Branimira Džonija Štulića pogrešno bi bilo opisati kao najvažniju kariku benda. Najbolje je to opisao Pađen. Ma kakva karika?! Džoni je Azra. A o sebi ne želi da govori, piše 24sata.hr.

U Jugoslaviji su ‘70-ih i ‘80-ih samo tri čoveka smela da nose belo odelo. Bili su to Tito i dva Gorana: Goran Milić i Goran Bregović. Bregović je prvi pokazao kako se od roka može napraviti industrija, fabrika novca i slave. Šef beogradske milicije mislio je da će koncert Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi moći da osigura desetak njegovih ljudi, a na koncert je došlo između 70.000 i 100.000 ljudi…

Posle Titove smrti 1980. scena je eksplodirala od slobode i kreativnosti, kakva nikad pre i nikad kasnije nije viđena. Prljavo kazalište pevalo je “Ja sam za slobodnu mušku ljubav”, Idoli su bili slavni s “Maljčikima” i “Retko te viđam sa devojkama…”, dok je Štulić punio klubove pevušeći o Poljskoj. “Gdanjsk osamdesete, kad je jesen rekla ne, Gdanjsk osamdesete, držali smo palčeve. Rudari, studenti, brodogradilište, svi mi… Poljska nije nikad, nije nikad dala kvislinga…”. Njegovi portreti, koje su radili Mio Vesović i Igor CC Kelčec ušli su u istoriju s njim. Niko se nije usudio da ga privede zbog subverzije, kao što se dogodilo Zabranjenom pušenju, čija je doskočica “crko Maršal” ušla u narodno predanje pa se i danas koristi kad god crkne neka sprava, dok je stih Bore Đorđevića “za ideale ginu budale” postao poslovica.

Novi talas, pastirski rok, sve je to istorija, ona prava, velika, koncentrisana, koja se ne zaboravlja jer utiskuje najdublje pečate. Ukratko, ko nije osetio duh tog vremena, ima za čime da žali…

– Kako je Džoni? Bio sam nedavno kod njega u Holandiji, u Hautenu. Puši cigare i pije burbon, poput Vinstona Čerčila. I puštao mi je Azru, koncert iz Beograda. Bilo je fantastično –  opisao je Jurica Pađen (63).

Azra je verovatno najveći fenomen rok scene bivše države. Branimira Džonija Štulića pogrešno bi bilo opisati kao najvažniju kariku benda. Najbolje je to opisao Pađen.

– Ma kakva karika?! Džoni je Azra.

A o sebi ne želi da govori.

– Ne zanima me to. Koji će vam to ku*ac – kratko je odbrusio Štulić pre nekoliko dana.

Džoni je rođen 1953. godine u Skoplju. Otac Ivan, poreklom iz Nina nadomak Zadra, bio je oficir JNA i služio je tamo u kasarni “Maršal Tito”. Prve godine života ostavile su traga u njegovom izražaju i naglasku zbog uticaja makedonskog jezika.

– Živeo sam na brdu iznad stare turske kasarne. Kao mali sam se provlačio i ulazio u krug te kasarne. Imao sam četiri ili pet godina i bio maskota te vojske, ne znam kako su me podnosili. Ispod tog brega je dva puta godišnje bio sajam, na proleće i jesen. To je stogodišnja tradicija bila, dolazili bi stočari. Tamo je bila sva božja muzika koja mi je ušla u uho. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova – rekao je Štulić u razgovoru za beogradske Večernje novosti.

Muzika ga je, shvatio je kasnije, već tad “okupirala”, ušla u svaku poru…

– Sa šest godina sam čitao latinicu i ćirilicu. Čitao sam stripove Dan Derry, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. Pevao sam ‘Dianu’ Pola Enke, ali s domaćim tekstom. ‘O, Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu’. Nisam ni znao šta to znači – pričao je Štulić.

Bio je u to vreme fasciniran fudbalom. Voleo je leta koja je provodio u Ninu, odakle mu potiču roditelji. S rođakom Svetkom Stulićem, zapravo je isto prezime, ali kod tuđinskih vlasti matičar im je izbacio kvačicu sa Štulić, ganjao je loptu kad god je stigao. Imao je veliku volju za fudbalom, bio je uporan. Na letovanje u Nin 1963. došao je s kopačkama i pravom kožnom loptom.

Zadivio je “domaće” vršnjake koje su zvali “Bosancima” jer su igrali bosonogi.

– Nije bio sportski građen i nije imao predispozicije za trkača, ali bio je okretan i dobro je šutirao – ispričao je rođak Svetko u knjizi Hrvoja Horvata “Štulić biografija”.

Svetko i mlađi mu brat Marin branili su Džonija kad je imao problema. Često je i dugo bio u Ninu, radio sve što i ostali dečaci, ali ipak se isticao. Kako je i sam priznao da je već sa šest godina čitao strane stripove, tako je i u ostalom, priča Svetko, bio moderniji od ostalih, a i “bogatije odeven”. Nekima je u Ninu smetalo što živi u velikom gradu i dolazi iz nešto imućnije porodice. Imao je 12 ili 13 godina kad se u Ninu pojavio u odelu i beloj košulji.

– Bio je kao pravi mali gospodin, ostala deca to su mogla da vidje samo na filmu – otkriva u knjizi Svetko.

Sredinom šezdesetih doselila se porodica u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, da bi 1967., kad su se sagradili stanovi, došli u novozagrebačko naselje Siget. Letovanja u Ninu i dalje su bila konstanta. Rođak Marin zvao ga je Čupko, a s petnaestak godina je naglo izrastao i smršao. Voleo je muziku, ali fudbal mu je u to doba još bio draži.

Želeo je da postane ozbiljan fudbaler. Svetko ga je odgovarao od nauma, ali vera u sportsku karijeru nije iščezla iz Džonijeve glave. Nekoliko godina kasnije stvari su se ipak promenile. Bio je već tad Štulić gimnazijalac, pohađao je današnju Gornjogradsku gimnaziju.

Prvu gitaru kupila mu je tetka Đurđica 1968. godine, a do tada je pozajmljivao. To je doba kad je muzika počela da preuzima primat nad Džonijevim afinitetima. Početkom sedamdesetih Svetko otvara jedan od prvih disko klubova u Dalmaciji, dao mu je ime “Ljubav”. Štulić bi leti dolazio kod njega, pregledao bi ploče.

– Vrti, vrti, ali nemoj mi puštati seosku muziku – rekao je Svetku.

Ali, kako je objasnio Horvatu u knjizi, nije s tim imao problema jer mu je prijatelj pomorac uoči leta donosio nove ploče. Skupljala su se deca sve češće i “opalila” svirku. S harmonikom je dolazio i Borislav Škegro, kasnije ekonomista, političar i devedesetih godina potpredsednik vlade. Želeo je da ude u društvu Džonija, rođaka Marina i Ede Jimmyja Matešića, koji se probio do vođe benda Plava trava zaborava.

Kako je nekad ganjao loptu, tako se sad posvetio muzici. Upisao je Filozofski fakultet u Zagrebu i retko se mogao videti bez gitare. Uvek je svirao i vežbao, a tadašnja devojka Stela Petričić, koja je išla u muzičku školu, učila ih je note. Štulić je bio uveren da će uspeti u muzici, da će u roku od tri godine biti tekstopisac i pevač najbolje grupe u Jugoslaviji i da će drugačijom muzikom sve zaludeti.

– Samo se vi smijte, ali nemojte se poslije čuditi – govorio je.

Na fakultetu se družio sa studentima sličnih interesovanja, a to su u njegovom slučaju bili oni koji vole Beatlesr. Sredinom sedamdesetih pokreće Balkan Sevdah Bend.

Godine 1977, inspirisan stihom sevdalinke “Kraj tanahna šadrvana”, odnosno prepeva “Der Asra”, menja ime benda. Prvi članovi bili su Džoni, Mladen Max Juričić, Branko Matun i Paolo Sfeci.

– U leto te godine čuo sam Novi val. Max Juričić je želio da i mi tako zvučimo. Oduševio sam se kao i kad sam prvi put čuo Beatlese – priznao je godinama kasnije Štulić.

U tim trenucima prijatelji i ljudi bliski Štuliću opisivali su ga kao gotovo opsednutog, izrazito predanog muzici i onome što radi. “Miksovao” je sa zvukom i postavom pa je 1978. u bend priključio i Juru Stublića.

Tada je jedini put Džoni prepustio mikrofon nekom drugom. Juričića je Štulić odveo na sprat Filozofskog fakulteta, gde je Stublić izvodio svoj repertoar, i predstavio mu ga kao novog pevača Azre.

– Znao je da peva dve pesme Boba Dilana, imao je i dve svoje, a nosio je beli mantil. Držao se kao klonirani Lu Rid – prepričavao je Max.

Azra je od početaka bila bend gde je sve trebalo da bude odsvirano s puno energije, a Štulić je obožavao Beatlese pa mu nije bio problem da ubaci višeglasje poput njihovog u Azrin repertoar.

I to je bilo to. Ostalo je – legenda…

HL/Izvor: 24sata.hr