavio je Stajp.
Inače, on je potpisan kao producent predstojećeg albuma “SIR” elektronskog dvojca Fischerspooner, a da li će da peva ili samo da piše pesme, to se u ovom trenutku još ne zna.
Zadnjih dana se dosta priča o reizdanju hit albuma “Out Of Time” benda R.E.M koji će se pojaviti na tržištu kao Deluxe Edition 18. novembra 2016. u čast 25 godina od prvog objavljivanja.
Majkl Stajp/ Photo: instagram @michaelstipe
“Out Of Time” je svojevremeno potvrdio dominaciju tada underground benda R.E.M. i svrstao ga među najveće i najpoznatije bendove u svetu. I dok su mnogi alternativni bendovi bili oprezni po pitanju mainstream uspeha i teško se prilagođavali slavi, Stajp nije imao takvih problema.
– Bio sam spreman za to – rekao je – Radili smo već 11 godina i bilo je vreme da idemo korak napred. Mislim da sam bio prilično “na zemlji” u tom trenutku. Maštanje o slavi i onome što ona stvarno donosi su dve veoma različite stvari. Stvarnost nikada nije toliko seksi. Ali ja volim svoj život, uživam da budem javna ličnost i volim skoro sve što popularnost donosi.
Sudeći po trenutnom imidžu Majkla Stajpa, a uz njegovu želju da se vrati muzici, nadamo se da će ZZ top biti voljan da primi novog člana…
Istražujući kritike, sajtove klubova književnika, preporuke i recenzije, magazin The Independent je napravio listu knjiga koje bi svako trebalo da pročita.
Neke od njih nisu poput današnjih bestselera, pa je možda u tome i njihov najveći kvalitet. Svaka od ovih knjiga ostavila je trag u svom vremenu, ali i danas može da promeni pogled na svet.
Magazin Billboard po 13. put je dodelio Touring nagrade za najbolje live izvođače, koncertne dvorane i profesionalce u koncertnoj industriji.
Nagradu za najunosniju turneju “Top Tour” osvojio je Brus Springstin i njegov The E Street Band, dok su u kategoriji “Top Boxscore” slavili Koldplej.
Koldplej/ Photo: Facebook @coldplay
Za najbolju koncertnu dvoranu s kapacitetom do 10.000 sedišta ponovo je proglašena njujorška Radio City Music Hall, dok je nagrada “Top Manager” otišla je u ruke Live Nation Entertainment.
Posebnu nagradu “Legend Of Live” ove godine primio je bend Bon Džovi.
Bon Džovi/ Photo: Facebook @BonJovi
Nagradom Touring svake godine se odlikuju najveći uspesi na polju koncertnih događaja u kategorijama kao što su Top Tour, Top Boxscore, Top Draw, Breakthrough, Top Package i Top Festival na osnovu Billboard Boxscore chart podataka u kojima se između ostalog sabira i zarada od prodaje ulaznica za koncerte.
Sve dobitnike ovogodišnjih nagrada možete da pogledate na Billboard.com.
Vedrana ponovo briljira. U omiljenoj svetskoj temi. Naravno, Donald Tramp.
Nju je nemoguće prepričati. Zato vam njen tekst “Tramp i ženske” prenosimo u originalu:
Donald Tramp/Photo: facebook@DonaldTrump
Amerikanke su odlučile prosvjedovati protiv Trumpa zbog njegovih seksističkih ispada nakon njegove inauguracije. Zašto ne prije? Zašto ne za vrijeme?
Ako mi išta ide na ono što nemam onda su to današnje borkinje za ženska prava. Za što se bore i za što su se izborile? Bore se da se naša prava izjednače sa muškima?! Nađe se tako njih, u Americi primjerice, dvije tisuće pa prosvjeduju jer je Trump u nekom muškom društvu rekao ono što misli i u ženskom. “Kad si bogat svaku ženu smiješ zgrabiti za pičku.” “A di je pogrišija”, pita mene moj prijatelj koji je Srbin ali zbog situacije u zemlji glumi Dalmatinca.
Pogledajmo oko sebe. Mlade, obrazovane ili poluobrazovane, u pravilu polugole cure vise obješene o ruku ostarjelom mužjaku zato jer je bogat. Prosvjedovati protiv Trumpa, pored živog Clintona, je glupo i do boli licemjerno. Svi muškarci isto misle i svi muškarci znaju da mogu baš svaku ženu, ako nema moćnog muža, zgrabiti za pičku i da im se ništa dogoditi neće osim što će neke organizirati prosvjed. Muškarce, vladare svijeta, prosvjedi zabavljaju. Nekima se čak i digne kad se za ženska prava golim sisama bore lijepe cure. Prezirem žene kojih nigdje nema kad bi trebale dignuti glas na konkretnu temu.
Volim biti slikovita. Naša najbolja teve voditeljica Danijela Trbović pred nekoliko je mjeseci smaknuta sa ekrana. Doduše ima je jednom tjedno u nekoj sirotoj emisiji. Da li je jedna žena na Hateveu digla glas protiv nepravde koja vapi do neba? Nestala je i duhovita emisija Morane Kasapović. Morana Kasapović je također izvrsna novinarka i voditeljica. Da li je jedna žena vrisnula i upitala nekog od novoustoličenih mužjaka i ženki zašto je to tako. Ne pada im na pamet. One u ubijanju Danijele Trbović i Morane Kasapović vide šansu da se popnu za milimetar.
Uznemiruje me Hateve zato jer za razliku od našeg saborskog zastupnika Pernara plaćam pretplatu. Postoji jedna emisija, uvijek je gledamo kad nas Zdravko pozove na večeru. Zdravko fenomenalno kuha a u tom nečem stalno govori gospodin na koga se Zdravku diže. O čem se radi? Na besmislene teme trkeljaju četiri muškarca i jedna žena koja je uz to i najveća hrvatska borkinja za ženska prava. Ne, ni najgorem neprijatelju ne bih poželjela da to gleda ali je vrlo zanimljivo kako muškarci izgovaraju nevjerojatne pizdarije a gospođa šuti kao zalivena. Onaj gospodin je, primjerice, ovog petka, Zdravko je spremio lignje punjene pršutom, tartufima, narančom i orasima u umaku od bijelog poluzrelog grožđa i sitnih rajčica, oprostite na digresiji…
Dakle, onaj gospodin je rekao kako mu ovih dana sve češće pada na pamet, da pamet, kako bi latinski trebao postati službeni svjetski jezik. Ne kažem da bolesnici ne bi trebali dobiti termin na državnoj televiziji ali zašto omjer mora biti četiri na jednu? Zašto se gospođa nije izborila da petkom u studiju, ako moraju, sjede tri glupa muškarca i tri glupe žene?
Kad sam već kod Hatevea, na ekranu se nedavno ukazalo nešto što u mikrofon prazni sve što može izvući iz sinusa. I? Da li je neka od žena postavila pitanje zašto sirotan koji, bajdvej, govori hrvatski lošije od našeg bivšeg premijera, drka na francuskom a pametne, obrazovane, pismene žene koje nemaju problema ni sa sinusima ni sa češkanjem jaja dok emisija traje, čame nezaposlene u nekoj od milijun rupa na Prisavlju?
Nema te žene koja će postaviti jasno i glasno pitanje na prave teme. Lakše im je skupiti se u grupice, mahati transparentima i uzvikivati pizdarije. I onda nam je za sve kriv Trump. Pitam ja vas, kojoj od nas smeta kad nas za pičku uhvati milijunaš? Ni jednoj. Dapače, počašćene smo. Njegova šaka nas, ako ne ostane samo na tome, lansira ravno do zvijezda. Koja od nas želi da nas za pičku zgrabi lovac na plastične boce?
Zato, priznajmo sebi da smo glupače koje nikako da shvate da bismo muškarcima morale objaviti rat. I da nam je svaka odjebana Danijela i svaka odjebana Morana sestra rođena. Kad se svim srcem i britvom budemo borile jednako za svoja i za prava naših sestara poštovat će nas čak i bogati muškarci. Vole oni svoja jaja koliko god trula bila. Dok to ne shvatimo, dok sebi ne pogledamo u licemjerno lice bar odjebimo prosvjede i vrištanje protiv Trampa. Tramp je samo moćan muškarac koji govori o ženama ono što misle i svi nemoćni muškarci, pička je jedino što na ženama vrijedi.
Ako nas to smeta… Promijenimo svijet. Ne mahanjem krpama, ne vikanjem u megafon. Nož, sjekira, puška, otrov, pištolj… Ugledajmo se na njih. Budimo maštovite.
Zoran Cvijanović ne daje često intervjue. Harizmatični glumac do sada je na velikom platnu odigrao više od pedeset uloga, bio član BDP, potom Ateljea 212, dok je danas redovni član ansambla Pozorišta “Boško Buha” i na poziciji je direktora Visoke škole dramskih umjetnosti Andrićgrada.
Nezaboravni Šojka iz “Sivog doma” ipak je napravio izuzetak i pristao da za headliner.rs otkrije kako se snalazi u “ulozi” direktora, zašto Emira Kusturicu smatra uzorom i kako da umetnici pomognu mladima da se snađu u ludom vremenu u kojem živimo.
Zašto Vas nema u medijima, ima li nekog posebnog razloga zašto je teško obiti intervju od Vas? Koja pitanja Vas najviše nerviraju? – Uvek sam pokušavao da se u medijima pojavljujem kada za to postoji neki razlog, kada imamo o nečemu da pričamo. Mediji su danas postali toliko sveprisutni i toliko agresivni da jednostavno čovek dobija neka pitanja o kojima nikada nije razmišljao i, na kraju krajeva, nije ni moje da odgovaram na ta pitanja. To su neka, šta ja znam, estradna pitanja koja zanimaju možda neku publiku ili neke ljude, ali se meni čini da ja ne pripadam, da nemam neku odogovrnost da tome izlazim u susret. Naprotiv, čini mi se da medije treba koristiti samo kada je u pitanju neki rad, kad napravimo neku dobru predstavu, kad napravimo neki lep film, onda je to divna tema o kojoj treba da pričamo, a sve ovo drugo je prolazno.
Premijera filma “Stado” u kojem glumite sa Natašom Ninković zakazana je za 23. novembar. Šta publika da očekuje od ovog filma Nikle Koja? – To je jedna lepa ljudska priča o četvoro glumaca koji su dobili fantastičan scenario i poželeli da snime film o tome. Boreći se za taj film nailaze na razne neke probleme, ali u suštini to je jedna divna komedija o prijateljstvu i ljubavi.
Nataša Ninković, Zoran Cvijanović/Photo: M.B.
Vaša prva značajnija uloga posle završene Akademije bila je uloga Šojke u seriji “Sivi dom”. Kako iz današnje perspektive gledate na tu seriju i svoju ulogu u njoj? – Velika je sreća bila za nas, za tu generaciju glumaca koja je tada tek izašla sa Akademije, što je mladi reditelj u to vreme Darko Bajić, koji je praktično imao samo diplomski film “Direktni prenos”, dobio priliku da snimi tu seriju, po fantastičnom tekstu Gordana Mihića. Pokojna Donka Špiček, koja je bila urednik programa za mlade, izborila se za tu ideju i mi smo joj svi i dan danas, kao i svima njima, beskrajno zahvalni. Generalno, da nismo dobili tu šansu, pitanje je da li bismo mi kao generacija bili ovo što jesmo, da li bismo se i dalje bavili ovim poslom. Jedna od najznačajnijih stvari za mlade glumce je da dobiju pravu šansu u pravom trenutku, kao što su na primer bile serije “Više od igre”, “Grlom u jagode”, “Montevideo” i tako dalje. A Srbija da li se promenila od onda… pa jeste, Srbija je sada Srbija, onda je bila Jugoslavija tako da… eto.
Zoran Cvijanović/Photo: YouTube printscreen
Od septembra 2016. direktor ste Visoke škole dramskih umjetnosti Andrićgrad. Kako ste se snašli u novoj ulozi? Koliko Vam u radu pomaže sam Kusturica? – Profesor Emir Kusturica je osnivač te škole i on je ne samo koncipirao, nego i izgradio zgradu u kojoj će škola da bude. Ne samo tu zgradu, nego i taj grad, u kome je škola. Škola je jedinstvena na celom svetu jer će studenti živeti i raditi u gradu koji je podigao njihov profesor, što bi trebalo da znači da za te studente ništa neće biti nemoguće. Odložili smo početak rada naše škole za sledeću godinu iz nekih administrativnih i tehničkih razloga, ali s obzirom na to da je škola i njeno pokretanje izazvalo veliko interesovanje, napravili smo dogovor da ovo bude nulta godina u kojoj ćemo praviti seminare i radionice, na kojima će budući studenti imati priliku da upoznaju školu i profesore, ali da i profesori upoznaju svoje buduće studente. Vreme do proglašenja novih prijemnih ispita, koji će biti u onom regularnom roku u junu iduće godine, iskoristićemo na taj način.
Da li je lakše biti iza ili ispred kamere? – Ja sam bio producent na nekih 10-11 filmova. Producirao sam filmove kao što su “Munje”, “Kad porastem biću kengur”, “Karaula”, “Edit i ja”… To je za mene bila šansa prosto da se isprobam na jednom drugom polju, a sa druge strane da se izborim za neka scenarija koja su se nama dopala i prosto u jednom zajedničkom naporu sa svojim kolegama napravimo nešto, ne čekajući da nam neko drugi pomogne. Mislim da nismo pogrešili, naprotiv. Napravili smo filmove koje ljudi danas mnogo vole, pogotovo mladi, vidim da postoje celi forumi kad su u pitanju “Kengur” ili “Munje”, tako da je to nešto što će ostati.
Kako tumačite sve veću popularnost TV serija u odnosu na filmove? – Pa to je zaista jedna interesantna priča. Očigledno je da su ljudi na neki način postali veći konformisti i da im je prijatnije da sede kod kuće nego da idu u bioskop. Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu u kojoj su domaći filmovi bili gledaniji od američkih. Na primer. “Munje” su imale 600.000 gledalaca, a “Gospodar prstenova, prvi deo” i “Haiy Poter, prvi deo” zajedno su napravili 300.000. Onda, na primer film “Crna mačka, beli mačor” je imao 600.000 gledalaca, a čuveni “Titanik” 500.000, i to je bilo nešto po čemu smo mi bili karakteristični i poznati. Meni je žao sto se dugo vremena ta neka naša lepa osobina nije ponovo ukazala, ali se svi nadamo da hoće. Jedna od mojih uzdanica je novi film Nikole Kole “Stado”.
Stado/Photo: filmstado.com
Niste zapostavili ni pozorište… – Pored predstave “Prah”, igram u “Klaustrofobičnoj komediji” u Zvezdara teatru, dok u svom matičnom pozorištu “Boško Buha” igram četiri divne predstave koje su isto jako posećene. To su “Majstori, majstori” po tekstu Gorana Markovića, “Dan odluke” koju je režirao mladi reditelj Marko Manojlović, jedna dečija predstava “Čarobnjak iz Oza”, koju je režirala Staša Koprivica i “Magareće godine” po čuvenom romanu Branka Ćopića.
Mogu li umetnici i kako da pomognu mladima da se lakše snađu u sivilu u kojem živimo? – Meni se čini da mogu, zato što se ja sećam svoje mladosti i znam u koga sam gledao i ko su bili moji uzori. Moje divne kolege Gaga Nikolić i Pera Kralj su bili moji uzori kad je reč o glumi, a kad je bio neki širi pogled na život, tako neko hrabrije maštanje i veći snovi, to je bio uvek Emir Kusturica, koga sam jednostavno od rane mladosti gledao u daljini kao neki nedostižni uzor, a onda sam imao sreće u životu da ga upoznam i da postanemo bliski prijatelji, pa da eto čak doživim i da budem nastavnik u njegovoj školi
Koncert beogradskog benda Maraqya biće održan u velikoj sali Doma kulture Studentski grad, 17. novembra sa početkom u 20:00 časova.
Bend Maraqya je nastao 2008. godine, a njihov zvuk je orijentisan u pravcu R&B-a, neo soula, hip hopa i soula. Do sada su izdali dva albuma: “Savršen dan” (2010.) i “Soul i biber” (2014.).
Sa pesmom “Luda je” bili su nekoliko nedelja prvi na popularnoj Jelen top 10 listi. Od početka sarađuju sa lokalnim rep muzičarima, kao što su Struka, Lu Beni, Toni Zen, Gru.
Posle izlaska drugog albuma, frontmen grupe Marko Luis odlučuio je da započne solo projekat, a na njegovo mesto dolazi Marko Vlahović, pevač iz Herceg Novog, poznat široj publici iz X faktora.
Nedavno su objavili dva nova singla: “Zavisan od tebe” i “Živim kako hoću”.
Dugometražni igrani film “Vetar” rediteljke Tamare Drakulić biće prikazan u okviru glavne međunarodne takmičarske selekcije 34. Filmskog festivala u Torinu koji će biti održan od 18. do 26. novembra 2016. godine.
Film je snimljen po priči “Zmajevi”, scenaristkinje Ane Rodić u produkciji Monkey Production, ispred koje stoji Jelena Angelovski, a priča prati trenutak prelaska devojčice, koja odrasta bez majke, u devojku tokom jednog letnjeg raspusta. Istražujući odnos platonske i fizički ostvarene ljubavi i intimni sadržaj koji se kroz njih razmenjuje, diskretno se kao tema provlači i sukob na relaciji ćerka – otac.
Photo: vimeo.com printscreen
Prvi put na filmu se pojavljuju Tamara Stajić, u ulozi Mine, Erol Bilibani u ulozi Andreja, Darko Kastratović kao Saša i Tamara Pjević u ulozi Sonje.
Najveći deo sredstava za realizaciju filma obezbeđen je radom autorske ekipe koju, osim pomenutih, čine: Igor Ðorđević, direktor fotografije, Jelena Maksimović, montaža slike, Jakov Munižaba, dizajn zvuka, Dragana Dobrić, pomoćnica režije i kostimografkinja, Maja Churčić, kompozitorka.
Photo: vimeo.com printscreen
Film “Vetar” je potpomognut i sredstvima prikupljenim u okviru Indigogo kampanje, kao i uz pomoć već ustanovljenih održitelja beogradskog undergrounda i celokupne nezavisne scene: klub Drugstore, Zla Shtek, brod 20/44, Bivši bar, kao i Kiteloop, Underhill Fest i pojedinaca koji na različite načine učestvuju u ovom delu beogradskog života.
Razgovor sa rediteljko Tamarom Drakulić o njenom novom filmu “Vetar” možete da pročitate na portalu Filmskog centra Srbije.
U prepunoj galeriji Štab, 11. novembra je otvoren desetodnevni multimedijalni umetničko-istraživački projekat, Jasmine Holbus – Let`s Talk.
Nakon zvaničnog otvaranja Jasmina je pozvala više od 20 umetnika i prisutnu publiku ovog nesvakidašnjeg projekta za Otvoreni sto, da zajedno otpočnu dijalog na temu Hajde da razgovaramo, koji je bio rad za sebe, performans u okviru izložbe.
Photo: Promo
Među umetnicima koji će narednih deset dana učestvovati u ovom projektu su: vizualni umetnici Uroš Đurić, Saša Pančić, Mihael Milunović, Filip Mikić, Ivan Gračner, Nenad Maksimović, Marijana Gvozdenović, Goran Mećava i Vladimir Končar. Umetnički fotografi Vukica Mikača Lovren i Jelena Janković. Kompozitori i pijaniste Bojan Zulfikarpašić, Nadina Janković i Miroslav Miša Savić. Scenograf Aleksandar Denić, multimedijanlni umetnici Darko Rundek i Dragan Novković, arhitekta Dragomir Nikolić, pesnikinja Marta Radovanović i glumac Pavle Pekić.
Kustos projekta Let`s Talk je Milica Pekić, dok je dramaturg Periša Perišić.
Photo: Promo
Tokom trajanja ove manifestacije, umetnici će svakodnevno boraviti u galeriji, stvarati i razgovarati sa posetiocima, koji će i sami biti pozvani da učestvuju u stvaranju finalnog rezultata, koji će biti predstavljen 18. novembra od 20:00 časova u galeriji Štab.
Francuska glumica i rediteljka Fani Ardan predstavila je premijerno u Lisabonu svoj novi film “Staljinov divan” (Le divan de Staline) sa Žerarom Depardijeom u glavnoj ulozi. Film je snimljen prema istoimenom romanu Žan-Danijela Baltase.
Treći film Fani Ardan premijerno je prikazan poslednjeg dana filmskog festivala u portugalskom gradu Estorilu (LEFFEST).
Film, koji je snimljen u Portugalu, prikazuje bivšeg lidera Sovjetskog Saveza Josifa Staljina u poznim godinama na odmoru u svojoj tajnoj rezidenciji sa ljubavnicom Lidijom, koju igra Emanijel Senje.
Staljinov divan/ Photo: youtube.com printscreen
– Želela sam film u kojem će glumiti Depardije – rekla je Fani Ardan pre projekcije filma i dodala da jedino Depardije može da glumi tako veliki lik kao što je Staljin.
– Ono što mi se sviđa u filmu jeste to što je Staljin prikazan kao čovek koji ne razume strah koji je sam izazvao – rekao je Depardije koji je 2013. godine postao ruski državljanin.
Leon Rasel, legendarni američki rok muzičar, preminuo je u Nešvilu u 74. godini, saopštila je njegova supruga. Muzičar je u julu imao operaciju ugradnje bajpasa na srcu od koje se oporavljao. Planirao je da nastavi turneju u januaru naredne godine.
Rasel je pre svega bio pijanista, ali je svirao i gitaru i bas gitaru. Bio je poznat i po nastupima s grupom “Bič bojs” i izvođenju njihove pesme “California Girls”.
Rasel je napisao pesmu “Delta Lady” za Džoa Kokera 1969. godine, s kojim je te iste godine krenuo na njegovu turneju. Svirao je s Bobom Dilanom, Frenkom Sinatrom, Ajkom i Tinom Tarner, Eltonom Džonom, bendom “Roling stouns” kao i s legendarnim “Bitlsima”.
Muzičar je 2011. godine ušao u Kuću slavnih tekstopisaca a kasnije je nagrađen i priznanjem za izuzetan muzički doprinos Kuće slavnih rokenrola. Bio je 1973. proglašen za najveću scensku atrakciju.
Rasel, koji je bio poznat po upečatljivom izgledu, dugom sedom kosom do pola leđa i dugom bradom, snimio je solo pesme “Tight Rope” i “Lady Blue”.
