Branimir Džoni Štulić, legendarni muzičar i lider Azre, počeo je da se oglašava reakcijama na  medijske objave po bivšoj Jugoslaviji, pa je sada došao na red i na reakciju na izjavu Dejana Cukića listu Nedeljnik, u kojoj on govori o snimanju pesme “Mokre ulice”.

Ovo je kompletan Džonijev odgovor, već čuvenom mešavinom latinice i ćirilice, a u njemu su sadržane i tvrdnje Dejana Cukića:

“Taj Cukić je čista crna rupa – iskrivљava istinu, kao što ona iskrivљava prostor. U februarskom Nedeљniku dve hiљade i dvadesete, povodom њegovog prolećnog beogradskog koncerta, objašњava kako je došlo do Mokrih ulica. Ja ću navesti samo to što nađoh na netu, a onda ću izneti svoje viđeњe svake tačke koja to zaslužuje.

“To je kraj 1995, kada je Džoni došao u Beograd da promoviše svoj prevod ‘Ilijade’. Svirao je na nekoj žurci pesmu ‘Moj galebe’ Olivera Dragojevića i to je ta njegova genijalnost da napravi nešto svoje. Naš zajednički prijatelj mu je rekao: ‘To moraš da snimiš.’ Džoni je odgovorio da nema dobru gitaru, a ovaj ga obavesti: ‘Dejan ima odličnu gitaru.” I dođe Džoni u studio gde smo mi završavali poslednju pesmu na albumu. Ostala je ta jedna i nije bila baš nešto. Neki moj pokušaj angažovanog teksta”, počeo je Cukić.

Slušao je šta radimo i rekao je: ‘Daj da ja odsviram nešto u toj pesmi.’ Uzeo je gitaru, ne ide baš uz to što smo mi snimili, ali to je ta genijalnost Džonija. To su genijalni autori. Slušamo zajedno, okrene se ka meni i kaže: ‘Ovaj tekst je k..ac. Nisu za tebe političke teme u tekstovima, već ljubavne.’ Ja sam probao u toj pesmi neku angažovanost da prikažem: ‘Da li znaš, ovde je pod tavanica, da svi beže preko granica…’ Onda on otpeva i promeni politički kontekst u ljubavni. ‘Tamo gde se beži preko granice’, on: ‘Da li znaš da moja ljubav nema granice?’ I kažem: ‘Au!’ Onda me pita: ‘Kako ti se zove žena?’ – “Milica.” – ‘Eto vidiš, i to se rimuje!’”, naveo je Cukić u intervjuu.

A onda…

“Kad smo završili tu pesmu, on je izvadio papir i napisao ‘Štulić 50%, Cukić 50%’ i naterao me da potpišem. Ja sam rekao: ‘Važi.’ Onda je posle nekoliko godina došao do zaključka da je to više njegova pesma. Dopisivali smo se pre izvesnog vremena i ja sam na kraju počeo da mu persiram…. Ali znaš šta, taj njegov autorski genije je mogao da još da. I svi ljudi koji ga cimaju levo i desno mu oduzimaju snagu. Kad je tada izlazio iz studija, rekao je: “Eto bar sam nešto lepo uradio dok sam ovde.” To je i meni ostalo kao najlepša uspomena” rekao je Cukić u intervjuu za Nedeljnik.

Ja nisam došao u Beograd da promovišem prevod Ilijade – to je već prvo veliko iskrivљavaњe, pogotovo jer on ne zna ništa o meni. No dok ova stvar još nije buknula u javnosti, on je bio, na primer, izvor službenih podataka o samom sebi – da sam ja gostovao na њegovoj ploči u pesmi Mokre ulice, što je čista laž, budući nikad u karijeri nisam nikom gostovao (beše na sto muka kako objasniti moje ili svoje prisustvo u toj pesmi, koje uzroči mnogu dignutu obrvu), dapače, Mokre ulice sam snimio u svom terminu i na svom snimaњu, na koje se on bezobrazno i drčno samopozvao, mnijući da sam mu upao u kombinaciju, jer sam mu predložio da se ispod teksta Mokrih ulica, pisanog mojom rukom, zajedno potpišemo, budući mi to bejaše nužno ad hoc osiguraњe da mi pesmu ne ukrade (otvoreni studio mu je pod nosom ležao, i čim odem on će pesmu snimiti, otkako je video akorde i zapamtio melodiju i reči, i kako ću onda dokazati da je to moja pesma). Takođe je u paketu sa time išla њegova izjava u to vreme (kad je videvši da ne dolazim odlučio prisvojiti pesmu) u novinama da smo se družili, što je druga laž, jer sam ga pre toga ovlaš video samo jednom, osamdeset treće, kad se zatekao kod mog (za potrebe medija) susreta sa Borom Čorbom.

Dakako, on pročita moj zapis o Mokrim ulicama u Smijurijadi, pa tome prilagodi svoju zadњu priču, namerno dvosmisleno i uopšteno zboreći, kad se već u tuđu pesmu ugradio da to nije za podneti. No idem daљe na druge њegove laži.

Nisam uopšte svirao na nekoj žurci Moj galebe (opet њegova pretvorna bliskost), nego sam primetio da je tâ pesma bila popularna u Beogradu u to vreme, pa sam je odlučio snimiti, shodno, niko mi nije dao ikakve upute; zajednički prijateљ me je samo uputio na њega, kad sam tražio akustičnu gitaru, jer sa sobom imah jedino električnu. Kad dođoh kod њih u studio – mračna noć je bila i vani hladno, a ja ne imadoh ništa posle toga u planu pre spavaњa, te sam se zadržao više nego sam mislio unatoč tome što ostatak њegove ekipe bude krajњe odbojan prema meni (što mi se počesto svuda događalo, a da nikad ne saznam zašto), za razliku od њega, koji mi i predloži da popratim neku њegovu pesmu fingerpickingom (prebirao sam po gitari da vidim kakva je, rađe nikakva, ako se mene pita), što se potom љubopitљivo snimalo. Kad sam prošao kroz tu pesmu, izašao sam iz jedne sobe u drugu (otkako se radilo o običnom stanu, preuređenom za potrebe snimaњa u studio), seo na stolicu i za dvadeset minuta, ili najviše pola časa napravio potpuno novu melodiju, jer sam mu hteo, mislim, zorno pokazati kako se pesma radi, naime ja sam i došao da ga pitam za gitaru jer znadoh da je napravio karijeru sa A šta da radim, i sa ničim drugim, uostalom preko dvadeset godina mu je to bila udarna pesma na svim nastupima (do Mokrih ulica), jer sad je, čini mi se, sa razlogom više ne izvodi. A za tu potpuno novu melodiju isto tako napravih i novi tekst; moliću lepo, ja sam daleko pre њega upotrebio tu reč granice u pesmi Idi za svojom sudbinom na Fazanima, a ktome u Beogradu sigurno u to vreme bejah visok do tavanice (za razliku od њega). On namerno pravi rupe u sećaњu (ali zato itekako pamti nepostojeće stvari) da bi ispalo kako je to њegova pesma, kojoj sam samo malo promenio tekst, što je mračna laž. Jer da je tako, nikad ga ne bih uspeo naterati da mi dade pola svoje dične genijalnosti i to na lepe oči. Možete li to zamisliti? Nadaљe, mi nismo završili pesmu, ja sam napravio i završio pesmu, imajući sve vreme gitaru u rukama, dok je on kraj mene sedeo sa očima većim od naočara, štaviše, ja sam tekst ne samo iznašao, nego i napisao, pa tako ispod jedne radne inačice tog teksta (otkako potroših nekoliko listova pišuć tekst), pisanog mojom rukom, na poleđini studijskog (za oznaku kanala kod snimanja) papira sa zaglavљem tog studija, stoji i њegov i moj potpis, ali bez ikakvih postotaka (opet laže, sem ako ih nije sam nadopisao). Ja sam ispočetka mnio, pošto sudim svet po sebi, da će on u jednom od razgovora ispričati kako je zbiљa bilo, i otprilike sledeće reći: Ne znam zašto me je potpisao, jer nisam nežnikom ni mrdnuo, ali hvala mu – u tom slučaju dao bih mu deset posto za dobro društvo (poticaj ne spada u autorstvo). Međutim, on je sledećeg desetleća rešio da je to skroz њegova pesma, što se videlo na TV za njegovog nastupa negde u Vojvodini, kad su potpisana četvorica autora te pesme, D. Cukić, D. Cukić (њih dvojica), onda aranžer za tamburaše, i zadњi B. Štulić, što znači da on meni daje deset odsto za uslugu, premda sam ja tu pesmu objavio još za svog boravka u Beogradu devedeset pete, a on tek koju godinu potom, i unatoč tome što je to moja snimka, kao i video broj na kojem gostuje gde me prati u pevaњu mašući rukama (to je bio moj spot, ali Maksa Ćatović, posle razlaza sa Komunom, stavi iz inata њegovo ime uz moje, pogotovo jer mu je taj album tada izdao, rečju, jednim udarcem dve muhe), dakle kad odlažah iz tog њegovor studija, posle potpisivaњa teksta pesme pisane mojom rukom, on mi – izvalivši se na stolici kao buљubaša – reče: Hoću sutra da budem na snimaњu (tad već postupaše kanda me ima u šaci, toliko se osilio), ja velim OK., jer šta sam napravio ako on sutradan ne donese gitaru, a ja mu zauzvrat poklonih pesmu. Kad sam je sutradan snimio, on će ponovo kao buљubaša: Hoću da je stavim na DAT, te ponovo rekoh OK. Zašto? Pa to mi nije bila najpreča briga, naime, nisam došao raditi posao sa nikim; rat je trajao i sve potoњe mi je bilo usput i na moj trošak, ako tako mogu reći, uostalom, tako se u konačnici i pokazalo, jer pretrpeh neizmernu štetu – Čujte Srbi! kaza Arčibald Rajs.

Niti sam se ikad sa њim dopisivao, dapače, on je meni pre izvesnog vremena uputio mejl (persirajući sve vreme), i odgovorio sam mu (samo jednom) da se ispiše iz SOKOJA, kad se već upisao kao kompozitor te pesme, pošto je to moja pesma, jer će ga inače A šta da radim koštati kao deset Mokrih ulica, našto promrsi nešto pomiњući svoju porodicu, ali kad ga priupitah u tom istom odgovoru na njegov mejl: Šta ti radiš u mom videu, nisam te zvao, ostadoh uskraćen za odgovor, dakako. Eto kako je bilo.

HL/Izvor: espreso.rs