Nije bilo oproštajnog govora. Nije bilo organizatorskog obraćanja. Bio je samo vatromet, a sa njim “See You on the Other Side”. Još jedno opraštanje od Ozija. Zvanično opraštanje od Rašnova.
“But I know I’ll see you once more,
When I see you, I’ll see you on the other side”.
Ne samo još jednom.
– Thank you, Rasnov. We grew together, gurarded by your fortress, shaded by your forests. Our secret spot in the heart of Transylvania. We’ll miss you forever – tekst sa ekrana bio je sasvim dovoljan.
Tajno mesto neka ponovo postane tajno. Festival kao što je Rockstadt se ne zaboravlja. Na kraju vatrometa, spontano je nazdravljeno, za novu lokaciju.
Već je dovoljno puta rečeno da je Rockstadt, kako mu ime nalaže, ekstreman u svemu. Ne samo ekstreman. Po mnogo čemu jedinstven, čak i onda kada se oduzme faktor ambijenta.
Verovatno (mada nije sprovedeno detaljno istraživanje) jedini festival na kom se naručuje sarma. Ili podvarak. Eventualno pasta, servirana u tanjiru. Ako ne jedini, onda jedan od retkih.
Jedan od retkih festivala gde bez brige vodite decu. Jedini problem je što mogu da vrate kući još jednu bespotrebnu igračku (koju će dobiti na poklon od, recimo, kostura, vikinga, ili jednog sasvim običnog bajkera). Neka dete prvo nauči da “growluje”, pa tek onda da govori. Ako se zadesi blizu šutke, tek prohodalo, ništa mu više ne može stati na put. Uz to, izgradiće ozbiljan muzički ukus. I najvažnije, nikada neće imati predrasude o ljudima na osnovu izgleda.
Alestorm je imao plažnu opremu. Njihova plažna oprema bila je potpuno neprimeta u poređenju sa onim što je uradio Party Cannon. U suštini, bilo je onako kako se i zovu. Gume za plivanje, čamci, patkice, lopte za plažu, pištolji na vodu, a onda sve to, samo stavljeno u “circle pit”. A onda, sklekovi umesto šutki. Na suncu, po najvećoj vrućini, u pet popodne. Potpuno normalno.
Metal u Drakulinom dvorištu, pod komandom kišnih duhova… Headliner na Rockstadt Extreme Festivalu, prvi dan
Dirty Shirt je jedan od najoriginalnijih i najuspešnijih rok sastava u Istočnoj Evropi. Uz to, na Rockstadtu su domaći, dolaze baš iz Transilvanije. Publika ih obožava, na bini ih je mnogo (kako drugačije, uz sve tradicionalne akustične instrumente, pomešane sa standardnim metal sastavom). Kao da ste uzeli malo od Brkova, malo od Iskaza, malo od Dugmeta. I kako to sve zvuči, možete da doživite jedino uživo.
U vreme ozbiljnih žurki na glavnim binama, na manjoj bini svirao je Dying Fetus. Zvuči brutalno. Tako je i bilo. Kome nije do šarenih šlaufa i tradicije, imao je gde da bude.
Static X i Dope su na zajedničkoj turneji. Ovaj put, malo su razdvojeni satnicom, ali tu su. Ravnopravno podeljeni – jedni pre mraka, drugi po mraku. Logično, Vejnova maska ne sija na dnevnoj svetlosti.
Headliner na Rockstadt Extreme Festu… a tamo – metalci, šutke, plišane igračke i čovek banana (fotoreportaža)
“Draconian” je pridev koji znači “preterano strog” ili “izuzetno surov”, potiče, naravno, od Drakona, atinskog zakonodavca pod čijom su vlašću i najmanji prestupi bili kažnjavani veoma oštro. Draconian je gotik metal bend iz Švedske. Anđeoski glas i “growl”.
Mala bina znači još nešto – mogućnost upoznavanja sa bendom. “Tajni” prolaz u ogradi do bekstejdža, samo malo strpljenja i dobra volja obezbeđenja i eto ga – potpis, fotka, ili razgovor. Ponekad, obožavaoci imaju izraženiji kostim od izvođača, pa na prvi pogled nije baš jasno ko se sa kim upoznaje. Ali bez obzira, bend će biti tu da popriča. Metalci su ljubazni, to smo već apsolvirali.
Draconian, na primer, uopšte nisu surovi.
Još nešto je na ovom festivalu bilo poslednji put. Poslednja Sepultura u Rumuniji, ikada. Turneja kojom istovremeno slave četrdeset godina postojanja i opraštaju se od publike, pred rumunsku publiku stigla je na Rockstadtu. Poslednji put se sa razglasa čulo “Refuse/Resist”. Simbolično, na kraju su odsvirali “Roots, Bloody Roots”. Da se ne zaborave ni Sepultura, ni Rašnov.
Pored fotki, na ovom festivalu mogu da se “uhvate” i kratke tonske probe. Tako je Terrorizer, kad je tonac tražio test mikrofona, bukvalno vrisnuo:
– Romania, I love you!
Taj vrisak nije bio ni pola od onoga što se čulo kasnije. Tonac se, ipak, nekako snašao.
Kad su na glavnoj bini počela da se skupljaju žezla (posebne pohvale za one koji su ih neumorno nosali po festivalu ceo dan), bilo je jasno da sledi Wardruna.
“Corpse paint” govori o žanru. Lanci takođe. Kostimi govore o kreativnosti, ali ne navode baš direktno na bend. Wardruna ima potpuno drugačiju publiku. Na prvi pogled se vidi ko je tu isključivo zbog njih.
Ovde nema guranja. Ne postoji moshpit. Wardruna je jedan sasvim drugačiji koncept. Mirno je i ne traži nikakve burne reakcije. Na momente hipnotišuće.
Bilo je emotivno. Slavljeno je zajedništvo, baš onako kako dolikuje jednoj velikoj završnici.
Za kraj, u dva ujutru, već je bio ponedeljak. Postoji li bolji način da se započne nedelja od švedskog blek metala? Sigurno ne, mada će biti teško da se objasni na poslu.
Polako, možda najsporije u istoriji festivala, silazilo se iz šume do Rašnova. Dobro poznata ruta prošetana je poslednji put. Još samo jedan okret preko ramena, do novog početka.
J. Ilić za HL
