U poslednje vreme, ima tome, da se ne lažemo, i par godina, ne stižem da pogledam gotovo nijednu seriju, iako je bindžovanje postalo glavni “sport” mojih ispisnika. Tu i tamo uspem da, iz dva, tri puta, pogledam poneki film, ali tako iseckani teško da mi mogu dati sliku o tome šta sam tačno gledao i našta to uopšte i liči. Dani su mi istovetni (ne, neću se poslužiti analogijom vezanom za film “Dan mrtmota” mada je uvek prikladna) i izgledaju kao da se ispod svakog od njih nalazi indigo papir. Osam sati rada, obaveze oko kuće, deca i njihove potrebe, a ako preostane nešto snage, pročitam par stranicama neke knjige i zaspim pre nego što uspem da zapamtim šta sam pročitao i gde sam stao.

Uverio sam se da sličan život vode svi koji su u braku i imaju sitnu decu. Preskaču obroke, preskaču intimu, preskaču aktuelne događaje, preskaču brijanje i depilaciju, preskaču kafe s prijateljima, koncerte, filmove, knjige, društveni život… Svi razgovori se vode oko dece, njihovog zdravlja i dobrobiti, jer to znači biti roditelj u kapitalističkog društvu, gde svaka stvar koju želiš da učiniš za svoje dete – košta, a ako želiš da pored toga učiniš nešto i sa sobom – košta još više. Tako je čovek primoran da večito zarađuje novac koji je zapravo već unapred potrošen, pa izgleda kao da radi nizašta. Što, krajnje pojednostavljeno, znači da je brak za samo za bogate i uspešne, a većinska sirotinja može samo da sanja o njemu baš kao one seoske udavače kojima se venčanica ubuđa i u mašti jer godinama ne mogu da pronađu mladoženju.  

Ne znam kako, ali u svem tom zgusnutom rasporedu, koji je u poslednje vreme bio dodatno poremećen vanrednim stanjem i izolacijom zbog sumanutog virusa, uspeo sam da sa suprugom, smene pa na uštap, pogledam britansku seriju “Breeders” (prevedeno kao “Roditelji”, mada bi precizniji, ali rogobatan prevod bio “Razmnoživači”) sa Martinom Frimenom (Votson iz serije “Šerlok”) i, meni do sada nepoznatom, Dejzi Hagard.

Mada je trebalo da bude komedija, ili makar komična drama, ova serija se, barem meni, pretvorila u horor. Kad vidiš, sa strane, kako izgleda biti roditelj i boriti se u današnjem svetu da u isto vreme odgajiš zdravu, pravu i funkcionalnu decu te ostvariš kakvu-takvu karijeru i uz sve to nađeš vremena da ne zanemariš bliski odnos sa svojim partnerom (što je zapravo i bio inicijalni razlog za upuštanje u celu ovu avanturu) Stiven King ti dođe kao relaksirajuće štivo: čudovišta i psihopate su male mace za porodični život.

Naravno, porodica je takođe izvor radosti, bazičnih životnih zadovoljstava, mesto gde se čovek kali i prestaje da bude razmaženo derište, postajući hrabri i stameni lovac poput svojih pećinskih predaka… Ukoliko se izbori sa neverovatnom količnom stresa i potisnutog besa koji u njemu svakodnevno ključa. Dakle, uspešan porodični čovek je kromanjonac, a onaj koji ne uspe da prevaziđe sebe i svoje limitacije je – ili bomba ili lasta.

Elem, “Breeders” je dobra serija, mada stvara teskobu, baš kao i svaki projekat koji ne pokušava da od stvarnosti pobegne u romansiranu trivijalizaciju života što američke serije često rade kako bi relaksirale gledaoce i onako namučene svakodnevnim trzavicama i šokovima.

Zanimljivo je da sam poslednjih godina postao i fan literarature koja razmatra pitanje bračnih odnosa, bez obzira na žanr. I pronašo sam jako zanimljivu literaturu. Prvo roman Loren Grof “Suđaje i furije”, zatim “Bračni pakt” Mišel Ričmond, pa triler “Laži” T. M. Logana. To bi uskoro mogao da bude novi literarni žanr, izuzetno popularan, s obzirom da brak u današnje vreme postaje sve veća misterija, odnosno, misterija je kako ga sačuvati i kako se ne razvesti. Jer, kao što rekoh, dvoje ljudi koji su u braku sve više bivaju razdojeni stvarima koje se nalaze između njih (deca, posao, egzistencija, karijera, krediti, obaveze…) tako da njihova zajednica sve više počinje da nalikuje na odnos unutar start ap firme, a sve manje na romantičnu zajednicu dvoje ljudi koje vezuje emocije i želja da budu jedno s drugim bez obzira na okolnosti koje ih okružuju.

Stvarno mislim da je moderan brak neistražena teritorija i da nam trebaju kvalitetnije smernice kako da da ga učinimo funkcionalnim u što više segmenata, jer će u protivnom  ljudi sve više želeti da žive u vanbračnim zajednicama ili će se razvoditi nakon par meseci, čim naiđe prva veća krivina na putu. Novo doba traži nove bračne odnose, one koji su više u skladu s vremenom u kojem živimo, jer je nemoguće da odnos baziran na “tradicionalnim uzusima” funkcioniše u doba kad je tradicija svedena na egzotičnu kulturnu baštinu.

To potvrđuje i replika iz serije “Breeders”, na samom kraju prve sezone, kad Dejzi (Ali) pita Martina (Pola) da li misli da su dovoljno jaki da prežive iskušenja koja su pred njima.

“Ne, nismo jaki”, kaže Martin, “ali amo fleksibilni. Zato ćemo i preživeti. I najjači zid se sruši, a fleksibilnost omogućava da nešto traje”.

I eto nam smernice na kojoj treba da radimo.

Dakle, fleksibilnost.